Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

 

Сентенца

(извод из одлуке)

 

"Ценећи сагласност одредбе члана 103. став 1. Закона у оспореном делу са уставним начелом јединства правног поретка које налаже да основни принципи и правни институти предвиђени законима којима се на системски начин уређује једна област друштвених односа буду поштовани и у посебним законима, осим ако је тим системским законом изричито прописана могућност другачијег уређивања истих питања, Уставни суд је пошао од ... одредаба Закона о приватизацији којима су уређени услови и поступак приватизације. Из наведених законских одредаба, према схватању Суда, произлази да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал, без обзира да ли је исказан у акцијама или уделима, у предузећима и другим правним лицима, тј. субјектима приватизације. Приватизација не подразумева продају земљишта субјеката приватизације, без обзира на обим, врсту и титулара права на земљишту, већ промену власништва над друштвеним, односно државним капиталом у овим субјектима. С тим у вези, када се приватизује предузеће које у саставу своје имовине има право коришћења на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини, не мења се титулар права над тим земљиштем. Наиме, права приватизованог предузећа над таквим земљиштем не прелазе на купца друштвеног или државног капитала, с обзиром на то да нису ни била предмет продаје, већ приватизовано предузеће и даље остаје само корисник овог грађевинског земљишта чији је власник неки од титулара права јавне својине ... Такође, и када је у поступку приватизације вршена продаја имовине или дела имовине, односно објеката предузећа на грађевинском земљишту у државној својини, предмет продаје могли су бити само објекти у власништву овог предузећа, али не и грађевинско земљиште на коме су се ови објекти налазили, јер је на овом земљишту предузеће имало само право коришћења ... Право коришћења на грађевинском земљишту стеченом у поступцима приватизације, стечаја или извршном поступку, може се конвертовати у право својине плаћањем тржишне цене земљишта ... Међутим, како се у наведеним поступцима вредност права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини мора одредити применом тржишних критеријума, иста вредност не може, према схватању Суда, представљати трошак на име прибављања овог права, у смислу оспорене одредбе члана 103. став 1. Закона. Сагласно изнетом, Уставни суд је утврдио да је оспореним одређивањем трошкова прибављања права коришћења грађевинског земљишта на начин да продајна цена капитала, односно имовине субјекта приватизације, стечајног или извршног дужника представља противвредност и на име стицања права коришћења грађевинског земљишта, законодавац нарушио начело јединства правног поретка утврђено одредбама члана 4. став 1. и члана 194. ст. 1. и 3. Устава ... Овлашћење законодавног органа да пропише услове за конверзију права коришћења на грађевинском земљишту у право својине, обухвата, према схватању Суда, и овлашћење да пропише и одређене погодности за наведену конверзију ... Међутим, слобода законодавца да утврди постојање јавног интереса за давање погодности код обрачуна висине накнаде за конверзију права коришћења на грађевинском земљишту, не значи да држава на основу слободне процене може донети закон по сопственом нахођењу којим би произвољно прописала наведене погодности, већ да је законодавац ограничен Уставом, односно уставним принципима на којима се темељи правни поредак ... Сагласно изнетом, Уставни суд сматра да оспорена погодност код обрачуна висине накнаде за конверзију права коришћења на грађевинском земљишту у право својине, не представља уставноправно прихватљиву меру јавног интереса ... Сагласно изнетом, Уставни суд је утврдио да је одредба члана 103. став 1. Закона, у оспореном делу, из наведених разлога неуставна."

 

 

Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 10. октобра 2013. године, донео је

 

 

ОДЛУКУ

 

 

1. Утврђује се да одредба члана 103. став 1. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12, 42/13 – УС и 50/13 – УС), у делу који гласи: „Трошкови прибављања права коришћења грађевинског земљишта обухватају, у смислу овог закона, укупну ревалоризовану цену капитала, односно имовине исплаћену у поступку приватизације, односно укупну ревалоризовану цену исплаћену за имовину или део имовине привредног друштва или другог правног лица у стечајном или извршном поступку, као и друге стварне трошкове.”, није у сагласности са Уставом.

