Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

1

На основу члана 67. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС”, бр. 88/17, 27/18 – др. закон, 10/19 и 6/20),

Министар просвете, науке и технолошког развоја доноси

ПРАВИЛНИК

о изменама и допунама Правилника о плану и програму наставе и учења за класичну католичку гимназију

Члан 1.

У Правилнику о плану и програму наставе и учења за класичну католичку гимназију („Службени гласник РС – Просветни гласник”, бр. 2/20 и 7/20), у члану 1. део: „План наставе и учења за класичну католичку гимназију” замењује се делом: „План наставе и учења за класичну католичку гимназију”, који је одштампан уз овај правилник и чини његов саставни део.

Садржај предмета: „Класичан грчки језик” за други разред брише се.

После садржаја предмета: „Католичка веронаука” за други разред, додају се садржаји предмета који су одштампани уз овај правилник и чине његов саставни део:

– Енглески језик (као други страни језик) – за први, трећи и четврти разред;

– Латински језик – за трећи и четврти разред;

– Католичка веронаука – за трећи и четврти разред;

– Физика – за четврти разред.

Члан 2.

Члан 2. мења се и гласи:

„Члан 2.

План и програм наставе и учења остварује се и у складу са:

1) Правилником о плану и програму наставе и учења за гимназију („Службени гласник РС – Просветни гласник”, бр. 4/20, 12/20, 15/20, 1/21 и 3/21), у делу који се односи на план и програм наставе и учења за предмете

(1) друштвено-језичког смера:

– Мађарски језик и књижевност – за први и други разред;

– Хрватски језик и књижевност – за први и други разред;

– Српски као нематерњи језик – за први, други, трећи и четврти разред;

– Немачки језик (као први страни језик) – за први, други и четврти разред;

– Историја – за први, други, трећи и четврти разред;

– Географија – за први, други и трећи разред;

– Математика – за други, трећи и четврти разред;

– Физика – за први, други и трећи разред;

– Хемија – за први и други разред;

– Рачунарство и информатика – за први, други, трећи и четврти разред;

– Музичка култура – за први, други, трећи и четврти разред;

– Ликовна култура – за први, други, трећи и четврти разред;

– Физичко и здравствено васпитање – за први, други, трећи и четврти разред;

– Психологија – за други разред;

– Енглески језик (као други страни језик) – за други разред;

– Филозофија – за трећи разред;

(2) општег типа:

– Немачки језик (као први страни језик) – за трећи разред;

– Мађарски језик и књижевност – за трећи и четврти разред;

– Хрватски језик и књижевност – за трећи и четврти разред;

– Социологија – за четврти разред;

(3) природно-математичког смера:

– Филозофија – за четврти разред;

2) Правилником о плану и програму наставе и учења гимназије за ученике са посебним способностима за филолошке науке („Службени гласник РС – Просветни гласник”, бр. 7/20, 15/20 и 6/21), у делу који се односи на план и програм наставе и учења за предмет:

– Математика – за први разред;

3) Правилником о плану и програму наставе и учења гимназије за ученике са посебним способностима за географију и историју („Службени гласник РС – Просветни гласник”, бр. 14/20 и 6/21), у делу који се односи на план и програм наставе и учења за предмет:

– Биологија – за први и други разред.”

Члан 3.

Овај правилник ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије – Просветном гласнику”.

Број 110-00-97/2021-03

У Београду, 26. августа 2021. године

Mинистар,

Бранко Ружић, с.р.

ДРУГИ СТРАНИ ЈЕЗИК – ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

Циљ учења изборног програма други страни језик јесте да ученик – усвајањем функционалних знања о језичком систему и култури и унапређивањем стратегија учења страног језика – развије комуникативну компетенцију, оспособи се за писмену и усмену комуникацију и развија сазнајне и интелектуалне способности, као и хуманистичке, моралне и естетске ставове.

ОПШТА ПРЕДМЕТНА КОМПЕТЕНЦИЈА

Ученик влада језичким вештинама и знањима која му омогућавају да на страном језику разуме текстове које слуша или чита у приватном, јавном, образовном или професионалном контексту; комуницирa писмено или усмено у формалним и неформалним ситуацијама.

Посредујући у усменој или писаној комуникацији, ученик преноси поруке са страног на матерњи (први) језик и обрнуто. Владање страним језиком ученику омогућава стицање знања из различитих области која примењује у свакодневном животу, образовању и раду. Учењем страног језика ученик развија креативност, критичко мишљење, вештине комуникације, самосталност и сарадњу, уважавање различитости култура и културу дијалога.

Основни ниво

Ученик користи страни језик у мери која му помаже да разуме садржај усмене поруке и кратке једноставне информације у вези с личним интересовањем и познатим областима и активностима. Учествује у уобичајеном, свакодневном разговору, чита и проналази жељену информацију у текстовима с темом од непосредног личног интереса. Пише о различитим аспектима из непосредног окружења и ради сопствених потреба.

Средњи ниво

Ученик користи страни језик да разуме суштину текста или да учествује у разговору или дискусији (нпр. школа, забава, спорт); сналази се у непредвидивим/предвидивим ситуацијама, када му је неопходно да користи страни језик и/или да у кратком усменом излагању оствари свој интерес. Пише о властитом искуству, описује своје утиске, планове и своја очекивања.

Напредни ниво

Ученик користи страни језик да активно учествује у усменој комуникацији; да прати дужа и сложенија излагања или дискусије о конкретним или апстрактним темама из познатих општих или стручних тематских области, као и да објашњава своје ставове и/или образлаже различите предлоге. Чита и пише текстове о широком спектру тема у складу са општим и властитим интересовањима.

СПЕЦИФИЧНА ПРЕДМЕТНА КОМПЕТЕНЦИЈА: Рецепција (слушање и читање)

Основни ниво

Ученик разуме уобичајене изразе и схвата општи смисао свакодневне комуникације изговорене споро и разговетно. Користећи основно лингвистичко знање, чита краће текстове написане стандардним језиком, разноврсног садржаја из свакодневног живота и/ или блиских области или струке, у којима преовлађују фреквентне речи и изрази.

Средњи ниво

Ученик разуме основне елементе разговетног говора у свакодневним ситуацијама и једноставна излагања и презентације из блиских области, изговорене стандардним језиком и релативно споро. У тексту, из домена личног интересовања и делатности, у којима преовлађују сложене језичке структуре, ученик разуме општи смисао и допунске информације, користећи различите технике/врсте читања.

Напредни ниво

Ученик разуме суштину и детаље опширнијих излагања или разговора у којима се користи стандардни језик, мења ритам, стил и тон разговора, а у вези са садржајима из ширег интересовања ученика. Ученик разуме дуже текстове различитог садржаја (нпр. адаптирана или оригинална прозна књижевна дела, актуелни новински чланци и извештаји); брзину и технику читања подешава према тексту који чита.

СПЕЦИФИЧНА ПРЕДМЕТНА КОМПЕТЕНЦИЈА: Продукција (говор и писање)

Основни ниво

Ученик у свакодневним ситуацијама пише или даје усмена упутства, писмено или усмено размењује информације о уобичајеним општим и блиским темама. Користећи једноставне изразе, фразе и језичке структуре, пише кратке забелешке, поруке и писма, и/или према моделу пише једноставне текстове (нпр. описе особа и догађаја из познатих области).

Средњи ниво

Ученик без припреме започиње и води разговор, износи усмено или писмено мишљење о темама из домена личног интересовања, образовања, културе. Користећи разноврсне језичке структуре, шири фонд речи и израза, ученик усмено или писмено извештава, излаже или према упутству пише компактни текст, поштујући правописну норму и основна правила организације текста.

Напредни ниво

Ученик са сигурношћу, течно и спонтано, учествује у усменој или писменој комуникацији, говори, извештава, преводи и/или самостално пише текстове о темама и садржајима из ширег круга интересовања; користећи информације и аргументе из различитих извора, износи ставове и преноси мишљење, размењује, проверава и потврђује информације. Ученик – према потреби – води формалну или неформалну преписку, доследно примењујући правописну норму, језичка правила и правила организације текста.

Разред

Први

Недељни фонд часова

један час

Годишњи фонд часова

37 часова

ОБЛАСТ/ТЕМА

ИСХОДИ

По завршетку првог разреда ученик ће бити у стању да:

РАЗУМЕВАЊЕ ГОВОРА

– реагује на одговарајући начин на усмене поруке у вези са активностима у образовном контексту;

– разуме, уз евентуалну претходну припрему, основну поруку краћих излагања о познатим темама у којима се користи стандардни језик и разговетан изговор;

– разуме информације о познатим и блиским садржајима и једноставна упутства у приватном, јавном и образовном контексту;

– разуме општи смисао прилагођеног аудио и видео материјала;

– разуме суштину исказа (са)говорника који разговарају о блиским темама, уз евентуална понављања и појашњавања;

– изводи закључке после слушања текста о познатим темама у вези с врстом текста, бројем саговорника, њиховим међусобним односима и намерама, као и у вези са општим садржајем текста;

– доводи у везу, ослањајући се на општа знања и искуства, непознате елементе поруке, на основу контекста, и памти, репродукује и контекстуализује њене битне елементе.

РАЗУМЕВАЊЕ ПРОЧИТАНОГ ТЕКСТА

– разуме краће текстове (дужине око 120 речи) о конкретним, блиским темама из свакодневног живота, ослањајући се и на претходно стечена знања;

– препознаје најучесталије врсте текстова на основу њихових карактеристика;

– разуме обавештења и упозорења на јавним местима;

– разуме краћу личну поруку упућену у сврху кореспонденције;

– разуме општи садржај и основну поруку из краћег информативног текста ради глобалног разумевања;

– проналази, издваја и разуме одређену релевантну информацију унутар препознатљиве врсте текста ради селективног разумевања;

– разуме кратке и једноставне текстове који садрже упутства и савете ради детаљног разумевања (уз визуелну подршку);

– разуме краће литерарне форме у којима доминира конкретна, фреквентна и позната лексика (конкретна поезија, кратке приче, анегдоте, скечеви, стрипови).

УСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ

– учествује у кратким дијалозима, размењује информације и мишљење са саговорником о познатим темама и интересовањима;

– користи циљни језик као језик комуникације у образовном контексту;

– описује себе и своје окружење, догађаје у садашњости, прошлости и будућности у свом окружењу;

– изражава своје утиске, мишљења и осећања у вези с блиским темама;

– излаже основни садржај писаних, илустрованих и усмених текстова о познатим темама;

– излаже унапред припремљену кратку презентацију на одређену тему (из домена личног интересовања).

ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ

– пише на једноставан начин о блиским темама из свог окружења и подручја интересовања;

– описује особе и догађаје поштујући правила кохерентности (70–90 речи) користећи фреквентне речи и изразе;

– описује утиске, мишљења и осећања (70–90 речи);

– пише белешке, једноставне поруке и лична писма да би тражио или пренео релевантне информације, користећи стандардне формуле писаног изражавања;

– попуњава формуларе, упитнике и различите обрасце у личном и образовном домену.

СОЦИОКУЛТУРНА КОМПЕТЕНЦИЈА

– препознаје и разуме, у оквиру свог интересовања, знања и искуства, правила понашања, свакодневне навике, сличности и разлике у култури своје земље и земаља чији језик учи;

– препознаје и разуме најчешће присутне културне моделе свакодневног живота земље и земаља чији језик учи;

– препознаје и адекватно користи најфреквентније стилове и регистре у вези са елементима страног језика који учи, али и из осталих области школских знања и животних искустава;

– препознаје различите стилове комуникације и најфреквентнија пратећа паравербална и невербална средстава (нпр. степен формалности, љубазности, као и паравербална средства: гест, мимика, просторни односи међу говорницима);

– користи знање страног језика у различитим видовима реалне комуникације (електронске поруке, СМС поруке, дискусије на блогу или форуму, друштвене мреже);

– користи савремене видове комуникације у откривању културе земаља чији језик учи.

МЕДИЈАЦИЈА

– преноси суштину поруке с матерњег језика на страни језик/са страног језика на матерњи језик, додајући – према потреби – објашњења и обавештења, писмено и усмено;

– резимира садржај краћег текста, аудио или визуелног записа и краће интеракције;

– преноси садржај писаног или усменог текста, прилагођавајући га саговорнику;

– користи одговарајуће компензационе стратегије ради превазилажења тешкоћа које се јављају (нпр. преводи или преноси садржај уз употребу описа, парафраза);

– преводи на матерњи језик садржај краћег текста о познатим темама.

Кључни појмови садржаја: читање, слушање, писање, говор, знање о језику, медијација, интеркултуралност.

ВЕЗА ОБРАЗОВНИХ СТАНДАРДА И ИСХОДА ПРОГРАМА НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Стандарди образовних постигнућа достижу се на крају општег средњег образовања. Исти стандард (или његов део) активираће се више пута током школске године, односно до краја средњег образовања, сваки пут уз другу наставну јединицу. Такво поступање осигурава досезање све вишег и вишег нивоа појединачних ученичких постигнућа, а ученичка знања, вештине и способности непрестано се сагледавају из нових углова, утврђују, проширују и систематизују.

С обзиром на сложеност предмета Страни језик и области унутар предмета, неопходно је поступно остваривати све стандарде током све четири године средњошколског образовања, али поједини стандарди могу се видети и као конкретније повезани са одређеним исходом.

ИСХОДИ

По завршетку разреда ученик ће бити у стању да:

СТАНДАРДИ

– реагује на одговарајући начин на усмене поруке у вези са активностима у образовном контексту;

– разуме, уз евентуалну претходну припрему, основну поруку краћих излагања о познатим темама у којима се користи стандардни језик и разговетан изговор;

2.СТ.1.1.1. Разуме краће поруке, обавештења и упутства која се саопштавају разговетно и полако.

2.СТ.1.1.2. Схвата смисао краће спонтане интеракције између двоје или више (са)говорника у личном, образовном и јавном контексту.

2.СТ.1.1.3. Схвата општи смисао информације или краћих монолошких излагања у образовном и јавном контексту. 2.СТ.1.1.4. Схвата смисао прилагођеног аудио и видео записа у вези с темама из свакодневног живота (стандардни говор, разговетни изговор и спор ритам излагања).

2.СТ.2.1.1. Разуме суштину и битне појединости порука, упутстава и обавештења о темама из свакодневног живота и делатности.

2.СТ.2.1.2. Разуме суштину и битне појединости разговора или расправе између двоје или више (са)говорника у приватном, образовном и јавном контексту.

– разуме информације о познатим и блиским садржајима и једноставна упутства у приватном, јавном и образовном контексту;

– разуме општи смисао прилагођеног аудио и видео материјала;

– разуме суштину исказа (са)говорника који разговарају о блиским темама, уз евентуална понављања и појашњавања;

– изводи закључке после слушања текста о познатим темама у вези с врстом текста, бројем саговорника, њиховим међусобним односима и намерама, као и у вези са општим садржајем текста;

– доводи у везу, ослањајући се на општа знања и искуства, непознате елементе поруке, на основу контекста, и памти, репродукује и контекстуализује њене битне елементе.

2.СТ.2.1.3. Разуме суштину и битне појединости монолошког излагања у образовном и јавном контексту, уколико је излагање јасно и добро структурирано.

2.СТ.2.1.4. Разуме суштину аутентичног тонског записа (аудио и видео запис) о познатим темама, представљеним јасно и стандaрдним језиком.

– разуме краће текстове (дужине око 120 речи) о конкретним, блиским темама из свакодневног живота, ослањајући се и на претходно стечена знања;

– препознаје најучесталије врсте текстова, на основу њихових карактеристика;

– разуме обавештења и упозорења на јавним местима;

– разуме краћу личну поруку упућену у сврху кореспонденције;

– разуме општи садржај и основну поруку из краћег информативног текста, ради глобалног разумевања;

– проналази, издваја и разуме одређену релевантну информацију унутар препознатљиве врсте текста, ради селективног разумевања;

– разуме кратке и једноставне текстове који садрже упутства и савете ради детаљног разумевања (уз визуелну подршку);

– разуме краће литерарне форме у којима доминира конкретна, фреквентна и позната лексика (конкретна поезија, кратке приче, анегдоте, скечеви, стрипови).

2.СТ.1.2.1. Разуме општи смисао једноставних краћих текстова у вези с блиским темама, у којима преовлађују фреквентне речи и интернационализми.

2.СТ.1.2.2. Проналази потребне информације у једноставним текстовима (нпр. огласи, брошуре, обавештења, кратке новинске вести).

2.СТ.1.2.3. Разуме једноставне личне поруке и писма.

2.СТ.1.2.4. Уочава потребне детаље у текстовима из свакодневног живота (нпр. натписи на јавним местима, упутства о руковању, етикете на производима, јеловник).

2.СТ.2.2.1. Разуме општи смисао и релевантне информације у текстовима о блиским темама из образовног и јавног контекста.

2.СТ.2.2.2. Открива значење непознатих речи на основу контекста који му је близак.

2.СТ.2.2.3. Разуме описе догађаја, осећања и жеља у личној преписци.

2.СТ.2.2.4. Проналази потребне информације у уобичајеним писаним документима (нпр. пословна преписка, проспекти, формулари).

– учествује у кратким дијалозима, размењује информације и мишљење са саговорником о познатим темама и интересовања;

– користи циљни језик као језик комуникације у образовном контексту;

– описује себе и своје окружење, догађаје у садашњости, прошлости и будућности у свом окружењу;

– изражава своје утиске, мишљења и осећања у вези с блиским темама;

– излаже основни садржај писаних, илустрованих и усмених текстова о познатим темама;

– излаже унапред припремљену кратку презентацију на одређену тему (из домена личног интересовања).

2.СТ.1.3.1. Уме да оствари друштвени контакт (нпр. поздрављање, представљање, захваљивање).

2.СТ.1.3.2. Изражава слагање/неслагање, предлаже, прихвата или упућује понуду или позив.

2.СТ.1.3.3. Тражи и даје једноставне информације, у приватном, јавном и образовном контексту.

2.СТ.1.3.4. Описује блиско окружење (особе, предмете, места, активности, догађаје).

2.СТ.1.3.7. Излаже једноставне, блиске садржаје у вези с културом и традицијом свог народа, као и других народа.

2.СТ.2.3.2. Износи лични став, уверења, очекивања, искуства, планове, као и коментаре о мишљењима других учесника у разговору.

2.СТ.2.3.3. Размењује, проверава, потврђује информације о познатим темама у формалним ситуацијама (нпр. у установама и на јавним местима).

2.СТ.2.3.4. Описује или препричава стварне или измишљене догађаје, осећања, искуства.

2.СТ.2.3.6. Извештава о догађају, разговору или садржају (нпр. књиге, филма).

2.СТ.1.5.1. Користи задовољавајући број фреквентних речи и израза које му омогућавају изражавање основних комуникативних функција у свакодневним ситуацијама.

– пише на једноставан начин о блиским темама из свог окружења и подручја интересовања;

– описује особе и догађаје поштујући правила кохерентности (70–90 речи) користећи фреквентне речи и изразе;

– описује утиске, мишљења и осећања (70–90 речи)

– пише белешке, једноставне поруке и лична писма да би тражио или пренео релевантне информације

користећи стандардне формуле писаног изражавања;

– попуњава формуларе, упитнике и различите обрасце у личном и образовном домену.

2.СТ.1.4.1. Пише кратке белешкe и једноставне порукe (нпр. изражава захвалност, извињење, упозорење).

2.СТ.1.4.2. Пише приватно писмо о аспектима из свакодневног живота (нпр. описује људе, догађаје, места, осећања). 2.СТ.1.4.3. Попуњава образац/упитник, наводећи личне податке, образовање, интересовања.

2.СТ.1.4.4. Пише једноставне текстове према моделу, помоћу илустрација, табела, слика, графикона, детаљних упутстава.

2.СТ.2.4.1. Пише белешке или одговара на поруке, истичући битне детаље.

2.СТ.2.4.2. У приватној преписци, тражи или преноси информације, износи лични став и аргументе.

2.СТ.2.4.3. Пише, према упутству, дескриптивне и наративне текстове о разноврсним темама из области личних интересовања и искустава.

2.СТ.2.4.5. Пише извештај или прослеђује вести (преводи, интерпретира, резимира, сажима) у вези с кратким и/или једноставним текстом из познатих области који чита или слуша.

2.СТ.1.5.2. Саставља кратке, разумљиве реченице користећи једноставне језичке структуре.

2.СТ.1.5.4. Пише са одговарајућом ортографском тачношћу уобичајене речи које користи у говору.

2.СТ.1.5.5. Примењује основну правописну норму.

