Редакцијски пречишћен текст

 

 

 

ЗАКОН

о облигационим односима

„Службени лист СФРЈ”, бр. 29 од 26. маја 1978, 39 од 28. јула 1985, 45 од 28. јула 1989 УСЈ, 57 од 29. септембра 1989, „Службени лист СРЈ”, број 31 од 18. јуна 1993, "Службени гласник РС", број 18 од 3. марта 2020.

 

 

Део први

 

Брисане су речи ОСНОВИ ОБЛИГАЦИОНИХ ОДНОСА (види члан 1. Закона – 31/1993-681)

 

* ОПШТИ ДЕО *

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Глава I

 

ОСНОВНА НАЧЕЛА

 

Садржина закона*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Члан 1.*

Овим законом уређују се облигациони односи који настају из уговора, проузроковања штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностране изјаве воље и других законом утврђених чињеница.*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Стране у облигационим односима*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Члан 2.*

Стране у облигационим односима могу бити физичка и правна лица.*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Чл. 39.

Брисани су (види члан 4. Закона – 31/1993-681)

  

Аутономија воље*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Члан 10.*

Стране у облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Равноправност страна*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Члан 11.*

Стране у облигационом односу су равноправне.*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Начело савесности и поштења

 

Члан 12.

У заснивању облигационих односа и остваривању права и обавеза из тих односа стране су дужне* да се придржавају начела савесности и поштења.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Забрана злоупотребе права

 

Члан 13.

(1) Забрањено је вршење права из облигационих односа противно циљу због кога је оно законом установљено или признато.

(2) Брисан је (види члан 7. Закона – 31/1993-681).

 

Забрана стварања и искоришћавања монополског положаја

 

Члан 14.*

У заснивању облигационих односа стране не могу установљавати права и обавезе којима се за било кога ствара или искоришћава монополски положај на тржишту.*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Начело једнаке вредности давања

 

Члан 15.

(1) У заснивању двостраних уговора стране* полазе од начела једнаке вредности узајамних давања.

(2) Законом се одређује у којим случајевима нарушавање тога начела повлачи правне последице.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Забрана проузроковања штете

 

Члан 16.

Свако је дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета.

 

Дужности испуњења обавеза

 

Члан 17.

(1) Стране* у облигационом односу дужне* су да изврше своју обавезу и одговорне* су за њено испуњење.

(2) Обавеза се може угасити само сагласношћу воља страна* у облигационом односу или на основу закона.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Понашање у извршавању обавеза и остваривању права

 

Члан 18.

(1) Страна* у облигационом односу дужна* је да у извршавању своје обавезе поступа са пажњом која се у правном промету захтева у одговарајућој врсти облигационих односа (пажња доброг привредника, односно пажња доброг домаћина).

(2) Страна* у облигационом односу дужна* је да у извршавању обавезе из своје професионалне делатности поступа с повећаном пажњом, према правилима струке и обичајима (пажња доброг стручњака).

(3) Страна* у облигационом односу дужна* је да се у остваривању свог права уздржи од поступка којим би се отежало извршење обавезе друге стране*.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Решавање спорова на миран начин

 

Члан 19.

Стране* у облигационом односу настојаће да спорове решавају усаглашавањем, посредовањем или на други миран начин.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Диспозитивни карактер одредаба закона

 

Члан 20.

Стране* могу свој облигациони однос уредити друкчије него што је овим законом одређено, ако из поједине одредбе овог закона или из њеног смисла не произлази што друго.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Примена добрих пословних обичаја

 

Члан 21.

(1) Стране* у облигационим односима дужне* су да у правном промету поступају у складу са добрим пословним обичајима.

(2) На облигационе односе се примењују узансе ако су стране* у облигационим односима уговориле* њихову примену или ако из околности произилази да су њихову примену хтеле*.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Поступање у складу са * општим актима

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Члан 22.

(1) Правна лица* у заснивању облигационог односа поступају у складу са својим * општим актима.

(2) Али, уговор који је закључен или друга правна радња која је предузета супротно тим актима остаје на снази, осим ако је за то друга страна знала или морала знати или ако је овим законом друкчије одређено.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Примена других савезних закона

 

Члан 23.

На облигационе односе који се уређују другим савезним законима примењују се одредбе овог закона у питањима која нису уређена тим законом.

 

Примена републичких, односно покрајинских закона

 

Члан 24.

Престао је да важи (види Одлуку УСЈ – 45/1989-1195)

 

Примена појединих одредаба

 

Члан 25.

(1) Одредбе овог закона које се односе на уговоре примењују се на све врсте уговора, осим ако за уговоре у привреди није изричито друкчије одређено.

(2) Уговори у привреди су, у смислу овог закона, уговори које предузећа и друга правна лица која* обављају привредну делатност, као и имаоци радњи и други појединци који у виду регистрованог занимања обављају неку привредну делатност закључују међу собом у обављању делатности које сачињавају предмете њиховог пословања или су у вези са тим делатностима.

(3) Одредбе овог закона које се односе на уговоре сходно се примењују и на друге правне послове.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Глава II

 

НАСТАНАК ОБАВЕЗА

 

ОДЕЉАК 1.

 

Уговор

 

Одсек 1.

 

ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА

 

I САГЛАСНОСТ ВОЉА

 

Кад је уговор закључен

 

Члан 26.

Уговор је закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора.

 

Обавезно закључење и обавезна садржина уговора

 

Члан 27.

(1) Ако је неко по закону обавезан да закључи уговор, заинтересовано лице може захтевати да се такав уговор без одлагања закључи.

(2) Одредбе прописа којима се, делимично или у целини, одређује садржина уговора саставни су делови тих уговора, те их употпуњавају или ступају на место уговорних одредби које нису у сагласности са њима.

 

Изјава воље

 

Члан 28.

(1) Воља за закључење уговора може се изјавити речима, уобичајеним знацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеном постојању.

(2) Изјава воље мора да буде учињена слободно и озбиљно.

 

Дозвола и одобрење

 

Члан 29.

(1) Кад је за закључење уговора потребна сагласност трећег лица, ова сагласност може бити дата пре закључења уговора, као дозвола, или после његовог закључења, као одобрење, ако законом није прописано што друго.

(2) Дозвола, односно одобрење морају бити дати у облику прописаном за уговоре за чије се закључење дају.

(3) Али, кад се сагласност даје за закључење уговора за који је прописан облик јавно потврђене (солемнизоване) исправе или јавнобележничког записа, довољно је да потпис даваоца сагласности буде оверен.*

 

*Службени гласник РС, број 18/2020

 

Преговори

 

Члан 30.

(1) Преговори који претходе закључењу уговора не обавезују и свака их страна може прекинути кад год хоће.

(2) Али страна која је водила преговоре без намере да закључи уговор одговара за штету насталу вођењем преговора.

(3) Одговара за штету и страна која је водила преговоре у намери да закључи уговор, па одустане од те намере без основаног разлога и тиме другој страни проузрокује штету.

(4) Ако се друкчије не споразумеју, свака страна сноси своје трошкове око припрема за закључење уговора, а заједничке трошкове сносе на једнаке делове.

 

Време и место закључења уговора

 

Члан 31.

(1) Уговор је закључен оног часа кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду.

(2) Сматра се да је уговор закључен у месту у коме је понудилац имао своје седиште, односно пребивалиште у тренутку кад је учинио понуду.

 

Понуда

 

Члан 32.

(1) Понуда је предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу, који садржи све битне састојке уговора тако да би се његовим прихватањем могао закључити уговор.

(2) Ако су уговорне стране после постигнуте сагласности о битним састојцима уговора оставиле неке споредне тачке за доцније, уговор се сматра закљученим, а споредне тачке, ако сами уговарачи не постигну сагласност о њима, уредиће суд водећи рачуна о претходним преговорима, утврђеној пракси између уговарача и обичајима.

 

Општа понуда

 

Члан 33.

Предлог за закључење уговора учињен неодређеном броју лица, који садржи битне састојке уговора чијем је закључењу намењен, важи као понуда, уколико друкчије не произлази из околности случаја или обичаја.

 

Излагање робе

 

Члан 34.

Излагање робе са означењем цене сматра се као понуда, уколико друкчије не произлази из околности случаја или обичаја.

 

Слање каталога и огласа

 

Члан 35.

(1) Слање каталога, ценовника, тарифа и других обавештења, као и огласи учињени путем штампе, летака, радија, телевизије или на који други начин, не представљају понуду за закључење уговора, него само позив да се учини понуда под објављеним условима.

(2) Али ће пошиљалац таквих позива одговарати за штету коју би претрпео понудилац, ако без основаног разлога није прихватио његову понуду.

 

Дејство понуде

 

Члан 36.

(1) Понудилац је везан понудом изузев ако је своју обавезу да одржи понуду искључио, или ако то искључење произлази из околности посла.

(2) Понуда се може опозвати само ако је понуђени примио опозив пре пријема понуде или истовремено са њом.

 

До када понуда обавезује

 

Члан 37.

(1) Понуда у којој је одређен рок за њено прихватање обавезује понудиоца до истека тог рока.

(2) Ако је понудилац у писму или телеграму одредио рок за прихватање, сматраће се да је тај рок почео тећи од датума означеног у писму, односно од дана кад је телеграм предат пошти.

(3) У случају да писмо није датирано, рок за прихватање понуде тече од дана кад је писмо предато пошти.

(4) Понуда учињена одсутном лицу, у којој није одређен рок за прихватање, везује понудиоца за време које је редовно потребно да понуда стигне понуђеноме, да је овај размотри, о њој одлучи и да одговор о прихватању стигне понудиоцу.

 

Форма понуде

 

Члан 38.

(1) Понуда уговора за чије закључење закон захтева посебну форму обавезује понудиоца само ако је учињена у тој форми.

(2) Исто важи и за прихватање понуде.

 

Прихватање понуде

 

Члан 39.

(1) Понуда је прихваћена кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду.

(2) Понуда је прихваћена и кад понуђени пошаље ствар или плати цену, као и кад учини неку другу радњу која се, на основу понуде, праксе утврђене између заинтересованих страна или обичаја, може сматрати као изјава о прихватању.

(3) Прихватање се може опозвати ако понудилац прими изјаву о опозивању пре изјаве о прихватању или истовремено са њом.

 

Прихватање непосредне понуде

 

Члан 40.

(1) Понуда учињена присутном лицу сматра се одбијеном ако није прихваћена без одлагања, изузев ако из околности произлази да понуђеном припада известан рок за размишљање.

(2) Понуда учињена телефоном, телепринтером или непосредном радио-везом сматра се као понуда присутном лицу.

 

Прихватање понуде с предлогом да се измени

 

Члан 41.

Ако понуђени изјави да прихвата понуду и истовремено предложи да се она у нечему измени или допуни, сматра се да је понуду одбио и да је са своје стране учинио другу понуду своме ранијем понудиоцу.

 

Ћутање понуђеног

 

Члан 42.

(1) Ћутање понуђеног не значи прихватање понуде.

(2) Нема дејства одредба у понуди да ће се ћутање понуђеног или неко друго његово пропуштање (на пример, ако не одбије понуду у одређеном року, или ако послату ствар о којој му се нуди уговор не врати у одређеном року и сл.) сматрати као прихватање.

(3) Али, кад понуђени стоји у сталној пословној вези с понудиоцем у погледу одређене робе, сматра се да је прихватио понуду која се односи на такву робу, ако је није одмах или у остављеном року одбио.

(4) Исто тако, лице које се понудило другом да извршава његове налоге за обављање одређених послова, као и лице у чију пословну делатност спада вршење таквих налога, дужно је да изврши добијени налог ако га није одмах одбило.

(5) Ако у случају из претходног става понуда, односно налог није одбијен, сматра се да је уговор закључен у тренутку кад је понуда, односно налог стигао понуђеном.

 

Задоцнело прихватање и задоцнело достављање изјаве о прихватању

 

Члан 43.

(1) Прихватање понуде извршено са задоцњењем сматра се као нова понуда од стране понуђеног.

(2) Али, ако је изјава о прихватању која је учињена благовремено, стигла понудиоцу после истека рока за прихватање, а понудилац је знао или је могао знати да је изјава отпослата благовремено, уговор је закључен.

(3) Ипак, уговор у таквом случају није закључен ако понудилац одмах, а најкасније првог идућег радног дана по пријему изјаве, или и пре пријема изјаве, а по истеку рока за прихватање понуде, извести понуђенога да се због закашњења не сматра везан својом понудом.

 

Смрт или неспособност једне стране

 

Члан 44.

Понуда не губи дејство ако је смрт или неспособност једне стране наступила пре њеног прихватања, изузев ако супротно произлази из намере страна, обичаја или природе посла.

 

Предуговор

 

Члан 45.

(1) Предуговор је такав уговор којим се преузима обавеза да се доцније закључи други, главни уговор.

(2) Прописи о форми главног уговора важе и за предуговор, ако је прописана форма услов пуноважности уговора.

(3) Предуговор обавезује ако садржи битне састојке главног уговора.

(4) На захтев заинтересоване стране суд ће наложити другој страни која одбија да приступи закључењу главног уговора да то уради у року који ће јој одредити.

(5) Закључење главног уговора може се захтевати у року од шест месеци од истека рока предвиђеног за његово закључење, а ако тај рок није предвиђен, онда од дана кад је према природи посла и околностима уговор требало да буде закључен.

(6) Предуговор не обавезује ако су се околности од његовог закључења толико измениле да не би био ни закључен да су такве околности постојале у то време.

 

II. ПРЕДМЕТ

 

Какав мора бити предмет обавезе

 

Члан 46.

(1) Уговорна обавеза може се састојати у давању, чињењу, нечињењу или трпљењу.

(2) Она мора бити могућа, допуштена и одређена, односно одредива.

 

Ништавост уговора због предмета

 

Члан 47.

Кад је предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или неодредив, уговор је ништав.

 

Накнадна могућност

 

Члан 48.

Уговор закључен под одложним условом или роком пуноважан је ако је предмет обавезе који је у почетку био немогућ постао могућ пре остварења услова или истека рока.

 

Кад је предмет обавезе недопуштен

 

Члан 49.

Предмет обавезе је недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима*.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Кад је предмет одредив

 

Члан 50.

(1) Предмет обавезе је одредив ако уговор садржи податке помоћу којих се може одредити или су стране оставиле трећем лицу да га одреди.

(2) Ако то треће лице неће или не може да одреди предмет обавезе, уговор је ништав.

 

III. ОСНОВ

 

Допуштен основ

 

Члан 51.

(1) Свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ.

(2) Основ је недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима*.

(3) Претпоставља се да обавеза има основ иако није изражен.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Ништавост уговора због основа

 

Члан 52.

Ако основ не постоји или је недопуштен, уговор је ништав.

 

Побуде за закључење уговора

 

Члан 53.

(1) Побуде из којих је уговор закључен не утичу на његову пуноважност.

(2) Али, ако је недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног уговарача да закључи уговор и ако је то други уговарач знао или морао знати, уговор ће бити без дејства.

(3) Уговор без накнаде нема правно дејство и кад други уговарач није знао да је недопуштена побуда битно утицала на одлуку његовог сауговарача.

 

IV. СПОСОБНОСТ

 

Уговори правног лица

 

Члан 54.

(1) Правно лице може закључивати уговоре у правном промету у оквиру своје правне способности.

(2) Уговор закључен противно одредби става 1. овог члана нема правно дејство.

(3) Савесна страна може захтевати накнаду штете коју је претрпела услед закључења уговора који нема правно дејство.

 

Сагласност за закључење уговора

 

Члан 55.

(1) Кад је * општим актом правног лица* одређено и у * регистар уписано да његов* заступник може закључити одређени уговор само уз сагласност неког органа, сагласност се може дати претходно, истовремено или накнадно, ако што друго није уписано у регистар.

(2) Друга страна има право да позове правно лице* да се његов* овлашћени орган у примереном року изјасни да ли даје сагласност, па ако то овај не учини, сматраће се да сагласност није дата.

(3) Накнадна сагласност има повратно дејство, ако друкчије није уговорено.

(4) Ако сагласност није дата, сматра се да уговор није ни закључен.

(5) Кад се према одредбама овог члана сматра да уговор није закључен, савесна страна може захтевати од правног лица* правичну накнаду.

(6) Одредбе претходних ставова примењују се и у случају кад је * општим актом правног лица* одређено да заступник може закључити неки уговор само заједно с одређеним органом тог правног лица*.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Уговор пословно неспособног лица

 

Члан 56.

(1) За закључење пуноважног уговора потребно је да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора.

(2) Ограничено пословно способно лице може без одобрења свог законског заступника закључивати само оне уговоре чије му је закључивање законом дозвољено.

(3) Остали уговори тих лица ако су закључени без одобрења законског заступника рушљиви су, али могу бити оснажени његовим накнадним одобрењем.

 

Право сауговарача пословно неспособног лица

 

Члан 57.

(1) Сауговарач пословно неспособног лица који није знао за његову пословну неспособност може одустати од уговора који је закључио са њим без одобрења његовог законског заступника.

(2) Исто право има и сауговарач пословно неспособног лица који је знао за његову пословну неспособност, али је био преварен од њега да има одобрење свог законског заступника.

(3) Ово право се гаси по истеку тридесет дана од сазнања за пословну неспособност друге стране, односно за одсуство одобрења законског заступника, али и раније ако законски заступник буде одобрио уговор пре него што тај рок истекне.

 

Позивање законског заступника да се изјасни

 

Члан 58.

(1) Сауговарач пословно неспособног лица који је закључио уговор са њим без одобрења његовог законског заступника може позвати законског заступника да се изјасни да ли одобрава тај уговор.

(2) Ако се законски заступник не изјасни у року од тридесет дана од овог позива да уговор одобрава, сматраће се да је одбио да да одобрење.

 

Кад уговарач стекне пословну способност после закључења уговора

 

Члан 59.

Пословно способно лице може захтевати да се поништи уговор који је без потребног одобрења закључило за време своје ограничене пословне способности само ако је тужбу поднело у року од три месеца од дана стицања потпуне пословне способности.

