ОДЛУКА

О ОЦЕЊИВАЊУ УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ ЧЛАНА 12. СТАВ 2, ЧЛ. 15, 20. СТАВ 1, ЧЛ. 34, 35. СТАВ 1, ЧЛАНА 36. СТ. 3. И 4, ЧЛ. 44, 47, 48, 49, 50, ЧЛАНА 57. СТАВ 3. И ЧЛАНА 60. ЗАКОНА О ЕКСПРОПРИЈАЦИЈИ

“Службени гласник РС”, брoj 23 од 6. априла 2001.

 

I

1. Сидњенко Никола из Шапца, Божових Љубодраг из Ариља, Вукашин Грчић из Београда, Славица Петровић-Јовић из Врања, Мијалковић Радивоје из Београда и Завод за изградњу града Београда, дали су иницијативу за оцену уставности одредбе члана 44. Закона о експропријацији („Службени гласник Републике Србије”, број 53/95). Петар Шијан из Београда, дао је иницијативу за оцену уставности одредаба члана 12. став 2, чл. 15, 20. став 1, чл. 34, 35. став 1, члана 36. став 3 чл. 44, 47, 48, 49, 50, члана 57. став 3. и члана 60, истог закона. Накнадно је достављен и предлог Удружења за очување градителског наслеђа и амбијената Београда за оцену уставности одредаба члана 36. ст. 3. и 4. Закона. Поводом датих иницијатива Савезни уставни суд је, на седници од 15. септембра 1999. године, донео Решење о покретању поступка за оцењивање сагласности одредбе члана 44. Закона о експропријацији (у даљем тексту: Закон) са Уставом СРЈ.

Савезни уставни суд, на основу члана 14. Пословника Савезног уставног суда, поднесене предлоге и иницијативе спојио је ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.

2. Подносиоци наведених предлога и иницијатива сматрају да оспорене одредбе:

– члана 12. став 2. нису у складу са чланом 69. Устава СРЈ, јер се њима ускраћује право на накнаду за експроприсано земљиште ранијем кориснику који је добио земљиште на коришћење за шта је платио накнаду;

– чланова 15. и 20. став 1. нису сагласне са одредбама чл. 1, 20, 30, 51, 69, 72. и 73. Устава СРЈ које гарантују равноправност грађана и зајамчују њихову својину;

– чланова 34, 35. став 1. и 36. ст. 3. и 4. нису сагласне са уставним начелом о равноправности грађана, јер се бивши власници експроприсане непокретности доводе у неравноправни положај;

– члана 44. нису у складу са одредбама чл. 20. и 69. став 3. Устава СРЈ, јер се њима не обезбеђује уставом загарантована једнакост грађана и право на минималну тржишну накнаду за експроприсано градско грађевинско земљиште, коју Устав СРЈ гарантује;

– чланова 45, 46, 47, 48. и 49. нису у сагласности са Уставом СРЈ, јер не изражавају тржишну цену непокретности загарантовану одредбом члана 69. Устава СРЈ;

– члана 50. нису у складу са уставном одредбом којом се јамчи својина, јер се ранијем сопственику ускраћује право на накнаду за улагања у непокретност коју је извршио после писменог обавештења о поднетом предлогу за експропријацију;

– члана 57. став 3. нису у складу са уставним начелом законитости, јер омогућавају различито поступање надлежних општинских органа које може да буде на штету и бившег власника и корисника експропријације;

– чланова 59. и 60. нису у складу са правним системом и положајем судова у том систему, а самим тим ни у сагласности са Уставом СРЈ.

 

II

Предлози и иницијативе достављени су Народној скупштини Републике Србије, као доносиоцу оспореног закона, ради давања одговора.

Законодавни одбор Народне скупштине Републике Србије, у свом одговору, наводи:

Оспорена одредба члана 12, у којој је прописано да експропријацијом грађевинског објекта на градском грађевинском земљишту сопственику таквог објекта престаје право коришћења земљишта под објектом и земљишта које служи за његову редовну употребу и да само ранији сопственик тог земљишта (а не њен бивши корисник) има право на накнаду, само уколико му накнада раније није исплаћена, није несагласна са Уставом СРЈ, јер се права корисника земљишта не могу изједначавати са правима сопственика.