2.СТ.2.5.4. Пише прегледан и разумљив текст у коме су правопис, интерпункција и организација углавном добри.

– препознаје и разуме, у оквиру свог интересовања, знања и искуства, правила понашања, свакодневне навике, сличности и разлике у култури своје земље и земаља чији језик учи;

– препознаје и разуме најчешће присутне културне моделе свакодневног живота земље и земаља чији језик учи;

– препознаје и адекватно користи најфреквентније стилове и регистре у вези са елементима страног језика који учи, али и из осталих области школских знања и животних искустава;

– препознаје различите стилове комуникације и најфреквентнија пратећа паравербална и невербална средстава (нпр. степен формалности, љубазности, као и паравербална средства: гест, мимика, просторни односи међу говорницима);

– користи знање страног језика у различитим видовима реалне комуникације (електронске поруке, СМС поруке, дискусије на блогу или форуму, друштвене мреже);

– користи савремене видове комуникације у откривању културе земаља чији језик учи;

2.СТ.2.2.6. Разуме адаптиране књижевне текстове и прилагођене текстове у вези с цивилизацијским тековинама, културом и обичајима свог народа и других народа.

2.СТ.2.5.1. Користи речи и изразе који му омогућавају успешну комуникацију у предвидивим/свакодневним ситуацијама, актуелним догађајима.

2.СТ.2.5.5. Препознаје формални и неформални регистар; познаје правила понашања и разлике у култури, обичајима и веровањима своје земље и земље чији језик учи.

2.СТ.2.3.7. Излаже садржаје и износи своје мишљење у вези с културом, традицијом и обичајима свог народа и других народа.

2.СТ.3.2.6. Разуме одломке оригиналних књижевних дела и текстове који се односе на цивилизацијске тековине, културу и обичаје свог народа и других народа.

2.СТ.1.4.5. Преводи или интерпретира информације из једноставних порука, бележака или образаца.

– преноси суштину поруке с матерњег језика на страни језик/са страног језика на матерњи језик, додајући, по потреби, објашњења и обавештења, писмено и усмено;

– резимира садржај краћег текста, аудио или визуелног записа и краће интеракције;

– преноси садржај писаног или усменог текста, прилагођавајући га саговорнику;

– користи одговарајуће компензационе стратегије ради превазилажења тешкоћа које се јављају (нпр. преводи или преноси садржај уз употребу описа, парафраза);

– преводи на матерњи језик садржај краћег текста о познатим темама.

I) ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

Именице

Бројиве и небројиве именице.

Множина именица (правилна и неправилна). Саксонски генитив.

Члан

Употреба одређеног и неодређеног члана. Изостављање члана.

Заменице

Личне, показне, упитне.

Детерминатори

Присвојни, показни, неодређени, квантификатори.

Придеви и прилози

Грађење и употреба придева и прилога. Врсте прилога.

Место придева и прилога у реченици.

Предлози

Најчешћи предлози за оријентацију у простору и времену.

Бројеви

Прости и редни бројеви.

Везници

Повезивање елемената исте важности: for, and, nor, but, or, yet, so.

Глаголи

Глаголска времена

Употреба садашњих времена (Present Simple Tense, Present Continuous Tense, Present Perfect Tense).

Изражавање прошлости (Past Simple Tense, Past Continuous Tense).

Начини изражавањa будућности (Future Simple Tense, be going to).

Модални глаголи (can, must, may).

Императив

Пасивни глаголски облици и конструкције (Present Simple Tense, Past Simple Tense, Future Simple Tense, Present Perfect Tense).

Творба речи

Сложенице.

Најчешћи суфикси и префикси.

Реченица

Ред речи у реченици.

Потврдне, упитне и одричне реченице.

ТЕМАТСКЕ ОБЛАСТИ У НАСТАВИ СТРАНИХ ЈЕЗИКА

Тематске области за све језике прожимају се и једнаке су у сва четири разреда гимназије – у сваком наредном разреду обнавља се, а затим проширује фонд лингвистичких знања, навика и умења и екстралингвистичких представа о конкретној теми. Наставници обрађују теме у складу са интересовањима ученика, њиховим потребама и савременим токовима у настави страних језика, тако да свака тема представља одређени ситуацијски комплекс.

Тематске области:

Свакодневни живот (организација времена, послова, слободно време)

Свет рада (перспективе и образовни системи)

Интересантне животне приче и догађаји

Живи свет и заштита човекове околине

Научна достигнућа, модерне технологије и свет компјутера (распрострањеност, примена, корист и негативне стране)

Медији и комуникација

Храна и здравље (навике у исхрани, карактеристична јела и пића у земљама света)

Потрошачко друштво

Спортови и спортске манифестације

Србија – моја домовина

Познати градови и њихове знаменитости, региони и земље у којима се говори циљни језик

Европа и заједнички живот народа

КОМУНИКАТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ

Представљање себе и других

Поздрављање (састајање, растанак; формално, неформално, регионално специфично)

Идентификација и именовање особа, објеката, боја, бројева и тако даље

Давање једноставних упутстава и команди

Изражавање молби и захвалности

Изражавање извињења

Изражавање потврде и негирање

Изражавање допадања и недопадања

Изражавање физичких сензација и потреба

Исказивање просторних и временских односа

Давање и тражење информација и обавештења

Описивање и упоређивање лица и предмета

Изрицање забране и реаговање на забрану

Изражавање припадања и поседовања

Скретање пажње

Тражење мишљења и изражавање слагања и неслагања

Тражење и давање дозволе

Исказивање честитки

Исказивање препоруке

Изражавање хитности и обавезности

Исказивање сумње и несигурности

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА

I. Планирање наставе и учења

Општи комуникативни циљ наставе страних језика постиже се помоћу различитих поступака, метода наставе и наставних средстава. Комуникативни приступ у настави страних језика се остварује применом различитих облика рада (рад у групама и паровима, индивидуални рад, пројекти), употребу додатних средстава у настави (нпр. АВ материјали, ИТ, игре, аутентични материјали), као и уз примену принципа наставе засноване на сложеним задацима који не морају бити искључиво језичке природе (task-based language teaching; enseñanza por tareas, handlungsorientierter FSU).

Савремена настава страних језика претпоставља остваривање исхода уз појачану мисаону активност ученика, поштовања и уважавања дидактичких принципа и треба да допринесе развоју стваралачког и истраживачког духа који ће омогућити ученицима да развијају знања, вредности и функционалне вештине које ће моћи да користе у даљем образовању, у професионалном раду и у свакодневном животу; формирају вредносне ставове; буду оспособљени за живот у мултикултуралном друштву; овладају општим и међупредметним компетенцијама, релевантним за активно учешће у заједници и целоживотно учење.

Приликом планирања, неопходно је руководити се очекиваним резултатима учења, јер су они дефинисани тако да је природна веза са стандардима, општим и међупредметним компетенцијама јасна и лако уочљива. Планирању се може приступити аналитички и синтетички. Аналитичка метода подразумева рашчлањавање програма до нивоа наставних јединица које се затим распоређују у плану за одређени временски период. Синтетичка метода препоручује обрађивање наставне грађе по ширим целинама. Да би планирање (глобално, оперативно, лекцијско) било функционално и квалитетно, треба водити рачуна о предвиђеном годишњем фонду часова, контексту у коме се реализује настава и образовним захтевима гимназијског смера.

II. Остваривање наставе и учења

ПРЕПОРУКЕ ЗА РЕАЛИЗАЦИЈУ НАСТАВЕ

– Слушање и реаговање на налоге и/или задатке у вези с текстом намењеним развоју и провери разумевања говора.

– Рад у паровима, малим и већим групама (нпр. мини-дијалози, игра по улогама, симулације).

– Активности (нпр. израда паноа, презентација, зидних новина, постера за учионицу, организација тематских вечери).

– Дебате и дискусије примерене узрасту (дебате представљају унапред припремљене аргументоване монологе са ограниченим трајањем, док су дискусије спонтаније и неприпремљене интеракције на одређену тему).

– Обимнији пројекти који се раде у учионици и ван ње у трајању од неколико недеља до читавог полугодишта уз конкретно видљиве и мерљиве производе и резултате.

– Граматичка грађа добија свој смисао тек када се доведе у везу са одговарајућим комуникативним функцијама и темама, и то у склопу језичких активности разумевања (усменог) говора и писаног текста, усменог и писменог изражавања и медијације.

– Полазиште за посматрање и увежбавање језичких законитости јесу усмени и писани текстови различитих врста, дужине и степена тежине; користе се, такође, изоловани искази, под условом да су контекстуализовани и да имају комуникативну вредност.

– Планира се израда два писмена задатка за сваки разред.

КАКО СЕ РАЗВИЈАЈУ ЈЕЗИЧКЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ

Развој предметних компетенција тешко се може одвојити од општих и међупредметних компетенција. Колико год биле специфичне, предметне компетенције треба да доприносе да ученици успешније живе и уче. Сваки час је прилика да се развијају и предметне и међупредметне компетенције путем добро осмишљених активности ученика које погодују трансферу знања, развијању спознајних способности ученика, побољшању њихове радне културе и примени стеченог знања у реалним животним контекстима.

Разумевање говора

Разумевање говора јесте језичка активност декодирања дословног и имплицитног значења усменог текста; поред способности да разазнаје и поима фонолошке и лексичке јединице и смисаоне целине на језику који учи, да би успешно остварио разумевање, ученик треба да поседује и следеће компетенције: дискурзивну (о врстама и карактеристикама текстова и канала преношења порука), референцијалну (о темама о којима је реч) и социокултурну (у вези с комуникативним ситуацијама, различитим начинима формулисања одређених говорних функција и друго).

Тежина задатака у вези с разумевањем говора зависи од више чинилаца: од личних особина и способности онога ко слуша, укључујући и његов капацитет когнитивне обраде, од његове мотивације и разлога због којих слуша дати усмени текст, од особина онога ко говори, од намера с којима говори, од контекста и околности – повољних и неповољних – у којима се слушање и разумевање остварују, од карактеристика и врсте текста који се слуша и тако даље.

Прогресија (од лакшег ка тежем, од простијег ка сложенијем) за ову језичку активност у оквиру програма предвиђена је, стога, на више равни. Посебно су релевантне следеће:

– присуство/одсуство визуелних елемената (на пример, лакшим за разумевање сматрају се они усмени текстови који су праћени визуелним елементима, због обиља контекстуалних информација које се аутоматски процесирају, остављајући ученику могућност да пажњу усредсреди на друге појединости);

– дужина усменог текста (напори да се разумеју текстови дужи од три минута оптерећују и засићују радну меморију);

– брзина говора;

– јасност изговора и евентуална одступања од стандардног говора;

– познавање теме;

– могућност/немогућност поновног слушања и друго.