 

V. МАНЕ ВОЉЕ

 

Претња

 

Члан 60.

(1) Ако је уговорна страна или неко трећи недопуштеном претњом изазвао оправдани страх код друге стране тако да је ова због тога закључила уговор, друга страна може тражити да се уговор поништи.

(2) Страх се сматра оправданим ако се из околности види да је озбиљном опасношћу угрожен живот, тело или друго значајно добро уговорне стране или трећег лица.

 

Битна заблуда

 

Члан 61.

(1) Заблуда је битна ако се односи на битна својства предмета, на лице са којим се закључује уговор ако се закључује с обзиром на то лице, као и на околности које се по обичајима у промету или по намери странака сматрају одлучним, а страна која је у заблуди не би иначе закључила уговор такве садржине.

(2) Страна која је у заблуди може тражити поништај уговора због битне заблуде, осим ако при закључењу уговора није поступала с пажњом која се у промету захтева.

(3) У случају поништаја уговора због заблуде, друга савесна страна има право да тражи накнаду претрпљене штете без обзира на то што страна која је у заблуди није крива за своју заблуду.

(4) Страна која је у заблуди не може се на њу позивати ако је друга страна спремна да изврши уговор као да заблуде није било.

 

Заблуда о побуди код уговора без накнаде

 

Члан 62.

Код уговора без накнаде битном заблудом се сматра и заблуда о побуди која је била одлучна за преузимање обавезе.

 

Неспоразум

 

Члан 63.

Кад стране верују да су сагласне, а у ствари међу њима постоји неспоразум о природи уговора или о основу или о предмету обавезе, уговор не настаје.

 

Посредна изјава

 

Члан 64.

Заблуда лица преко кога је страна изјавила своју вољу сматра се исто као и заблуда у властитом изјављивању воље.

 

Превара

 

Члан 65.

(1) Ако једна страна изазове заблуду код друге стране или је одржава у заблуди у намери да је тиме наведе на закључење уговора, друга страна може захтевати поништај уговора и онда кад заблуда није битна.

(2) Страна која је закључила уговор под преваром има право да захтева накнаду претрпљене штете.

(3) Ако је превару учинило треће лице превара утиче на сам уговор ако је друга уговорна страна у време закључења уговора знала или морала знати за превару.

(4) Уговор без накнаде може се поништити и кад је превару учинило треће лице, без обзира на то да ли је друга уговорна страна у време закључења уговора знала или морала знати за превару.

 

Привидан уговор

 

Члан 66.

(1) Привидан уговор нема дејства међу уговорним странама.

(2) Али, ако привидан уговор прикрива неки други уговор, тај други важи ако су испуњени услови за његову правну ваљаност.

(3) Привидност уговора не може се истицати према трећем савесном лицу.

 

VI. ФОРМА УГОВОРА

 

Неформалност уговора

 

Члан 67.

(1) Закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим ако је законом друкчије одређено.

(2) Захтев закона да уговор буде закључен у одређеној форми важи и за све доцније измене или допуне уговора.

(3) Али су пуноважне доцније усмене допуне о споредним тачкама о којима у формалном уговору није ништа речено уколико то није противно циљу ради кога је форма прописана.

(4) Пуноважне су и доцније усмене погодбе којима се смањују или олакшавају обавезе једне или друге стране, ако је посебна форма прописана само у интересу уговорних страна.

 

Раскидање формалних уговора

 

Члан 68.

Формални уговори могу бити раскинути неформалним споразумом, изузев ако је за одређени случај законом предвиђено што друго, или ако циљ због кога је прописана форма за закључење уговора захтева да раскидање уговора буде обављено у истој форми.

 

Уговорена форма

 

Члан 69.

(1) Уговорне стране могу се споразумети да посебна форма буде услов пуноважности њиховог уговора.

(2) Уговор за чије је закључење уговорена посебна форма може бити раскинут, допуњен или на други начин измењен и неформалним споразумом.

(3) Ако су уговорне стране предвиделе посебну форму само да осигурају доказ свога уговора, или да постигну што друго, уговор је закључен кад је постигнута сагласност о његовој садржини, а за уговараче је у исто време настала обавеза да уговору даду предвиђену форму.

 

Санкција недостатка потребне форме

 

Члан 70.

(1) Уговор који није закључен у прописаној форми нема правно дејство уколико из циља прописа којим је одређена форма не произлази што друго.

(2) Уговор који није закључен у уговореној форми нема правно дејство уколико су странке пуноважност уговора условиле посебном формом.

 

Претпоставка потпуности исправе

 

Члан 71.

(1) Ако је уговор закључен у посебној форми, било на основу закона било по вољи странака, важи само оно што је у тој форми изражено.

(2) Ипак, биће пуноважне истовремене усмене погодбе о споредним тачкама о којима у формалном уговору није ништа речено, уколико нису у супротности са његовом садржином или ако нису противне циљу због кога је форма прописана.

(3) Пуноважне су и истовремене усмене погодбе којима се смањују или олакшавају обавезе једне или обе стране ако је посебна форма прописана само у интересу уговорних страна.

 

Састављање исправе

 

Члан 72.

(1) Кад је за закључење уговора потребно саставити исправу, уговор је закључен кад исправу потпишу сва лица која се њим обавезују.

(2) Уговарач који не зна писати ставиће на исправу рукознак оверен од два сведока или од суда, односно другог органа.

(3) За закључење двостраног уговора довољно је да обе стране потпишу једну исправу или да свака од страна потпише примерак исправе намењен другој страни.

(4) Захтев писмене форме је испуњен ако стране измењају писма или се споразумеју телепринтером или неким другим средством које омогућава да се са извесношћу утврде садржина и давалац изјаве.

 

Кад је извршен уговор коме недостаје форма

 

Члан 73.

Уговор за чије се закључење захтева писмена форма сматра се пуноважним иако није закључен у тој форми ако су уговорне стране извршиле, у целини или у претежном делу, обавезе које из њега настају, осим ако из циља због кога је форма прописана очигледно не произлази што друго.

 

VII. УСЛОВ

 

Услови и њихово дејство

 

Члан 74.

(1) Уговор је закључен под условом ако његов настанак или престанак зависи од неизвесне чињенице.

(2) Ако је закључен под одложним условом па се услов испуни, уговор делује од тренутка његовог закључења, осим ако из закона, природе посла или воље страна не проистиче нешто друго.

(3) Ако је закључен под раскидним условом, уговор престаје важити кад се услов испуни.

(4) Сматра се да је услов остварен ако његово остварење, противно начелу савесности и поштења, спречи страна на чији је терет одређен, а сматра се да није остварен ако његово остварење, противно начелу савесности и поштења, проузрокује страна у чију је корист одређен.

 

Недопуштен или немогућ услов

 

Члан 75.

(1) Ништав је уговор у коме је постављен одложни или раскидни услов противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима*.

(2) Уговор закључен под немогућим одложним условом је ништав, а немогућ раскидни услов сматра се непостојећим.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Обезбеђење условног права

 

Члан 76.

Ако је уговор закључен под одложним условом, поверилац чије је право условљено може захтевати одговарајуће обезбеђење тог права ако је његово остварење угрожено.

 

VIII. РОК

 

Рачунање времена

 

Члан 77.

(1) Рок одређен у данима почиње тећи првог дана после догађаја од кога се рок рачуна, а завршава се истеком последњег дана рока.

(2) Рок одређен у недељама, месецима или годинама завршава се оног дана који се по имену и броју поклапа са даном настанка догађаја од кога рок почиње да тече, а ако таквог дана нема у последњем месецу, крај рока пада на последњи дан тог месеца.

(3) Ако последњи дан рока пада у дан када је законом одређено да се не ради, као последњи дан рока рачуна се следећи радни дан.

(4) Почетак месеца означава први дан у месецу, средина – петнаести, а крај – последњи дан у месецу, ако што друго не произлази из намере странака или из природе уговорног односа.

 

Примена правила о услову

 

Члан 78.

Кад дејство уговора почиње од одређеног времена, сходно се примењују правила о одложном услову, а кад уговор престаје да важи по истеку одређеног рока, сходно се примењују правила о раскидном услову.

 

IХ. КАПАРА И ОДУСТАНИЦА

 

1. КАПАРА

 

Враћање и урачунавање капаре

 

Члан 79.

(1) Ако је у тренутку закључења уговора једна страна дала другој известан износ новца или извесну количину других заменљивих ствари као знак да је уговор закључен (капара), уговор се сматра закљученим кад је капара дата, ако није што друго уговорено.

(2) У случају испуњења уговора, капара се мора вратити или урачунати у испуњење обавезе.

(3) Ако што друго није уговорено, страна која је дала капару не може одустати од уговора остављајући капару другој страни, нити то може учинити друга страна враћањем удвојене капаре.

 

Неизвршење уговора

 

Члан 80.

(1) Ако је за неизвршење уговора одговорна страна која је дала капару, друга страна може по свом избору тражити извршење уговора, ако је то још могуће, или* тражити накнаду штете, а капару урачунати у накнаду или вратити,* или се задовољити примљеном капаром.

(2) Ако је за неизвршење уговора одговорна страна која је примила капару, друга страна може, по свом избору, тражити извршење уговора, ако је то још могуће, или тражити накнаду штете и враћање капаре, или тражити враћање удвојене капаре.

(3) У сваком случају, кад друга страна тражи извршење уговора, она има право и на накнаду штете коју трпи због задоцњења.

(4) Суд може на захтев заинтересоване стране смањити претерано велику капару.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

У случају делимичног испуњења обавезе

 

Члан 81.

(1) У случају делимичног испуњења обавезе, поверилац не може задржати капару, него може тражити испуњење остатка обавезе и накнаду штете због задоцњења, или тражити накнаду штете због непотпуног испуњења, али се у оба случаја капара урачунава у накнаду.

(2) Ако поверилац раскине уговор и врати оно што је примио као делимично испуњење, он може бирати између осталих захтева који припадају једној страни кад је уговор остао неизвршен кривицом друге.

 

2. ОДУСТАНИЦА

 

Улога одустанице

 

Члан 82.

(1) Споразумом уговорних страна може се овластити једна или свака страна да одустане од уговора давањем одустанице.

(2) Кад страна у чију је корист уговорена одустаница изјави другој страни да ће дати одустаницу, она више не може захтевати извршење уговора.

(3) Страна овлашћена да одустане дужна је дати одустаницу истовремено са изјавом о одустајању.

(4) Ако уговарачи нису одредили рок до кога овлашћена страна може одустати од уговора, она то може учинити све док не протекне рок одређен за испуњење њене обавезе.

(5) Ово право одустајања од уговора престаје и кад страна у чију је корист уговорено почне испуњавати своје обавезе из тог уговора или примати испуњење од друге стране.

 

Капара као одустаница

 

Члан 83.

(1) Кад је уз капару уговорено право да се одустане од уговора, онда се капара сматра као одустаница и свака страна може одустати од уговора.

(2) У овом случају, ако одустане страна која је дала капару, она је губи, а ако одустане страна која је капару примила, она је удвојено враћа.

 

Одсек 2.

 

ЗАСТУПАЊЕ

 

I. О ЗАСТУПАЊУ УОПШТЕ

 

Могућност заступања

 

Члан 84.

(1) Уговор као и други правни посао може се предузети и преко заступника.

(2) Овлашћење за заступање заснива се на закону, * општем акту правног лица*, акту надлежног органа или на изјави воље заступаног (пуномоћје).

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Дејства заступања

 

Члан 85.

(1) Уговор који закључи заступник у име заступаног лица и у границама својих овлашћења обавезује непосредно заступаног и другу уговорну страну.

(2) Под истим условима и остали правни послови заступникови производе правно дејство непосредно према заступаном лицу.

(3) Заступник је дужан обавестити другу страну да иступа у име заступаног, али и кад он то не уради уговор производи правно дејство за заступаног и другу страну, ако је ова знала или је из околности могла закључити да он иступа као заступник.

 

Преношење овлашћења

 

Члан 86.

(1) Заступник не може пренети своја овлашћења на другог, изузев кад му је то дозвољено законом или уговором.

(2) Изузетно, он то може учинити ако је спречен околностима да посао лично обави, а интереси заступаног захтевају неодложно предузимање правног посла.

 

Прекорачење граница овлашћења

 

Члан 87.

(1) Када заступник прекорачи границе овлашћења, заступани је у обавези само уколико одобри прекорачење.

(2) Ако заступани не одобри уговор у року који је редовно потребан да се уговор такве врсте размотри и оцени, сматраће се да је одобрење одбијено.

(3) Одобрење из претходног става има повратно дејство, ако стране не одреде друкчије.

(4) Ако друга страна није знала нити морала знати за прекорачење овлашћења, може одмах по сазнању за прекорачење, не чекајући да се заступани о уговору изјасни, изјавити да се не сматра уговором везана.

(5) Ако заступани одбије одобрење, заступник и заступани су солидарно одговорни за штету коју је друга страна претрпела, ако она није знала нити је морала знати за прекорачење овлашћења.

 

Закључење уговора од стране неовлашћеног лица

 

Члан 88.

(1) Уговор који неко лице закључи као пуномоћник у име другога без његовог овлашћења обавезује неовлашћено заступаног само ако он уговор накнадно одобри.

(2) Страна са којом је уговор закључен може захтевати од неовлашћено заступаног да се у примереном року изјасни да ли уговор одобрава.

(3) Ако неовлашћено заступани ни у остављеном року уговор не одобри, сматра се да уговор није ни закључен.

(4) У том случају, страна са којом је уговор закључен може од лица које је као пуномоћник без овлашћења закључило уговор тражити накнаду штете, ако у тренутку закључења уговора није знала нити је морала знати да то лице није имало овлашћење за закључење уговора.

 

II. ПУНОМОЋЈЕ

 

Давање пуномоћја

 

Члан 89.

(1) Пуномоћје је овлашћење за заступање које властодавац правним послом даје пуномоћнику.

(2) Постојање и обим пуномоћја су независни од правног односа на чијој је подлози пуномоћје дато.

(3) Пуномоћник може бити и правно лице.

 

Посебна форма пуномоћја

 

Члан 90.*

(1) Форма прописана законом за неки уговор или који други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, односно за предузимање тог посла.*

(2) Али, кад се пуномоћје даје за закључење уговора или предузимање којег другог правног посла за који је прописан облик јавно потврђене (солемнизоване) исправе или јавнобележничког записа, довољно је да потпис властодавца буде оверен.*

 

*Службени гласник РС, број 18/2020

 

Обим овлашћења

 

Члан 91.

(1) Пуномоћник може предузимати само оне правне послове за чије је предузимање овлашћен.

(2) Пуномоћник коме је дато опште пуномоћје може предузимати само правне послове који долазе у редовно пословање.

(3) Посао који не долази у редовно пословање може пуномоћник предузети само ако је посебно овлашћен за предузимање тог посла, односно врсте послова међу које он спада.

(4) Пуномоћник не може без посебног овлашћења за сваки поједини случај преузети меничну обавезу, закључити уговор о јемству, о поравнању, о избраном суду, као ни одрећи се неког права без накнаде.

 

Опозивање и сужавање пуномоћја

 

Члан 92.

(1) Властодавац може по својој вољи сузити или опозвати пуномоћје, чак и ако се уговором одрекао тог права.

(2) Опозивање и сужавање сваког пуномоћја може се учинити изјавом без посебне форме.

(3) Ако је опозивањем или сужавањем пуномоћја повређен уговор о налогу, или уговор о делу, или неки други уговор, пуномоћник има право на накнаду тиме настале штете.

 

Дејство престанка и сужавања пуномоћја према трећим лицима

 

Члан 93.

(1) Опозивање пуномоћја као и његово сужавање нема дејство према трећем лицу које је закључило уговор са пуномоћником, или обавило други правни посао, а није знало нити је морало знати да је пуномоћје опозвано, односно сужено.

(2) У том случају, властодавац има право захтевати од пуномоћника накнаду штете коју би због тога претрпео, изузев кад пуномоћник није знао ни морао знати за опозивање, односно за сужавање пуномоћја.

(3) Исто важи и у осталим случајевима престанка пуномоћја.

 

Други случајеви престанка пуномоћја

 

Члан 94.

(1) Пуномоћје престаје престанком правног лица као пуномоћника, ако законом није друкчије одређено.

(2) Пуномоћје престаје смрћу пуномоћника.

(3) Пуномоћје престаје престанком правног лица, односно смрћу лица које га је дало, осим ако се започети посао не може прекинути без штете по правне следбенике или ако пуномоћје важи и за случај смрти даваоца, било по његовој вољи, било с обзиром на природу посла.

 

III. ПОСЛОВНО ПУНОМОЋЈЕ

 

Ко може дати пуномоћје и његова садржина

 

Члан 95.

(1) Пословно пуномоћје може дати, у границама закона, предузеће*, односно друго правно лице, и њиме овластити пуномоћника да закључује уговоре и обавља остале послове који су уобичајени у вршењу њихове пословне делатности.

(2) Пословни пуномоћник не може отуђити или оптеретити непокретности, преузети меничне обавезе или обавезе јемства, узети зајам и водити спор, ако није добио посебно пуномоћје за сваки такав посао.

(3) Пословно пуномоћје може бити ограничено на одређену врсту послова, или на одређене послове, али ова ограничења имају дејство према трећем само ако је за њих знао или морао знати.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Пословно пуномоћје имаоца радње

 

Члан 96.

(1) Одредбе о пословном пуномоћју сходно се примењују на пословно пуномоћје имаоца радње.

(2) Пословно пуномоћје не престаје смрћу имаоца радње, као ни кад он буде лишен пословне способности.

 

IV. ОВЛАШЋЕЊА ТРГОВИНСКОГ ПУТНИКА

 

Члан 97.

(1) Трговински путник предузећа* овлашћен је предузимати само оне послове који се односе на продају робе и који су наведени у пуномоћју које му је предузеће дало*.

