Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

   

Сентенца

(извод из одлуке)

   

... "Уставни суд ... констатује да се опште уставно начело законитости рада управе из члана 198. Устава обезбеђује и обавезном судском заштитом законитости коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на законом заснованом интересу појединца, и то вођењем управног спора или у другом судском поступку, уколико закон прописује другу судску заштиту. Полазећи од наведеног уставног принципа, затим од положаја који Виши војни дисциплински суд има у систему поделе власти и правне природе аката које доноси, Уставни суд је утврдио да је оспореном одредбом члана 167. став 1. Закона у ствари искључено вођење управног спора против пресуда Вишег војног дисциплинског суда којима су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне које нису предвиђене овом одредбом Закона, односно да за преиспитивање ових одлука није предвиђена судска заштита. Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да оспорена одредба члана 167. став 1. Закона in fine није у сагласности са одредбом члана 198. став 2. Устава, имајући у виду да је вођење управног спора дозвољено само против једног броја пресуда Вишег војног дисциплинског суда, одређених оспореним чланом Закона, а да, при томе, овим законом није предвиђена другачија судска заштита у погледу преосталих пресуда овог суда. С тим у вези, Уставни суд је оценио да се вођењем управног спора на прописани начин не обезбеђује свим професионалним припадницима Војске Србије једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, што ову одредбу Закона in fine чини несагласном и са одредбом члана 36. став 1. Устава. Уставни суд је поводом оспореног законског решења, такође утврдио да су селективним прописивањем вођења управног спора против пресуда Вишег војног дисциплинског суда, доведени у неравноправан положај припадници Војске Србије који не могу да остваре право на судску заштиту против пресуда тога суда, у односу на лица којима је то дозвољено оспореном законском одредбом, имајући у виду да се ради о истоврсним правним актима, тј. коначним појединачним актима којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу неког појединца. Сагласно наведеном, Уставни суд је оценио да оспорени део одредбе члана 167. став 1. Закона није у сагласности ни са одредбама члана 21. Устава којима је утврђена једнакост свих пред Уставом и законом, зајемчено право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу."

   

 

Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тач. 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јула 2015. године, донео је

 

 

ОДЛУКУ

 

 

1. Утврђује се да одредба члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС”, бр. 116/07, 88/09, 101/10 – др. закон и 10/15), у делу који гласи: „којом су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. став 2. тач. 2а), 5) 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 1. тачка 5) и став 2. тачка 4) и чланом 155а овог закона,”, није у сагласности са Уставом.

2. Утврђује се да одредба члана 84. Правила о војној дисциплини („Службени војни лист”, бр. 22/08, 14/10 и 14/11), у делу који гласи: „којом су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. став 2. тач. 3), 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 2. тачка 4) и чланом 155а Закона”, није у сагласности са Уставом и законом.

 

Образложење

 

I

 

Решењем Уставног суда број IУз-391/2013 од 18. децембра 2014. године, поводом поднете иницијативе, покренут је поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС”, бр. 116/07, 88/09 и 101/10 – др. закон), у делу који гласи: „којом су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. став 2. тач. 3), 7) и 8), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 2. тачка 4) и чланом 155а овог закона” и поступак за утврђивање неуставности и незаконитости одредбе члана 84. Правила о војној дисциплини („Службени војни лист”, бр. 22/08, 14/10 и 14/11), у делу који гласи: „којом су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. став 2. тач. 3), 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 2. тачка 4) и чланом 155а Закона”. Доносећи наведено Решење, Уставни суд је оценио да се као спорна могу поставити следећа уставноправна питања:

– да ли је оспорена одредба члана 167. став 1. Закона in fine у сагласности са одредбом члана 198. став 2. Устава, имајући у виду да је вођење управног спора дозвољено само против једног броја пресуда Вишег војног дисциплинског суда, одређених оспореним чланом Закона, а да, при томе, овим законом није предвиђена другачија судска заштита у погледу преосталих пресуда тога суда;