Уопште говорећи, без обзира на врсту текста који се слуша на страном језику, текст се лакше разуме ако поседује следеће карактеристике: ограничен број личности и предмета; личности и предмете који се јасно разликују; једноставне просторне релације (нпр. једна улица, један град) уместо неодређених формулација („мало даље” и слично); хронолошки след; логичке везе између различитих исказа (нпр. узрок/последица); могућност да се нова информација лако повеже с претходно усвојеним знањима.

У вези с тим, корисне су следеће терминолошке напомене:

– категорије насловљене Аудио и видео материјали подразумевају све врсте снимака (ДВД, ЦД, материјали са интернета) разних усмених дискурзивних форми, укључујући и песме, текстове писане да би се читали или изговарали и слично, који се могу преслушавати више пута;

– категорије насловљене Монолошка излагања, Медији (информативне и забавне емисије, документарни програми, интервјуи, дискусије), Спонтана интеракција, Упутства, подразумевају снимке неформалних, полуформалних и формалних комуникативних ситуација у којима слушалац декодира речено у реалном времену, то јест без могућности преслушавања/поновног прегледа аудио и видео материјала, као и реалне ситуације којима присуствује уживо у својству посматрача, гледаоца или слушаоца (нпр. предавања, филмови, позоришне представе).

Стално развијање способности разумевања говора на страном језику услов је за развој аутономије у употреби страног језика ван учионице и аутономије у учењу тог језика. Стога, у настави и учењу страног језика непрекидно се ради на стицању стратешке компетенције, коју чине когинитивне и метакогнитивне стратегије, на пример (когнитивне од бр. 1 до 4, метакогнитивне под бр. 5 и 6):

1. коришћење раније усвојених знања;

2. дедуктивно/индуктивно закључивање;

3. употреба контекста;

4. предвиђање;

5. анализа и критичко расуђивање;

6. самостална контрола активности.

Како би ученици с већим успехом разумели говор на страном језику, потребно је да – приликом слушања – примене стратегије чија је делотворност доказана у разним ситуацијама, то јест да обрате пажњу на а) општу тему разговора или поруке, б) улоге саговорника, в) њихово расположење, г) место где се разговор одвија и д) време када се разговор одвија. Битно је, такође, да буду свесни свега што је допринело да дођу до тих информација, како би се навикли да предвиде развој разговора на основу онога што су чули и на основу својих чињеничних знања; да износе претпоставке на основу контекста и тона разговора; да слушају „између речи” (као што се чита „између редова”) да би разумели шта стварно мисле саговорници, јер људи не кажу увек оно што мисле; да разликују чињенице од мишљења како би постали критички слушаоци.

Пример листе критеријума за проверу која се може дати ученицима

Пре слушања

Проверио/проверила сам да ли сам добро разумео/разумела налог.

Пажљиво сам погледао/погледала слике и наслов како бих проверио/проверила да ли ми то може помоћи у предвиђању садржаја текста који ћу слушати.

Покушао/покушала сам да се присетим што је могуће већег броја речи у вези с темом о којој ће бити говора.

Покушао/покушала сам да размислим о томе шта би се могло рећи у таквој ситуацији.

За време слушања

Препознао/препознала сам врсту текста (нпр. разговор, рекламна порука, вести).

Обратио/обратила сам пажњу на тон и на звуке који се чују у позадини.

Ослонио/ослонила сам се на још неке показатеље (нпр. на кључне речи) како бих разумео/разумела општи смисао текста.

Ослонио/ослонила сам се на своја ранија искуства како бих из њих извео/извела могуће претпоставке.

Обратио/обратила сам пажњу на речи које постоје и у мом матерњем језику.

Нисам се успаничио/успаничила када нешто нисам разумео/разумела и наставио/наставила сам да слушам.

Покушао/покушала сам да издвојим имена лица и места.

Покушао/покушала сам да запамтим тешке гласове и да их поновим.

Покушао/покушала сам да издвојим из говорног ланца речи које сам онда записао/записала да бих видео/видела да ли одговарају онима које су ми познате.

Нисам се предао/предала пред тешкоћом задатка и нисам покушао/покушала да погађам наслепо.

Покушао/покушала сам да уочим граматичке елементе од посебног значаја (времена, заменице и тако даље).

После слушања

Вратио/вратила сам се на почетак како бих проверио/проверила да ли су моје почетне претпоставке биле тачне, односно да ли треба да их преиспитам.

Како бих поправио/поправила своја постигнућа, убудуће ћу водити рачуна о следећем:

..............................................................................................................................

Разумевање прочитаног текста

Читање или разумевање писаног текста спада у тзв. визуелне рецептивне језичке вештине. Том приликом, читалац прима и обрађује тј. декодира писани текст једног или више аутора и проналази његово значење. Током читања, неопходно је имати у виду одређене факторе који утичу на процес читања, а то су карактеристике читалаца, њихови интереси и мотивација, као и намере, карактеристике текста који се чита, стратегије које читаоци користе, као и захтеви ситуације у којој се чита.

На основу намере читаоца, разликујемо следеће врсте визуелне рецепције:

читање ради усмеравања;

читање ради информисаности;

читање ради праћења упутстава;

читање ради задовољства.

Током читања разликујемо и ниво степена разумевања, тако да читамо да бисмо разумели:

глобалну информацију;

посебну информацију,

потпуну информацију;

скривено значење одређене поруке.

На основу ових показатеља, програм садржи делове који – из разреда у разред – указују на прогресију у домену дужине текста, количине информација и нивоа препознатљивости и разумљивости и примени различитих стратегија читања. У складу с тим, градирани су по нивоима следећи делови програма:

разликовање текстуалних врста;

препознавање и разумевање тематике – ниво глобалног разумевања;

глобално разумевање у оквиру специфичних текстова;

препознавање и разумевање појединачних информација – ниво селективног разумевања;

разумевање стручних текстова;

разумевање књижевних текстова.

Писмено изражавање

Писана продукција подразумева способност ученика да у писаном облику опише догађаје, мишљења и осећања, пише електронске и СМС поруке, учествује у дискусијама на блогу, резимира садржај различитих порука о познатим темама (нпр. из медија, књижевних и уметничких текстова), као и да сачини краће презентације и слично.

Задатак писања на овом нивоу остварује се путем тзв. вођеног састава. Тежина задатака у вези с писаном продукцијом зависи од следећих чинилаца: познавања лексике и нивоа комуникативне компетенције, капацитета когнитивне обраде, мотивације, способности преношења поруке у кохерентне и повезане целине текста.

Прогресија означава процес који подразумева усвајање стратегија и језичких структура од лакшег ка тежем и од простијег ка сложенијем. Сваки виши језички ниво подразумева циклично понављање претходно усвојених елемената, уз надоградњу која садржи сложеније језичке структуре, лексику и комуникативне способности. За ову језичку активност у оквиру програма наставе и учења предвиђена је прогресија на више равни. Посебно су релевантне следеће ставке:

– теме (ученикова свакодневница и окружење, лично интересовање, актуелни догађаји и разни аспекти из друштвено-културног контекста, као и теме у вези с различитим наставним предметима);

текстуалне врсте и дужина текста (формални и неформални текстови, наративни текстови и др.);

лексика и комуникативне функције (способност ученика да оствари различите функционалне аспекте као што су описивање људи и догађаја у различитим временским контекстима, да изрази захвалност, да се извини, да нешто честита и слично у доменима као што су приватни, јавни и образовни).

Усмено изражавање

Усмено изражавање као продуктивна вештина посматра се из два аспекта, и то у зависности од тога да ли је у функцији монолошког излагања текста, при чему говорник саопштава, обавештава, презентује или држи предавање једној или више особа, или је у функцији интеракције, када се размењују информације између два или више саговорника са одређеним циљем, поштујући принцип сарадње током дијалога.

Активности монолошке говорне продукције су:

јавно обраћање путем разгласа (саопштења, давање упутстава и информација);

излагање пред публиком (нпр. јавни говори, предавања, презентације разних производа, репортаже, извештавање и коментари о неким културним догађајима).

Ове активности се могу реализовати на различите начине и то:

читањем писаног текста пред публиком;

спонтаним излагањем или излагањем помоћу визуелне подршке у виду табела, дијаграма, цртежа и тако даље;

реализацијом увежбане улоге или певањем.

Стога, у програму је и описан, из разреда у разред, развој способности општег монолошког излагања које се огледа у описивању, аргументовању и излагању пред публиком.

Интеракција подразумева сталну примену и смењивање рецептивних и продуктивних стратегија, као и когнитивних и дискурзивних стратегија (узимање и давање речи, договарање, усаглашавање, предлагање решења, резимирање, ублажавање или заобилажење неспоразума или посредовање у неспоразуму), ради што успешнијег остваривања интеракције. Интеракција се може реализовати низом активности (на пример, размена информација, спонтана конверзација, неформална или формална дискусија, дебата, интервју или преговарање, заједничко планирање и сарадња).

Стога, и у програму – из разреда у разред – прати се развој вештине говора у интеракцији путем следећих активности:

разумевање изворног говорника;

неформални разговор;

формална дискусија;

функционална сарадња;

интервјуисање;

усклађивање интонације, ритма и висине гласа (с комуникативном намером и са степеном формалности говорне ситуације).

Социокултурна компетенција

Социокултурна компетенција представља скуп знања о свету уопште, као и о сличностима и разликама између властите заједнице ученика и заједница чији језик учи. Та знања подразумевају све аспекте живота једне заједнице, од свакодневне културе (навике, начин исхране, радно време, разонода), услова живота (животни стандард, здравље, сигурност) и умећа живљења (тачност, конвенције и табуи у разговору и понашању), преко међуљудских односа, вредности, веровања и понашања, до паравербалних средстава (нпр. гест, мимика, просторни односи међу саговорницима). Ова знања јесу услов за успешну комуникацију, те чине неодвојиви део наставе страног језика. Социокултурна компетенција се развија активним укључивањем у аутентичну усмену и писану комуникацију (нпр. слушање песама, гледање емисија, читање аутентичних текстова, разговор, електронске поруке, СМС, друштвене мреже, дискусије на форуму или блогу), као и истраживање тема које су релевантне за ученика у погледу његовог узраста, интересовања и потреба.