(2) У случају неизвесности, сматра се да трговински путник није овлашћен да закључује уговоре, него само да прикупља поруџбине, али ће ипак уговор који је закључио остати на снази ако га властодавац накнадно одобри.

(3) Трговински путник који је овлашћен да продаје робу, није овлашћен да наплати цену, као ни да продаје на кредит, осим ако има посебно овлашћење за продају на кредит.

(4) Трговински путник је овлашћен да за властодавца прима рекламације због недостатка робе и остале изјаве у вези са извршењем уговора закљученог његовим посредовањем, као и да у име властодавца предузима потребне мере за очување његових права из тог уговора.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

V. ОВЛАШЋЕЊА ЛИЦА КОЈА ОБАВЉАЈУ ОДРЕЂЕНЕ ПОСЛОВЕ

 

Члан 98.

(1) Лица која* раде на таквим пословима чије је обављање везано за закључење и испуњење одређених уговора, као што су продавци у продавницама, лица* која обављају одређене услуге у угоститељству, лица* на пословима шалтерске службе у пошти, у банци и сл. овлашћени су самим тим на закључење и испуњење тих уговора.

(2) Брисан је (види члан 16. Закона – 31/1993-681).

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Одсек 3.

 

ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА

 

Примена одредаба и тумачење спорних одредаба

 

Члан 99.

(1) Одредбе уговора примењују се онако како гласе.

(2) При тумачењу спорних одредби не треба се држати дословног значења употребљених израза, већ треба истраживати заједничку намеру уговарача и одредбу тако разумети како то одговара начелима облигационог права утврђеним овим законом.

 

Нејасне одредбе у посебним случајевима

 

Члан 100.

У случају кад је уговор закључен према унапред одштампаном садржају, или кад је уговор био на други начин припремљен и предложен од једне уговорне стране, нејасне одредбе тумачиће се у корист друге стране.

 

Допунско правило

 

Члан 101.

Нејасне одредбе у уговору без накнаде треба тумачити у смислу који је мање тежак за дужника, а у теретном уговору у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања.

 

Вансудско тумачење уговора

 

Члан 102.

(1) Уговорне стране могу предвидети да ће, у случају несагласности у погледу смисла и домашаја уговорних одредби, неко трећи тумачити уговор.

(2) У том случају, ако уговором није друкчије предвиђено, стране не могу покренути спор пред судом или другим надлежним органом док претходно не прибаве тумачење уговора, осим ако треће лице одбије да да тумачење уговора.

 

Одсек 4.

 

НЕВАЖНОСТ УГОВОРА

 

I. НИШТАВИ УГОВОРИ

 

Ништавост

 

Члан 103.

(1) Уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима* је ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.

(2) Ако је закључење одређеног уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што друго предвиђено за одређени случај, а страна која је повредила законску забрану сносиће одговарајуће последице.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Последице ништавости

 

Члан 104.

(1) У случају ништавости уговора свака уговорна страна дужна је да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће, или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу, према ценама у време доношења судске одлуке, уколико закон што друго не одређује.

(2) Али, ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима,* суд може одбити, у целини или делимично, захтев несавесне стране за враћање оног што је другој страни дала, а може и одлучити да друга страна оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има седиште, односно пребивалиште, или боравиште.

(3) Приликом одлучивања суд ће водити рачуна о савесности једне, односно обеју страна, о значају угроженог добра или интереса,* као и о моралним схватањима *.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Делимична ништавост

 

Члан 105.

(1) Ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен.

(2) Али ће уговор остати на снази чак и ако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда уговора у случају кад је ништавост установљена управо да би уговор био ослобођен те одредбе и важио без ње.

 

Конверзија

 

Члан 106.

Кад ништав уговор испуњава услове за пуноважност неког другог уговора, онда ће међу уговарачима важити тај други уговор, ако би то било у сагласности са циљем који су уговарачи имали у виду кад су уговор закључили и ако се може узети да би они закључили тај уговор да су знали за ништавост свог уговора.

 

Накнадни нестанак узрока ништавости

 

Члан 107.

(1) Ништав уговор не постаје пуноважан кад забрана или који други узрок ништавости накнадно нестане.

(2) Али, ако је забрана била мањег значаја, а уговор је извршен, ништавост се не може истицати.

 

Одговорност лица кривог за ништавост уговора

 

Члан 108.

Уговарач који је крив за закључење ништавог уговора одговоран је своме сауговарачу за штету коју трпи због ништавости уговора, ако овај није знао или према околностима није морао знати за постојање узрока ништавости.

 

Истицање ништавости

 

Члан 109.

(1) На ништавост суд пази по службеној дужности и на њу се може позивати свако заинтересовано лице.

(2) Право да захтева утврђење ништавости има и јавни тужилац.*

 

*Службени лист СФРЈ, број 39/1985

 

Неограничено истицање ништавости

 

Члан 110.

Право на истицање ништавости не гаси се.

 

II. РУШЉИВИ УГОВОРИ

 

Кад је уговор рушљив

 

Члан 111.

Уговор је рушљив кад га је закључила страна ограничено пословно способна, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, као и кад је то овим законом или посебним прописом одређено.

 

Поништење уговора

 

Члан 112.

(1) Уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена може тражити да се уговор поништи.

(2) Али, сауговарач те стране може од ње тражити да се у одређеном року, али не краћем од 30 дана, изјасни да ли остаје при уговору или не, јер ће у противном сматрати да је уговор поништен.

(3) Ако се позвана уговорна страна у остављеном року не изјасни или ако изјави да не остаје при уговору, сматраће се да је уговор поништен.

 

Последица поништења

 

Члан 113.

(1) Ако је на основу рушљивог уговора који је поништен нешто било испуњено, има се извршити враћање, а ако то није могуће, или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу.

(2) Накнада у новцу даје се према ценама у време враћања, односно доношења судске одлуке.

 

Враћање и накнада у случају поништења уговора ограничено пословно способног лица

 

Члан 114.

У случају поништења уговора због ограничене пословне способности једног уговарача, сауговарач таквог лица може захтевати враћање само оног дела испуњења који се налази у имовини ограничено пословно способног лица, или је употребљен у његову корист, као и оног што је намерно уништено или отуђено.

 

Одговорност за поништење уговора

 

Члан 115.

Уговарач на чијој је страни узрок рушљивости одговоран је свом сауговарачу за штету коју трпи због поништења уговора, ако овај није знао ни морао знати за постојање узрока рушљивости уговора.

 

Одговорност ограничено пословно способног лица

 

Члан 116.

Ограничено пословно способно лице одговара за штету насталу поништењем уговора, ако је лукавством уверило свог сауговарача да је пословно способно.

 

Престанак права

 

Члан 117.

(1) Право захтевати поништење рушљивог уговора престаје истеком рока од једне године од сазнања за разлог рушљивости, односно од престанка принуде.

(2) То право у сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора.

 

Брисан је назив пододсека III (види члан 18. Закона – 31/1993-681).

 

Чл. 118120.

Брисани су (види члан 18. Закона – 31/1993-681)

 

Одсек 5.

 

ДВОСТРАНИ УГОВОРИ

 

I. ОДГОВОРНОСТ ЗА МАТЕРИЈАЛНЕ И ПРАВНЕ НЕДОСТАТКЕ ИСПУЊЕЊА

 

Члан 121.

(1) Код уговора са накнадом сваки уговарач одговара за материјалне недостатке свог испуњења.

(2) Исто тако, уговарач одговара и за правне недостатке испуњења и дужан је да штити другу страну од права и захтева трећих лица којима би њено право било искључено или сужено.

(3) На ове обавезе преносиоца сходно се примењују одредбе овог закона о одговорности продавца за материјалне и правне недостатке, ако за одређени случај није што друго прописано.

 

II. ПРИГОВОР НЕИСПУЊЕЊА УГОВОРА

 

Правило истовременог испуњења

 

Члан 122.

(1) У двостраним уговорима ниједна страна није дужна испунити своју обавезу ако друга страна не испуни или није спремна да истовремено испуни своју обавезу, изузев ако је што друго уговорено или законом одређено, или ако што друго проистиче из природе посла.

(2) Али, ако на суду једна страна истакне да није дужна испунити своју обавезу док и друга страна не испуни своју, суд ће јој наложити да испуни своју обавезу кад и друга страна испуни своју.

 

Кад испуњење обавезе једне стране постане неизвесно

 

Члан 123.

(1) Ако је уговорено да прво једна страна испуни своју обавезу, па се после закључења уговора материјалне прилике друге стране погоршају у тој мери да је неизвесно да ли ће она моћи испунити своју обавезу, или ако та неизвесност произлази из других озбиљних разлога, страна која се обавезала да прва испуни своју обавезу може одложити њено испуњење док друга страна не испуни своју обавезу или док не пружи довољно обезбеђење да ће је испунити.

(2) То важи и кад су материјалне прилике друге стране биле у истој мери тешке још пре закључења уговора ако њен сауговарач то није знао нити је морао знати.

(3) У тим случајевима страна која се обавезала да прва испуни своју обавезу може захтевати да јој се обезбеђење пружи у примереном року, а после протека тог рока без резултата, може раскинути уговор.

 

III. РАСКИДАЊЕ УГОВОРА ЗБОГ НЕИСПУЊЕЊА

 

Права једне стране кад друга страна не испуни своју обавезу

 

Члан 124.

У двостраним уговорима, кад једна страна не испуни своју обавезу, друга страна може, ако није што друго одређено, захтевати испуњење обавеза или, под условима предвиђеним у идућим члановима, раскинути уговор простом изјавом, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а у сваком случају има право на накнаду штете.

 

Кад је испуњење о року битни састојак уговора

 

Члан 125.

(1) Кад испуњење обавезе у одређеном року представља битан састојак уговора, па дужник не испуни обавезу у том року, уговор се раскида по самом закону.

(2) Али, поверилац може одржати уговор на снази, ако по истеку рока, без одлагања, обавести дужника да захтева испуњење уговора.

(3) Кад је поверилац захтевао испуњење, па га није добио у разумном року, може изјавити да раскида уговор.

(4) Ова правила важе како у случају кад су уговорне стране предвиделе да ће се уговор сматрати раскинутим ако не буде испуњен у одређеном року, тако и онда кад је испуњење уговора у одређеном року битан састојак уговора по природи посла.

 

Кад испуњење о року није битни састојак уговора

 

Члан 126.

(1) Кад испуњење обавезе у одређеном року није битни састојак уговора, дужник задржава право да и после истека рока испуни своју обавезу, а поверилац да захтева њено испуњење.

(2) Али, ако поверилац жели раскинути уговор, мора оставити дужнику примерен накнадни рок за испуњење.

(3) Ако дужник не испуни обавезу у накнадном року, наступају исте последице као и у случају кад је рок битни састојак уговора.

 

Раскидање уговора без остављања накнадног рока

 

Члан 127.

Поверилац може раскинути уговор без остављања дужнику накнадног рока за испуњење ако из дужниковог држања произлази да он своју обавезу неће извршити ни у накнадном року.

 

Раскидање уговора пре истека рока

 

Члан 128.

Кад је пре истека рока за испуњење обавезе очигледно да једна страна неће испунити своју обавезу из уговора, друга страна може раскинути уговор и захтевати накнаду штете.

 

Раскидање уговора са узастопним обавезама

 

Члан 129.

(1) Кад у уговору са узастопним обавезама једна страна не испуни једну обавезу, друга страна може, у разумном року, раскинути уговор у погледу свих будућих обавеза, ако је из датих околности очигледно да ни оне неће бити испуњене.

(2) Она може раскинути уговор не само у погледу будућих обавеза, него и у погледу већ испуњених обавеза, ако њихово испуњење без изосталих испуњења нема интереса за њу.

(3) Дужник може одржати уговор ако да одговарајуће обезбеђење.

 

Дужност обавештавања

 

Члан 130.

Поверилац који због неиспуњења дужникове обавезе раскида уговор, дужан је то саопштити дужнику без одлагања.

 

Кад се уговор не може раскинути

 

Члан 131.

Уговор се не може раскинути због неиспуњења незнатног дела обавезе.

 

Дејство раскида

 

Члан 132.

(1) Раскидом уговора обе стране су ослобођене својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете.

(2) Ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично, има право да јој се врати оно што је дала.

(3) Ако обе стране имају право захтевати враћање датог, узајамна враћања врше се по правилима за извршење двостраних уговора.

(4) Свака страна дугује другој накнаду за користи које је у међувремену имала од онога што је дужна вратити, односно накнадити.

(5) Страна која враћа новац дужна је платити затезну камату од дана кад је исплату примила.

 

IV. РАСКИДАЊЕ ИЛИ ИЗМЕНА УГОВОРА ЗБОГ ПРОМЕЊЕНИХ ОКОЛНОСТИ

 

Претпоставке за раскидање

 

Члан 133.

(1) Ако после закључења уговора наступе околности које отежавају испуњење обавезе једне стране, или ако се због њих не може остварити сврха уговора, а у једном и у другом случају у тој мери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је, страна којој је отежано испуњење обавезе, односно страна која због промењених околности не може остварити сврху уговора може захтевати да се уговор раскине.

(2) Раскид уговора не може се захтевати ако је страна која се позива на промењене околности била дужна да у време закључења уговора узме у обзир те околности или их је могла избећи или савладати.

(3) Страна која захтева раскид уговора не може се позивати на промењене околности које су наступиле по истеку рока одређеног за испуњење њене обавезе.

(4) Уговор се неће раскинути ако друга страна понуди или пристане да се одговарајући услови уговора правично измене.

(5) Ако изрекне раскид уговора, суд ће на захтев друге стране обавезати страну која га је захтевала да накнади другој страни правичан део штете коју трпи због тога.

 

Дужност обавештавања

 

Члан 134.

Страна која је овлашћена да због промењених околности захтева раскид уговора дужна је да о својој намери да тражи раскид уговора обавести другу страну чим је сазнала да су такве околности наступиле, а ако то није учинила, одговара за штету коју је друга страна претрпела због тога што јој захтев није био на време саопштен.

 

Околности од значаја за одлуку суда

 

Члан 135.

При одлучивању о раскидању уговора, односно о његовој измени, суд се руководи начелима поштеног промета, водећи рачуна нарочито о циљу уговора, о нормалном ризику код уговора односне врсте, о општем интересу, као и о интересима обеју страна.

 

Одрицање од позивања на промењене околности

 

Члан 136.

Стране се могу уговором унапред одрећи позивања на одређене промењене околности, осим ако је то у супротности са начелом савесности и поштења.

 

V. НЕМОГУЋНОСТ ИСПУЊЕЊА

 

Немогућност испуњења за коју не одговара ни једна страна

 

Члан 137.

(1) Кад је испуњење обавезе једне стране у двостраном уговору постало немогуће због догађаја за који није одговорна ни једна ни друга страна, гаси се и обавеза друге стране, а ако је ова нешто испунила од своје обавезе, може захтевати враћање по правилима о враћању стеченог без основа.

(2) У случају делимичне немогућности испуњења због догађаја за који није одговорна ни једна ни друга страна, друга страна може раскинути уговор ако делимично испуњење не одговара њеним потребама, иначе уговор остаје на снази, а друга страна има право да захтева сразмерно смањење своје обавезе.

 

Немогућност испуњења за коју одговара друга страна

 

Члан 138.

(1) Кад је испуњење обавезе једне стране у двостраном уговору постало немогуће због догађаја за који одговара друга страна, њена обавеза се гаси, а она задржава своје потраживање према другој страни, с тим што се смањује за онолико колико је она могла имати користи од ослобођења од сопствене обавезе.

(2) Поред тога, она је дужна уступити другој страни сва права која би имала према трећим лицима у вези са предметом своје обавезе чије је испуњење постало немогуће.

 

VI. ПРЕКОМЕРНО ОШТЕЋЕЊЕ

 

Очигледна несразмера узајамних давања

 

Члан 139.

(1) Ако је између обавеза уговорних страна у двостраном уговору постојала у време закључења уговора очигледна несразмера, оштећена страна може захтевати поништење уговора ако за праву вредност тада није знала нити је морала знати.

(2) Право да се захтева поништење уговора престаје истеком једне године од његовог закључења.

(3) Одрицање унапред од овог права нема правног дејства.

(4) Уговор ће остати на снази ако друга страна понуди допуну до праве вредности.

(5) Због ове несразмере не може се тражити поништење уговора на срећу, јавне продаје, као ни онда кад је за ствар дата виша цена из особите наклоности.

 

Брисан је наслов члана 140. (види члан 19. Закона – 31/1993-681)

 

Члан 140.

Брисан је (види члан 19. Закона – 31/1993-681)

 

VII. ЗЕЛЕНАШКИ УГОВОР

 

Члан 141.

(1) Ништав је уговор којим неко, користећи се стањем нужде или тешким материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу, уговори за себе или за неког трећег корист која је у очигледној несразмери са оним што је он другом дао или учинио, или се обавезао дати или учинити.

(2) На зеленашки уговор сходно се примењују одредбе овог закона о последицама ништавости и о делимичној ништавости уговора.

(3) Ако оштећени захтева да се његова обавеза смањи на правичан износ, суд ће удовољити таквом захтеву ако је то могуће, а у том случају уговор са одговарајућом изменом остаје на снази.

(4) Оштећеник може поднети захтев за смањење обавезе на правичан износ у року од пет година од закључења уговора.

 

VIII. ОПШТИ УСЛОВИ ФОРМУЛАРНИХ* УГОВОРА

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Обавезност

 

Члан 142.

(1) Општи услови одређени од стране једног уговарача, било да су садржани у формуларном* уговору, било да се на њих уговор позива, допуњују посебне погодбе утврђене међу уговарачима у истом уговору, и по правилу обавезују као и ове.

(2) Општи услови * морају се објавити на уобичајени начин.

(3) Општи услови обавезују уговорну страну ако су јој били познати или морали бити познати у часу закључења уговора.

(4) У случају неслагања општих услова и посебних погодби важе ове последње.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Ништавост неких одредби општих услова

 

Члан 143.

(1) Ништаве су одредбе општих услова које су противне самом циљу закљученог уговора или добрим пословним обичајима, чак и ако су општи услови који их садрже одобрени од надлежног органа.