2. Одбија се захтев за утврђивање неуставности одредаба чл. 105. и 106. Закона из тачке 1.

3. Укида се мера обуставе извршења појединачног акта или радње која је предузета на основу одредаба члана 103. став 1. и чл. 105. и 106. Закона из тачке 1.

 

Образложење

 

Поводом иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 100. до 108. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11 и 121/12) са аспекта уставног овлашћења законодавца да пропише конверзију као основ за превођење права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини у право својине, одредбе члана 103. став 1. Закона, у делу којим је прописано шта обухватају трошкови прибављања права коришћења грађевинског земљишта када су носиоци овог права била приватизована привредна друштва и одредбе члана 106. Закона у делу у коме ова одредба, у погледу услова и поступка конверзије након извршене приватизације, упућује на члан 103. став 1. Закона, Уставни суд је 23. маја 2013. године донео Решење IУз-68/2013 којим је покренуо поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 103. став 1. и чл. 105. и 106. Закона. Истим Решењем Уставни суд је обуставио извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу одредаба истог закона, наведених у тачки 3. изреке. Полазећи од релевантних уставних одредаба, Уставни суд је у вези са оспореним одредбама Закона, као спорна, поставио два уставноправна питања: да ли је оспореним начином обрачуна накнаде за конверзију права коришћења на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини у приватну својину, у коме продајна цена капитала или имовине субјекта приватизације представља противвредност и на име стицања права коришћења грађевинског земљишта, одступљено од концепта приватизације прописаног Законом о приватизацији („Службени гласник РС”, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 – др. закон, 30/10 – др. закон и 93/12) и тиме нарушено начело јединства правног поретка утврђено одредбама члана 4. став 1. и члана 194. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије, односно да ли се прописане погодности у начину обрачуна накнаде за конверзију земљишта могу оправдати јавним интересом за изградњу објеката на овом земљишту и његовим рационалним коришћењем, као и да ли ове погодности представљају прекомерни терет за друштвену заједницу у целини.

Решење о покретању поступка достављено је на одговор Народној скупштини. Како Народна скупштина није у остављеном року, а ни накнадно, доставила одговор, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – УС), наставио поступак.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио следеће:

Сагласно одредби члана 82. став 1. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12, 42/13 – УС и 50/13 – УС), грађевинско земљиште је земљиште одређено законом и планским документом као грађевинско, које је предвиђено за изградњу и редовно коришћење објеката, као и земљиште на којем су изграђени објекти у складу са законом и земљиште које служи за редовну употребу тих објеката. Одредбама члана 83. Закона прописано је: да грађевинско земљиште може бити у свим облицима својине (став 1.); да је грађевинско земљиште у промету (став 2.); да право својине на грађевинском земљишту у јавној својини има Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе (став 3.) и да је грађевинско земљиште у јавној својини у промету, под условима прописаним овим и другим законом (став 4.). Према одредбама члана 84. Закона, грађевинско земљиште може бити градско грађевинско земљиште и грађевинско земљиште ван граница градског грађевинског земљишта. Одредбама чл. 100. до 106а Закона установљена је конверзија права коришћења грађевинског земљишта у државној, односно јавној својини у приватну својину, и то у два облика: као конверзија без накнаде (чл. 100. до 102.) и као конверзија уз накнаду (чл. 103. до 106а). Тако је одредбом члана 103. став 1. Закона предвиђено да се на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини, на коме су носиоци права коришћења била или јесу привредна друштва и друга правна лица на која су се примењивале одредбе закона којима се уређује приватизација, стечајни и извршни поступак, као и њихови правни следбеници, право коришћења може конвертовати у право својине, уз накнаду тржишне вредности тог грађевинског земљишта у моменту конверзије права, умањену за трошкове прибављања права коришћења на том грађевинском земљишту. Оспореним делом одредбе става 1. истог члана Закона, који је Законом о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, број 24/11) додат у основни текст Закона, прописано је да трошкови прибављања права коришћења грађевинског земљишта обухватају, у смислу овог закона, укупну ревалоризовану цену капитала, односно имовине исплаћену у поступку приватизације, односно укупну ревалоризовану цену исплаћену за имовину или део имовине привредног друштва или другог правног лица у стечајном или извршном поступку, као и друге стварне трошкове. Чланом 105. Закона предвиђено је да лица чији је положај одређен законом којим се уређује спорт, као и удружења грађана, као носиоци права коришћења на грађевинском земљишту, остају носиоци права коришћења, осим ако се на њих могу применити друге одредбе овог закона које се односе на престанак права коришћења или поништај решења о изузимању земљишта, до окончања поступка приватизације, док је у оспореном делу овог члана Закона прописано да се по уплати купопродајне цене након приватизације, а на основу потврде Агенције за приватизацију, може извршити конверзија права коришћења у право својине на том земљишту у корист приватизованог лица, у складу са овим законом. Чланом 106. Закона прописано је да друштвена предузећа као носиоци права коришћења на грађевинском земљишту, остају носиоци права коришћења, осим ако се на њих могу применити друге одредбе овог закона које се односе на престанак права коришћења или поништај решења о изузимању земљишта, до окончања поступка, док је у оспореном делу овог члана Закона одређено да се по уплати купопродајне цене након приватизације, а на основу потврде Агенције за приватизацију, може извршити конверзија права коришћења у право својине на том земљишту у корист приватизованог предузећа, у складу са овим законом. Законом је такође прописано да се новчана средства остварена по основу конверзије права коришћења у право својине по овом закону уплаћују у износу од 50% у посебан фонд за реституцију и у износу од 50% у буџет јединице локалне самоуправе, да се средства која се уплаћују у буџет јединице локалне самоуправе користе у складу са чланом 92. став 3. овог закона (за уређивање грађевинског земљишта, прибављање грађевинског земљишта и изградњу и одржавање објеката комуналне инфраструктуре), да се средства која се уплаћују у фонд за реституцију не могу користити до доношења закона којим се уређује реституција и да се фонд за реституцију оснива као буџетски фонд, у складу са законом (члан 107.).

Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да су за сагледавање одредаба члана 103. став 1. и чл. 105. и 106. Закона, у деловима у којима је оспорена њихова уставност, од значаја одредбе Устава Републике Србије којима се утврђује: да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, економске и социјалне односе од општег интереса, развој Републике Србије, као и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97. тач. 7, 8, 12. и 17.); да је правни поредак Републике Србије јединствен и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. ст. 1. и 3.).

У разматрању уставности оспорених одредаба Закона, Уставни суд је такође имао у виду и одговарајуће одредбе следећих закона:

– Закона о привредним друштвима („Службени гласник РС”, бр. 36/11 и 99/11), којим је одређено да имовину друштва, у смислу овог закона, чине ствари и права у власништву друштва, као и друга права друштва, да нето имовина (капитал) друштва у смислу овог закона јесте разлика између вредности имовине и обавеза друштва, а да је основни (регистровани) капитал друштва новчана вредност уписаних улога чланова друштва у друштво која је регистрована у складу са законом о регистрацији (члан 44.);

– Закона о приватизацији („Службени гласник РС”, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 – др. закон, 30/10 – др. закон и 93/12), којим је прописано: да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал у предузећима и другим правним лицима (у даљем тексту: субјекти приватизације), ако посебним прописима није другачије одређено, да је предмет приватизације и државни капитал који је исказан у акцијама или уделима, ако услови и поступак продаје тог капитала нису другачије уређени посебним прописом и да се у поступку приватизације може продати имовина или део имовине субјекта приватизације, односно поједини делови субјекта приватизације (члан 3. ст. 1. до 3.); да је један од модела приватизације и продаја капитала, односно имовине субјекта приватизације која се спроводи путем јавног тендера или јавне аукције (члан 9. тачка 1) и члан 10.); да уговор о продаји капитала, односно имовине садржи, између осталог и одредбе о коришћењу земљишта (члан 41. став 1.);