У битној вези са социокултурном компетенцијом јесте и интеркултурна компетенција, која подразумева развој свести о другом и другачијем, познавање и разумевање сличности и разлика између говорних заједница у којима се ученик креће (како у матерњем језику/језицима, тако и у страним језицима које учи). Интеркултурна компетенција такође подразумева и развијање радозналости, толеранције и позитивног става према индивидуалним и колективним карактеристикама говорника других језика, припадника других култура које се – мање или више – разликују од његове културе; дакле, развој интеркултурне личности.

Медијација

Медијација представља активност у оквиру које ученик не изражава сопствено мишљење већ преузима улогу посредника између особа које нису у стању или могућности да се непосредно споразумевају. На овом нивоу образовања, медијација може бити усмена, писана или комбинована, неформална или полуформална, и укључује, на Л1 или на Л2, сажимање текста, његово експликативно проширивање и превођење. У овом програму, превођење се третира као посебна језичка активност која никако не треба да се користи као техника за усвајање било ког аспекта циљног језика предвиђеног комуникативном наставом нити као елемент за вредновање језичких постигнућа – оцењивање (нпр. за проверу разумевања говора или писаног текста). Превођење подразумева развој знања и вештина коришћења помоћних средстава (нпр. речника, приручника, информационих технологија) и способност изналажења језичких и културних еквивалената између језика с којег се преводи и језика на који се преводи. Поред поменутог, у склопу те језичке активности користе се одговарајуће компензационе стратегије ради превазилажења тешкоћа које се јављају у оквиру језичке активности медијације (на пример, перифраза, парафраза и друго), о којима је такође потребно водити рачуна у настави и учењу.

УПУТСТВО ЗА ТУМАЧЕЊЕ ГРАМАТИЧКИХ САДРЖАЈА

Настава граматике, с наставом и усвајањем лексике и других аспеката страног језика, представља један од предуслова овладавања страним језиком. Усвајање граматике подразумева формирање граматичких појмова и граматичке структуре говора код ученика, изучавање граматичких појава, формирање навика и умења у области граматичке анализе и примене граматичких знања, као прилог изграђивању и унапређивању културе говора.

Граматичке појаве треба посматрати из функционалног аспекта то јест од значења према средствима за његово изражавање (функционални приступ). У процесу наставе страног језика, што више треба укључивати оне граматичке категорије које су типичне и неопходне за свакодневни говор и комуникацију, и то путем разноврсних модела, применом основних правила и њиховим комбиновањем. Требало би тежити томе да се граматика усваја и рецептивно и продуктивно, путем свих видова говорних активности (слушање, читање, говорење и писање, као и превођење), на свим нивоима учења страног језика, у овом случају у свим типовима гимназије, према јасно утврђеним циљевима и задацима, стандардима и исходима наставе страних језика.

Граматичке категорије разврстане су у складу са Европским референтним оквиром за живе језике за сваки језички ниво (од нивоа А2.2 до нивоа Б2.1), који подразумева прогресију језичких структура према комуникативним циљевима: од простијег ка сложенијем и од рецептивног ка продуктивном. Сваки виши језички ниво подразумева граматичке садржаје претходних језичких нивоа. Цикличним понављањем претходно усвојених елемената, надограђују се сложеније граматичке структуре. Наставник има слободу да издвоји граматичке структуре које ће циклично понављати у складу с постигнућима ученика, као и с потребама наставног контекста.

Главни циљ наставе страног језика јесте развијање комуникативне компетенције на одређеном језичком нивоу, у складу са статусом језика и годином учења. С тим у вези, уз одређене граматичке категорије стоји напомена да се усвајају рецептивно, док се друге усвајају продуктивно.

I. Праћење и вредновање наставе и учења

Процес праћења и вредновања може започети иницијалним (или: дијагностичким) оцењивањем. Овим се установљује колико ученик влада пређашњим градивом неопходним за даље учење страног језика. На основу иницијалног теста, наставник ће лакше планирати и организовати процес учења, па и индивидуализовати приступ ученицима.

Током целе школске године, при вредновању треба да се смењују две врсте оцењивања: формативно и сумативно.

Формативно оцењивање, којим се вреднују ученикова постигнућа, у начелу треба да подржава и ученика и учење. Оно треба да се спроводи чешће, и да буде интерактивно, то јест да и ученици учествују у оцењивању: њихово самопроцењивање и узајамно процењивање треба да буде део укупног процеса оцењивања. Циљ тога јесте да се код ученика подстакне самосталност и одговорност. Наставник притом добија увид у то како ученик учи, прикупља информације о постигнућима, и на том основу модификује наставу и остале активности. Формативно оцењивање олакшава наставнику и да утврди критеријуме за вредновање постигнућа. Наставник ученику – током праћења његовог рада и активности – мора пружати повратне информације како би му помогао да постигне предвиђени исход. Формативно оцењивање даће и самом наставнику назнаке о квалитету његовог рада и ефикасности примењених метода.

Сумативним оцењивањем вреднује се резултат учења. Овакво оцењивање спроводи се периодично, на крају појединих делова програма и по завршетку читавог програма. Оријентисано на прошлост, оно сумира постигнућа до тренутка оцењивања. Сумативним оцењивањем наставник ће утврдити да ли је ученик постигао предвиђене резултате, то јест исходе учења.

Наставник треба нарочито да подржи саморефлексију код ученика: потребно је да ученик у одређеној мери објективно процењује шта зна, уме и може. Такође, треба подстицати вршњачко учење, то јест сарадњу међу ученицима при утврђивању градива, усвајању новог, раду на пројектним задацима и томе слично. Модалитети и квалитет те сарадње даваће наставнику шири увид у сопствени рад и у напредак ученика.

Најзад, у процесу наставе вреднује се и рад наставника, како путем самопроцењивања тако и путем анкетирања ученика.

Ниједан начин вредновања није потпуно објективан; зато их треба комбиновати, да би се стекла што веродостојнија слика о раду, постигнутим исходима и стеченим компетенцијама ученика, као и о раду и дидактичким методама наставника.

КАКО СЕ ПРАТИ И ВРЕДНУЈЕ РАЗВОЈ ЈЕЗИЧКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА

Нека правила и поступци у процесу праћења и процењивања компетенција код ученика:

Развој компетенција наставници прате заједно са својим ученицима.

Наставници сарађују и заједнички процењују развој компетенција код својих ученика.

Процес праћења, по карактеру, пре је формативан него сумативан.

Приликом процена, имају се у виду разноврсни примери који илуструју развијеност компетенције.

У процењивању имају се у виду и самопроцене ученика и вршњачке процене, а не само процене наставника.

Велики значај придаје се квалитативним, уместо претежно квантитативним подацима и показатељима.

Процена садржи опис јаких и слабијих страна развијености компетенције и предлоге за њено даље унапређивање, а не само суд о нивоу развијености.

ДРУГИ СТРАНИ ЈЕЗИК – ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

ОПШТА ПРЕДМЕТНА КОМПЕТЕНЦИЈА

Ученик влада језичким вештинама и знањима, која му омогућавају да на страном језику разуме текстове које слуша или чита у приватном, јавном, образовном или професионалном контексту; да комуницира писмено или усмено у формалним и неформалним ситуацијама.

Посредујући у усменој или писаној комуникацији, ученик преноси поруке са страног језика на матерњи (први) језик и обрнуто. Владање страним језиком ученику омогућава стицање знања из различитих области која примењује у свакодневном животу, образовању и раду. Учењем страног језика, ученик развија креативност, критичко мишљење, вештине комуникације, самосталност и сарадњу, уважавање различитости култура и културу дијалога.

Основни ниво

Ученик користи страни језик у мери која му помаже да разуме садржај усмене поруке и кратке једноставне информације у вези с личним интересовањем и познатим областима и активностима. Учествује у уобичајеном, свакодневном разговору, чита и проналази жељену информацију у текстовима с темом од непосредног личног интереса. Пише о различитим аспектима из непосредног окружења и ради сопствених потреба.

Средњи ниво

Ученик користи страни језик да разуме суштину текста или да учествује у разговору или дискусији (нпр. школа, забава, спорт); сналази се у непредвидивим/предвидивим ситуацијама, када му је неопходно да користи страни језик и/или да у кратком усменом излагању оствари свој интерес. Пише о властитом искуству, описује своје утиске, планове и очекивања.

Напредни ниво

Ученик користи страни језик да активно учествује у усменој комуникацији; да прати дужа и сложенија излагања или дискусије о конкретним или апстрактним темама из познатих општих или стручних тематских области, као и да објашњава своје ставове и/или образлаже различите предлоге. Чита и пише текстове о широком спектру тема у складу са општим и властитим интересовањима.

СПЕЦИФИЧНА ПРЕДМЕТНА КОМПЕТЕНЦИЈА: РЕЦЕПЦИЈА (СЛУШАЊЕ И ЧИТАЊЕ)

Основни ниво

Ученик разуме уобичајене изразе и схвата општи смисао свакодневне комуникације изговорене споро и разговетно. Користећи основно лингвистичко знање, чита краће текстове написане стандардним језиком, разноврсног садржаја из свакодневног живота и/или блиских области или струке, у којима преовлађују фреквентне речи и изрази.

Средњи ниво

Ученик разуме основне елементе разговетног говора у свакодневним ситуацијама и једноставна излагања и презентације из блиских области изговорене стандардним језиком и релативно споро. У тексту, из домена личног интересовања и делатности, у коме преовлађују сложене језичке структуре, ученик разуме општи смисао и допунске информације, користећи различите технике/врсте читања.

Напредни ниво

Ученик разуме суштину и детаље опширнијих излагања или разговора у којима се користи стандардни језик, мења ритам, стил и тон разговора, а у вези са садржајима из ширег интересовања ученика. Ученик разуме дуже текстове различитог садржаја (нпр. адаптирана или оригинална прозна књижевна дела, актуелни новински чланци и извештаји); брзину и технику читања подешава према тексту који чита.

СПЕЦИФИЧНА ПРЕДМЕТНА КОМПЕТЕНЦИЈА: ПРОДУКЦИЈА (ГОВОР И ПИСАЊЕ)

Основни ниво

Ученик у свакодневним ситуацијама пише или даје усмена упутства, писмено или усмено размењује информације о уобичајеним општим и блиским темама.