Одредбама оспореног члана 15. Закона не прописују се права сопственика пољопривредног земљишта ни ограничења у коришћењу тих права, већ критеријуми за утврђивање накнаде по основу експропријације, везани за стање поседа. На тај начин се не доводе у питање слободе и права других сопственика, нити се прави разлика у правима сопственика. Прописани критеријуми својом садржином изражавају примену тржишних услова у одређивању правичне накнаде, што одражава уставно решење да правична накнада може бити и виша од тржишне цене.

Оспореним одредбама члана 20. Закона прописан је начин и поступак одређивања општег интереса, који је битна претпоставка за доношење одлуке о експропријацији непокретности и који се утврђује законом, па се у том смислу целисходност критеријума за утврђивање општег интереса за експропријацију не може доводити у питање са становишта његове уставности.

Оспорене одредбе чл. 34, 35. и 36. којим се регулишу поступак и начин ступања у посед на основу правоснажног решења о експропријацији и могућност деекспропријације нису у складу са Уставом СРЈ, а дате примедбе се могу схватити као иницијативе за другачије уређивање тих односа.

Оспореним одредбама члана 44. којим се прописују начин и критеријуми за утврђивање накнаде за експроприсано градско грађевинско земљиште, извршене су измене ранијих законских решења које се односило на одређивање накнаде за грађевинско земљиште и усаглашене су са уставним решењима. При одређивању накнаде за градско грађевинско земљиште, узимањем одговарајућег процента од просечне тржишне цене изградње стамбених површина, изражен је принцип да вредност земљишта прати кретање цена на тржишту изградње стамбених објеката. На тај начин проценат од 2% није статична, већ променљива величина изражена у новцу, зависно од места у коме се налази градско грађевинско земљиште за које се утврђује накнада, односно зависно од повећања или смањења цена изградње стамбених простора у том месту.

У суштини, правична накнада, према законском решењу, одређује се на основу три основна елемента:

Први елеменат јесте цена изградње стамбених простора у свим облицима својине, која зависи од тржишних услова и формира се на самом тржишту. Градско грађевинско земљиште чини целину са објектом који се гради на њему и служи за изградњу тог објекта, као и за његово редовно коришћење. Градско грађевинско земљиште је у ограниченом промету и може се трансформисати само у државну својину. Према томе, нема елемената за формирање његове тржишне цене, већ се тржишна цена формира као целина са објектом и изражава у вредности тог објекта. Како се мора одвојити вредност градског грађевинског земљишта од вредности објекта изграђеног на њему, то је начин израчунавања накнаде на овај начин адекватан тржишним условима.

Други елеменат јесте проценат од 1 до 2% од просечне тржишне цене изградње стамбеног простора који се може одређивати за делове града, односно насеља, зависно од урбанистичких целина и других услова који одређеним деловима дају специфичан карактер.

Трећи елеменат јесте да су проценти лимитирани горњим и доњим границама, а да надлежни орган у том распону одлучује правично не доводећи у питање ниво тржишне цене таквог земљишта у промету.

На тај начин дата је могућност изражавања тржишних услова према елементима који утичу на формирање тржишне цене. Такође, одредбама члана 44. Закона узета су у обзир и инфлаторна кретања при утврђивању тржишне цене стамбеног простора и то све до момента доношења правоснажне одлуке о накнади, што је од утицаја на висину накнаде и обезбеђује очување реалне вредности тржишне цене све до доношења коначне одлуке о висини накнаде.

Такође, оспореним одредбама члана 44. Закона дата је могућност да се различити утицаји који зависе од интензитета изградње стамбеног простора, потребе за изградњом и извршеном урбанизацијом места и делова места, разних субјективних и објективних фактора, који непосредно или посредно утичу на цене грађевинског материјала, а самим тим и на цену изградње, изразе кроз опредељење и одређивање адекватног процента у односу на тржишну цену за сваку годину посебно. Зато, према оцени Одбора, иницијативу за оцењивање уставности члана 44. не треба прихватити.