– Закона о стечају („Службени гласник РС”, бр. 104/09, 99/11 и 71/12 – УС), којим је, између осталог, прописано: да се стечај, у смислу овог закона, спроводи банкротством или реорганизацијом, а да се под банкротством подразумева намирење поверилаца продајом, између осталог, целокупне имовине стечајног дужника (члан 1. ст. 2. и 3.); да је стечајна маса целокупна имовина стечајног дужника у земљи и иностранству на дан отварања стечајног поступка, као и имовина коју стечајни дужник стекне током стечајног поступка (члан 101. став 1.); да стечајни управник пописује ствари које улазе у стечајну масу, уз назначење њихове процене у висини очекиваног уновчења (члан 106. став 1.); да је стечајни управник дужан да у року од 30 дана од дана преузимања имовине и права стечајног дужника састави почетни стечајни биланс у ком ће навести и упоредити активу и пасиву стечајног дужника (члан 109. став 1.); да по доношењу решења о банкротству, стечајни управник започиње и спроводи продају целокупне имовине или дела имовине стечајног дужника (члан 132. став 1.); да се на купца, када исплати цену, преноси право својине на купљеној имовини без обзира на раније уписе и без терета, као и без икаквих обавеза насталих пре извршене купопродаје, као и да ће стечајни судија решењем констатовати да је продаја извршена и наложити по правноснажности решења одговарајућем регистру упис права својине и брисање терета насталих пре извршене продаје, односно упис других права стечених продајом (члан 133. став 12.);

– Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС”, бр. 31/11 и 99/11 – др. закон), којим је уређен поступак принудног остваривања потраживања (у даљем тексту: поступак извршења) и обезбеђења потраживања (у даљем тексту: поступак обезбеђења) на основу домаће или стране извршне или веродостојне исправе и којим је предвиђено: да је средство извршења ради остваривања новчаног потраживања, између осталог, и продаја непокретности, а да су предмети извршења ствари и права на којима се по закону може спровести извршење ради остваривања потраживања (члан 19. ст. 2. и 4.); да је потребно да извршни поверилац уз предлог за извршење и предлог за спровођење извршења на непокретности, поднесе извод из јавне књиге, као доказ о томе да је непокретност уписана као својина извршног дужника (члан 105. став 1.); да након полагања цене у случају продаје непокретности јавним надметањем, односно по полагању цене у случају продаје непосредном погодбом суд, односно извршитељ доноси закључак да се непокретност преда купцу и да се у јавну књигу упише право својине у његову корист (члан 131. став 1.);

– Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС”, број 72/11), којим су уређена питања услова, начина и поступка враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину (члан 1. став 1.), укључујући и враћање одузетог грађевинског земљишта и прописано да се имовина враћа у натуралном облику или се даје обештећење у виду државних обвезница Републике Србије и у новцу, у складу са овим законом (члан 4.); када је у питању „враћање подржављеног грађевинског земљишта”, Законом је утврђено грађевинско земљиште које се враћа (члан 22.), односно земљиште које се не враћа (члан 23.) при чему су одређена и правила за спровођење реституције грађевинског земљишта које је обухваћено конверзијом права коришћења у право својине на овом земљишту, између осталог и по одредбама оспореног члана 103. Закона о планирању и изградњи, тако што је предвиђено да ће се бившем власнику вратити право својине и право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту ако лице из члана 103. Закона о планирању и изградњи није поднело или не поднесе захтев за конверзију у року од 60 дана од дана ступања на снагу овог закона и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева, а све под условом да је купац у уговору о продаји капитала закљученом у поступку приватизације прихватио враћање имовине (члан 23. став 4.). Законом је такође прописано да су извори средстава за измирење обавеза по основу издатих обвезница и исплате новчане аконтације – наменски издвојена средства у поступку приватизације, средства остварена конверзијом права коришћења грађевинског земљишта у својину уз накнаду, предвиђена посебним законом и наменска средства предвиђена буџетом Републике Србије (члан 36. став 1.).

