Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

 

Сентенца

(извод из одлуке)

 

... "Уставни суд је утврдио да је уставност законског решења по коме се губитак раније стеченог права коришћења грађевинског земљишта у државној својини чини зависним од ефикасности одлучивања надлежног државног органа у поступку стицања одређеног права, била предмет оцене Уставног суда ... Наиме, Одлуком Уставног суда IУз-74/2010 од 9. септембра 2010. године ... утврђено је да одредба члана 104. став 4. Закона о планирању и изградњи ... којом је било прописано да ако се у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона не конвертује право коришћења у право својине, надлежни орган по службеној дужности утврђује престанак права коришћења у складу са одредбама овог закона и утврђује право својине у корист јединице локалне самоуправе на чијој територији се налази предметно земљиште, није у сагласности са Уставом ... Полазећи од става који је Уставни суд изнео у наведеној одлуци, као и да се оспореном одредбом члана 109. Закона престанак законски стеченог права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини, као и у одредби члана 104. став 4. Закона, чини зависним од тога да ли је надлежни државни орган окончао поступак стицања одређеног права у прописаном року, односно у конкретном случају, извршио упис права коришћења на земљишту у катастар непокретности пре ступања на снагу оспореног члана 109. Закона, без обзира на то што је ималац наведеног права поднео благовремен и уредан захтев за упис, као и да се престанком права коришћења његов титулар лишава могућности да под једнаким условима оствари право да захтева конверзију права коришћења у право својине на земљишту, Уставни суд је утврдио да се, из изнетих разлога, оспореном одредбом члана 109. став 1. Закона повређују право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, зајемчено чланом 58. став 1. Устава, и начело једнакости свих пред Уставом и законом и једнаке законске заштите без дискриминације, утврђено одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава..."

 

 

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. априла 2013. године, донео је

 

 

ОДЛУКУ

 

 

Утврђује се да одредба члана 109. став 1. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09, 64/10 и 24/11) није у сагласности са Уставом.

 

Образложење

 

Поводом већег броја иницијатива за покретање поступка за оцену уставности више одредаба Закона о планирању и изградњи наведеног у изреци, Уставни суд је на седници одржаној 26. септембра 2012. године, донео Решење IУз-233/2009 којим је покренуо поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 109. став 1. Закона, којом је предвиђено да лица којима је, до дана ступања на снагу Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 47/03 и 34/06), дато на коришћење грађевинско земљиште у државној својини ради изградње, а која то право коришћења нису уписала у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима, престаје право коришћења. Уставни суд је оценио да се основано може поставити питање уставности одредбе члана 109. став 1. Закона у случајевима када до дана ступања на снагу ове одредбе Закона, поступак уписа права коришћења у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима, који је започео, није правноснажно и окончан, будући да оспорена одредба Закона престанак права коришћења безусловно везује за околност да „лица нису уписала” право у јавну књигу, иако се ради о поступку који спроводи надлежни орган јавне власти на начин прописан законом којим се уређује упис права на непокретностима. С обзиром на то да престанак права коришћења повлачи и престанак могућности за коришћење других права везаних за својство титулара тог права, као што је и остваривање права на конверзију под условима прописаним законом, лице чије право без његове кривице није уписано, било би лишено могућности да под једнаким условима остварује и право да захтева конверзију, што би имало за последицу повреду уставног начела о правној једнакости и праву на једнаку правну заштиту без дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и права на мирно уживање имовинских права стечених на основу закона, зајемченог одредбом члана 58. став 1. Устава.