Користећи једноставне изразе, фразе и језичке структуре, пише кратке забелешке, поруке и писма, и/или према моделу пише једноставне текстове (нпр. описе особа и догађаја из познатих области).

Средњи ниво

Ученик без припреме започиње и води разговор, износи усмено или писмено мишљење о темама из домена личног интересовања, образовања, културе и томе слично.

Користећи разноврсне језичке структуре, шири фонд речи и израза, ученик усмено или писмено извештава, излаже и/или према упутству пише компактни текст поштујући правописну норму и основна правила организације текста.

Напредни ниво

Ученик са сигурношћу, течно и спонтано, учествује у усменој или писменој комуникацији, говори, извештава, преводи и/или самостално пише текстове о темама и садржајима из ширег круга интересовања; користећи информације и аргументе из различитих извора, износи ставове и преноси мишљење, размењује, проверава и потврђује информације. Ученик, према потреби, води формалну или неформалну преписку, доследно примењујући правописну норму, језичка правила и правила организације текста.

Разред

Трећи

Недељни фонд часова:

један час – теорија + један час – вежба

Годишњи фонд часова:

37 часова – теорија + 37 часова – вежба

СТАНДАРДИ

ИСХОДИ

По завршетку разреда ученик ће бити у стању да:

ТЕМА

Кључни појмови садржаја програма

Основни ниво

1. Област језичке вештине – СЛУШАЊЕ

2.СТ.1.1.1. Разуме краће поруке, обавештења и упутства која се саопшта- вају разговетно и полако.

2.СТ.1.1.2. Схвата смисао краће спонтане интеракције између двоје или више (са)говорника у личном, образовном и јавном контексту.

2.СТ.1.1.3. Схвата општи смисао информације или краћих монолошких излагања у образовном и јавном контексту.

2.СТ.1.1.4. Схвата смисао прилагођеног аудио и видео записа у вези с темама из свакодневног живота (стандардни говор, разговетни изговор и спор ритам излагања).

2. Област језичке вештине – ЧИТАЊЕ

2.СТ.1.2.1. Разуме општи смисао једноставних краћих текстова у вези с блиским темама, у којима преовлађују фреквентне речи и интернациона- лизми.

2.СТ.1.2.2. Проналази потребне информације у једноставним текстовима (нпр. огласи, брошуре, обавештења, кратке новинске вести).

2.СТ.1.2.3. Разуме једноставне личне поруке и писма.

2.СТ.1.2.4. Уочава потребне детаље у текстовима из свакодневног живота (нпр. натписи на јавним местима, упутства о руковању, етикете на производима, јеловник).

2. СТ.1.2.5. Разуме кратке адаптиране одломке књижевних дела, и друге поједностављене текстове који се односе на цивилизацијске тековине, културу и обичаје свог и других народа.

3. Област језичке вештине – ГОВОР

2.СТ.1.3.1. Уме да оствари друштвени контакт (нпр. поздрављање, пред- стављање, захваљивање).

2.СТ.1.3.2. Изражава слагање/неслагање, предлаже, прихвата или упућује понуду или позив.

2.СТ.1.3.3. Тражи и даје једноставне информације, у приватном, јавном и образовном контексту.

2.СТ.1.3.4. Описује блиско окружење (особе, предмете, места, активно- сти, догађаје).

2.СТ.1.3.5. Излаже већ припремљену кратку презентацију о блиским темама.

2.СТ.1.3.6. Преноси или интерпретира кратке поруке, изјаве, упутства или питања.

2.СТ.1.3.7. Излаже једноставне, блиске садржаје у вези с културом и традицијом свог и других народа.

4. Област језичке вештине – ПИСАЊЕ

2.СТ.1.4.1. Пише кратке белешкe и једноставне порукe (нпр. изражава захвалност, извињење, упозорење).

2.СТ.1.4.2. Пише приватно писмо о аспектима из свакодневног живота (нпр. описује људе, догађаје, места, осећања).

2.СТ.1.4.3. Попуњава образац/упитник, наводећи личне податке, образо- вање, интересовања и томе слично.

2.СТ.1.4.4. Пише једноставне текстове према моделу, помоћу илустра- ција, табела, слика, графикона, детаљних упутстава.

2.СТ.1.4.5. Преводи или интерпретира информације из једноставних порука, бележака или образаца.

5. Област ЗНАЊЕ О ЈЕЗИКУ

2.СТ.1.5.1. Користи задовољавајући број фреквентних речи и израза које му омогућавају изражавање основних комуникативних функција у свакодневним ситуацијама.

2.СТ.1.5.2. Саставља кратке, разумљиве реченице користећи једноставне језичке структуре.

2.СТ.1.5.3. Има углавном јасан и разумљив изговор.

2.СТ.1.5.4. Пише са одговарајућом ортографском тачношћу уобичајене речи које користи у говору.

2.СТ.1.5.5. Примењује основну правописну норму.

2.СТ.1.5.6. Користи неутралан језички регистар.

Средњи ниво

1. Област језичке вештине – СЛУШАЊЕ

2. СТ.2.1.1. Разуме суштину и битне појединости порука, упутстава и обавештења о темама из свакодневног живота и делатности.

2.СТ.2.1.2. Разуме суштину и битне појединости разговора или расправе између двоје или више (са)говорника у приватном, образовном и јавном контексту.

2.СТ.2.1.3. Разуме суштину и битне појединости монолошког излагања у образовном и јавном контексту уколико је излагање јасно и добро структурирано.

2.СТ.2.1.4. Разуме суштину аутентичног тонског записа (аудио и видео запис) о познатим темама, представљених јасно и стандaрдним језиком.

2. Област језичке вештине – ЧИТАЊЕ

2.СТ.2.2.1. Разуме општи смисао и релевантне информације у текстовима о блиским темама из образовног и јавног контекста.

2.СТ.2.2.2. Открива значење непознатих речи на основу контекста који му је близак.

2.СТ.2.2.3. Разуме описе догађаја, осећања и жеља у личној преписци.

– разуме и извршава упутства и налоге за различите активности у образовном

контексту и у свакодневним (приватним и јавним) комуникативним ситуацијама;

– разуме општи садржај и најважније појединости краћих монолошких и дија- лошких излагања о познатим и узрасно примереним темама, у којима се користи стандардни језик и разговетан изговор;

– разуме општи смисао информативних прилога о познатим или блиским темама, у којима се користи стандардни говор и разговетан изговор;

– разуме основне елементе садржаја у краћим медијски подржаним аудио и аудио-визуелним формама, у којима се обрађују блиске, познате и узрасно при- мерене теме;

– разуме суштину размене информација саговорника који разговарају о блиским и познатим темама;

– разуме аргументе, осећања, жеље, потребе и образложења ставова и мишљењâ саго- ворника, уколико су изнета једноставним језичким средствима, умереним темпом говора и уз евентуалну невербалну, пара- вербалну или визуелну подршку;

– разуме најопштији садржај излагања у којима се на узрасно примерен начин тематизују опште друштвена питања;

– разуме општи смисао и одређене препо- знатљиве појединости текстова савремене музике различитих жанрова;

– разуме, на основу контекста и језичког предзнања, непознате елементе поруке контекстуализујући њене битне елементе;

РАЗУМЕВАЊЕ ГОВОРА

– разумевање говора;

– комуникативна ситуација;

– монолошко и дијалошко излагање;

– стандардни језик;

– изговор;

– информативни прилози;

– размена информација;

– култура и уметност;

– ИКТ;

– разуме краће текстове о блиским темама из свакодневног живота, као и о темама културног, наставног и образовног контекста;

– разуме општи садржај и допунске информације из обавештења или упозорења на јавним местима;

– разуме описе догађаја, намера, осећања и интересовања из преписке коју добија (имејлови, поруке, писма);

– проналази и издваја релевантне информације из обавештења или проспеката и рекламних материјала;

– разуме основну нит аргументације, чак и уколико не разуме све детаље текста;

– разуме краће текстове на блиске, познате и обрађиване друштвене теме, препознаје најважније ауторове ставове и закључке;

– разуме једноставније књижевне текстове различитих жанрова (поезија, проза, драма), у којима се појављују учесталије метафоре, пренесена или скривена значења;

– открива значење непознатих речи у писаном тексту на основу познатог контекста и језичког предзнања;

РАЗУМЕВАЊЕ ПРОЧИТАНОГ ТЕКСТА

– разумевање прочитаног текста;

– врсте текстова

– издвајање поруке и суштинских информација;

– препознавање основне аргументације;

– непознате речи;

– ИКТ;

2.СТ.2.2.4. Проналази потребне информације у уобичајеним писаним документима (нпр. пословна преписка, проспекти, формулари).

2.СТ.2.2.5. Проналази специфичне појединости у дужем тексту с претежно сложеним структурама, у комe се износе мишљења, аргументи и критике (нпр. новински чланци и стручни текстови).

2. СТ.2.2.6. Разуме адаптиране књижевне текстове и прилагођене текстове који се односе на цивилизацијске тековине, културу и обичаје свог и других народа.

3. Област језичке вештине – ГОВОР

2.СТ.2.3.1. Започиње, води и завршава једноставан разговор и укључује се у дискусију на теме како од личног интереса, тако и оне о свакодневном животу.

2.СТ.2.3.2. Износи лични став, уверења, очекивања, искуства, планове, као и коментаре о мишљењима других учесника у разговору.

2.СТ.2.3.3. Размењује, проверава, потврђује информације о познатим темама у формалним ситуацијама (нпр. у установама и на јавним местима).

2.СТ.2.3.4. Описује или препричава стварне или измишљене догађаје, осећања, искуства.

2.СТ.2.3.5. Излаже већ припремљену презентацију о темама из свог окружења или струке.

2.СТ.2.3.6. Извештава о догађају, разговору или садржају (нпр. књиге, филма).

2.СТ.2.3.7. Излаже садржаје и износи своје мишљење у вези с културом, традицијом и обичајима свог и других народа.

4. Област језичке вештине – ПИСАЊЕ

2.СТ.2.4.1. Пише белешке или одговара на поруке, истичући битне детаље.

2.СТ.2.4.2. У приватној преписци, тражи или преноси информације, износи лични став и аргументе.

2.СТ.2.4.3. Пише, према упутству, дескриптивне и наративне текстове о разноврсним темама из области личних интересовања и искустава.

2.СТ.2.4.4. Пише кратке, једноставне есеје о различитим темама из личног искуства, приватног, образовног и јавног контекста.