– да ли су селективним прописивањем вођења управног спора против пресуда Вишег војног дисциплинског суда доведени у неравноправан положај припадници Војске Србије који не могу да остваре право на судску заштиту против пресуда тога суда, у односу на лица којима је то дозвољено оспореном законском одредбом, имајући у виду да се ради о истоврсним правним актима, тј. коначним појединачним актима којима се одлучује о праву, обавези или на законом заснованом интересу неког појединца; с тим у вези, поставља се питање да ли је оспорени део одредбе члана 167. став 1. Закона у сагласности са уставним принципом једнакости свих пред Уставом и законом, зајемченим правом на једнаку законску заштиту, без дискриминације и забрани дискриминације, који су утврђени чланом 21. Устава;

– да ли се вођењем управног спора на прописани начин обезбеђује једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, зајемчена чланом 36. став 1. Устава.

Након доношења наведеног Решења, Уставни суд је, сагласно одредби члана 107. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – УС), ово решење доставио Народној скупштини и председнику Републике на одговор, 2. фебруара 2015. године. Како доносиоци оспорених аката у остављеном року од 60 дана од дана достављања Решења, а ни након истека тог рока, нису доставила Уставном суду одговор, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду, наставио поступак у овом уставносудском предмету.

 

II

 

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:

Закон о Војсци Србије („Службени гласник РС”, бр. 116/07, 88/09 и 101/10 – др. закон) донела је Народна скупштина, на седници одржаној 11. децембра 2007. године, а ступио је на снагу 1. јануара 2008. године. Овим законом уређују се положај и надлежност Војске Србије, организација, састав и начела деловања Војске Србије, специфичности обављања војне службе, командовање и руковођење Војском Србије, чинови и звања у Војсци Србије, симболи и обележја Војске Србије, војни празници, верска служба, одговорност за штету коју причини Војска Србије, демократска и цивилна контрола, јавност рада, канцеларијско пословање у Војсци Србије, служба у Војсци Србије и друга питања од значаја за Војску Србије.

Након покретања поступка нормативне контроле пред Уставним судом, 28. јануара 2015. године донет је Закон о изменама и допунама Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС”, број 10/15), који је ступио на снагу 6. фебруара 2015. године. Одредбом члана 69. овог закона извршена је измена одредбе члана 167. став 1. Закона, тако што су измењени само позиви на поједине одредбе овог закона, односно речи: „чланом 152. став 2. тач. 3), 7) и 8), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 2. тачка 4) и чланом 155а овог закона” замењене су речима: „чланом 152. став 2. тач. 2а), 5) 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 1. тачка 5) и став 2. тачка 4) и чланом 155а овог закона”, док је суштински оспорено законско решење остало исто у погледу вођења управног спора, јер су измењене само одређене дисциплинске казне прописане Законом у односу на које је дозвољено вођење управног спора.

Поднеском од 10. фебруара 2015. године подносилац иницијативе, поводом које је Уставни суд донео Решење о покретању поступка нормативне контроле дела одредбе члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије и дела одредбе члана 84. Правила о војној дисциплини, је допунио своју иницијативу за покретање поступка за оцену уставности члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије, прецизирајући да се иста односи и на измене овог члана Закона, извршене на основу Закона о изменама и допунама Закона о Војсци Србија („Службени гласник РС”, број 10/15).