Решење о покретању поступка достављено је на одговор Народној скупштини. Како Народна скупштина није у остављеном року, а ни накнадно, доставила одговор, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – УС), наставио поступак.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је одредбама члана 109. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09, 64/10 и 24/11) уређен престанак права коришћења на грађевинском земљишту, тако што је оспореним ставом 1. овог члана Закона прописано да лица којима је, до дана ступања на снагу Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 47/03 и 34/06), дато на коришћење грађевинско земљиште у државној својини ради изградње, а која то право коришћења нису уписала у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима, престаје право коришћења. Преосталим одредбама оспореног члана 109. Закона предвиђено је: да поступак за утврђивање престанка права коришћења покреће по службеној дужности јавно правобранилаштво, односно други орган који заступа јединицу локалне самоуправе, на чијој територији се налази предметно земљиште (став 2.), да решење којим се утврђује престанак права коришћења доноси орган надлежан за имовинско-правне послове јединице локалне самоуправе на чијој територији се налази предметно земљиште и да се на ово решење може изјавити жалба министарству надлежном за послове финансија, у року од 15 дана од дана достављања решења (ст. 3. и 4.), да се правноснажно решење којим се утврђује престанак права коришћења објављује у службеном гласилу надлежне јединице локалне самоуправе (став 5.).

Уставом Републике Србије утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.) и да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

У циљу целовитог сагледавања спорних питања која су се појавила у овом предмету, Уставни суд је имао у виду и одговарајуће одредбе Закона о државном премеру и катастру („Службени гласник РС”, бр. 72/09 и 18/10), којима се уређује упис права на непокретностима, па и права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини. Тако је наведеним Законом, између осталог, прописано: да је катастар непокретности основни и јавни регистар о непокретностима и стварним правима на њима, а да је непокретност која се, у смислу овог закона, уписује у катастар непокретности, поред осталих непокретности утврђених у члану 4, и земљиште (катастарске парцеле пољопривредног, шумског, грађевинског и другог земљишта (члан 4. став 1. и став 2. тачка 1)); да је за стручне послове (у даљем тексту: геодетски радови) и послове државне управе из члана 1. овог закона надлежан Републички геодетски завод (члан 8. став 1.); да су делокруг Завода геодетски радови и послови државне управе који се, поред осталог, односе на оснивање, обнову и одржавање катастра непокретности (члан 10. тачка 3)); да се својина и друга стварна права на непокретностима стичу, преносе и ограничавају уписом у катастар непокретности (конститутивност уписа), а престају брисањем уписа (члан 60. став 1.); да је ималац права на непокретности обавезан да поднесе захтев за упис непокретности и права својине у катастар непокретности (члан 61. став 2.); да су врсте уписа у катастар непокретности, између осталог, упис непокретности и упис стварних права (члан 73. тач. 1) и 2)); да је упис стварних права – упис којим се стичу, преносе, ограничавају или престају право својине и друга стварна права на непокретностима (члан 74.); да се у катастар непокретности уписује, поред осталог, и право коришћења на непокретностима (члан 77.); да су промене у поступку одржавања катастра непокретности, у смислу овог закона, промене на непокретностима и стварним правима на њима, настале, поред осталог, и променом која се односи на стицање, пренос, ограничење и престанак стварног права или држаоца непокретности (члан 114. став 1. тачка 10)); да је ималац права на непокретности дужан да у року од 30 дана од настанка промене, поднесе захтев за провођење промене Заводу (члан 117. став 1.); да се захтев за упис подноси у писаном облику (члан 123. став 1.); да се захтев усваја и дозвољава упис, кад су испуњени услови прописани овим законом, и кад је захтев у складу са садржином поднесене исправе, као и да се о упису одлучује решењем (члан 126. ст. 1. и 4.). Одредбама члана 128. Закона прописано је да се упис у катастар непокретности врши даном доношења решења којим је упис дозвољен, уз упис по службеној дужности забележбе ради чињења видљивим да решење о упису није коначно (став 1.), да се упис врши и на основу другостепеног решења којим се дозвољава упис или на основу судске одлуке из управног спора, даном пријема другостепеног решења, односно судске одлуке (став 2.) и да се под уписом, у случајевима из ст. 1. и 2. овог члана, подразумева и брисање права на непокретности, као и брисање уписа извршеног првостепеним решењем које је поништено (став 3.). Значи, Законом о државном премеру и катастру предвиђена је обавезност уписа стварних права на непокретности, па и права коришћења на грађевинском земљишту, по захтеву имаоца овог стварног права, у поступку утврђеном наведеним Законом, који спроводи надлежни орган јавне власти. Законом је такође одређено конститутивно дејство уписа права коришћења у катастар непокретности, што значи да се право не може стећи без уписа, независно од тога што постоји одређени правни основ за његово стицање. Коначно, Законом је уређен поступак уписа који води надлежан орган државне управе, при чему се упис врши даном доношења првостепеног решења којим је упис дозвољен, а постаје правно перфектно правноснажношћу тог решења.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је уставност законског решења по коме се губитак раније стеченог права коришћења грађевинског земљишта у државној својини чини зависним од ефикасности одлучивања надлежног државног органа у поступку стицања одређеног права, била предмет оцене Уставног суда у предмету IУз-74/2010. Наиме, Одлуком Уставног суда IУз-74/2010 од 9. септембра 2010. године („Службени гласник РС”, број 64/10) утврђено је да одредба члана 104. став 4. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09 и 81/09), којом је било прописано да ако се у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона не конвертује право коришћења у право својине, надлежни орган по службеној дужности утврђује престанак права коришћења у складу са одредбама овог закона и утврђује право својине у корист јединице локалне самоуправе на чијој територији се налази предметно земљиште, није у сагласности са Уставом.