Ценећи сагласност одредбе члана 103. став 1. Закона у оспореном делу са уставним начелом јединства правног поретка које налаже да основни принципи и правни институти предвиђени законима којима се на системски начин уређује једна област друштвених односа буду поштовани и у посебним законима, осим ако је тим системским законом изричито прописана могућност другачијег уређивања истих питања, Уставни суд је пошао од цитираних одредаба Закона о приватизацији којима су уређени услови и поступак приватизације. Из наведених законских одредаба, према схватању Суда, произлази да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал, без обзира да ли је исказан у акцијама или уделима, у предузећима и другим правним лицима, тј. субјектима приватизације. Приватизација не подразумева продају земљишта субјеката приватизације, без обзира на обим, врсту и титулара права на земљишту, већ промену власништва над друштвеним, односно државним капиталом у овим субјектима. С тим у вези, када се приватизује предузеће које у саставу своје имовине има право коришћења на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини, не мења се титулар права над тим земљиштем. Наиме, права приватизованог предузећа над таквим земљиштем не прелазе на купца друштвеног или државног капитала, с обзиром на то да нису ни била предмет продаје, већ приватизовано предузеће и даље остаје само корисник овог грађевинског земљишта чији је власник неки од титулара права јавне својине (Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе). Такође, и када је у поступку приватизације вршена продаја имовине или дела имовине, односно објеката предузећа на грађевинском земљишту у државној својини, предмет продаје могли су бити само објекти у власништву овог предузећа, али не и грађевинско земљиште на коме су се ови објекти налазили, јер је на овом земљишту предузеће имало само право коришћења. Материјалноправна дејства наведене продаје су, сагласно општим правилима о промету непокретности утврђеним Законом о промету непокретности („Службени гласник РС”, бр. 42/98 и 111/09), да је преносом права својине на објекту, купац објекта стицао право коришћења на грађевинском земљишту на коме се објекат налази, а да власник грађевинског земљишта након продаје објекта, и у овом случају, остаје неки од титулара јавне својине. Уставни суд указује да идентичне материјалноправне последице настају и продајом имовине или дела имовине привредног друштва у стечајном или извршном поступку, јер су у овим поступцима, као и код приватизације, предмет продаје могли бити само објекти на којима стечајни или извршни дужник има право својине, али не и грађевинско земљиште на коме се ови објекти налазе и на коме су ова лица имала само право коришћења.

Из цитираних законских одредаба такође произлази да независно од тога да ли је предмет продаје капитал или имовина субјекта приватизације, односно имовина стечајног или извршног дужника, продајна цена исплаћена у поступцима приватизације, стечаја или извршења представља искључиво противвредност на име стицања капитала или имовине наведених субјеката, али не и земљишта на коме наведени субјекти имају право коришћења, с обзиром на то да ово земљиште није тржишно вредновано. Стога се право коришћења на грађевинском земљишту стеченом у поступцима приватизације, стечаја или извршном поступку, може конвертовати у право својине плаћањем тржишне цене земљишта. Могуће је да је право коришћења на грађевинском земљишту у државној својини вредновано код одређивања продајне цене капитала или имовине у поступцима приватизације, стечаја или извршења. Међутим, како се у наведеним поступцима вредност права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини мора одредити применом тржишних критеријума, иста вредност не може, према схватању Суда, представљати трошак на име прибављања овог права, у смислу оспорене одредбе члана 103. став 1. Закона. Сагласно изнетом, Уставни суд је утврдио да је оспореним одређивањем трошкова прибављања права коришћења грађевинског земљишта на начин да продајна цена капитала, односно имовине субјекта приватизације, стечајног или извршног дужника представља противвредност и на име стицања права коришћења грађевинског земљишта, законодавац нарушио начело јединства правног поретка утврђено одредбама члана 4. став 1. и члана 194. ст. 1. и 3. Устава. Ово из разлога што Закон о приватизацији, Закон о стечају и Закон о извршењу и обезбеђењу, којима се на системски начин уређују услови, поступци и друга питања у вези са продајом капитала, односно имовине субјеката приватизације, стечајних или извршних дужника, не познају продајну цену капитала или имовине на начин како је она одређена оспореном одредбом члана 103. став 1. Закона о планирању и изградњи, што, према схватању Суда, представља неосновано одступање од основних принципа и института утврђених овим законима.