2.СТ.2.4.5. Пише извештај или прослеђује вести (преводи, интерпретира, резимира, сажима) у вези с кратким и/или једноставним текстом из познатих области који чита или слуша.

5. Област ЗНАЊЕ О ЈЕЗИКУ

2.СТ.2.5.1. Користи речи и изразе који му омогућавају успешну комуникацију у предвидивим/свакодневним ситуацијама, актуелним догађајима и сл.

2.СТ.2.5.2. Правилно разуме и користи већи број сложенијих језичких структура.

2.СТ.2.5.3. Има сасвим разумљив изговор.

2.СТ.2.5.4. Пише прегледан и разумљив текст у коме су правопис, интерпункција и организација углавном добри.

2.СТ.2.5.5. Препознаје формални и неформални регистар; познаје правила понашања и разлике у култури, обичајима и веровањима своје земље и земље чији језик учи.

Напредни ниво

1. Област језичке вештине – СЛУШАЊЕ

2. СТ.3.1.1. Разуме појединости значајне за разговор или расправу са сложеном аргументацијом у којoj се износе лични ставови једног или више (са)говорника, у приватном, образовном, јавном и професионалном контексту.

2.СТ.3.1.2. Разуме презентацију или предавање са сложеном аргументацијом помоћу пропратног материјала.

2.СТ.3.1.3. Разуме аутентични аудио и видео запис у коме се износе ставови на теме из друштвеног или професионалног живота.

2. Област језичке вештине – ЧИТАЊЕ

2.СТ.3.2.1. Препознаје тему и схвата садржај разноврсних текстова, примењујући одговарајуће технике/врсте читања.

2.СТ.3.2.2. Из различитих писаних извора, уз одговарајућу технику читања, долази до потребних информација из области личног интересовања.

2.СТ.3.2.3. Разуме формалну кореспонденцију у вези са струком или личним интересовањима.

2.СТ.3.2.4. Разуме општи смисао и појединости у стручним текстовима на основу сопственог предзнања (нпр. специјализовани чланци, приручници, сложена упутства).

2. СТ.3.2.5. Разуме садржај извештаја и/или чланка о конкретним или апстрактним темама у коме аутор износи нарочите ставове и гледишта. 2.СТ.3.2.6. Разуме одломке оригиналних књижевних дела и текстове који се односе на цивилизацијске тековине, културу и обичаје свог и других народа.

3. Област језичке вештине – ГОВОР

2.СТ.3.3.1. Активно учествује у формалним и неформалним разговорима/ дискусијама о општим и стручним темама, с једним или више саговорника.

2.СТ.3.3.2. Размењује ставове и мишљења уз изношење детаљних објашњења, аргумената и коментара.

2.СТ.3.3.3. Методично и јасно излаже о разноврсним темама; објашњава своје становиште износећи преднoсти и недостатке различитих тачака гледишта и одговара на питања слушалаца.

2.СТ.3.3.4. Извештава о информацијама из нпр. новинског чланка, документарног програма, дискусија, излагања и вести (препричава, резимира, преводи).

2.СТ.3.3.5. Упоређује ставове и монолошки изражава мишљење у вези с културом, традицијом и обичајима свог и других народа.

– користи релативно спонтано и самостално циљни језик као језик комуникације у учионици с наставником и са осталим ученицима и ученицама;

– описује особе, радњу, место, доживљај или актуелна дешавања у садашњости, прошлости и будућности, користећи познате језичке и ванјезичке елементе;

– саопштава и интерпретира најважније информације садржаја писаних, илустрованих и усмених текстова на теме предвиђене наставним програмом, користећи познате језичке елементе;

– саопштава и интерпретира најважније информације садржаја кратких емисија, видео записа на теме предвиђене наставним програмом, користећи познате језичке елементе;

– износи своје мишљење, изражава и образлаже ставове и реагује на мишљење и ставове других (нпр. допадање/недопадање), користећи познате и једноставне језичке елементе;

– започиње и учествује у дијалогу и размењује мишљења и информације у вези са својим окружењем и свакодневним ситуацијама;

– представља укратко резултате самосталног истраживања на одређену тему;

– интерпретира тематски прилагођене песме, рецитације и скечеве;

– користи интонацију, ритам и висину гласа у складу са сопственом комуникативном намером и са степеном формалности говорне ситуације;

УСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ

– усмено изражавање;

– неформални разговор;

– формална дискусија;

– функционална комуникација;

– интервјуисање;

– интонација;

– дијалог;

– попуњава формуларе, упитнике и различите обрасце у личном и образовном домену;

– пише белешке, поруке да би тражио или пренео релевантне информације користећи стандардне формуле писаног изражавања;

– пише текстове према моделу, помоћу илустрација, табела, слика, графикона, детаљних упутстава;

– резимира прочитани/преслушани текст о блиским, познатим и обрађиваним друштвеним темама користећи једноставна језичка средства;

– пише о блиским темама из свог окружења и подручја интересовања;

– описује особе и догађаје поштујући правила кохерентности користећи фреквентне речи и изразе;

– пише о властитом искуству описујући своје утиске и осећања, износећи мишљења, планове и очекивања, једноставним језичким средствима;

ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ

– писмено изражавање

– врсте текста;

– описивање;

– стандардне формуле писаног изражавања;

– имејлови, СМС поруке;

– лексика и комуникативне функције

– ИКТ;

– препознаје и наводи најзначајније личности и догађаје културе земље/земаља чији језик учи и разуме њихову улогу у светским оквирима;

– познаје правила понашања, свакодневне навике, сличности и разлике у култури своје земље и земље/ земаља чији језик учи;

– препознаје најчешће стереотипе у вези с културом своје земље и земаља чији језик учи;

– разликује основне облике примереног и непримереног понашања у контексту

културе земље/земаља чији језик учи (у односу на категорије времена, простора и покрета у комуникацији, као, на пример, тачност, лични простор, мимика);

– препознаје и користи најфреквентније регистре и стилове у комуникацији на страном језику у складу са степеном формалности комуникативне ситуације;

– истражује различите аспекте култура земље/земаља чији језик учи у оквиру својих интересовања;

– користи савремене видове комуникације у откривању културе земље/земаља чији језик учи;

– користи знање страног језика у различитим видовима реалне комуникације (електронске поруке, СМС поруке, дискусије на блогу или форуму, друштвене мреже).

СОЦИОКУЛТУРНА КОМПЕТЕНЦИЈА

– интеркултурност;

– правила понашања;

– стереотипи;

– стилови у комуникацији на страном језику;

– ИКТ;

4. Област језичке вештине – ПИСАЊЕ

2.СТ.3.4.1. Пише неформална писма у којима изражава властиту емотивну реакцију, наглашавајући детаље неког догађаја или искуства и коментаришући туђе ставове.

2.СТ.3.4.2. Пише пословна и друга формална писма различитог садржаја за личне потребе и потребе струке.

2.СТ.3.4.3. Пише дескриптивни или наративни текст о стварним или измишљеним догађајима.

2.СТ.3.4.4. Пише есеје, користећи информације из различитих извора и нуди аргументована решења у вези са одређеним питањима; јасно и детаљно исказује став, осећање, мишљење или реакцију.

2.СТ.3.4.5. Пише извештај/преводи садржаје и информације из дужих и сложенијих текстова из различитих области које чита или слуша (нпр. препричава, описује, систематизује).

5. Област ЗНАЊЕ О ЈЕЗИКУ

2.СТ.3.5.1. Разуме и користи разноврстан репертоар речи, израза и идиома, који му омогућавају да се изражава јасно, течно, прецизно и детаљно.

2.СТ.3.5.2. Разуме целокупни репертоар граматичких структура и активно користи све уобичајене граматичке структуре.

2.СТ.3.5.3. Има јасан и природан изговор и интонацију.

2.СТ.3.5.4. Пише јасне, прегледне и разумљиве текстове, доследно примењујући језичка правила, правила организације текста и правописну норму.

2.СТ.3.5.5. Познаје и адекватно користи формални и неформални језички регистар.

– преноси суштину и важније појединости поруке с матерњег језика на страни језик/са страног језика на матерњи језик, додајући, по потреби, једноставнија објашњења и обавештења, писмено и усмено;

– у писаном облику резимира на структурисан начин садржај краћег текста, аудио или визуелног записа и краће интеракције;

– у усменом облику преноси садржај писаног или усменог текста, прилагођавајући га исказаним или претпостављеним потребама саговорника;

– користи одговарајуће компензационе стратегије ради превазилажења тешкоћа које се јављају (на пример: преноси садржај уз употребу описа, парафраза).

МЕДИЈАЦИЈА

– стратегије преношења поруке с матерњег језика на страни језик/са страног на матерњи;

– посредовање;

ЈЕЗИЧКИ САДРЖАЈИ

ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

Именице

Mножина именица (посебни случајеви)

рluralia tantum, singularia tantum

Збирне именице с глаголом у једнини и множини (нпр. people, police; family, team)

Члан (проширивање опсега употреба и изостављања одређеног и неодређеног члана)

Заменице

Сложене заменице са some-, any-, no-

Придеви и прилози

Придеви и прилози истог облика (fast, early, late, hard)

Промена значења (нпр. hard/hardly, near/nearly)

Везници

Везници у пару: as...as, both...and, so...as, either...or, neither... nor, not...only, but...also, though...yet)

Творба речи

Најчешћи суфикси (-hood, -ness, -ment, -ion/-ation) и префик- си (co-, dis-, in-, mis-) за творбу именица

Глаголи

*обнављање обрађених глаголских времена

Causative have/get (*R)

Герунд (употреба после глагола enjoy, prefer, avoid ... и после израза It’s no use, I can’t help ...)

Модални глаголи (облици за прошлост и будућност)

Пасивне конструкције

Предлози (после глагола, придева и именица)

Фразални глаголи са on, off, up, down…(нпр. go on, turn on/ off, turn up/down)

Реченица

Релативне реченице

Погодбене реченице (иреалне)

Неуправни говор (са слагањем времена)

ТЕМАТСКЕ ОБЛАСТИ У НАСТАВИ СТРАНИХ ЈЕЗИКА

Тематске области за све језике се прожимају и исте су у сва четири разреда гимназије – у сваком наредном разреду обнавља се, а затим и проширује фонд лингвистичких знања, навика и умења и екстралингвистичких представа повезаних с конкретном темом. Наставници обрађују теме у складу са интересовањима ученика, њиховим потребама и савременим токовима у настави страних језика, тако да свака тема представља одређени ситуацијски комплекс.