(2) Суд може одбити примену појединих одредби општих услова које лишавају другу страну права да стави приговоре, или оних на основу којих она губи права из уговора или губи рокове, или које су иначе неправичне или претерано строге према њој.

 

Брисан је наслов члана 144. (види члан 22. Закона – 31/1993-681)

 

Члан 144.

Брисан је (види члан 22. Закона – 31/1993-681)

 

IХ. УСТУПАЊЕ УГОВОРА

 

Услови уступања

 

Члан 145.

(1) Свака страна у двостраном уговору може, ако на то пристане друга страна, уступити уговор неком трећем лицу, које тиме постаје носилац свих њених права и обавеза из тог уговора.

(2) Уступањем уговора уговорни однос између уступиоца и друге стране прелази на пријемника и другу страну у часу кад је друга страна пристала на уступање, а ако је друга страна дала свој пристанак унапред, у часу кад је обавештена о уступању.

(3) Пристанак на уступање уговора је пуноважан само ако је дат у форми у закону прописаној за уступљени уговор.

(4) Одредбе о споредним правима у вези са уговором о преузимању дуга сходно ће се применити и на уступање уговора.

 

Одговорност уступиоца

 

Члан 146.

(1) Уступилац одговара пријемнику за пуноважност уступљеног уговора.

(2) Он му не јемчи да ће друга страна испунити своје обавезе из уступљеног уговора, осим ако се на то нарочито обавезао.

(3) Он не јемчи другој страни да ће пријемник испунити обавезе из уговора, осим ако се на то нарочито обавезао.

 

Приговори

 

Члан 147.

Друга страна може истаћи пријемнику све приговоре из уступљеног уговора, као и оне које има из других односа са њим, али не и приговоре које има према уступиоцу.

 

Одсек 6.

 

ОПШТА ДЕЈСТВА УГОВОРА

 

I. СТВАРАЊЕ ОБАВЕЗА ЗА УГОВАРАЧЕ

 

Дејства уговора међу уговарачима и њиховим правним следбеницима

 

Члан 148.

(1) Уговор ствара права и обавезе за уговорне стране.

(2) Уговор има дејство и за универзалне правне следбенике уговорних страна, изузев ако је што друго уговорено или што друго произлази из природе самог уговора.

(3) Уговором се може установити право у корист трећег лица.

 

II. УГОВОР У КОРИСТ ТРЕЋЕГ ЛИЦА

 

Непосредно право трећег

 

Члан 149.

(1) Кад неко уговори у своје име потраживање у корист трећег, трећи стиче сопствено и непосредно право према дужнику, ако није што друго уговорено или не произлази из околности посла.

(2) Уговарач има право захтевати да дужник изврши према трећем оно што је уговорено у корист тог трећег лица.

 

Опозивање користи за трећег

 

Члан 150.

(1) Уговарач користи за трећег може је опозвати или изменити све док трећи не изјави да прихвата оно што је уговорено у његову корист.

(2) Ако је уговорено да ће дужник извршити оно на шта се обавезао у корист трећег тек после смрти уговарача, овај може све дотле, па и својим тестаментом, опозвати корист уговорену за трећег, ако из самог уговора или из околности не произлази што друго.

 

Приговори дужника према трећем

 

Члан 151.

Дужник може истаћи трећем све приговоре које има према уговарачу по основу уговора којим је уговорена корист за трећег.

 

Одбијање трећег

 

Члан 152.

(1) Ако трећи одбије корист која је уговорена за њега, или је уговарач опозове, корист припада уговарачу, ако што друго није уговорено или не произлази из природе посла.

 

Обећање радње трећег лица

 

Члан 153.

(1) Обећање учињено другом да ће трећи нешто учинити или пропустити, трећег не обавезује, а обећавалац одговара за штету коју би други претрпео због тога што трећи неће да се обавеже или да изврши или пропусти одређену радњу.

(2) Обећавалац неће одговарати ако је другом обећао да ће се само заузети код трећег да се овај обавеже да нешто учини или пропусти, а у томе није успео и поред свег потребног залагања.

 

ОДЕЉАК 2.

 

Проузроковање штете

 

Одсек 1.

 

ОПШТА НАЧЕЛА

 

Основи одговорности

 

Члан 154.

(1) Ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.

(2) За штету од ствари или делатности, од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу.

(3) За штету без обзира на кривицу одговара се и у другим случајевима предвиђеним законом.

 

Штета

 

Члан 155.

Штета је умањење * нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног* повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета).

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Захтев да се уклони опасност штете

 

Члан 156.

(1) Свако може захтевати од другога да уклони извор опасности од кога прети знатнија штета њему или неодређеном броју лица, као и да се уздржи од делатности од које произлази узнемиравање или опасност штете, ако се настанак узнемиравања или штете не може спречити одговарајућим мерама.

(2) Суд ће на захтев заинтересованог лица наредити да се предузму одговарајуће мере за спречавање настанка штете или узнемиравања, или да се отклони извор опасности, на трошак држаоца извора опасности, ако овај сам то не учини.

(3) Ако штета настане у обављању општекорисне делатности за коју је добијена дозвола надлежног органа, може се захтевати само накнада штете која прелази нормалне границе.

(4) Али, и у том случају се може захтевати предузимање друштвено оправданих мера за спречавање наступања штете или за њено смањење.

 

Захтев да се престане са повредом права личности

 

Члан 157.

(1) Свако има право захтевати од суда или другог надлежног органа да нареди престанак радње којом се повређује интегритет људске личности, личног и породичног живота и других права његове личности.

(2) Суд, односно други надлежни орган може наредити престанак радње под претњом плаћања извесне новчане своте, одређене укупно или по јединици времена, у корист повређеног.

 

Одсек 2.

 

ОДГОВОРНОСТ ПО ОСНОВУ КРИВИЦЕ

 

Постојање кривице

 

Члан 158.

Кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом.

 

Неодговорна лица

 

Члан 159.

(1) Лице које услед душевне болести или заосталог умног развоја или којих других разлога није способно за расуђивање, не одговара за штету коју другоме проузрокује.

(2) Ко другом проузрокује штету у стању пролазне неспособности за расуђивање, одговоран је за њу, изузев ако докаже да није својом кривицом доспео у то стање.

(3) Ако је у то стање доспео туђом кривицом, за штету ће одговарати онај ко га је у то стање довео.

 

Одговорност малолетника

 

Члан 160.

(1) Малолетник до навршене седме године не одговара за штету коју проузрокује.

(2) Малолетник од навршене седме до навршене четрнаесте године не одговара за штету, осим ако се докаже да је при проузроковању штете био способан за расуђивање.

(3) Малолетник са навршених четрнаест година одговара према општим правилима о одговорности за штету.

 

Нужна одбрана, стање нужде, отклањање штете од другог

 

Члан 161.

(1) Ко у нужној одбрани проузрокује штету нападачу није дужан накнадити је, осим у случају прекорачења нужне одбране.

(2) Кад неко проузрокује штету у стању нужде, оштећеник може захтевати накнаду од лица које је криво за настанак опасности штете, или од лица од којих је штета отклоњена, али од ових последњих, не више од користи коју су имала од тога.

(3) Ко претрпи штету отклањајући од другог опасност штете, има право захтевати од њега накнаду оне штете којој се разумно изложио.

 

Дозвољена самопомоћ

 

Члан 162.

(1) Ко у случају дозвољене самопомоћи проузрокује штету лицу које је изазвало потребу самопомоћи, није дужан накнадити је.

(2) Под дозвољеном самопомоћи подразумева се право сваког лица да отклони повреду права кад непосредно прети опасност, ако је таква заштита нужна и ако начин отклањања повреде права одговара приликама у којима настаје опасност.

 

Пристанак оштећеника

 

Члан 163.

(1) Ко на своју штету дозволи другоме предузимање неке радње, не може од њега захтевати накнаду штете проузроковане том радњом.

(2) Ништава је изјава оштећеника којом је пристао да му се учини штета радњом која је законом забрањена.

 

Одсек 3.

 

ОДГОВОРНОСТ ЗА ДРУГОГ

 

Душевно болесни и заостали у умном развоју

 

Члан 164.

(1) За штету коју проузрокује лице које услед душевне болести или заосталог умног развоја или којих других разлога није способно за расуђивање, одговара онај који је на основу закона, или одлуке надлежног органа, или уговора, дужан да води надзор над њим.

(2) Он се може ослободити одговорности ако докаже да је вршио надзор на који је обавезан или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора.

 

Одговорност родитеља

 

Члан 165.

(1) Родитељи одговарају за штету коју проузрокује другом њихово дете до навршене седме године, без обзира на своју кривицу.

(2) Они се ослобађају одговорности ако постоје разлози за искључење одговорности према правилима о одговорности, без обзира на кривицу.

(3) Они не одговарају ако је штета настала док је дете било поверено другом лицу и ако је то лице одговорно за штету.

(4) Родитељи одговарају за штету коју проузрокује другом њихово малолетно дете које је навршило седам година, осим ако докажу да је штета настала без њихове кривице.

 

Солидарна одговорност

 

Члан 166.

Ако поред родитеља одговара за штету и дете, њихова је одговорност солидарна.

 

Одговорност другог лица за малолетника

 

Члан 167.

(1) За штету коју другом проузрокује малолетник док је под надзором старатеља, школе или друге установе, одговара старатељ, школа, односно друга установа, осим ако докажу да су надзор вршили на начин на који су обавезни, или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора.

(2) Ако за штету одговара и малолетник, одговорност је солидарна.

 

Посебна одговорност родитеља

 

Члан 168.

(1) Ако дужност надзора над малолетним лицем не лежи на родитељима, већ на неком другом лицу, оштећеник има право да захтева накнаду од родитеља, кад је штета настала услед лошег васпитања малолетника, рђавих примера или порочних навика које су му родитељи дали, или се и иначе штета може уписати у кривицу родитељима.

(2) Лице на коме у овом случају лежи дужност надзора има право тражити од родитеља да му накнаде исплаћени износ ако је оно исплатило накнаду оштећенику.

 

Одговорност по основу правичности

 

Члан 169.

(1) У случају штете коју је проузроковало лице које за њу није одговорно, а накнада се не може добити од лица које је било дужно да води надзор над њим, суд може, кад то правичност захтева, а нарочито с обзиром на материјално стање штетника и оштећеника, осудити штетника да накнади штету, потпуно или делимично.

(2) Ако је штету проузроковао малолетник способан за расуђивање који није у стању да је накнади, суд може, кад то правичност захтева, а нарочито с обзиром на материјално стање родитеља и оштећеника, обавезати родитеље да накнаде штету, потпуно или делимично, иако за њу нису криви.

 

Одсек 4.

 

ОДГОВОРНОСТ ПРЕДУЗЕЋА* И ДРУГИХ ПРАВНИХ ЛИЦА ПРЕМА ТРЕЋЕМ

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Одговорност предузећа*

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Члан 170.

(1) За штету коју запослени* у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу одговара предузеће у коме* је запослени* радио у тренутку проузроковања штете, осим ако докаже да је запослени* у датим околностима поступао онако како је требало.

(2) Оштећеник има право захтевати накнаду штете и непосредно од радника ако је штету проузроковао намерно.

(3) Одредбом става 1. овог члана не дира се у правила о одговорности за штету која потиче од опасне ствари или опасне делатности.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Одговорност других лица

 

Члан 171.

(1) Одредбе претходног члана примењују се и на друге послодавце* у погледу одговорности за штету коју запослени* који код њих раде проузрокују у раду или у вези с радом.

(2) Лице које је оштећенику накнадило штету коју је запослени* проузроковао намерно или крајњом непажњом, има право од тог запосленог* захтевати накнаду плаћеног износа.

(3) То право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган

 

Члан 172.

(1) Правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.

(2) Ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом.

(3) То право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете.

 

Одсек 5.

 

ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ОД ОПАСНЕ СТВАРИ ИЛИ ОПАСНЕ ДЕЛАТНОСТИ

 

I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

 

Претпоставка узрочности

 

Члан 173.

Штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу сматра се да потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок штете.

 

Ко одговара за штету

 

Члан 174.

(1) За штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њом бави.

(2) Брисан је (види члан 27. Закона – 31/1993-681).

 

Противправно одузимање опасне ствари од имаоца

 

Члан 175.

Ако је имаоцу одузета опасна ствар на противправан начин, за штету која од ње потиче не одговара он, него онај који му је одузео опасну ствар, ако ималац није за то одговоран.

 

Предаја ствари трећем лицу

 

Члан 176.

(1) Уместо имаоца ствари, и исто као он, одговара лице коме је ималац поверио ствар да се њоме служи, или лице које је иначе дужно да је надгледа, а није код њега на раду.

(2) Али ће поред њега одговарати и ималац ствари ако је штета произашла из неке скривене мане или скривеног својства ствари на које му није скренуо пажњу.

(3) У том случају одговорно лице које је исплатило накнаду оштећенику има право да захтева цео њен износ од имаоца.

(4) Ималац опасне ствари који ју је поверио лицу које није оспособљено или није овлашћено да њоме рукује, одговара за штету која потекне од те ствари.

 

Ослобођење од одговорности

 

Члан 177.

(1) Ималац се ослобађа одговорности ако докаже да штета потиче од неког узрока који се налазио ван ствари, а чије се дејство није могло предвидети, ни избећи или отклонити.

(2) Ималац ствари ослобађа се одговорности и ако докаже да је штета настала искључиво радњом оштећеника или трећег лица, коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити.

(3) Ималац се ослобађа одговорности делимично, ако је оштећеник делимично допринео настанку штете.

(4) Ако је настанку штете делимично допринело треће лице, оно одговара оштећенику солидарно са имаоцем ствари, а дужно је сносити накнаду сразмерно тежини своје кривице.

(5) Лице којим се ималац послужио при употреби ствари не сматра се трећим лицем.

 

II. ОДГОВОРНОСТ У СЛУЧАЈУ УДЕСА ИЗАЗАВНОГ МОТОРНИМ ВОЗИЛОМ У ПОКРЕТУ

 

Члан 178.

(1) У случају удеса изазваног моторним возилом у покрету који је проузрокован искључивом кривицом једног имаоца, примењују се правила о одговорности по основу кривице.

(2) Ако постоји обострана кривица, сваки ималац одговара за укупну штету коју су они претрпели сразмерно степену своје кривице.

(3) Ако нема кривице ни једног, имаоци одговарају на равне делове, ако разлози правичности не захтевају што друго.

(4) За штету коју претрпе трећа лица имаоци моторних возила одговарају солидарно.

 

III. ОДГОВОРНОСТ ПРОИЗВОЂАЧА СТВАРИ СА НЕДОСТАТКОМ

 

Члан 179.

(1) Ко стави у промет неку ствар коју је произвео, а која због неког недостатка за који он није знао представља опасност штете за лица или ствари, одговара за штету која би настала због тог недостатка.

(2) Произвођач одговара и за опасна својства ствари ако није предузео све што је потребно да штету, коју је могао предвидети, спречи путем упозорења, безбедне амбалаже или другом одговарајућом мером.

 

Одсек 6.

 

ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ ОДГОВОРНОСТИ

 

Одговорност услед терористичких аката, јавних демонстрација или манифестација

 

Члан 180.

(1) За штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица* услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава** чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.

(2) Организатори, учесници, подстрекачи и помагачи у актима насиља или терора, јавним демонстрацијама и манифестацијама које су усмерене на подривање* уставног уређења**, немају право на накнаду штете по овом основу.*

(3)* Држава** има право и обавезу да захтева накнаду исплаћеног износа од лица које је штету проузроковало.*

(4) То право застарева у роковима прописаним за застарелост потраживања накнаде штете.*

 

*Службени лист СФРЈ, број 39/1985

**Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Одговорност организатора приредби

 

Члан 181.

Организатор окупљања већег броја људи у затвореном или на отвореном простору одговара за штету насталу смрћу или телесном повредом коју неко претрпи услед изванредних околности које у таквим приликама могу настати, као што је гибање маса, општи неред и слично.

 

Одговорност због ускраћивања неопходне помоћи

 

Члан 182.

 

(1) Ко без опасности по себе ускрати помоћ лицу чији су живот или здравље очигледно угрожени, одговара за штету која је отуда настала, ако је он ту штету према околностима случаја морао предвидети.

(2) Ако правичност захтева, суд може такво лице ослободити обавезе да накнади штету.

 

Одговорност у вези са обавезом закључења уговора

 

Члан 183.

Лице које је по закону обавезно да закључи неки уговор, дужно је да накнади штету ако на захтев заинтересованог лица без одлагања не закључи тај уговор.

 

Одговорност у вези са вршењем послова од општег интереса

 

Члан 184.

Предузећа и друга правна лица која* врше комуналну или другу сличну делатност од општег интереса одговарају за штету ако без оправданог разлога обуставе или нередовно врше своју услугу.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Одсек 7.

 

НАКНАДА

 

I. НАКНАДА МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

 

Успостављање ранијег стања и накнада у новцу

 

Члан 185.

(1) Одговорно лице дужно је успоставити стање које је било пре него што је штета настала.

(2) Уколико успостављање ранијег стања не уклања штету потпуно, одговорно лице дужно је за остатак штете дати накнаду у новцу.

(3) Кад успостављање ранијег стања није могуће, или кад суд сматра да није нужно да то учини одговорно лице, суд ће одредити да оно исплати оштећенику одговарајућу своту новца на име накнаде штете.

(4) Суд ће досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања.

 

Кад доспева обавеза накнаде

 

Члан 186.

Обавеза накнаде штете сматра се доспелом од тренутка настанка штете.

 

Накнада у случају пропасти ствари одузете на недозвољен начин

 

Члан 187.

Ако је ствар која је била одузета имаоцу на недозвољен начин пропала услед више силе, одговорно лице дужно је дати накнаду у новцу.

 

Накнада у облику новчане ренте

 

Члан 188.

(1) У случају смрти, телесне повреде или оштећења здравља, накнада се одређује, по правилу, у облику новчане ренте, доживотно или за одређено време.