Према оцени Одбора, такође, наводи из иницијатива који се односе на одредбе чл. 45–49, којим се прописују мерила за утврђивање висине накнаде код експропријације винограда, воћњака, расадника, шума и др., немају основа, јер се у разлозима за њихову неуставност истиче да се законом не могу прописивати мерила за утврђивање тржишне цене која се формира искључиво на тржишту. С обзиром да није реч о мерилима за утврђивање тржишне цене, већ о мерилима за одређивање правичне накнаде, која у складу са уставним решењима може бити и већа од тржишне вредности, што се мерилима и обезбеђује, па је такво уређивање односа у складу са Уставом СРЈ.

Одбор сматра да иницијативу за оцену члана 50. не треба прихватити, с обзиром да се ради о питањима управног поступка која су уређена посебним законом. Остала питања поступка која нису уређена овим одредбама уређена су Законом о општем управном поступку, чија је супсидијерна примена неспорна.

Захтев за оцену уставности одредбе члана 57. став 3. Закона, којом је прописано да споразум о накнади има снагу извршне исправе, уколико општинска управа не одбије закључење споразума, не треба прихватити с обзиром да у поступку треба применити начело правичне накнаде најмање на нивоу тржишне цене, а таквом споразуму се по самом закону даје снага извршног акта.

У вези уставности одредаба чл. 59. и 60. Закона сматра да иницијативу не треба прихватити, јер се ове одредбе односе на посебан управни поступак, који се, у складу са одредбама Закона о општем управном поступку, може за поједина питања другачије уредити.

Одбор, даље, сматра да иницијативе за оцену уставности других чланова закона који се садржински односе на другачије уређивање односа, не могу бити предмет оцене уставности.

Имајући у виду изнето, Одбор је мишљења да су оспорене одредбе Закона о експропријацији у сагласности са Уставом СРЈ.

 