Полазећи од садржине другог спорног уставноправног питања у овој правној ствари, Уставни суд констатује да је законодавац одређујући трошкове прибављања права коришћења грађевинског земљишта, на начин како је то прописано оспореном одредбом члана 103. став 1. Закона, предвидео погодност за приватизована предузећа и купце имовине или дела имовине у поступцима приватизације, стечаја или извршења, код обрачуна висине накнаде за конверзију права коришћења ових лица на грађевинском земљишту, у право својине. Наведена погодност се, у зависности од тога да ли је цена капитала или имовине исплаћена у поступцима њихове продаје, већа или мања од тржишне вредности грађевинског земљишта које је предмет конверзије, манифестује на начин да носиоци права коришћења на грађевинском земљишту имају могућност да остваре конверзију овог права уз нижу накнаду или без накнаде.

С тим у вези, Уставни суд указује да је оцењујући уставну заснованост законског прописивања могућности и услова за превођење права коришћења на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини у право приватне својине, у образложењу Решења IУз-233/2009 од 26. септембра 2012. године истакао „да налази неспорним овлашћење законодавног органа да руковођен сагледаним општим развојним интересима и економским и социјалним разлозима државе и друштва, на шта га овлашћују и обавезују одредбе члана 97. тач. 8, 12. и 17. Устава, одлучи да ће, под условима које законом пропише, установити основ за претварање једног имовинског права – права коришћења, у друго имовинско право – право својине”. Овлашћење законодавног органа да пропише услове за конверзију права коришћења на грађевинском земљишту у право својине, обухвата, према схватању Суда, и овлашћење да пропише и одређене погодности за наведену конверзију. С обзиром на изнето, Уставни суд констатује да је законодавац прописујући Законом о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, број 24/11) оспорену погодност код обрачуна висине накнаде за конверзију грађевинског земљишта, истакао јавни интерес за давање ове погодности носиоцима права коришћења на земљишту, који је засновао на генералној процени да доношењем овог закона треба да се створи основ, између осталог, „за проширење круга лица која могу остварити право на конверзију права коришћења у право својине без накнаде, чиме се омогућава привођење грађевинског земљишта намени изградњом објеката у складу са планским документом и истовремено доприноси рационалном коришћењу грађевинског земљишта”. Међутим, слобода законодавца да утврди постојање јавног интереса за давање погодности код обрачуна висине накнаде за конверзију права коришћења на грађевинском земљишту, не значи да држава на основу слободне процене може донети закон по сопственом нахођењу којим би произвољно прописала наведене погодности, већ да је законодавац ограничен Уставом, односно уставним принципима на којима се темељи правни поредак. Ово из разлога што јавни интерес за прописивање оспорене погодности, мора бити заснован на објективном и разумном основу, односно објективним показатељима на основу којих је законодавац проценио да ситуација у којој се налазе приватизована привредна друштва и купци имовине или дела имовине у поступцима приватизације, стечаја или извршења, захтева и чини оправданим давање погодности овим лицима у виду оспореног начина обрачуна висине накнаде за конверзију.

Полазећи од наведеног, Уставни суд указује да оспорено законско решење, према коме продајна цена капитала, односно имовине субјекта приватизације, стечајног или извршног дужника представља противвредност и на име стицања права коришћења на грађевинском земљишту, доводи до смањења фонда грађевинског земљишта у својини државе, уз губитак значајних буџетских прихода, по основу продаје или давања у закуп овог земљишта по адекватној тржишној цени, којима држава финансира своје надлежности. Оспорене погодности код обрачуна висине накнаде за конверзију директно доводе и до смањења новчаних средстава која су одредбама члана 107. Закона наменски одређена за финансирање уређивања и прибављања грађевинског земљишта, изградњу и одржавање објеката комуналне инфраструктуре, односно за давање обештећења (у виду државних обвезница Републике Србије и у новцу) бившим власницима одузете имовине, тј. корисницима реституције. Наиме, одређујући конверзију права коришћења и на одузетом грађевинском земљишту у право својине, Закон о планирању и изградњи је прејудицирао решења из Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, тако што је ограничио реституцију „подржављеног грађевинског земљишта” искључиво на давање обештећења бившим власницима овог земљишта, а оспореним решењем из 2011. године је и смањио прилив новчаних средстава у буџетски фонд за реституцију, што може да повећа дуг државе по овом основу према корисницима реституције.