Како извршеним изменама и допунама Закона о Војсци Србије из јануара месеца 2015. године нису извршене суштинске измене оспореног решења из члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије, Уставни суд је оценио да је неопходно наставити покренути поступак нормативне контроле, у односу на важећу одредбу члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, најпре, утврдио да је одговорност припадника Војске Србије уређена одредбама чл. 143. до 184. Закона. Припадници Војске Србије одговарају за кривична дела, привредне преступе и прекршаје по општим прописима, док су питања дисциплинске одговорности ових лица за повреде дужности из службе, њихова материјална одговорност и мере удаљења од функционалне дужности уређена Законом о Војсци Србије. Оспореном одредбом члана 167. став 1. Закона прописано је да се против првостепене одлуке донете у дисциплинском поступку може поднети жалба, а против пресуде Вишег војног дисциплинског суда којом су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. став 2. тач. 2а), 5) 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 1. тачка 5) и став 2. тачка 4) и чланом 155а овог закона може се водити управни спор. Одредбама Закона на које је извршено позивање у оспореном члану 167. став 1. Закона прописано је: да се професионалном војном лицу могу изрећи следеће дисциплинске казне – забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 30 дана; враћање у претходни чин; губитак службе; губитак чина (члан 152. став 2. тач. 2а), 5), 6) и 7)); да се цивилном лицу на служби у Војсци Србије може изрећи дисциплинска казна губитка службе (члан 153. став 2. тачка 5)); да се војнику на служењу војног рока, лицу у резервном саставу док се налазе на војној дужности у Војсци Србије и лицу на другом стручном оспособљавању за официре и подофицире може изрећи дисциплинска мера забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 15 дана, коју војнику на служењу војног рока могу да изричу претпостављене старешине на положају командира чете или вишем положају (члан 154. став 1. тачка 5)); да се војнику на служењу војног рока, лицу у резервном саставу и лицу на другом стручном оспособљавању за официре и подофицире док се налазе на војној дужности у Војсци Србије могу изрећи прописане дисциплинске казне, поред осталог и забране удаљења из посебних просторија у војном објекту до 30 дана (члан 154. став 2. тачка 4)); да се при одлучивању о одговорности војника, војника у резерви, кадета војне високошколске установе, ученика војних школа и слушаоца школе за резервне официре због дела које се према одредбама Кривичног законика може расправити у дисциплинском поступку, као и при одлучивању о њиховој одговорности за прекршај када се у прекршајном поступку предмет уступи надлежном војном дисциплинском суду, учиниоцу (осим лица које у време извршења дела, односно прекршаја није навршило 18 година живота) може изрећи дисциплинска казна забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 60 дана ако ниједна од дисциплинских мера предвиђених у чл. 154. и 155. овог закона не би одговарала тежини повреде или степену његове одговорности, да се при одлучивању о одговорности професионалних војних лица због дела које се према одредбама Кривичног законика може расправити у дисциплинском поступку, као и при одлучивању о њиховој одговорности за прекршај када се у прекршајном поступку предмет уступи надлежном војном дисциплинском суду, учиниоцу може изрећи дисциплинска казна забрана удаљења из посебних просторија у војном објекту до 60 дана, ако ниједна од дисциплинских мера и казни предвиђених у члану 152. овог закона не би одговарала тежини повреде или степену његове одговорности (члан 155а).

Други оспорени акт – Правила о војној дисциплини („Службени војни лист”, бр. 22/08, 14/10 и 14/11), која је прописао (донео) председник Републике, 13. маја 2008. године, на основу члана 170. Закона о Војсци Србије, ступио је на снагу 3. јуна 2008. године. Оспореном одредбом члана 84. Правила прописано је да се против првостепене одлуке донете у дисциплинском поступку може поднети жалба, а против пресуде Вишег војног дисциплинског суда којом су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. тач. 3), 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 2. тачка 4) и чланом 155а Закона може се водити управни спор. Поводом ове оспорене одредбе Правила, Уставни суд је утврдио да је идентичне садржине као и одредба члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије, пре последње измене извршене на основу Закона о изменама и допунама Закона о Војсци Србије из јануара 2015. године, из чега произлази да ова одредба Правила није усаглашена са важећом одредбом члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије.

 

III

 

За оцену уставности оспорених одредаба Закона и Правила, према оцени Уставног суда, од значаја су одредбе Устава Републике Србије којима је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрастан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује поступак пред судовима и другим државним органима, одговорност и санкције за повреду закона, других прописа и општих аката (члан 97. тачка 2.); да се о Војсци Србије доноси закон (члан 141. став 2.); да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2.).