(2) Новчана рента досуђена на име накнаде штете плаћа се месечно унапред, ако суд не одреди што друго.

(3) Поверилац има право да захтева потребно обезбеђење за исплату ренте, осим ако то према околностима случаја не би било оправдано.

(4) Ако дужник не пружи обезбеђење које суд одреди, поверилац има право да захтева да му се уместо ренте исплати једна укупна свота чија се висина одређује према висини ренте и вероватном трајању повериочевог живота, уз одбитак одговарајућих камата.

(5) Из озбиљних узрока поверилац може и у другим случајевима захтевати, одмах или доцније, да му се уместо ренте исплати једна укупна свота.

 

II. ОБИМ НАКНАДЕ МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

 

Обична штета и измакла корист

 

Члан 189.

(1) Оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи.

(2) Висина накнаде штете одређује се према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон наређује што друго.

(3) При оцени висине измакле користи узима се у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем.

(4) Кад је ствар уништена или оштећена кривичним делом учињеним са умишљајем, суд може одредити висину накнада према вредности коју је ствар имала за оштећеника.

 

Потпуна накнада

 

Члан 190.

Суд ће, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања.

 

Снижење накнаде

 

Члан 191.

(1) Суд може, водећи рачуна о материјалном стању оштећеника, осудити одговорно лице да исплати мању накнаду него што износи штета, ако она није проузрокована ни намерно ни крајњом непажњом, а одговорно лице је слабог имовног стања те би га исплата потпуне накнаде довела у оскудицу.

(2) Ако је штетник проузроковао штету радећи нешто ради користи оштећеника, суд може одредити мању накнаду, водећи рачуна о брижљивости коју штетник показује у сопственим пословима.

 

Подељена одговорност

 

Члан 192.

(1) Оштећеник који је допринео да штета настане или да буде већа него што би иначе била, има право само на сразмерно смањену накнаду.

(2) Кад је немогуће утврдити који део штете потиче од оштећеникове радње, суд ће досудити накнаду водећи рачуна о околностима случаја.

 

III. ПОСЕБНО О НАКНАДИ МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ У СЛУЧАЈУ СМРТИ, ТЕЛЕСНЕ ПОВРЕДЕ И ОШТЕЋЕЊА ЗДРАВЉА

 

Изгубљена зарада и трошкови лечења и сахране

 

Члан 193.

(1) Ко проузрокује нечију смрт дужан је накнадити уобичајене трошкове његове сахране.

(2) Он је дужан накнадити и трошкове његовог лечења од задобијених повреда и друге потребне трошкове у вези са лечењем, као и зараду изгубљену због неспособности за рад.

 

Право лица које је погинули издржавао

 

Члан 194.

(1) Лице које је погинули издржавао или редовно помагао, као и оно које је по закону имало право захтевати издржавање од погинулог, има право на накнаду штете коју трпи губитком издржавања, односно помагања.

(2) Ова штета накнађује се плаћањем новчане ренте, чији се износ одмерава с обзиром на све околности случаја, а који не може бити већи од онога што би оштећеник добијао од погинулог да је остао у животу.

 

Накнада штете у случају телесне повреде или нарушења здравља

 

Члан 195.

(1) Ко другоме нанесе телесну повреду или му наруши здравље, дужан је накнадити му трошкове око лечења и друге потребне трошкове с тим у вези, као и зараду изгубљену због неспособности за рад за време лечења.

(2) Ако повређени због потпуне или делимичне неспособности за рад губи зараду, или су му потребе трајно повећане, или су могућности његовог даљег развијања и напредовања уништене или смањене, одговорно лице дужно је плаћати повређеном одређену новчану ренту, као накнаду за ту штету.

 

Измена досуђене накнаде

 

Члан 196.

Суд може на захтев оштећеника за убудуће повећати ренту, а може је на захтев штетника смањити или укинути, ако се знатније промене околности које је суд имао у виду приликом доношења раније одлуке.

 

Непреносивост права

 

Члан 197.

(1) Право на накнаду штете у виду новчане ренте услед смрти блиског лица или услед повреде тела или оштећења здравља не може се пренети другом лицу.

(2) Доспели износи накнаде могу се пренети другоме, ако је износ накнаде одређен писменим споразумом страна или правноснажном судском одлуком.

 

IV. ПОСЕБНО О НАКНАДИ МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ У СЛУЧАЈУ ПОВРЕДЕ ЧАСТИ И ШИРЕЊА НЕИСТИНИТИХ НАВОДА

 

Члан 198.

(1) Ко другоме повреди част као и ко износи или преноси неистините наводе о прошлости, о знању, о способности другог лица, или о чему другоме, а зна или би морао знати да су неистинити, и тиме му проузрокује материјалну штету дужан је накнадити је.

(2) Али, не одговара за проузроковану штету онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је оно неистинито, ако је он или онај коме је саопштење учинио имао је у томе озбиљног интереса.

 

V. НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

 

Објављивање пресуде или исправке

 

Члан 199.

У случају повреде права личности суд може наредити, на трошак штетника, објављивање пресуде, односно исправке, или наредити да штетник повуче изјаву којом је повреда учињена, или што друго чиме се може остварити сврха која се постиже накнадом.

 

Новчана накнада

 

Члан 200.

(1) За претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству.

(2) Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

 

Лица која имају право на новчану накнаду у случају смрти или тешког инвалидитета

 

Члан 201.

(1) У случају смрти неког лица, суд може досудити члановима његове уже породице (брачни друг, деца и родитељи) правичну новчану накнаду за њихове душевне болове.

(2) Таква накнада може се досудити и браћи и сестрама ако је између њих и умрлог постојала трајнија заједница живота.

(3) У случају нарочито тешког инвалидитета неког лица, суд може досудити његовом брачном другу, деци и родитељима правичну новчану накнаду за њихове душевне болове.

(4) Накнада из ст. 1. и 3. овог члана може се досудити и ванбрачном другу, ако је између њега и умрлог, односно повређеног постојала трајнија заједница живота.

 

Сатисфакција у посебним случајевима

 

Члан 202.

Право на правичну новчану накнаду због претрпљених душевних болова има лице које је преваром, принудом или злоупотребом неког односа подређености или зависности наведено на кажњиву обљубу или кажњиву блудну радњу, као и лице према коме је извршено неко друго кривично дело против достојанства личности и морала.

 

Накнада будуће штете

 

Члан 203.

Суд ће на захтев оштећеног досудити накнаду и за будућу нематеријалну штету ако је по редовном току извесно да ће она трајати и у будућности.

 

Наслеђивање и уступање потраживања накнаде нематеријалне штете

 

Члан 204.

(1) Потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследника само ако је признато правноснажном одлуком или писменим споразумом.

(2) Под истим условима, то потраживање може бити предмет уступања, пребијања и принудног извршења.

 

Подељена одговорност и снижење накнаде

 

Члан 205.

Одредбе о подељеној одговорности и снижењу накнаде које важе за материјалну штету сходно се примењују и на нематеријалну штету.

 

Одсек 8.

 

ОДГОВОРНОСТ ВИШЕ ЛИЦА ЗА ИСТУ ШТЕТУ

 

Солидарна одговорност

 

Члан 206.

(1) За штету коју је више лица проузроковало заједно, сви учесници одговарају солидарно.

(2) Подстрекач и помагач, као и онај који је помагао да се одговорна лица не открију, одговарају солидарно са њима.

(3) Солидарно одговарају за проузроковану штету и лица која су је проузроковала радећи независно једно од другог, ако се не могу утврдити њихови удели у проузрокованој штети.

(4) Кад је несумњиво да је штету проузроковало неко од два или више одређених лица која су на неки начин међусобно повезана, а не може се утврдити које је од њих штету проузроковало, та лица одговарају солидарно.

 

Солидарна одговорност наручиоца и извођача радова

 

Члан 207.

Наручилац и извођач радова на непокретности солидарно одговарају трећем лицу за штету која му настане у вези са извођењем тих радова.

 

Регрес исплатиоца

 

Члан 208.

(1) Солидарни дужник који исплати више него што износи његов удео у штети, може тражити од сваког од осталих дужника да му накнади оно што је платио за њега.

(2) Колико износи удео сваког појединог дужника суд одређује с обзиром на тежину његове кривице и тежину последица које су проистекле из његовог деловања.

(3) У случају немогућности да се утврде удели дужника, на сваког пада једнак део, осим ако правичност захтева да се у конкретном случају друкчије одлучи.

 

Одсек 9.

 

ПРАВО ОШТЕЋЕНИКА ПОСЛЕ ЗАСТАРЕЛОСТИ ПРАВА ДА ЗАХТЕВА НАКНАДУ

 

Члан 209.

После наступања застарелости права да захтева накнаду штете, оштећеник може захтевати од одговорног лица, по правилима која важе у случају стицања без основа, да му уступи оно што је добио радњом којом је проузрокована штета.

 

ОДЕЉАК 3.

 

Стицање без основа

 

Одсек 1.

 

ОПШТЕ ПРАВИЛО

 

Члан 210.

(1) Кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнутих користи.*

Брисан је ранији став (3) (види члан 30. Закона – 31/1993-681).

(2)* Обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Одсек 2.

 

ПРАВИЛО ВРАЋАЊА

 

Кад се не може тражити враћање

 

Члан 211.

Ко изврши исплату знајући да није дужан платити, нема право да захтева враћање, изузев ако је задржао право да тражи враћање или ако је платио да би избегао принуду.

 

Двострука исплата дуга

 

Члан 212.

Ко је исти дуг платио два пута, па макар једном и по основу извршне исправе, има право тражити враћање по општим правилима о стицању без основа.

 

Извршење неке природне обавезе, или неке моралне или друштвене дужности

 

Члан 213.

Не може се тражити оно што је дато или учињено на име извршења неке природне обавезе или неке моралне или друштвене дужности.

 

Обим враћања

 

Члан 214.

Кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата, и то, ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева.

 

Накнада трошкова

 

Члан 215.

Стицалац има право на накнаду нужних и корисних трошкова, али ако је био несавестан, накнада за корисне трошкове му припада само до износа који представља увећање вредности у тренутку враћања.

 

Кад се може задржати примљено

 

Члан 216.

Не може се тражити враћање неосновано плаћених износа на име накнаде штете због повреде тела, нарушења здравља или смрти, уколико је исплата извршена савесном прибавиоцу.

 

Употреба ствари у туђу корист

 

Члан 217.

Ако је неко своју или туђу ствар употребио на корист трећег, а нема услова за примену правила о пословодству без налога, трећи је дужан вратити ствар, односно, ако то није могућно, накнадити њену вредност.

 

Издатак за другог

 

Члан 218.

Ко за другог учини какав издатак или нешто друго што је овај по закону био дужан учинити, има право захтевати накнаду од њега.

 

Употребљавање туђе ствари у своју корист

 

Члан 219.

Кад је неко туђу ствар употребио у своју корист, ималац може захтевати, независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе.

 

ОДЕЉАК 4.

 

Пословодство без налога

 

Одсек 1.

 

ОПШТЕ ПРАВИЛО

 

Члан 220.

(1) Пословодство без налога је вршење туђих послова, правних или материјалних, без налога или овлашћења, али за рачун онога чији су послови, а ради заштите његових интереса.*

(2)* Вршењу туђег посла може се незвано приступити само ако посао не трпи одлагање, те предстоји штета или пропуштање очигледне користи.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Одсек 2.

 

ОБАВЕЗЕ И ПРАВА ПОСЛОВОЂЕ БЕЗ НАЛОГА

 

Обавезе пословође без налога

 

Члан 221.

(1) Пословођа без налога дужан је обавестити о свом поступку што је могуће пре оног чији је посао и наставити започети посао уколико му је то разумно могуће, док овај не буде могао преузети бригу о њему.

(2) По свршеном послу он је дужан положити рачун и уступити ономе чији је посао све што је прибавио вршећи његов посао.

(3) Уколико није што друго законом наређено, пословођа без налога има обавезе налогопримца.

 

Дужна пажња и одговорност

 

Члан 222.

(1) При вршењу туђег посла пословођа без налога дужан је руководити се стварним или вероватним намерама и потребама онога чији је посао.

(2) Он је дужан поступити са пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина.

(3) Суд може, с обзиром на околности у којима се неко незвано прихватио туђег посла, смањити његову одговорност или га сасвим ослободити одговорности за непажњу.

(4) За одговорност пословно неспособног пословође без налога важе правила о његовој уговорној и вануговорној одговорности.

 

Права пословође без налога

 

Члан 223.

(1) Пословођа без налога који је поступио у свему како треба и радио оно што су околности захтевале, има право захтевати да га онај чији је посао вршио ослободи свих обавеза које је због тога посла узео на себе, да преузме све обавезе које је закључио у његово име, да му накнади све нужне и корисне издатке, као и да му накнади претрпљену штету, чак и ако очекивани резултат није постигнут.

(2) Њему припада и примерна накнада, за труд, ако је отклонио штету од лица чији је посао или ако му је прибавио корист која одговара у свему његовим намерама и потребама.

 

Вршење туђих послова у намери да се другом помогне

 

Члан 224.

Ко врши туђи посао у намери да другоме помогне, а нису испуњени услови за пословодство без налога, припада му право на накнаду учињених трошкова, али највише до висине користи коју је други постигао.

 

Одношење додатака

 

Члан 225.

Сваки пословођа без налога има право однети ствари којима је повећао туђу имовину а за које му се учињени издаци не накнађују, ако се оне могу одвојити без оштећења ствари којој су додате, али лице у чији се посао био умешао може, ако хоће, задржати те додатке уколико му накнади њихову садашњу вредност, но највише до износа учињених издатака.

 

Одсек 3.

 

ВРШЕЊЕ ТУЂИХ ПОСЛОВА ПРОТИВ ЗАБРАНЕ

 

Члан 226.

(1) Ко се прихвати туђег посла и поред забране лица чији је посао, а за забрану је знао или морао знати, нема права која припадају пословођи без налога.

(2) Он одговара за штету коју је проузроковао мешањем у туђе послове, чак и ако је до ње дошло без његове кривице.

(3) Али, кад је забрана вршења посла противна закону или моралу, а нарочито ако је неко забранио да други испуни неку његову законску обавезу која не трпи одлагање важе општа правила о пословодству без налога.

 

Одсек 4.

 

НЕПРАВО ПОСЛОВОДСТВО

 

Члан 227.

(1) Ко врши туђи посао у намери да за себе задржи постигнуте користи иако зна да је посао туђ, дужан је на захтев онога чији је посао положити рачун као пословођа без налога и предати му све постигнуте користи.

(2) Онај чији је посао може захтевати и враћање ствари у пређашње стање, као и накнаду штете.

 

Одсек 5.

 

ОДОБРЕЊЕ

 

Члан 228.

 

Ако онај чији је посао накнадно одобри оно што је извршено, пословођа без налога сматра се налогопримцем који је од почетка радио по налогу лица чији је посао.

 

ОДЕЉАК 5.

 

Једнострана изјава воље

 

Одсек 1.

 

ЈАВНО ОБЕЋАЊЕ НАГРАДЕ

 

Кад обавезује

 

Члан 229.

(1) Јавним огласом учињено обећање награде ономе ко изврши одређену радњу, постигне неки успех, нађе се у одређеној ситуацији или, ако је обећање учињено под неким другим условом, обавезује обећаваоца да испуни обећање.

(2) Обећавалац награде или било каквог наградног такмичења дужан је да одреди рок за такмичење, а ако га не одреди свако ко жели да учествује у такмичењу има право да тражи да суд одреди одговарајући рок.

 

Опозивање обећања

 

Члан 230.

(1) Обећање се може опозвати онако како је учињено, као и личним саопштењем али онај ко је извршио радњу, а није знао нити је морао знати да је обећање награде опозвано, има право захтевати обећану награду, а онај ко је до опозивања учинио потребне издатке ради извршења радње одређене у јавном огласу има право на њихову накнаду, изузев ако обећавалац докаже да су они учињени узалуд.

(2) Обећање награде не може се опозвати ако је огласом одређен рок за извршење радње, односно за обавештење о постигнутом резултату или о остварењу одређене ситуације.

 

Ко има право на награду

 

Члан 231.

(1) Право на награду има онај ко први изврши радњу за коју је награда обећана.

(2) Ако је више лица извршило радњу истовремено, сваком припада једнак део награде, уколико правичност не захтева друкчију поделу.

 

Случај конкурса

 

Члан 232.

(1) О додељивању награде у случају конкурса одлучује организатор конкурса или једно или више лица која он одреди.

(2) Ако су у условима конкурса или неким општим прописима који важе за одређени конкурс постављена правила по којима награда треба да буде додељена, сваки учесник у конкурсу има право захтевати поништење одлуке о додељивању награде ако награда није додељена сагласно тим правилима.

(3) Својину или које друго право на делу награђеном на конкурсу стиче организатор конкурса само ако је то наведено у огласу конкурса.

 

Престанак обавезе

 

Члан 233.

Обавеза обећаваоца награде престаје ако му нико не саопшти, у року одређеном у огласу, да је извршио радњу, или постигао успех, или уопште испунио услове постављене у јавном огласу, а ако рок није одређен, истеком једне године до огласа.

 

Одсек 2.

 

ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

 

I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

 

Појам

 

Члан 234.

Хартија од вредности је писмена исправа којом се њен издавалац обавезује да испуни обавезу уписану на тој исправи њеном законитом имаоцу.

 

Битни састојци

 

Члан 235.

(1) Хартија од вредности мора садржавати следеће битне састојке:

1) означење врсте хартије од вредности;

2) фирму, односно назив и седиште, односно име и пребивалиште издаваоца хартије од вредности;

3) фирму, односно назив или име лица на које, односно по чијој наредби хартија од вредности гласи, или означење да хартија гласи на доносиоца;

4) тачно означену обавезу издаваоца која произлази из хартије од вредности;

5) место и датум издавања хартије од вредности, а код оних које се издају у серији и њен серијски број;

6) потпис издаваоца хартије од вредности односно факсимил потписа издаваоца хартије од вредности које се издају у серији.