Сагласно изнетом, Уставни суд сматра да оспорена погодност код обрачуна висине накнаде за конверзију права коришћења на грађевинском земљишту у право својине, не представља уставноправно прихватљиву меру јавног интереса. Наиме, у ситуацији када је држава оспореним Законом омогућила и имаоцима права коришћења на одузетом грађевинском земљишту да конвертују ово право у право својине, истакнути разлози за увођење оспорене погодности не могу се, према схватању Суда, сматрати објективним и разумним основом који оправдава прописивање ове погодности која, у крајњем исходу, представља прекомерни терет за заједницу у целини и посебно за кориснике реституције. Уставни суд такође констатује да је законодавац, након увођења оспорене погодности 2011. године, Законом о планирању и изградњи из 2012. године прописао још једну, додатну погодност за носиоце права коришћења на грађевинском земљишту одређене оспореном одредбом члана 103. став 1. Закона, тако што им је омогућио да, у одређеном законском року, остваре право на градњу нових објеката, односно доградњу и реконструкцију постојећих објеката без достављања доказа о извршеној конверзији земљишта. С обзиром на изнето, Уставни суд налази да процена законодавца да је потребно прописати погодност код обрачуна висине накнаде за конверзију да би се „омогућило привођење грађевинског земљишта намени изградњом објеката и његово рационално коришћење”, није била заснована на објективним показатељима положаја у коме су се налазили носиоци права коришћења грађевинског земљишта из члана 103. став 1. Закона, а који показатељи би прописану погодност чинили уставноправно прихватљивом. Сагласно изнетом, Уставни суд је утврдио да је одредба члана 103. став 1. Закона, у оспореном делу, из наведених разлога неуставна.

У вези са одредбама чл. 105. и 106. Закона у погледу којих је такође покренут поступак за оцену њихове уставности, Уставни суд указује да ове одредбе Закона, у оспореним деловима, у погледу услова и начина конверзије права коришћења на грађевинском земљишту, а након приватизације носилаца овог права (лица чији је положај одређен законом којим се уређује спорт, удружења грађана и друштвена предузећа), упућују на одредбе Закона, односно на одредбу члана 103. став 1. Закона која једина регулише наведена питања у вези са конверзијом након приватизације. Имајући у виду да је утврђивањем неуставности одредбе члана 103. став 1. Закона у оспореном делу, сада искључена могућност да код конверзије права коришћења на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини, у случајевима утврђеним овим чланом Закона, трошкови прибављања права коришћења грађевинског земљишта обухватају укупну ревалоризовану цену капитала, односно имовине исплаћену у поступку приватизације, односно укупну ревалоризовану цену исплаћену за имовину или део имовине привредног друштва или другог правног лица у стечајном или извршном поступку, Уставни суд је оценио да захтев за утврђивање неуставности одредаба чл. 105. и 106. Закона, у оспореним деловима, није основан те је, сагласно одредби члана 53. став 4. Закона о Уставном суду, захтев у овом делу одбио, решавајући као у тачки 2. изреке.

С обзиром на утврђену неуставност оспореног дела одредбе члана 103. став 1. Закона и одбијен захтев за утврђивање неуставности одредаба чл. 105. и 106. Закона, у којима је садржан правни основ за доношење појединачних решења којима се утврђује право на конверзију права коришћења земљишта у право својине уз накнаду, под условима утврђеним наведеним члановима Закона, Уставни суд је оценио да су престали разлози због којих је Решењем IУз-68/2013 од 23. маја 2013. године одредио меру обуставе извршења појединачног акта или радње која је предузета на основу одредаба члана 103. став 1. и чл. 105. и 106. Закона. С тим у вези, Уставни суд је, сагласно одредби члана 56. став 2. Закона о Уставном суду, наведену меру обуставе извршења укинуо и решио као у тачки 3. изреке.

На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тач. 1) и 15) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС”, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 103. став 1. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12, 42/13 – УС и 50/13 – УС) наведена у тачки 1. изреке, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.

 

Број IУз-68/2013

Председник Уставног суда,

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.