Ради целовитијег сагледавања спорних уставноправних питања у овом предмету, Уставни суд је имао у виду и поједине одредбе Закона о управним споровима („Службени гласник РС”, број 111/09), којима је прописано: да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих  је предвиђена другачија судска заштита, да у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 3. ст. 1. и 2.); да управни акт, у смислу овог закона, јесте појединачни правни акт којим надлежни орган, непосредном применом прописа, решава о одређеном праву или обавези физичког или правног лица, односно друге странке у управној ствари (члан 4.); да се надлежним органом, у смислу овог закона, сматрају државни органи, органи аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, привредна друштва, јавна и друга предузећа, установе, организације и појединци, као и посебни органи, када у вршењу јавних овлашћења решавају у управним стварима (члан 6.); да управни спор решава Управни суд (члан 8. став 1.); да се управни спор може покренути против управног акта који је донет у другом степену, да се управни спор може покренути и против првостепеног управног акта против кога није дозвољена жалба у управном поступку (члан 14.).

 

IV

 

Из наведеног следи да је Народна скупштина, на основу члана 141. став 2. Устава, донела Закон о Војсци Србије, којим је, поред осталог уредила и питање одговорности припадника Војске Србије, које сагласно одредби члана 6. став 1. овог закона, чине војна лица и цивилна лица на служби у Војсци Србије. Општим одредбама овог закона о одређивању одговорности припадника Војске Србије прописано је да припадници Војске Србије одговарају за кривична дела, привредне преступе и прекршаје по општим прописима, што значи да се на припаднике Војске Србије примењују Кривични законик, Закон о привредним преступима и Закон о прекршајима. Уставни суд, такође, указује да од 1. јануара 2005. године у Републици Србији више не постоје војни судови и војна тужилаштва, односно од наведеног датума у Републици Србији је цивилно правосуђе преузело послове војног правосуђа. За разлику од наведених одговорности на које се примењују општи прописи из тих области, дисциплинска одговорност припадника Војске Србије је уређена оспореним Законом. Тако је одредбом члана 145. став 1. Закона прописано да је припадник Војске Србије дисциплински одговоран за повреде дужности из службе, док је ставом 2. истог члана Закона предвиђено да повреде дужности из службе могу бити лакше – дисциплинске грешке и теже – дисциплински преступи. Дисциплинске грешке су таксативно наведене у члану 148. тач. 1) до 9) Закона, а дисциплински преступи у члану 149. тач. 1) до 32) Закона. За повреде дужности из службе учиниоцима се изричу дисциплинске санкције, које могу бити двојаке, и то дисциплинске мере које се изричу за дисциплинске грешке, односно за лакше повреде дужности из службе и дисциплинске казне које се изричу за дисциплинске преступе, односно за теже повреде дужности из службе. Одредбама чл. 152. до 155. Закона прописане су дисциплинске мере и дисциплинске казне које се могу изрећи професионалном војном лицу, цивилном лицу на служби у Војсци Србије, војнику на служењу војног рока и кадету Војне академије, док су одредбама члана 155а Закона прописани услови под којима се професионалном војном лицу, војнику, војнику у резерви, кадету војне академије, ученику војне школе и слушаоцу школе за резервне официре може изрећи дисциплинска казна забране удаљења из посебних просторија у војном објекту до 60 дана.

У погледу надлежности за вођење дисциплинског поступка, Уставни суд је утврдио да претпостављене старешине у Војсци Србије расправљају дисциплинску одговорност својих потчињених и изричу наредбом дисциплинске мере за почињене дисциплинске грешке. Против наредбе о изрицању дисциплинске мере дозвољена је жалба, која се подноси претпостављеном старешини лица које је изрекло дисциплинску меру. О одговорности професионалних припадника Војске Србије за дисциплинске преступе и за повреде дужности прописане за Министарство одбране, други државни орган или правно лице у које је професионално војно лице упућено на службу, у прво степену одлучује првостепени војни дисциплински суд. По жалби на одлуку првостепеног војног суда одлучује Виши војни дисциплински суд, који се образује при Министарству одбране. Против пресуда Вишег војног дисциплинског суда дозвољено је вођење управног спора, али само против пресуда овог суда којима су професионалним припадницима Војске Србије изречене одређене, по правилу најтеже дисциплинске казне, сагласно оспореној одредби члана 167. став 1. Закона.