III

 Оспореним одредбама Закона прописано је: да само ранији сопственик земљишта на коме је престало право коришћења има право на накнаду, уколико му накнада раније није исплаћена (члан 12. став 2); да се накнада за експроприсано обрадиво пољопривредно земљиште лицу коме је приход од тог земљишта услов за егзистенцију, одређује на његов захтев давањем у својину другог одговарајућег земљишта исте културе и класе или одговарајуће вредности у истом месту или ближој околини, с тим да се то не односи на случајеве у којима се експропријација врши ради експлоатације угља, обојених метала, грађевинског материјала, нафте и природног гаса, ради изградње енергетских објеката (термоелектране, термоелектране – топлане, трафостанице, високонапонски водови, акумулациона језера за потребе хидроелектрана), транспорта, складиштења и прераде нафте и природног гаса, као и за водоснабдевање и заштиту од поплава и изградњу објеката за заштиту од штетног дејства вода. Ранијем сопственику експроприсаног објекта који је коришћен за узгој стоке и смештај или прераду пољопривредних производа, у коме је приход од тих делатности услов за егзистенцију, накнада се одређује давањем у својину другог објекта у коме ће моћи да настави обављање делатности, на месту које предложи ранији сопственик у оквиру свог пољопривредног поседа, у складу са важећим прописима, с тим да је ту обавезу корисник експропријације дужан да изврши најдоцније у року од 12 месеци од дана рушења експроприсаног објекта. До предаје у посед објекта који се даје у својину на име накнаде, корисник експропријације је дужан да пре рушења експроприсаног објекта, ранијем сопственику омогући коришћење другог објекта (члан 15); да Влада Републике Србије може утврдити општи интерес за експропријацију ако је експропријација непокретности неопходна за изградњу објеката у области: образовања, здравства, социјалне заштите, културе, водопривреде, спорта, саобраћајне, енергетске и комуналне инфраструктуре, објеката за потребе државних органа и органа територијалне аутономије и локалне самоуправе, објеката за потребе одбране земље, обезбеђења заштите животне средине и заштите од елементарних непогода, за експлоатацију рудног блага, као и за изградњу станова којима се решавају стамбене потребе социјално угрожених лица (члан 20. став 1); да корисник експропријације стиче право да ступи у посед експроприсане непокретности даном правоснажности одлуке о накнади, односно даном закључења споразума о накнади за експроприсану непокретност, ако овим законом није друкчије одређено (члан 34); да на захтев корисника експропријације, министарство надлежно за послове финансија може одлучити да се кориснику експропријације непокретност преда пре правоснажности одлуке о накнади за експроприсану непокретност, односно пре дана закључења споразума о накнади за експроприсану непокретност, али не пре доношења другостепеног решења поводом жалбе против решења о експропријацији, ако оцени да је то неопходно због хитности изградње одређеног објекта или извођења радова (члан 35. став 1); да ће се на захтев ранијег сопственика експроприсане непокретности, правоснажно решење о експропријацији поништити или изменити, ако корисник експропријације у року од три године од правоснажности одлуке о накнади, односно од дана закључења споразума о накнади, није извршио, према природи објекта, знатније радове на објекту ради чије је изградње извршена експропријација, с тим да је у случају експропријације за потребе експлоатације рудног блага на површинским коповима наведени рок дужи и износи шест година (члан 36. ст. 3. и 4); да се накнада за један метар квадратни одузетог градског грађевинског земљишта одређује у проценту од просечне тржишне цене која се формира у време одређивања накнаде за један метар квадратни изграђеног стамбеног простора у том месту, с тим да тај проценат не може бити мањи од 1%, нити већи од 2%. Скупштина општине може у оквиру наведеног процента, најкасније до 31. јануара за текућу годину, утврдити јединствени проценат за поједина насеља, односно делове насеља у зависности од комуналне опремљености земљишта и посебних погодности које земљиште пружа. За период од момента утврђивања наведене тржишне цене до доношења првостепене одлуке о накнади у износ накнаде урачунаће се за тај период проценат пораста цена на мало, према званичним статистичким подацима (члан 44); да се накнада за експроприсани виноград или воћњак који даје плодове одређује тако што се одреди обештећење у новцу према тржишној цени земљишта, па се том износу дода тржишна цена неамортизованих инвестиција уложених за подизање и одржавање таквог винограда или воћњака и износ чистог приноса који би тај виноград или воћњак дао, с обзиром на своју старост и плодност, за онолико година колико је потребно да се подигне и да ступи у пуну родност нов виноград или воћњак, с тим да се за млад виноград или воћњак који не даје плодове накнада даје тако што се тржишној цени земљишта дода вредност инвестиција уложених за његово подизање и износ чистог приноса који би се остварио за онолико година колико је тај виноград или воћњак стар од тренутка експропријације. На исти начин се одређује накнада и за поједина стабла воћака и чокота винове лозе који се налазе на експроприсаном земљишту (члан 45); да се накнада за експроприсани расадник одређује као и за пољопривредно земљиште (тј. према тржишној цени), с тим што се она увећава за тржишну цену садног материјала који ранији сопственик није искористио до дана предаје непокретности кориснику експропријације (члан 46); да накнада за експроприсану зрелу или приближно зрелу шуму представља вредност шумских сортимената и осталих шумских производа утврђена према тржишним ценама на камионском путу или другом утоварном, односно откупном месту, умањена за трошкове производње, с тим да се накнада за експроприсану младу шуму одређује према трошковима подизања такве шуме, увећаним за фактор пораста вредности којим се постиже вредност зреле шуме. Тако утврђена накнада за шуму увећава се за износ накнаде за земљиште утврђене према тржишној цени земљишта (члан 47); шта се, у смислу Закона, сматра „приближно зрелом шумом за сечу” (члан 48); како се утврђује накнада за експроприсан виноград, воћњак, расадник и шуму који се налазе на грађевинском земљишту (члан 49); да ранији сопственик нема право на накнаду за улагања која је извршио после дана када је писмено обавештен о поднетом предлогу за експропријацију, осим трошкова који су били неопходни за коришћење непокретности, с тим да обавештење о поднетом предлогу за експропријацију ранијем сопственику доставља орган надлежан за доношење решења о експропријацији (члан 50); да споразумо накнади има снагу извршне исправе, уколико општинска управа не одбије закључење споразума (члан 57. став 3); да се у поступку пред општинском управом или пред надлежним судом странке могу споразумети о давању друге непокретности у својину или сусвојину, уместо експроприсане непокретности, о новчаном износу накнаде, о међусобним доплатама разлике у вредности непокретности, о премештању експроприсаних објеката на друго, по прописима дозвољено место, о изградњи прилаза, пролаза и приступних путева, као и другим законом дозвољеним чинидбама (члан 59); као и да споразум о новчаној накнади извршава надлежни суд, а споразум о другим облицима накнаде извршава општинска управа (члан 60).