Уставни суд је у наведеној одлуци, између осталог, оценио „да се прописивањем рока од годину дана од ступања на снагу Закона, у коме право коришћења престаје по сили закона зато што није извршена конверзија овог права у право својине лица које је било носилац права коришћења, без обзира да ли је то лице и када поднело захтев за конверзију, повређује Уставом зајемчено право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Ово из разлога што од лица које је носилац раније стеченог права коришћења земљишта, а које по Закону има право да стекне право својине уместо права коришћења, зависи само да ли ће и када поднети захтев за конвертовање права коришћења, а не и када ће о том захтеву бити правноснажно одлучено.

Наиме, по оцени Суда, остваривање Законом прописаног права на конверзију права коришћења у право својине може бити ограничено роком, али само у погледу подношења захтева ради остваривања овог права. Насупрот томе, остваривање Законом установљеног права не може зависити од ефикасности поступања органа надлежних да спроведу поступак у коме се о праву одлучује, те стога ни губитак установљеног права, а што је последица истека прописаног рока, не може зависити од тога да ли су надлежни органи поступак окончали у оквиру прописаног рока или не. Напротив, само пропуштање лица у чијем је интересу неко право установљено да у законом прописаном року предузме законом прописане радње, може довести до губитка права. Како оспорена одредба Закона значи да ће свако лице о чијем захтеву за конверзију права коришћења у право својине надлежни првостепени и другостепени орган правноснажно не одлуче у траженом року, изгубити не само право на конверзију права коришћења у право својине, већ и само, у складу са законом стечено право коришћења, Уставни суд је оценио да одредба члана 104. став 4. Закона није сагласна како Уставом зајемченом праву на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, тако ни уставном начелу једнакости свих пред Уставом и законом. Ово стога јер како се сва лица која испуњавају прописане услове за конверзију налазе у истој правној ситуацији, оспорена одредба им, из претходно наведених разлога, не обезбеђује једнакост пред Законом.”

Полазећи од става који је Уставни суд изнео у наведеној одлуци, као и да се оспореном одредбом члана 109. Закона престанак законски стеченог права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини, као и у одредби члана 104. став 4. Закона, чини зависним од тога да ли је надлежни државни орган окончао поступак стицања одређеног права у прописаном року, односно у конкретном случају, извршио упис права коришћења на земљишту у катастар непокретности пре ступања на снагу оспореног члана 109. Закона, без обзира на то што је ималац наведеног права поднео благовремен и уредан захтев за упис, као и да се престанком права коришћења његов титулар лишава могућности да под једнаким условима оствари право да захтева конверзију права коришћења у право својине на земљишту, Уставни суд је утврдио да се, из изнетих разлога, оспореном одредбом члана 109. став 1. Закона повређују право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, зајемчено чланом 58. став 1. Устава, и начело једнакости свих пред Уставом и законом и једнаке законске заштите без дискриминације, утврђено одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава, те је одлучио као у изреци.

На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 109. став 1. Закона о планирању и изградњи, наведеног у изреци, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.

 

Број IУз-233/2009

Председник Уставног суда,

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.