Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

 

Сентенца

 

Законско решење које омогућава да лица са зарадом из буџета буду у другачијем положају у односу на остала запослена лица у смислу повољнијег пореског третмана, није у складу са Уставом, јер такво разликовање нема објективног и рационалног оправдања, нити се њиме тежи одређеном легитимном циљу у области пореске политике.

 

 

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. новембра 2011. године, донео је


ОДЛУКУ


Утврђује се да одредба члана 14а став 1. тачка 2) Закона о порезу на доходак грађана („Службени гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 135/04, 62/06 и 65/06), у делу који гласи: „осим решавања стамбених потреба запослених, изабраних, именованих и постављених лица у складу са прописима који уређују становање и решавање стамбених потреба у државним органима и организацијама, органима и организацијама јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавним службама и код других корисника буџетских средстава”, није у сагласности с Уставом.


Образложење


Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 14а став 1. тачка 2) Закона о порезу на доходак грађана („Службени гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 135/04, 62/06 и 65/06), у делу који гласи: „осим решавања стамбених потреба запослених, изабраних, именованих и постављених лица у складу са прописима који уређују становање и решавање стамбених потреба у државним органима и организацијама, органима и организацијама јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавним службама и код других корисника буџетских средстава”. По мишљењу иницијатора, оспореном одредбом наведеног члана Закона се погодности неплаћања закупнине до тржишне цене у одређеном месту у коме се користи стамбена зграда или стан за „лица са зарадом из буџета” не укључују у њихове опорезиве зараде, као што је то прописано за сва друга запослена лица којима се погодност бесплатног становања укључује у зараду и опорезује. Иницијатор сматра да се оспореном одредбом Закона врши дискриминација запослених „лица са зарадом из буџета” у односу на сва остала запослена лица, што је супротно бројним прихваћеним одредбама међународног права, а посебно одредбама чл. 18, 19. и 21. Устава. Иницијатор сматра да се прописивањем различитог пореског положаја лица у погледу истих погодности, односно зарада, само у зависности од тога да ли су запослена у области државне или приватне својине, крши и одредба члана 82. став 1. Устава којом се утврђује равноправност приватне и других облика својине. Према наводима иницијатора, оспорена одредба Закона је супротна и принципу из члана 91. став 2. Устава, будући да је иста погодност која настаје неплаћањем закупа код „лица са зарадом из буџета” ослобођена од плаћања пореза, док је код свих осталих запослених опорезована.

Уставни суд је, сагласно Закључку са своје седнице од 10. марта 2011. године, доставио иницијативу на мишљење Народној скупштини, али како у остављеном року, а ни накнадно, Народна скупштина није доставила тражено мишљење, Суд је одлучио да настави поступак, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, број 109/07). На седници одржаној 30. јуна 2011. године Уставни суд је донео Решење о покретању поступка за оцену уставности дела оспорене одредбе, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду. Наведено Решење Уставни суд је 22. јула 2011. године доставио Народној скупштини ради давања одговора, али у остављеном року, а ни накнадно, Народна скупштина није доставила одговор, па је Суд одлучио да наставни поступак, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.

У поступку пред Уставним судом утврђено је следеће:

Одредбама члана 14. Закона о порезу на доходак грађана прописано је: да се зарадом у смислу овог закона сматрају, поред осталог, и примања у облику бонова, новчаних потврда, акција, робе, као и чињењем или пружањем погодности, опраштањем дуга, као и покривањем расхода обвезника новчаном надокнадом или непосредним плаћањем (став 1.); да основицу пореза на зараду из става 1. овог члана представљају 1) номинална вредност бонова, новчаних потврда и акција, 2) цена која би се постигла продајом робе на тржишту, 3) накнада која би се постигла на тржишту за услугу, односно погодност која се чини обвезнику и 4) новчана вредност покривених расхода, увећана за обавезе јавних прихода које из зараде плаћа запослени (став 2.).

Одредбом члана 14а став 1. тачка 2) наведеног Закона прописано је да се примањима по основу чињења или пружања погодности у смислу члана 14. став 1. овог закона сматрају нарочито коришћење стамбених зграда и станова који су у власништву послодавца или на располагању послодавца по основу закупа или по другом основу, уз плаћање закупнине или без плаћања закупнине, осим решавања стамбених потреба запослених, изабраних, именованих и постављених лица у складу са прописима који уређују становање и решавање стамбених потреба у државним органима и организацијама, органима и организацијама јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавним службама и код других корисника буџетских средстава.