 

IV

Уставом СРЈ је утврђено: да је СРЈ суверена савезна држава, заснована на равноправности грађана и равноправности република чланица (члан 1); да су грађани једнаки без обзира на националну припадност, расу, пол, језик, веру, политичко или друго уверење, образовање, социјално порекло, имовно стање и друго лично својство (члан 20); да се јемчи право својине и наслеђивања, у складу са уставом и законом (члан 51); да се јемчи слобода рада и привређивања, као и да нико не може бити лишен својине, нити му се она може ограничити, осим кад то захтева општи интерес утврђен у складу са законом, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 69. ст. 1. и 3); да се својинска права на непокретности остварују зависно од природе и намене непокретности, у складу са савезним законом (члан 72); да су природна богатства у државној својини, да пољопривредно земљиште може бити и у приватној и у другим облицима својине, да шуме и шумско земљиште могу бити и у приватној и у другим облицима својине, у границама утврђеним законом, као и да поједина добра у општој употреби и градско грађевинско земљиште могу бити у приватној и у другим облицима својине, у складу са законом (члан 73. ст. 1–4); да СРЈ, преко својих органа, утврђује политику, доноси и извршава савезне законе, друге прописе и опште акте, обезбеђује уставно-судску и судску заштиту у области основа својинско-правних односа (члан 77. тачка 5).

 

V

 А. Савезни уставни суд је утврдио да оспорене одредбе члана 44. Закона нису сагласне са Уставом СРЈ из следећих разлога:

 

Оспорене одредбе представљају модификацију претходног законског решења које је Савезни уставни суд, својом Одлуком IIIУ број 29/94, од 21. новембра 1995. године, утврдио да није сагласна са Уставом СРЈ.

Према оцени Савезног уставног суда, оспорене законске одредбе разликују се од претходног законског решења које је престало да важи даном објављивања Одлуке Савезног уставног суда. Наиме, претходно решење полазило је од тога да се накнада за један метар квадратни одузетог грађевинског земљишта одређује „у проценту од просечне тржишне цене која се формира „у претходном тромесечју”, а према оспореним одредбама накнада се одређује у проценту од просечне тржишне цене, али се као релевантан моменат узима „време одређивања накнаде”. Према претходном решењу, накнада се одређивала зависно од вредности једног метра квадратног стамбеног простора „у изградњи” у том месту, а према оспореном, зависно од вредности једног метра квадратног „изграђеног” стамбеног простора.

Према оспореном решењу у накнаду се урачунава и раст цена на мало за период од момента утврђивања тржишне цене стамбеног простора до доношења првостепене одлуке о накнади.

Према ранијем решењу, скупштина општине је одређивала проценат по коме се утврђивала накнада без прописаних критеријума, с тим што он није могао бити мањи од 2%, док је према оспореном решењу скупштина општине, приликом одређивања тог процента за поједина насеља, односно делове насеља везана „степеном комуналне опремљености земљишта и посебних погодности које земљиште пружа” и креће се у распону од 1% до 2%. Тако је, према ранијем закону, тржишна цена изграђеног стамбеног објекта одређивана према тржишној вредности такве непокретности на основу података о тржишној цени за 1м2 одговарајуће непокретности изграђене у том месту или ближој околини које даје служба друштвених прихода о цени такве непокретности и умањивала се за износ амортизације, док се према оспореном Закону накнада за стамбену зграду и стан одређује према тржишној цени такве непокретности.