(2) Посебним законом за поједине хартије од вредности могу бити одређени и други битни састојци.

(3) Исправа која не садржи било који од битних састојака не важи као хартија од вредности.

(4) Хартије од вредности издате у серији, које не садрже било који од битних састојака, немају правно дејство.

 

На кога хартија од вредности може гласити

 

Члан 236.

Хартија од вредности може гласити на доносиоца, на име или по наредби.

 

Настанак обавезе

 

Члан 237.

Обавеза из хартије од вредности настаје у тренутку када издавалац хартију од вредности преда њеном кориснику.

 

Посебни услови за издавање хартије од вредности у серији

 

Члан 238.

Посебним законом се одређују и други услови за издавање хартија од вредности у серији.

 

II. ОСТВАРИВАЊЕ ПРАВА

 

Коме припада право из хартије од вредности

 

Члан 239.

(1) Потраживање из хартије од вредности везано је за саму хартију и припада њеном законитом имаоцу.

(2) Као законити ималац хартије од вредности на доносиоца сматра се њен доносилац.

(3) Као законити ималац хартије од вредности на име или по наредби сматра се лице на које хартија од вредности гласи, односно лице на које је уредно пренета.

(4) Савесни прибавилац хартије од вредности на доносиоца постаје њен законити ималац и стиче право на потраживање уписано на њој и кад је хартија од вредности изашла из руку њеног издаваоца, односно њеног ранијег имаоца и без његове воље.

 

Ко може тражити испуњење

 

Члан 240.

Испуњење потраживања из хартије од вредности може захтевати, уз њено подношење, само њен законити ималац, односно лице које он овласти.

 

III. ПРЕНОС ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

 

Пренос права из хартије на доносиоца

 

Члан 241.

Право из хартије од вредности на доносиоца преноси се њеном предајом.

 

Пренос права из хартије на име

 

Члан 242.

(1) Право из хартије од вредности на име преноси се цесијом.

(2) Посебним законом може бити одређено да се право из хартије од вредности на име може преносити и индосаментом.

(3) Пренос права из хартије од вредности на име врши се убележавањем на самој хартији фирме, односно назива, односно имена новог имаоца, потписивањем преносиоца и уписом преноса у регистар хартија од вредности, ако се такав регистар води код издаваоца.

 

Пренос права из хартије по наредби

 

Члан 243.

Право из хартије од вредности по наредби преноси се индосаментом.

 

Врста индосамента

 

Члан 244.

(1) Индосамент може бити пуни, бланко и на доносиоца.

(2) Пуни индосамент садржи изјаву о преносу и фирму, односно назив или име лица на које се право из хартије од вредности преноси (индосатар) и потпис преносиоца (индосант), а може да садржи и друге податке (место, датум и др.).

(3) Бланко индосамент садржи само потпис индосанта.

(4) У случају преноса на доносиоца уместо имена индосатара ставља се реч „доносиоцу”.

(5) Индосамент на доносиоца важи као бланко индосамент.

(6) Ништав је делимични индосамент.

 

Пренос пуномоћја и пренос за залогу

 

Члан 245.

(1) Хартија од вредности може се пренети и као пренос пуномоћја, односно као пренос за залогу.

(2) Код преноса пуномоћја ставља се клаузула „вредност у пуномоћју”, а код преноса за залогу „вредност за залогу” или слично.

 

Дејство преноса права

 

Члан 246.

(1) Преносом права из хартије од вредности њен нови ималац стиче сва права која су припадала претходном имаоцу.

(2) Пренос права из хартије од вредности на име било да се врши путем цесије или индосамента, нема дејства према издаваоцу док он о томе не буде писменим путем обавештен, односно док тај пренос не буде убележен у регистар хартија од вредности на име, ако се такав регистар води код издаваоца.

(3) Цедент, односно индосант не одговара за неиспуњење обавезе од стране издаваоца, осим у случају друкчије законске одредбе или ако постоји супротна одредба уписана на самој хартији од вредности.

 

Дејство преноса пуномоћја и преноса за залогу

 

Члан 247.

Ималац хартије од вредности која је на њега пренета као „пренос пуномоћја” или „пренос за залогу” може вршити сва права која из те хартије од вредности проистичу, али хартију може пренети на другог само као пренос пуномоћја.

 

Доказивање законитости преноса

 

Члан 248.

(1) Последњи индосатар доказује своје право из хартије од вредности непрекидним низом индосамената.

(2) Ово правило се сходно примењује и на последњег цесионара.

 

Забрана преноса

 

Члан 249.

(1) Забрана преноса индосаментом хартије од вредности по наредби врши се изразом „не по наредби” или стављањем сличне клаузуле која има исто значење.

(2) Право из хартије од вредности чији је пренос индосаментом забрањен може се пренети само цесијом.

(3) Пренос индосаментом могу забранити издавалац и индосант.

(4) Посебним законом или изјавом издаваоца уписаној на самој хартији од вредности на име може се забранити свако њено преношење.

 

IV. ПРОМЕНЕ КОД ХАРТИЈА ОД ВРЕДНОСТИ

 

Промене које врши издавалац

 

Члан 250.

(1) Хартију од вредности на доносиоца или по наредби може издавалац, на захтев и о трошку имаоца хартије, променити у хартију на име.

(2) Ако промену није изричито забранио, издавалац хартије од вредности на име може је, на захтев и о трошку имаоца, променити у хартију на доносиоца или по наредби.

 

Промене које врши ималац при преносу

 

Члан 251.

(1) Хартију од вредности по наредби индосант може пренети индосаментом на доносиоца, ако посебним законом није друкчије одређено.

(2) Хартију од вредности на име цедент, односно индосант може пренети само на одређено лице.

(3) Хартија од вредности на доносиоца може се индосаментом пренети и на одређено лице.

 

Сједињавање и дељење хартија од вредности

 

Члан 252.

(1) Хартије од вредности издате у серији могу се, на захтев и о трошку имаоца, сјединити у једну или више хартија од вредности.

(2) Хартија од вредности може се, на захтев и о трошку имаоца, поделити на више хартија од вредности мањег износа, али оне не могу бити испод износа најнижег апоена хартије издате у тој серији.

 

V. ИСПУЊЕЊЕ ОБАВЕЗЕ ИЗ ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

 

Престанак обавезе

 

Члан 253.

(1) Обавеза из хартије од вредности престаје испуњењем од стране издаваоца хартије законитом имаоцу.

(2) Потраживање из хартије од вредности престаје и када она припадне издаваоцу, уколико посебним законом није друкчије одређено.

(3) Савесни издавалац хартије од вредности на доносиоца ослобађа се обавезе испуњењем доносиоцу и онда када овај није законити ималац хартије од вредности.

 

Забрана испуњења

 

Члан 254.

(1) Ако је издавалац хартије од вредности на доносиоца знао или морао знати да доносилац није законити ималац хартије, нити је овлашћен од стране законитог имаоца, дужан је одбити испуњење, иначе одговара за штету.

(2) Издавалац хартије од вредности не може пуноважно испунити своју обавезу ако му је то надлежни орган забранио, или кад је знао или морао знати да је покренут поступак за амортизацију или поништење хартије од вредности.

 

Исплата камате или других приноса по исплати главнице

 

Члан 255.

Дужник који је исплатио главницу имаоцу хартије од вредности дужан је исплатити купоне камата, односно других приноса са исте хартије који му буду поднети на исплату после исплате главнице, уколико ова потраживања нису застарела.

 

Приговори на захтев за испуњење обавезе

 

Члан 256.

(1) Против захтева имаоца хартије од вредности, издавалац може истаћи само приговоре који се тичу издавања саме хартије, као што је фалсификат; затим приговоре који произлазе из садржаја хартије, као што су рокови или услови; најзад, приговоре које има према самом имаоцу хартије, као што су компензација, недостатак законом прописаног поступка за стицање хартије од вредности и одсуство овлашћења.

(2) Издавалац може против захтева имаоца коме је он уступио хартију од вредности истаћи недостатке правног посла на основу кога је пренос извршен, али те недостатке не може истаћи против захтева неког потоњег имаоца.

(3) Међутим, ако је ималац хартије од вредности, примајући хартију од свог претходника, знао или морао знати да му овај предаје хартију од вредности да би избегао приговор који издавалац има према њему, издавалац може истаћи тај приговор и према имаоцу хартије.

(4) Посебним законом могу се одредити и друге врсте приговора код појединих врста хартија од вредности.

 

VI. ЛЕГИТИМАЦИОНИ ПАПИРИ И ЗНАЦИ

 

Легитимациони папири

 

Члан 257.

На железничке карте, позоришне и друге улазнице, бонове и друге сличне исправе које садрже одређену обавезу за њиховог издаваоца, а у којима није означен поверилац, нити из њих или околности у којима су издате произлази да се могу уступити другоме, сходно се примењују одговарајуће одредбе о хартијама од вредности.

 

Легитимациони знаци

 

Члан 258.

(1) Гардеробни или слични знаци, који се састоје из комада хартије, метала или другог материјала, на којима је обично утиснут неки број, или наведен број предатих предмета, а који обично не садржи нешто одређено о обавези њиховог издаваоца, служе само да покажу ко је поверилац у облигационом односу приликом чијег настанка су издати.

(2) Издавалац легитимационог знака ослобађа се обавезе кад је у доброј вери изврши доносиоцу, али за доносиоца не важи претпоставка да је он прави поверилац или да је овлашћен захтевати испуњење, те је у случају спора дужан доказати то своје својство.

(3) Поверилац може захтевати испуњење обавезе иако је изгубио легитимациони знак.

(4) У погледу осталог, у сваком поједином случају треба се држати заједничке воље издаваоца и примаоца знака, као и онога што је уобичајено.

 

VII. ОСТАЛЕ ОДРЕДБЕ

 

Замена оштећене хартије од вредности

 

Члан 259.

Ималац оштећене хартије од вредности која није подобна за промет, али чија се истинитост и садржина могу тачно утврдити, има право да захтева издавање нове хартије од вредности у истом износу, с тим да врати оштећену хартију и накнади трошкове.

 

Амортизација хартије од вредности

 

Члан 260.

Изгубљена хартија од вредности може се амортизовати само ако гласи на име или по наредби уколико посебним законом није друкчије одређено.

 

Застарелост потраживања из хартије од вредности

 

Члан 261.

За застарелост потраживања из хартије од вредности важе правила о застарелости, ако посебним законом није друкчије одређено.

 

Глава III

 

ДЕЈСТВА ОБАВЕЗА

 

ОДЕЉАК 1.

 

Повериочева права и дужникове обавезе

 

Одсек 1.

 

ПРАВО НА НАКНАДУ ШТЕТЕ

 

I. ОПШТА ПРАВИЛА

 

Испуњење обавезе и последице неиспуњења

 

Члан 262.

(1) Поверилац у обавезном односу је овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савесно у свему како она гласи.

(2) Кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео.

(3) За штету због задоцњења са испуњењем одговара и дужник коме је поверилац дао примерен накнадни рок за испуњење.

(4) Дужник одговара и за делимичну или потпуну немогућност испуњења и ако ту немогућност није скривио ако је наступила после његовог доласка у доцњу, за коју одговара.

(5) Али се дужник ослобађа одговорности за штету ако докаже да би ствар која је предмет обавезе случајно пропала и да је он своју обавезу на време испунио.

 

Ослобађање дужника од одговорности

 

Члан 263.

Дужник се ослобађа одговорности за штету ако докаже да није могао да испуни своју обавезу, односно да је закаснио са испуњењем обавезе због околности насталих после закључења уговора које није могао спречити, отклонити или избећи.

 

Уговорно проширење одговорности

 

Члан 264.

 

(1) Уговором се може проширити одговорност дужника и на случај за који он иначе не одговара.

(2) Али се испуњење овакве уговорне одредбе не може захтевати ако би то било у супротности са начелом савесности и поштења.

 

Ограничење и искључење одговорности

 

Члан 265.

(1) Одговорност дужника за намеру или крајњу непажњу не може се унапред уговором искључити.

(2) Али суд може на захтев заинтересоване уговорне стране поништити и уговорну одредбу о искључењу одговорности за обичну непажњу, ако је такав споразум произашао из монополског положаја дужника или уопште из неравноправног односа уговорних страна.

(3) Пуноважна је одредба уговора којом се одређује највиши износ накнаде, ако тако одређени износ није у очигледној несразмери са штетом и ако за одређени случај није што друго законом одређено.

(4) У случају ограничења висине накнаде поверилац има право на потпуну накнаду ако је немогућност испуњења обавезе проузрокована намерно или крајњом непажњом дужника.

 

Обим накнаде

 

Члан 266.

(1) Поверилац има право на накнаду обичне штете и измакле користи, које је дужник у време закључења уговора морао предвидети као могуће последице повреде уговора, а с обзиром на чињенице које су му тада биле познате или морале бити познате.

(2) У случају преваре или намерног неиспуњења, као и неиспуњења због крајње непажње, поверилац има право захтевати од дужника накнаду целокупне штете која је настала због повреде уговора, без обзира на то што дужник није знао за посебне околности због којих су оне настале.

(3) Ако је приликом повреде обавезе поред штете настао за повериоца и неки добитак, о њему ће се приликом одређивања висине накнаде водити рачуна у разумној мери.

(4) Страна која се позива на повреду уговора дужна је предузети све разумне мере да би се смањила штета изазвана том повредом, иначе друга страна може захтевати смањење накнаде.

(5) Одредбе овог члана сходно се примењују и на неиспуњење обавеза које нису настале из уговора, уколико за поједине од њих није овим законом нешто друго предвиђено.

 

Кривица повериоца

 

Члан 267.

Кад за насталу штету, или њену величину, или за отежање дужниковог положаја има кривице до повериоца или до лица за које он одговара, накнада се смањује сразмерно.

 

Одговорност због пропуштања обавештења

 

Члан 268.

Уговорна страна која је дужна да обавести другу страну о чињеницама које су од утицаја на њихов међусобни однос, одговара за штету коју претрпи друга страна због тога што није била на време обавештена.

 

Примена одредаба о проузроковању штете

 

Члан 269.

Уколико одредбама овог одсека није друкчије прописано, на накнаду ове штете сходно се примењују одредбе овог закона о накнади вануговорне штете.

 

II. УГОВОРНА КАЗНА

 

Општа правила

 

Члан 270.

(1) Поверилац и дужник могу уговорити да ће дужник платити повериоцу одређени новчани износ или прибавити неку другу материјалну корист ако не испуни своју обавезу или ако задоцни са њеним испуњењем (уговорна казна).

(2) Ако што друго не произлази из уговора, сматра се да је казна уговорена за случај да дужник задоцни са испуњењем.

(3) Уговорна казна не може бити уговорена за новчане обавезе.

 

Начин одређивања

 

Члан 271.

(1) Уговорне стране могу одредити висину казне по свом нахођењу, у једном укупном износу, у проценту, или за сваки дан задоцњења, или на који други начин.

(2) Она мора бити уговорена у форми прописаној за уговор из кога је настала обавеза на чије се испуњење односи.

 

Акцесорност

 

Члан 272.

(1) Споразум о уговорној казни дели правну судбину обавезе на чије се обезбеђење он односи.

(2) Споразум губи правно дејство ако је до неиспуњења или задоцњења дошло из узрока за који дужник не одговара.

 

Повериочева права

 

Члан 273.

(1) Кад је казна уговорена за случај неиспуњења обавезе, поверилац може захтевати или испуњење обавезе или уговорну казну.

(2) Он губи право да захтева испуњење обавезе ако је затражио исплату уговорне казне.

(3) Кад је казна уговорена за случај неиспуњења, дужник нема право да исплати уговорну казну и одустане од уговора, изузев ако је то била намера уговарача кад су казну уговорили.

(4) Кад је казна уговорена за случај да дужник задоцни са испуњењем, поверилац има право захтевати и испуњење обавезе и уговорну казну.

(5) Поверилац не може захтевати уговорну казну због задоцњења ако је примио испуњење обавезе, а није без одлагања саопштио дужнику да задржава своје право на уговорну казну.

 

Смањење износа уговорне казне

 

Члан 274.

Суд ће на захтев дужника смањити износ уговорне казне ако нађе да је она несразмерно висока с обзиром на вредност и значај предмета обавезе.

 

Уговорна казна и накнада штете

 

Члан 275.

(1) Поверилац има право захтевати уговорну казну и кад њен износ премаша висину штете коју је претрпео, као и кад није претрпео никакву штету.

(2) Ако је штета коју је поверилац претрпео већа од износа уговорне казне, он има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете.

 

Законом одређена накнада и уговорна казна

 

Члан 276.

Ако је за неиспуњење обавезе или за случај задоцњења са испуњењем законом одређена висина накнаде под називом пенала, уговорне казне, накнаде или под којим другим називом, а уговорне стране су поред тога уговориле казну, поверилац нема право да захтева уједно уговорену казну и накнаду одређену законом, изузев ако је то самим законом дозвољено.

 

III. ЗАТЕЗНА КАМАТА

 

Кад се дугује

 

Члан 277.

(1) Дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом.**

(2)** Ако је стопа уговорене камате * виша од стопе затезне камате, она тече и после дужникове доцње.

 

*Службени лист СФРЈ, број 39/1989

**Службени лист СФРЈ, број 57/1989

 

Право на потпуну накнаду

 

Члан 278.

(1) Поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње.

(2) Ако је штета коју је поверилац претрпео због дужниковог задоцњења већа од износа који би добио на име затезне камате, он има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете.

 

Камата на камату

 

Члан 279.

(1) На доспелу, а неисплаћену уговорну или затезну камату, као и на друга доспела повремена новчана давања не тече затезна камата, изузев кад је то законом одређено.

(2) На износ неисплаћене камате може се захтевати затезна камата само од дана кад је суду поднесен захтев за њену исплату.

(3) На повремена доспела новчана давања тече затезна камата од дана кад је суду поднесен захтев за њихову исплату.

 

Одсек 2.