Из наведеног следи да се, у смислу поменутих одредаба Закона, примањима по основу чињења или пружања погодности која се сматрају опорезивом зарадом, као пореском основицом ове врсте пореза, сматрају коришћење стамбених зграда и станова који су у власништву послодавца или на располагању послодавца по основу закупа или по другом основу, уз плаћање закупнине или без плаћања закупнине.

Иницијативом је изричито оспорена одредба члана 14а став 1. тачка 2. наведеног Закона, у делу који гласи: „осим решавања стамбених потреба запослених, изабраних, именованих и постављених лица у складу са прописима који уређују становање и решавање стамбених потреба у државним органима и организацијама, органима и организацијама јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавним службама и код других корисника буџетских средстава”, јер се погодност бесплатног становања ових лица не укључује у зараду која се опорезује овом врстом пореза.

За решавање спорних уставноправних питања покренутих иницијативом од значаја су одредбе Устава којима је утврђено: да је држава заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују и да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, те да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (члан 20. став 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. и 3.); да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине (члан 82. став 1.); да се средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују из пореза и других прихода утврђених законом, а да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и заснива се на економској моћи обвезника (члан 91.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, порески систем (члан 97. став 1. тачка 6.); да је правни поредак Републике Србије јединствен и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. ст. 1. и 3.).

Према оцени Суда, оспореним делом наведене одредбе Закона повређени су уставни принципи из члана 1, члана 21. ст. 1. до 3, члана 91. став 2. и члана 82. став 1. Устава. Полазећи од тога да начело једнакости свих пред Уставом и законом и забране дискриминације из члана 21. став 1. Устава подразумева једнаки третман свих пред Уставом и законом, уз дозвољена одступања која се могу оправдати рационалним и објективним разлозима, Уставни суд сматра да се оспореним делом законске регулативе омогућава да се лица са зарадом из буџета стављају у другачији положај у односу на остала запослена лица, будући да имају другачији порески третман у односу на остала запослена лица, а да овако разликовање, према оцени Суда, нема објективног и рационалног оправдања, нити се њиме тежи одређеном легитимном циљу у сфери пореске политике коју треба да изражава наведени Закон. Такође, Суд је, становишта да се оспореним делом наведене одредбе Закона крши и уставни принцип из члана 91. став 2. Устава, према коме је пореска обавеза конституисана као општа обавеза, која се заснива на економској моћи обвезника јер, по оцени Суда, законодавац приликом прописивања пореске погодности која је предмет оспоравања није узео у обзир наведени критеријум који представља уставни услов на коме се заснива уређивање пореског система, односно прописивање пореске обавезе и пореских погодности. Осим изнетог, Суд је оценио и да се оспореним законским прописивањем повређује уставни принцип о равноправности приватне и других облика својине из члана 82. став 1. Устава, будући да се наведена погодност односи само на лица са зарадом из буџета, док се за сва друга запослена лица ова погодност укључује у зараду и опорезује. Имајући у виду изнето, Уставни суд оцењује да се наведеном одредбом Закона у оспореном делу задире и у основне принципе о владавини права и социјалној правди из члана 1. Устава, с обзиром на то да порески систем и пореска политика коју изражава треба да се заснивају на начелима једнакости и праведности.

Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да одредба члана 14а став 1. тачка 2) Закона о порезу на доходак грађана („Службени гласник РС”, бр. 24/01, 80/02, 135/04, 62/06 и 65/06), у делу који гласи: „осим решавања стамбених потреба запослених, изабраних, именованих и постављених лица у складу са прописима који уређују становање и решавање стамбених потреба у државним органима и организацијама, органима и организацијама јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавним службама и код других корисника буџетских средстава”, није у сагласности с Уставом.

На основу изложеног и одредбе члана 45. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 14а став 1. тачка 2) Закона о порезу на доходак грађана наведеног у изреци, у делу који гласи: „осим решавања стамбених потреба запослених, изабраних, именованих и постављених лица у складу са прописима који уређују становање и решавање стамбених потреба у државним органима и организацијама, органима и организацијама јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавним службама и код других корисника буџетских средстава”, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.


IУз број 61/2009

Председник Уставног суда,

др Драгиша Слијепчевић, с.р.