Према оцени Савезног уставног суда, утврђивање тржишне накнаде за експроприсано градско грађевинско земљиште одређује се зависно од вредности, односно цене друге врсте непокретности која има тржишну цену. Међутим, кад се утврди тржишна накнада за експроприсано пољопривредно и грађевинско земљиште, тржишна накнада одређује се зависно од тржишне цене таквог земљишта. Према становишту Савезног уставног суда, оспорено решење, у суштини, не обезбеђује да тржишна накнада за експроприсано градско грађевинско земљиште, има реалну тржишну валоризацију, тј. да прати одговарајуће тржишне осцилације вредности грађевинског земљишта. При томе, треба имати у виду да је грађевинско земљиште, по правилу, у промету, а оно које није у промету тј. које се не може отуђити из државне својине, даје се на коришћење путем јавног надметања или прикупљањем понуда, што значи да се и за то земљиште може утврдити његова тржишна вредност на основне понуде и тражње, односно одговарајућих тржишних критерија, независно од вредности друге непокретности.

Савезни уставни суд, такође, сматра да просечна цена, на било који начин формирана, није ништа друго него просек, средина између одређених величина (најниже и највише цене непокретности, односно грађевинског земљишта) које се могу постићи на тржишту непокретности. Просечна цена, тако, није стварна тржишна накнада која се може остварити на тржишту грађевинског земљишта, која припада ранијем власнику земљишта у случају експропријације. Значење оспорене одредбе Закона јесте, стога, по оцени Савезног уставног суда, у томе да сопственик земљишта може добити, дакле, само просечну цену земљишта, што значи не и тржишну накнаду коју би могао остварити на тржишту земљишта. Ранији сопственик градског грађевинског земљишта онемогућен је, тако, по мишљењу Савезног уставног суда, да оствари накнаду која му припада по Уставу Савезне Републике Југославије.

По мишљењу Савезног уставног суда, у случају непостизања споразума о накнади према одредбама чл. 56–62. Закона, минимална накнада за експроприсано градско грађевинско земљиште може се утврдити применом начелне одредбе члана 42. Закона, према којој се „накнада за пољопривредно земљиште и грађевинско земљиште одређује у новцу према тржишној цени таквог земљишта”.

 

Б. Савезни уставни суд је утврдио да су следеће одредбе у складу са Уставом СРЈ:

 

1) Члан 12. став 2.

Оспореном одредбом, којом је ускраћено право на накнаду за експроприсано земљиште ранијем кориснику који је, уз плаћање посебне накнаде, добио земљиште на коришћење и које је користио до његове експропријације, не повређује се одредба члана 69. Устава СРЈ о заштити својинских овлашћења, јер бивши корисник експроприсаног земљишта није био његов власник, па се не може у погледу права на накнаду изједначити са власником који раније није добио одговарајућу накнаду. Чињеница да је бивши корисник експроприсаног земљишта платио прописану накнаду за добијање земљишта на коришћење не може да представља основ за стицање права на накнаду у случају експропријације тог земљишта, јер је накнада у складу са законом плаћена за право коришћења туђег земљишта које је остваривано до момента експропријације.

 

2) Члан 15.

Оспорена одредба, којом је прописано да се одговарајућа натурална накнада, по правилу, обезбеђује само оним лицима којима је приход у вези са коришћењем обрадивог пољопривредног земљишта, односно објекта који је коришћен за узгој стоке и смештај и прераду пољопривредних производа услов за егзистенцију, према становишту Савезног уставног суда, није несагласна са одредбама Устава СРЈ којим се гарантује равноправност грађана и зајамчује њихова својина, јер се, према одредби члана 72. Устава СРЈ, својинска права на непокретности остварују зависно од природе и намене непокретности, у складу са савезним законом. Наиме, Законом о основама својинско-правних односа („Службени лист СФРЈ”, бр. 6/80 и 36/90 и „Службени лист СРЈ”, број 29/96) прописано је да власник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже у границама одређеним законом (члан 3. став 1); да власник остварује право својине у складу са природом и наменом ствари (члан 4. став 1); да се право својине може стећи и на основу одлуке државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20. став 2), чиме је створена законска могућност да се, под законом прописаним условима, стекне својина на другој непокретности у случају натуралне накнаде приликом експропријације одређених непокретности.

 

3) Члан 20. став 1.