 

ПОБИЈАЊЕ ДУЖНИКОВИХ ПРАВНИХ РАДЊИ

 

Опште правило

 

Члан 280.

(1) Сваки поверилац чије је потраживање доспело за исплату, и без обзира кад је настало, може побијати правну радњу свог дужника која је предузета на штету поверилаца.

(2) Сматра се да је правна радња предузета на штету поверилаца ако услед њеног извршења дужник нема довољно средстава за испуњење повериочевог потраживања.

(3) Под правном радњом подразумева се и пропуштање због кога је дужник изгубио какво материјално право или којим је за њега настала каква материјална обавеза.

 

Услови побијања

 

Члан 281.

(1) Теретно располагање може се побијати ако је у време располагања дужник знао или могао знати да предузетим располагањем наноси штету својим повериоцима и ако је трећем лицу са којим је или у чију је корист правна радња предузета то било познато или могло бити познато.

(2) Ако је треће лице дужников супруг, или сродник по крви у правој линији, или у побочној линији до четвртог степена, или по тазбини до истог степена, претпоставља се да му је било познато да дужник предузетим располагањем наноси штету повериоцима.

(3) Код бесплатних располагања и са њима изједначених правних радњи сматра се да је дужник знао да предузетим располагањем наноси штету повериоцима, и за побијање тих радњи не захтева се да је трећем лицу то било познато или могло бити познато.

(4) Одрицање од наследства сматра се бесплатним располагањем.

 

Искључење побијања

 

Члан 282.

Не могу се побијати због оштећења поверилаца уобичајени пригодни дарови, наградни дарови, као ни дарови учињени из захвалности, сразмерни материјалним могућностима дужника.

 

Како се врши побијање

 

Члан 283.

(1) Побијање се може вршити тужбом или приговором.

(2) Тужба за побијање подноси се против трећег лица са којим је, или у чију је корист предузета правна радња која се побија, односно против његових универзалних правних следбеника.

(3) Ако је трећи отуђио неким теретним послом корист прибављену располагањем које се побија, тужба се може подићи против прибавиоца само ако је овај знао да се прибављање његових претходника могло побијати, а ако је ту корист отуђио послом без накнаде, тужба се може подићи против прибавиоца и ако он то није знао.

(4) Тужени може избећи побијање ако испуни дужникову обавезу.

 

Дејство побијања

 

Члан 284.

Ако суд усвоји тужбени захтев, правна радња губи дејство само према тужиоцу и само колико је потребно за испуњење његових потраживања.

 

Рок за подизање тужбе

 

Члан 285.

(1) Тужба за побијање може се поднети у року од једне године за располагање из члана 281. став 1. а за остале случајеве у року од три године.

(2) Рок из претходног става рачуна се од дана када је предузета правна радња која се побија, односно од дана када је требало предузети пропуштену радњу.

 

Одсек 3.

 

ПРАВО ЗАДРЖАВАЊА

 

Вршење права задржавања

 

Члан 286.

(1) Поверилац доспелог потраживања у чијим се рукама налази нека дужникова ствар има право задржати је док му не буде исплаћено потраживање.

(2) У случају да је дужник постао неспособан за плаћање, поверилац може вршити право задржавања иако његово потраживање није доспело.

 

Изузеци

 

Члан 287.

(1) Поверилац нема право задржавања кад дужник захтева да му се врати ствар која је изашла из његове државине против његове воље, или кад дужник захтева да му се врати ствар која је предата повериоцу на чување или на послугу.

(2) Он не може задржати ни пуномоћје добијено од дужника, као ни друге дужникове исправе, легитимације, преписку и остале сличне ствари, као ни друге ствари које се не могу изложити продаји.

 

Обавеза враћања ствари пре испуњења обавезе

 

Члан 288.

Поверилац је дужан вратити ствар дужнику ако му овај пружи одговарајуће обезбеђење његовог потраживања.

 

Дејство права задржавања

 

Члан 289.

Поверилац који држи дужникову ствар по основу права задржавања* има право да се наплати из њене вредности на исти начин као заложни поверилац, али је дужан пре него што приступи остварењу наплате да о својој намери благовремено обавести дужника.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

ОДЕЉАК 2.

 

Повериочева права у неким посебним случајевима

 

Кад се обавеза састоји у давању ствари одређених по роду

 

Члан 290.

Кад се обавеза састоји у давању ствари одређених по роду, а дужник дође у доцњу, поверилац, пошто је претходно о томе обавестио дужника, може по свом избору набавити ствар истога рода и захтевати од дужника накнаду цене и накнаду штете, или захтевати вредност дугованих ствари и накнаду штете.

 

Кад се обавеза састоји у чињењу

 

Члан 291.

Кад се обавеза састоји у чињењу, а дужник ту обавезу није на време испунио, поверилац може, обавестивши о томе претходно дужника, сам о трошку дужника урадити оно што је дужник био дужан урадити, а од дужника захтевати накнаду штете због задоцњења, као и накнаду друге штете коју би имао због оваквог начина испуњења.

 

Кад се обавеза састоји у нечињењу

 

Члан 292.

(1) Кад се обавеза састоји у нечињењу, поверилац има право на накнаду штете самим тим што је дужник поступио противно својој обавези.

(2) Ако је нешто саграђено противно обавези, поверилац може захтевати да се то уклони о трошку дужника и да му дужник накнади штету коју је претрпео у вези са грађењем и уклањањем.

(3) Суд може, кад нађе да је то очигледно корисније, узимајући у обзир друштвени интерес и оправдани интерес повериоца, одлучити да се не руши оно што је саграђено, већ да се повериоцу накнади штета у новцу.

 

Право захтевати накнаду уместо досуђеног

 

Члан 293.

(1) Ако дужник не испуни своју обавезу у року који му је одређен правноснажном одлуком, поверилац га може позвати да је испуни у накнадном примереном року и изјавити да по истеку тог рока неће примити испуњење, него ће тражити накнаду штете због неиспуњења.

(2) По истеку накнадног рока, поверилац може захтевати само накнаду штете због неиспуњења.

 

Судски пенали

 

Члан 294.

(1) Кад дужник не изврши о року неку своју неновчану обавезу утврђену правноснажном одлуком, суд може, на тражење повериоца, одредити дужнику накнадни примерен рок и изрећи, а у циљу утицања на дужника и независно од сваке штете, да ће дужник, ако не изврши своју обавезу у том року, бити дужан исплатити повериоцу извесну своту новца за сваки дан задоцњења, или за коју другу јединицу времена, почев од истека тог рока.

(2) Кад дужник накнадно испуни обавезу, суд може смањити тако одређену своту, водећи рачуна о сврси због које је наредио њено плаћање.

 

Глава IV

 

ПРЕСТАНАК ОБАВЕЗА

 

ОДЕЉАК 1.

 

Опште правило

 

Члан 295.

(1) Обавеза престаје кад се испуни, као и у другим законом одређеним случајевима.

(2) Престанком главне обавезе гасе се јемство, залога и друга споредна права.

 

ОДЕЉАК 2.

 

Испуњење

 

Одсек 1.

 

ОПШТА ПРАВИЛА О ИСПУЊЕЊУ

 

I. КО МОЖЕ ИСПУНИТИ И ТРОШКОВИ ИСПУЊЕЊА

 

Испуњење од стране дужника или трећег лица

 

Члан 296.

(1) Обавезу може испунити не само дужник него и треће лице.

(2) Поверилац је дужан примити испуњење од сваког лица које има неки правни интерес да обавеза буде испуњена, чак и кад се дужник противи том испуњењу.

(3) Поверилац је дужан примити испуњење од трећег лица ако је дужник са тим сагласан, изузев кад према уговору или природи саме обавезе ову треба да испуни дужник лично.

(4) Поверилац може примити испуњење од трећег лица без дужниковог знања, па и у случају кад га је дужник обавестио да не пристаје да трећи испуни његову обавезу.

(5) Али, ако му је дужник понудио да сам испуни одмах своју обавезу, поверилац не може примити испуњење од трећег лица.

 

Испуњење пословно неспособног

 

Члан 297.

(1) И пословно неспособни дужник може правоваљано испунити обавезу ако је постојање обавезе несумњиво и ако је доспео рок за њено испуњење.

(2) Али се може оспоравати испуњење ако је такво лице исплатило застарели дуг или дуг који потиче из игре или опкладе.

 

Трошкови испуњења

 

Члан 298.

Трошкове испуњења сноси дужник, уколико их није проузроковао поверилац.

 

II. ИСПУЊЕЊЕ СА СУБРОГАЦИЈОМ

 

Испуњење са преласком права на испуниоца (суброгација)

 

Члан 299.

(1) У случају испуњења туђе обавезе сваки испунилац може уговорити са повериоцем, пре испуњења или приликом испуњења, да испуњено потраживање пређе на њега са свима или само са неким споредним правима.

(2) Повериочева права могу прећи на испуниоца и на основу уговора између дужника и испуниоца, закљученог пре испуњења.

(3) У овим случајевима суброгација испуниоца у права повериоца настаје у часу испуњења.

 

Законска суброгација

 

Члан 300.

Кад обавезу испуни лице које има неки правни интерес у томе, на њега прелази по самом закону у часу испуњења повериочево потраживање са свим споредним правима.

 

Суброгација у случају делимичног испуњења

 

Члан 301.

(1) У случају делимичног испуњења повериочевог потраживања, на испуниоца прелазе споредна права којима је обезбеђено испуњење тог потраживања само уколико нису потребна за испуњење остатка повериочевог потраживања.

(2) Али поверилац и испунилац могу уговорити да ће користити гаранције сразмерно својим потраживањима, а могу уговорити и да ће испунилац имати право првенствене наплате.

 

Докази и средства обезбеђења

 

Члан 302.

(1) Поверилац је дужан предати испуниоцу средства којима се потраживање доказује или обезбеђује.

(2) Изузетно, поверилац може предати испуниоцу ствар коју је примио у залогу од дужника или неког другог само ако залогодавац пристане на то, иначе она остаје код повериоца да је држи и чува за рачун испуниоца.

 

Колико се може захтевати од дужника

 

Члан 303.

Испунилац на кога је прешло потраживање не може захтевати од дужника више него што је исплатио повериоцу.

 

Искључење одговорности повериоца за постојање и наплативост потраживања

 

Члан 304.

(1) Поверилац који је примио испуњење од трећег лица не одговара за постојање и наплативост потраживања у време испуњења.

(2) Овим се не искључује примена правила о стицању без основа.

 

III. КОМЕ СЕ ВРШИ ИСПУЊЕЊЕ

 

Овлашћено лице

 

Члан 305.

(1) Испуњење мора бити извршено повериоцу или лицу одређеном законом, судском одлуком, уговором између повериоца и дужника, или од стране самог повериоца.

(2) Испуњење је пуноважно и кад је извршено трећем лицу, ако га је поверилац накнадно одобрио или ако се њиме користио.

 

Испуњење пословно неспособном повериоцу

 

Члан 306.

(1) Испуњење извршено пословно неспособном повериоцу ослобађа дужника само уколико је било корисно за повериоца или се предмет испуњења још налази код њега.

(2) Пословно неспособан поверилац може одобрити, пошто постане пословно способан, испуњење које је примио у време своје пословне неспособности.

 

IV. ПРЕДМЕТ ИСПУЊЕЊА

 

Садржина обавезе

 

Члан 307.

(1) Испуњење се састоји у извршењу онога што чини садржину обавезе, те нити је дужник може испунити нечим другим, нити поверилац може захтевати нешто друго.

(2) Нема пуноважног испуњења ако оно што је дужник предао као дуговану ствар, и поверилац као такву примио то уистину није, и поверилац има право да врати оно што му је предато и да захтева дуговану ствар.

 

Замена испуњења

 

Члан 308.

(1) Обавеза престаје ако поверилац у споразуму са дужником прими нешто друго уместо онога што му се дугује.

(2) У том случају дужник одговара исто као продавац за материјалне и правне недостатке ствари дате уместо онога што је дуговао.

(3) Али, поверилац, уместо захтева по основу одговорности дужника за материјалне или правне недостатке ствари, може захтевати од дужника, али не више од јемца, испуњење првобитног потраживања и накнаду штете.

 

Предаја ради продаје

 

Члан 309.

Ако је дужник предао повериоцу неку ствар или које друго право да их прода и да из постигнутог износа наплати своје потраживање, а остатак му преда, обавеза престаје тек кад се поверилац наплати из постигнутог износа.

 

Делимично испуњење

 

Члан 310.

(1) Поверилац није дужан примити делимично испуњење, осим ако природа обавезе друкчије не налаже.

(2) Али је поверилац дужан примити делимично испуњење новчане обавезе, осим ако има посебан интерес да га одбије.

 

Обавеза давања ствари одређених по роду

 

Члан 311.

(1) Ако су ствари одређене само по роду, дужник је дужан дати ствари средње каквоће.

(2) Али, ако му је била позната намена ствари, дужан је дати ствари одговарајуће каквоће.

 

V. УРАЧУНАВАЊЕ ИСПУЊЕЊА

 

Ред урачунавања

 

Члан 312.

(1) Кад између истих лица постоји више истородних обавеза, па оно што дужник испуни није довољно да би се могле намирити све, онда се, ако о томе не постоји споразум повериоца и дужника, урачунавање врши оним редом који одреди дужник најкасније приликом испуњења.

(2) Кад нема дужникове изјаве о урачунавању, обавезе се намирују редом како је која доспела за испуњење.

(3) Ако је више обавеза истовремено доспело, прво се намирују оне које су најмање обезбеђене, а кад су све подједнако обезбеђене, прво се намирују оне које су дужнику на највећем терету.

(4) Ако су у свему напред реченом обавезе једнаке, намирују се редом како су настале, а ако су истовремено настале, оно што је дато на име испуњења распоређује се на све обавезе сразмерно њиховим износима.

 

Урачунавање камата и трошкова

 

Члан 313.

Ако дужник поред главнице дугује и камате и трошкове, урачунавање се врши тако што се прво отплаћују трошкови, затим камате и најзад главница.

 

VI. ВРЕМЕ ИСПУЊЕЊА

 

Кад рок није одређен

 

Члан 314.

Ако рок није одређен, а сврха посла, природа обавезе и остале околности не захтевају известан рок за испуњење, поверилац може захтевати одмах испуњење обавезе, а дужник са своје стране може захтевати од повериоца да одмах прими испуњење.

 

Испуњење пре рока

 

Члан 315.

(1) Кад је рок уговорен искључиво у интересу дужника, он има право испунити обавезу и пре уговореног рока, али је дужан обавестити повериоца о својој намери и пазити да то не буде у невреме.

(2) У осталим случајевима, кад дужник понуди испуњење пре рока, поверилац може одбити испуњење, а може га и примити и задржати право на накнаду штете, ако о томе без одлагања обавести дужника.

 

Право повериоца да захтева испуњење пре рока

 

Члан 316.

Поверилац има право захтевати испуњење пре рока ако му дужник није дао обећано обезбеђење или ако на његов захтев није допунио обезбеђење смањено без његове кривице, као и кад је рок уговорен искључиво у његовом интересу.

 

Кад је одређивање рока остављено једној страни

 

Члан 317.

Кад је одређивање времена испуњења остављено на вољу повериоца или дужника, друга страна може, ако овлашћеник не одреди рок ни после опомене, захтевати од суда да одреди примерен рок за испуњење.

 

Новчана обавеза

 

Члан 318.

(1) Ако се плаћање врши посредством банке или друге организације код које се води рачун повериоца, сматраће се, уколико уговорне стране нису друкчије одредиле, да је дуг измирен када банци, односно организацији код које се води рачун, стигне новчана дознака у корист повериоца или налог (вирман) дужникове банке, односно организације да одобри рачуну повериоца износ означен у налогу.

(2) Ако је уговором предвиђено плаћање преко поште претпоставља се да су се странке сагласиле да је уплатом дужног износа пошти дужник измирио своју обавезу према повериоцу, а ако овакав начин плаћања није уговорен, дуг је измирен кад поверилац прими новчану дознаку.

(3) Ако је посебним прописом или уговором предвиђено плаћање чековном уплатницом на одређени рачун, претпоставља се да су се стране сагласиле да је исплата извршена онда кад дужник уплати дужни износ чековном уплатницом у корист означеног рачуна.

 

VII. МЕСТО ИСПУЊЕЊА

 

Општа правила

 

Члан 319.

(1) Дужник је дужан испунити обавезу, а поверилац примити испуњење у месту одређеном правним послом или законом.

(2) Кад место испуњења није одређено, а не може се одредити ни по сврси посла, природи обавезе или осталим околностима, испуњење обавезе врши се у месту у коме је дужник у време настанка обавезе имао своје седиште, односно пребивалиште, а у недостатку пребивалишта, своје боравиште.

(3) Али, ако је дужник правног лица које* има више јединица у разним местима, као место испуњења сматра се седиште јединице која треба да изврши радње неопходне за испуњење обавезе, ако је повериоцу та околност при закључењу уговора била позната или морала бити позната.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Место испуњења новчаних обавеза

 

Члан 320.

(1) Новчане обавезе испуњавају се у месту у коме поверилац има седиште односно пребивалиште, а у недостатку пребивалишта, боравиште.

(2) Ако се плаћање врши вирманом, новчане обавезе се испуњавају у седишту организације код које се воде повериочева новчана средства.

(3) Ако је поверилац променио место у коме је имао своје седиште, односно пребивалиште у време кад је обавеза настала те су због тога повећани трошкови испуњења то повећање пада на терет повериоца.

 

VIII. ПРИЗНАНИЦА

 

Претпоставке у вези са признаницом

 

Члан 321.

(1) Ко испуни обавезу потпуно или делимично, има право захтевати да му поверилац о томе изда признаницу о свом трошку.

(2) Дужник који је новчану обавезу исплатио преко банке или поште, може захтевати да му поверилац изда признаницу само ако за то има оправдан разлог.

(3) Ако је издата признаница да је потпуно исплаћена главница, претпоставља се да су исплаћене и камате и судски и други трошкови, ако их је било.