Поводом оспореног законског решења, којим је предвиђена могућност селективног вођење управног спора, односно само против пресуда Вишег војног дисциплинског суда којима су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. став 2. тач. 2а), 5), 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 1. тачка 5) и став 2. тачка 4) и чланом 155а Закона, Уставни суд најпре констатује да Виши војни дисциплински суд, без обзира на то што се овај орган назива судом, у ствари не представља никакав орган судске власти, већ део управне власти који у жалбеном дисциплинском поступку својим пресудама као коначним управним актима одлучује о појединачним правима и обавезама припадника Војске Србије. Сагласно наведеном, Уставни суд даље констатује да се опште уставно начело законитости рада управе из члана 198. Устава обезбеђује и обавезном судском заштитом законитости коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на законом заснованом интересу појединца, и то вођењем управног спора или у другом судском поступку, уколико закон прописује другу судску заштиту. Полазећи од наведеног уставног принципа, затим од положаја који Виши војни дисциплински суд има у систему поделе власти и правне природе аката које доноси, Уставни суд је утврдио да је оспореном одредбом члана 167. став 1. Закона у ствари искључено вођење управног спора против пресуда Вишег војног дисциплинског суда којима су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне које нису предвиђене овом одредбом Закона, односно да за преиспитивање ових одлука није предвиђена судска заштита. Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да оспорена одредба члана 167. став 1. Закона in fine није у сагласности са одредбом члана 198. став 2. Устава, имајући у виду да је вођење управног спора дозвољено само против једног броја пресуда Вишег војног дисциплинског суда, одређених оспореним чланом Закона, а да, при томе, овим законом није предвиђена другачија судска заштита у погледу преосталих пресуда овог суда. С тим у вези, Уставни суд је оценио да се вођењем управног спора на прописани начин не обезбеђује свим професионалним припадницима Војске Србије једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, што ову одредбу Закона in fine чини несагласном и са одредбом члана 36. став 1. Устава.

Уставни суд је поводом оспореног законског решења, такође утврдио да су селективним прописивањем вођења управног спора против пресуда Вишег војног дисциплинског суда, доведени у неравноправан положај припадници Војске Србије који не могу да остваре право на судску заштиту против пресуда тога суда, у односу на лица којима је то дозвољено оспореном законском одредбом, имајући у виду да се ради о истоврсним правним актима, тј. коначним појединачним актима којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу неког појединца. Сагласно наведеном, Уставни суд је оценио да оспорени део одредбе члана 167. став 1. Закона није у сагласности ни са одредбама члана 21. Устава којима је утврђена једнакост свих пред Уставом и законом, зајемчено право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу.

Како је већ наведено да је оспореним чланом 84. Правила о војној дисциплини само преузета претходно важећа одредба члана 167. став 1. Закона, која није суштински измењена у погледу услова за вођење управног спора у односу на важећу одредбу члана 167. став 1. Закона, то је Уставни суд утврдио да из истих разлога наведених за утврђивање неуставности одредбе члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије, и одредба члана 84. Правила in fine није у сагласности са Уставом.

У погледу оспорене одредбе члана 84. Правила, Уставни суд је, такође, утврдио да је вођење управног спора предвиђено само у односу на поједине пресуде Вишег војног дисциплинског суда, а без обезбеђења другачије судске заштите на основу Закона, супротно одредби члана 3. став 1. Закона о управним споровима, којом је прописано да у управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу којих  је предвиђена другачија судска заштита, па је тиме ова одредба несагласна и са законом.

 

V

 

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тач. 1) и 4) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 167. став 1. Закона о Војсци Србије, у делу који гласи: „којом су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. став 2. тач. 2а), 5), 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 1. тачка 5) и став 2. тачка 4) и чланом 155а овог закона,” и одредба члана 84. Правила о војној дисциплини, у делу који гласи: „којом су професионалним припадницима Војске Србије изречене дисциплинске казне прописане чланом 152. став 2. тач. 3), 6) и 7), чланом 153. став 2. тачка 5), чланом 154. став 2. тачка 4) и чланом 155а Закона”, наведених у тач. 1. и 2. изреке, престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.

 

Број IУз-391/2013

Председник Уставног суда,

Весна Илић Прелић, с.р.