Део оспорене одредбе којом је прописано да се експропријација може спровести и за потребе изградње станова социјално угрожених лица, није у нескладу са уставним начелима о заштити права на непокретну имовину и уставном слободом кретања и настањивања грађана, као ни са уставним начелом о равноправности грађана, јер је оспорена одредба заснована на принципу једнаког поступања у једнаким случајевима. Наведено законско решење произилази из Уставом СРЈ утврђене обавезе државе да, у складу са Законом, обезбеђује одређене видове материјалне сигурности грађана који су социјално угрожени (члан 58. став 2. Устава СРЈ).

 

4) Чланови 34, 35. став 1. и 36. ст. 3. и 4.

Оспорене одредбе, којима су утврђени различити рокови за подношење захтева за поништење решења о експропријацији, у зависности од тога када је корисник експропријације ступио у посед, а није у одређеном року извршио „знатније радове”, нису у нескладу са уставним начелом о равноправности грађана пред законом, јер је за исте правне ситуације предвиђен јединствен правни режим. Питање рокова и недовољно прецизних појмова (као што су: „знатнији радови”) спадају у домен целисходности и рационалности законских решења и не могу бити предмет контроле у поступку пред Савезним уставним судом.

 

5) Чланови 45–49.

Оспорене одредбе, којима се прописују мерила за утврђивање висине накнаде код експропријације винограда, воћњака, расадника, шума и др., нису несагласне са Уставом СРЈ, јер се у случају експропријације наведених непокретности обезбеђује накнада која је већа од тржишне, што је у складу са одредбом члана 69. став 3. Устава СРЈ.

 

6) Члан 50.

Оспорена одредба, према којој ранији сопственик нема право на накнаду за улагања која је извршио после дана када је писмено обавештен о поднетом предлогу за експропријацију, осим трошкова који су били неопходни за коришћење непокретности, у складу је са начелом савесности у вршењу својинских овлашћења власника. Друго је питање да ли је оспорено решење довољно прецизно и у којој је мери примерено својинским овлашћењима, али не може бити предмет уставно-судске оцене.

 

7) Члан 57. став 3.

Оспорена одредба, којом је прописано да споразум о накнади за експроприсану непокретност има снагу извршне исправе, уколико општинска управа не одбије закључење споразума, није несагласна са Уставом СРЈ, јер омогућава да се споразумом између власника непокретности и корисника експропријације утврди накнада која може бити правична тј. и већа од тржишне, што је сагласно одредби члана 69. став 3. Устава СРЈ.

 

VI

Савезни уставни суд, на основу одредбе члана 124. став 1. тачка 2) Устава СРЈ, члана 58. став 2, члана 68. став 1. тач. 2) и 10) и члана 69. став 1. тачка 4) Закона о Савезном уставном суду („Службени лист СРЈ”, број 36/92) и члана 14. Пословника Савезног уставног суда („Службени лист СРЈ”, бр. 44/93 и 25/95),на седници одржаној 13. марта 2001. године, донео је

 

 

ОДЛУКУ

 

 

1. Утврђује се да одредбе члана 44. Закона о експропријацији („Службени гласник РС”, број 53/95) нису сагласне са Уставом СРЈ.

2. Одбија се предлог за утврђивање несагласности одредбе члана 36. ст. 3. и 4. Закона о експропријацији („Службени гласник Републике Србије”, број 53/95) са Уставом СРЈ.

3. Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцењивање сагласности одредби члана 12. став 2, чл. 15, 20. став 1, чл. 34, 35. став 1, члана 36. став 3, чл. 45–50, члана 57. став 3. и члана 60. Закона о експропријацији („Службени гласник Републике Србије”, број 53/95) са Уставом СРЈ.

Савезни уставни суд донео је ову одлуку у саставу: председник Савезног уставног суда др Милутин Срдић, и судије – Милан Вешовић, мр Миломир Јаковљевић, мр Аранђел Маркићевић и Ирина Томић.

 

 

IУ бр. 9/96, 10/96, 15/96, 83/96,

153/96, 231/96, 135/97 и 160/99

У Београду, 13. марта 2001. године

Савезни уставни суд

Председник,

др Милутин Срдић, с.р.