(4) Исто тако, ако дужник повремених давања, као што су закупнине, и других потраживања која се повремено обрачунавају, као што су она која настају утрошком електричне енергије, или воде, или употребом телефона, има признаницу да је исплатио доцније доспело потраживање претпоставља се да је исплатио и она која су раније доспела.

 

Одбијање издавања признанице

 

Члан 322.

Ако поверилац одбије да изда признаницу, дужник може положити код суда предмет своје обавезе.

 

IХ. ВРАЋАЊЕ ОБВЕЗНИЦЕ

 

Члан 323.

(1) Кад потпуно испуни своју обавезу, дужник може, поред признанице, захтевати од повериоца да му врати обвезницу.

(2) Кад поверилац не може да врати обвезницу, дужник има право захтевати да му поверилац изда јавно оверену исправу да је обавеза престала.

(3) Ако је дужнику враћена обвезница, претпоставља се да је обавеза потпуно испуњена.

(4) Дужник који је испунио обавезу само делимично, има право захтевати да се то испуњење забележи на обвезници.

 

Одсек 2.

 

ДОЦЊА

 

I. ДОЦЊА ДУЖНИКА

 

Кад дужник долази у доцњу

 

Члан 324.

(1) Дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење.

(2) Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе.

 

II. ДОЦЊА ПОВЕРИОЦА

 

Кад поверилац долази у доцњу

 

Члан 325.

(1) Поверилац долази у доцњу ако без основаног разлога одбије да прими испуњење или га својим понашањем спречи.

(2) Поверилац долази у доцњу и кад је спреман да прими испуњење дужникове истовремене обавезе, али не нуди испуњење своје доспеле обавезе.

(3) Поверилац не долази у доцњу ако докаже да у време понуде испуњења, или у време одређено за испуњење, дужник није био у могућности да своју обавезу испуни.

 

Дејства повериочеве доцње

 

Члан 326.

(1) Доласком повериоца у доцњу престаје доцња дужника, и на повериоца прелази ризик случајне пропасти или оштећења ствари.

(2) Од дана повериочеве доцње престаје тећи камата.

(3) Поверилац у доцњи дужан је накнадити дужнику штету насталу услед доцње за коју одговара, као и трошкове око даљег чувања ствари.

 

Одсек 3.

 

ПОЛАГАЊЕ И ПРОДАЈА ДУГОВАНЕ СТВАРИ

 

Полагање код суда

 

Члан 327.

(1) Кад је поверилац у доцњи, или је непознат, или кад је неизвесно ко је поверилац или где се налази, или кад је поверилац пословно неспособан а нема заступника, може дужник положити дуговану ствар код суда за повериоца.

(2) Исто право имају и трећа лица која су правно заинтересована да обавеза буде испуњена.

(3) О извршеном полагању дужник је дужан известити повериоца ако зна за њега и за његово боравиште.

 

Код ког суда се врши полагање

 

Члан 328.

(1) Полагање се врши код стварно надлежног суда у месту испуњења, осим ако разлози економичности или природа посла захтевају да се полагање изврши у месту где се ствар налази.

(2) Сваки други стварно надлежни суд мора примити ствар у депозит, а дужник је дужан дати накнаду повериоцу ако је овај полагањем код другог суда претрпео штету.

 

Предаја на чување другом лицу

 

Члан 329.

(1) Кад је предмет обавезе нека ствар која се не може чувати у судском депозиту, дужник може захтевати од суда да одреди лице коме ће предати ствар да је чува о трошку и за рачун повериоца.

(2) У случају обавезе из уговора у привреди, предаја такве ствари јавном складишту на чување за рачун повериоца производи дејство полагања код суда.

(3) О извршеној предаји на чување дужник је дужан обавестити повериоца.

 

Узимање положене ствари натраг

 

Члан 330.

(1) Дужник може узети натраг положену ствар.

(2) О узимању ствари дужник је дужан обавестити повериоца.

(3) Право дужника да узме положену ствар престаје кад дужник изјави суду да се одриче тог права, кад поверилац изјави да прима положену ствар, као и кад буде утврђено правноснажном одлуком да полагање испуњава услове уредног испуњења.

 

Дејство полагања

 

Члан 331.

(1) Полагањем дуговане ствари дужник се ослобађа обавезе у часу кад је извршио полагање.

(2) Ако је дужник био у доцњи, његова доцња престаје.

(3) Од часа када је ствар положена, ризик случајне пропасти или оштећења ствари прелази на повериоца.

(4) Од дана полагања престаје тећи камата.

(5) Ако дужник узме натраг положену ствар, сматраће се као да није било полагања, а његови садужници и јемци остају у обавези.

 

Трошкови полагања

 

Члан 332.

Трошкове пуноважног и неопозваног полагања сноси поверилац уколико прелазе трошкове испуњења које је дужан сносити дужник.

 

Продаја уместо полагања ствари

 

Члан 333.

(1) Ако је ствар неподесна за чување, или ако су за њено чување, или за њено одржавање потребни трошкови несразмерни са њеном вредношћу, дужник је може продати на јавној продаји у месту одређеном за испуњење, или неком другом месту ако је то у интересу повериоца, а постигнути износ, по одбитку трошкова продаје, положити код суда тог места.

(2) Ако ствар има текућу цену, или ако је мале вредности у поређењу са трошковима јавне продаје, дужник је може продати из слободне руке.

(3) Ако је ствар таква да може брзо пропасти или се покварити, дужник је дужан продати је без одлагања на најпогоднији начин.

(4) У сваком случају, дужник је дужан обавестити повериоца о намераваној продаји кад год је то могуће, а по извршеној продаји, о постигнутој цени и њеном полагању код суда.

 

Предавање ствари повериоцу

 

Члан 334.

Суд ће предати повериоцу положену ствар под условима које је дужник поставио.

 

Продаја ради покрића трошкова чувања

 

Члан 335.

(1) Ако трошкови чувања не буду исплаћени у разумном року, суд ће, на тражење чувара, наредити да се ствар прода и одреди начин продаје.

(2) Од износа добијеног продајом одбиће се трошкови продаје и трошкови чувања, а остатак положити код суда за повериоца.

 

ОДЕЉАК 3.

 

Остали начини престанка обавеза

 

Одсек 1.

 

ПРЕБИЈАЊЕ (КОМПЕНЗАЦИЈА)

 

Општи услови

 

Члан 336.

Дужник може пребити потраживање које има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако оба потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће и ако су оба доспела.

 

Изјава о пребијању

 

Члан 337.

(1) Пребијање не настаје чим се стекну услови за то, него је потребно да једна страна изјави другој да врши пребијање.

(2) После изјаве о пребијању сматра се да је пребијање настало оног часа кад су се стекли услови за то.

 

Одсуство узајамности

 

Члан 338.

(1) Дужник не може извршити пребијање онога што дугује повериоцу са оним што поверилац дугује његовом јемцу.

(2) Али јемац може извршити пребијање дужникове обавезе према повериоцу са дужниковим потраживањем од повериоца.

(3) Ко је дао своју ствар у залогу за туђу обавезу, може захтевати од повериоца да му врати заложену ствар кад се испуне услови за престанак те обавезе пребијањем, као и кад поверилац пропусти својом кривицом да изврши пребијање.

 

Застарело потраживање

 

Члан 339.

(1) Дуг се може пребити са застарелим потраживањем само ако оно још није било застарело у часу кад су се стекли услови за пребијање.

(2) Ако су услови за пребијање настали пошто је једно од потраживања застарело, пребијање не настаје ако је дужник застарелог потраживања истакао приговор застарелости.

 

Пребијање са уступљеним потраживањем

 

Члан 340.

(1) Дужник уступљеног потраживања може пребити пријемнику она своја потраживања која је до обавештења о уступању могао пребити уступиоцу.

(2) Он му може пребити и она своја потраживања од уступиоца која је стекао пре обавештења о уступању, а чији рок за испуњење није био доспео у часу када је обавештен о уступању, али само ако тај рок пада пре рока за испуњење уступљеног потраживања или у исто време.

(3) Дужник који је без резерве изјавио пријемнику да пристаје на уступање не може му више пребити никакво своје потраживање од уступиоца.

(4) Ако је уступљено потраживање уписано у јавне књиге, дужник може извршити пребијање пријемнику само ако је његово потраживање уписано код уступљеног потраживања или ако је пријемник извештен приликом уступања о постојању тог потраживања.

 

Случајеви кад је пребијање искључено

 

Члан 341.

Не може престати пребијањем:

1) потраживање које се не може запленити;

2) потраживање ствари или вредности ствари које су дужнику биле дате на чување, или на посуду, или које је дужник узео бесправно, или их бесправно задржао;

3) потраживање настало намерним проузроковањем штете;

4) потраживање накнаде штете причињене оштећењем здравља или проузроковањем смрти;

5) потраживање које потиче из законске обавезе издржавања.

 

Забрана на потраживању друге стране

 

Члан 342.

Дужник не може вршити пребијање ако је његово потраживање доспело тек пошто је неко трећи ставио забрану на повериочево потраживање према њему.

 

Урачунавање пребијањем

 

Члан 343.

Кад између два лица постоји више обавеза које могу престати пребијањем, пребијање се врши по правилима која важе за урачунавање испуњења.

 

Одсек 2.

 

ОТПУШТАЊЕ ДУГА

 

Споразум

 

Члан 344.

(1) Обавеза престаје кад поверилац изјави дужнику да неће тражити њено испуњење и дужник се са тим сагласи.

(2) За пуноважност овог споразума није потребно да буде закључен у форми у којој је закључен посао из кога је обавеза настала.

 

Одрицање од средстава обезбеђења

 

Члан 345.

Враћање залоге и одрицање од других средстава којима је било обезбеђено испуњење обавезе, не значи повериочево одрицање од права да тражи њено испуњење.

 

Отпуштање дуга јемцу

 

Члан 346.

(1) Отпуштање дуга јемцу не ослобађа главног дужника, а отпуштање дуга главном дужнику ослобађа јемца.

(2) Кад има више јемаца, па поверилац ослободи једног од њих, остали остају у обавези, али се њихова обавеза смањује за део који отпада на ослобођеног јемца.

 

Опште отпуштање дугова

 

Члан 347.

Опште отпуштање дугова гаси сва повериочева потраживања према дужнику, изузев оних за која поверилац није знао да постоје у часу кад је отпуштање извршено.

 

Одсек 3.

 

ПРЕНОВ (НОВАЦИЈА)

 

Услови

 

Члан 348.

(1) Обавеза престаје ако се поверилац и дужник сагласе да постојећу обавезу замене новом и ако нова обавеза има различит предмет или различит правни основ.

(2) Споразум повериоца и дужника којим се мења или додаје одредба о року, о месту, или о начину испуњења, затим накнадни споразум о камати, уговорној казни, обезбеђењу испуњења или о којој другој споредној одредби, као и споразум о издавању нове исправе о дугу, не сматрају се преновом.

(3) Издавање менице или чека због неке раније обавезе не сматра се преновом, изузев кад је то уговорено.

 

Воља да се изврши пренов

 

Члан 349.

Пренов се не претпоставља, те ако стране нису изразиле намеру да угасе постојећу обавезу кад су стварале нову, ранија обавеза не престаје, већ постоји и даље поред нове.

 

Дејства пренова

 

Члан 350.

(1) Уговором о пренову ранија обавеза престаје, а нова настаје.

(2) Са ранијом обавезом престају и залога и јемство, изузев ако је са јемцем или залогодавцем друкчије уговорено.

(3) Исто важи и за остала споредна права која су била везана за ранију обавезу.

 

Недостатак раније обавезе

 

Члан 351.

(1) Пренов је без дејства ако је ранија обавеза била ништава или већ угашена.

(2) Ако је ранија обавеза била само рушљива, пренов је пуноважан ако је дужник знао за недостатак раније обавезе.

 

Дејство поништења

 

Члан 352.

Када је уговор о пренову поништен сматра се да није ни било пренова и да ранија обавеза није ни престала постојати.

 

Одсек 4.

 

СЈЕДИЊЕЊЕ (КОНФУЗИЈА)

 

Члан 353.

(1) Обавеза престаје сједињењем кад једно исто лице постане и поверилац и дужник.

(2) Кад јемац постане поверилац, обавеза главног дужника не престаје.

(3) Обавеза уписана у јавној књизи престаје сједињењем тек кад се изврши упис брисања.

 

Одсек 5.

 

НЕМОГУЋНОСТ ИСПУЊЕЊА

 

Престанак обавезе због немогућности испуњења

 

Члан 354.

(1) Обавеза престаје кад њено испуњење постане немогуће услед околности због којих дужник не одговара.

(2) Дужник треба да докаже околности које искључују његову одговорност.

 

Кад су предмет обавезе ствари одређене по роду

 

Члан 355.

(1) Ако су предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза не престаје чак и кад све што дужник има од таквих ствари пропадне услед околности за које он не одговара.

(2) Али, кад су предмет обавеза ствари одређене по роду које се имају узети из одређене масе тих ствари, обавеза престаје кад пропадне цела та маса.

 

Уступање права према трећем одговорном за немогућност испуњења

 

Члан 356.

Дужник одређене ствари који је ослобођен своје обавезе услед немогућности испуњења дужан је уступити повериоцу право које би имао према трећем лицу због настале немогућности.

 

Одсек 6.

 

ПРОТЕК ВРЕМЕНА, ОТКАЗ

 

Рок у трајном дуговинском односу

 

Члан 357.

Трајни дуговински однос са одређеним роком трајања престаје кад рок истекне, изузев кад је уговорено или законом одређено да се после истека рока дуговински однос продужава за неодређено време ако не буде благовремено отказан.

 

Отказ трајног дуговинског односа

 

Члан 358.

(1) Ако време трајања дуговинског односа није одређено, свака страна може га прекинути отказом.

(2) Отказ мора бити достављен другој страни.

(3) Отказ се може дати у свако доба, само не у невреме.

(4) Отказни дуговински однос престаје када истекне отказни рок одређен уговором, а ако такав рок није одређен уговором, однос престаје по истеку рока одређеног законом или обичајем, односно истеком примереног рока.

(5) Стране могу уговорити да ће њихов дуговински однос престати самим достављањем отказа, ако за одређени случај закон не наређује што друго.

(6) Поверилац има право да захтева од дужника оно што је доспело пре него што је обавеза престала протеком рока или отказом.

 

Одсек 7.

 

СМРТ

 

Члан 359.

Смрћу дужника или повериоца престаје обавеза само ако је настала с обзиром на личне особине које од уговорних страна или личне способности дужника.

 

ОДЕЉАК 4.

 

Застарелост

 

Одсек 1.

 

ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

 

Опште правило

 

Члан 360.

(1) Застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе.

(2) Застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе.

(3) Суд се не може обазирати на застарелост ако се дужник није на њу позвао.

 

Кад застарелост почиње тећи

 

Члан 361.

(1) Застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано.

(2) Ако се обавеза састоји у томе да се нешто не учини, да се пропусти или трпи, застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је дужник поступио противно обавези.

 

Наступање застарелости

 

Члан 362.

Застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена.

 

Урачунавање времена претходника

 

Члан 363.

У време застарелости рачуна се и време које је протекло у корист дужникових претходника.

 

Забрана промене рока застарелости

 

Члан 364.

(1) Правним послом не може се одредити дуже или краће време застарелости од оног времена које је одређено законом.

(2) Правним послом не може се одредити да застарелост неће тећи за неко време.

 

Одрицање од застарелости

 

Члан 365.

Дужник се не може одрећи застарелости пре него што протекне време одређено за застарелост.

 

Писмено признање и обезбеђење застареле обавезе

 

Члан 366.

(1) Писмено признање застареле обавезе сматра се као одрицање од застарелости.

 

(2) Исто дејство има давање залоге или ког другог обезбеђења за застарело потраживање.

 

Дејство испуњења застареле обавезе

 

Члан 367.

Ако дужник испуни застарелу обавезу, нема право захтевати да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела.

 

Поверилац чије је потраживање обезбеђено

 

Члан 368.

(1) Кад протекне време застарелости, поверилац чије је потраживање обезбеђено залогом или хипотеком може се намирити само из оптерећене ствари, ако је држи у рукама или ако је његово право уписано у јавној књизи.

(2) Међутим, застарела потраживања камата и других повремених давања не могу се намирити ни из оптерећене ствари.

 

Споредна потраживања

 

Члан 369.

Кад застари главно потраживање, застарела су и споредна потраживања, као што су потраживања камата, плодова, трошкова, уговорне казне.

 

Кад се не примењују правила о застарелости

 

Члан 370.

Правила о застарелости не примењују се у случајевима кад су у закону одређени рокови у којима треба да се подигне тужба или да се изврши одређена радња под претњом губитка права.

 

Одсек 2.

 

ВРЕМЕ ПОТРЕБНО ЗА ЗАСТАРЕЛОСТ

 

Општи рок застарелости

 

Члан 371.

Потраживања застаревају за десет* година, ако законом није одређен неки други рок застарелости.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/1993

 

Повремена потраживања

 

Члан 372.

(1) Потраживања повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања.

(2) Исто важи за ануитете којима се у једнаким унапред одређеним повременим износима отплаћују главница и камате, али не важи за отплате у оброцима и друга делимична испуњења.

 

Застарелост самог права

 

Члан 373.

(1) Само право из кога проистичу повремена потраживања застарева за пет година, рачунајући од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога дужник није вршио давања.

(2) Кад застари право из кога проистичу повремена потраживања, поверилац губи право не само да захтева будућа повремена давања, него и повремена давања која су доспела пре ове застарелости.

(3) Не може застарити право на издржавање одређено законом.

 

Међусобна потраживања из уговора о промету робе и услуга

 

Члан 374.

(1) Међусобна потраживања * правних лица из уговора о промету робе и услуга као и потраживања накнаде за издатке учињене у вези с тим уговорима, застаревају за три године.

(2) Застаревање тече одвојено за сваку испоруку робе, извршени рад или услугу.

 

*Службени лист СРЈ, број 31/