Тематске области:

Свакодневни живот (организација времена, послова, слободно време)

Свет рада (перспективе и образовни системи)

Интересантне животне приче и догађаји

Живи свет и заштита човекове околине

Научна достигнућа, модерне технологије и свет компјутера (распрострањеност, примена, корист и негативне стране)

Медији и комуникација

Храна и здравље (навике у исхрани, карактеристична јела и пића у земљама света)

Потрошачко друштво

Спортови и спортске манифестације

Србија – моја домовина

Познати градови и њихове знаменитости, региони и земље у којима се говори циљни језик

Европа и заједнички живот народа

КОМУНИКАТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ

Представљање себе и других

Поздрављање (састајање, растанак; формално, неформално, регионално специфично)

Идентификација и именовање особа, објеката, боја, бројева и тако даље.

Давање једноставних упутстава и команди

Изражавање молби и захвалности

Изражавање извињења

Изражавање потврде и негирање

Изражавање допадања и недопадања

Изражавање физичких сензација и потреба

Исказивање просторних и временских односа

Давање и тражење информација и обавештења

Описивање и упоређивање лица и предмета

Изрицање забране и реаговање на забрану

Изражавање припадања и поседовања

Скретање пажње

Тражење мишљења и изражавање слагања и неслагања

Тражење и давање дозволе

Исказивање честитки

Исказивање препоруке

Изражавање хитности и обавезности

Исказивање сумње и несигурности

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА

I. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Општи комуникативни циљ наставе страних језика постиже се помоћу различитих поступака, метода наставе и наставних средстава. Комуникативни приступ у настави страних језика остварује се применом различитих облика рада (рад у групама и паровима, индивидуални рад, пројекти), употребом додатних средстава у настави (нпр. АВ материјали, ИКТ, игре, аутентични материјали), као и уз примену принципа наставе засноване на сложеним задацима који не морају бити искључиво језичке природе (task-based language teaching; enseñanza por tareas, handlungsorientierter FSU).

Савремена настава страних језика претпоставља остваривање исхода, уз појачану мисаону активност ученика, поштовање и уважавање дидактичких принципа. Таква настава треба да допринесе развоју стваралачког и истраживачког духа који ће омогућити ученицима да развијају знања, вредности и функционалне вештине, које ће моћи да користе у даљем образовању, у професионалном раду и у свакодневном животу. На тај начин, ученици ће моћи да: формирају вредносне ставове; буду оспособљени за живот у мултикултурном друштву; овладају општим и међупредметним компетенцијама, релевантним за активно учешће у заједници и целоживотно учење.

Приликом планирања, неопходно је руководити се очекиваним резултатима учења, јер су они дефинисани тако да је природна веза са стандардима, општим и међупредметним компетенцијама јасна и лако уочљива. Планирању се може приступити аналитички и синтетички. Аналитичка метода подразумева рашчлањавање програма до нивоа наставних јединица које се затим распоређују у плану за одређени временски период. Синтетичка метода препоручује обрађивање наставне грађе по ширим целинама. Да би планирање (глобално, оперативно, лекцијско) било функционално и квалитетно, треба водити рачуна о предвиђеном годишњем фонду часова (теорија + вежбе), контексту у коме се реализује настава и образовним захтевима гимназијског смера.

II. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

ПРЕПОРУКЕ ЗА РЕАЛИЗАЦИЈУ НАСТАВЕ

– Слушање и реаговање на налоге и/или задатке у вези с текстом намењеним развоју и провери разумевања говора;

– Рад у паровима, малим и већим групама (нпр. мини-дијалози, игра по улогама, симулације);

– Активности (нпр. израда паноа, презентација, зидних новина, постера за учионицу, организација тематских вечери);

– Дебате и дискусије примерене узрасту (дебате представљају унапред припремљене аргументоване монологе са ограниченим трајањем, док су дискусије спонтаније и неприпремљене интеракције на одређену тему);

– Обимнији пројекти који се раде у учионици и ван ње, у трајању од неколико недеља до читавог полугодишта, уз конкретно видљиве и мерљиве производе и резултате;

– Граматичка грађа добија свој смисао тек када се доведе у везу са одговарајућим комуникативним функцијама и темама, и то у склопу језичких активности разумевања (усменог) говора и писаног текста, усменог и писменог изражавања и медијације;

– Полазиште за посматрање и увежбавање језичких законитости јесу усмени и писани текстови различитих врста, дужине и степена тежине; користе се, такође, изоловани искази, под условом да су контекстуализовани и да имају комуникативну вредност;

– Планира се израда два писмена задатка за сваки разред.

КАКО СЕ РАЗВИЈАЈУ ЈЕЗИЧКЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ

Развој предметних компетенција се тешко може одвојити од општих и међупредметних компетенција. Колико год биле специфичне, предметне компетенције треба да доприносе томе да ученици успешније живе и уче. Сваки час је прилика да се развијају и предметне и међупредметне компетенције путем добро осмишљених активности ученика, које погодују трансферу знања, развијању спознајних способности ученика, побољшању њихове радне културе и примени стеченог знања у реалним животним контекстима.

Разумевање говора

Разумевање говора јесте језичка активност декодирања дословног и имплицитног значења усменог текста; поред способности да разазнаје и поима фонолошке и лексичке јединице и смисаоне целине на језику који учи, да би успешно остварио разумевање, ученик треба да поседује и следеће компетенције: дискурзивну (о врстама и карактеристикама текстова и канала преношења порука), референцијалну (о темама о којима је реч) и социокултурну (нпр. у вези с комуникативним ситуацијама, различитим начинима формулисања одређених говорних функција).

Тежина задатака у вези с разумевањем говора зависи од више чинилаца: од личних особина и способности онога ко слуша, укључујући и његов капацитет когнитивне обраде, од његове мотивације и разлога због којих слуша дати усмени текст, од особина онога ко говори, од намера с којима говори, од контекста и околности – повољних и неповољних – у којима се слушање и разумевање остварују, од карактеристика и врсте текста који се слуша и томе слично.

Прогресија (од лакшег ка тежем, од простијег ка сложенијем) за ову језичку активност у оквиру програма предвиђена је, стога, на више равни. Посебно је релевантно следеће:

– присуство/одсуство визуелних елемената (на пример, лакшим за разумевање сматрају се они усмени текстови који су праћени визуелним елементима, због обиља контекстуалних информација које се аутоматски процесуирају, остављајући ученику могућност да пажњу усредсреди на друге појединости);

– дужина усменог текста (напори да се разумеју текстови дужи од три минута оптерећују и засићују радну меморију);

– брзина говора;

– јасност изговора и евентуална одступања од стандардног говора;

– познавање теме;

– могућност/немогућност поновног слушања и друго.

Уопштено говорећи, без обзира на врсту текста који се слуша на страном језику, текст се лакше разуме ако поседује следеће карактеристике: ограничен број личности и предмета; личности и предмете који се јасно разликују; једноставне просторне релације (нпр. једна улица, један град) уместо неодређених формулација („мало даље” и слично); хронолошки след; логичке везе између различитих исказа (нпр. узрок/последица); могућност да се нова информација лако повеже с претходно усвојеним знањима.

У вези с тим, корисне су следеће терминолошке напомене:

– категорије насловљене Аудио и видео материјали подразумевају све врсте снимака (ДВД, ЦД, материјали са интернета) разних усмених дискурзивних форми, укључујући и песме, текстове писане да би се читали или изговарали и томе слично, који се могу преслушавати више пута;

– категорије насловљене Монолошка излагања, Медији (информативне и забавне емисије, документарни програми, интервјуи, дискусије), Спонтана интеракција, Упутства, подразумевају снимке неформалних, полуформалних и формалних комуникативних ситуација у којима слушалац декодира речено у реалном времену, то јест без могућности преслушавања/поновног прегледа аудио и видео материјала, као и реалне ситуације којима присуствује уживо у својству посматрача, гледаоца или слушаоца (нпр. предавања, филмови, позоришне представе).

Стално развијање способности разумевања говора на страном језику услов је за развој аутономије у употреби страног језика ван учионице и аутономије у учењу тог језика. Стога, у настави и учењу страног језика непрекидно ради се на стицању стратешке компетенције, коју чине когинитивне и метакогнитивне стратегије, на пример (когнитивне од бр. 1 до 4, метакогнитивне под бр. 5 и 6):

1. коришћење раније усвојених знања;

2. дедуктивно/индуктивно закључивање;

3. употреба контекста;

4. предвиђање;

5. анализа и критичко расуђивање;

6. самостална контрола активности.

Како би ученици с већим успехом разумели говор на страном језику, потребно је да приликом слушања примене стратегије чија је делотворност доказана у разним ситуацијама, то јест да обрате пажњу на а) општу тему разговора или поруке; б) улоге саговорника; в) њихово расположење; г) место где се разговор одвија; д) време када се разговор одвија. Битно је, такође, да буду свесни свега што је допринело томе да дођу до тих информација како би се навикли да предвиде развој разговора на основу онога што су чули и на основу својих чињеничних знања; да износе претпоставке на основу контекста и тона разговора; да слушају „између речи” (као што се чита „између редова”) да би разумели шта стварно мисле саговорници, јер људи не кажу увек оно што мисле; да разликују чињенице од мишљења како би постали критички слушаоци.

Могуће комуникативне ситуације и интенције за проверу разумевања говора:

Разумевање и извршавање упутстава и налога за различите активности

Комуникативна ситуација: спортске активности, инструкције у вези са употребом апарата, преузимање докумената или апликација на крајњи/персонални уређај, једноставније техничке информације, припремање хране, састављање предмета сачињених из делова (нпр. намештај), проналажење информација потребних за усвајање школских и других знања, сналажење у простору, проналажење траженог објекта, праћење инструкција добијених у јавном простору, путем разгласа на станицама, аеродромима, у тржним центрима и тако даље.

Разумевање садржаја монолошких излагања на познате теме, узрасно примерених и у складу с личним интересовањима ученика

Комуникативна ситуација: краћа излагања, изводи из предавања или саопштења, извештаји, кратке „исповедне” форме персонализованог карактера на основу личних искустава и тако даље.

Разумевање општег смисла и најважнијих појединости информативних прилога из различитих медија (радио, телевизија, интернет) о познатим, друштвено и узрасно релевантним темама

Комуникативна ситуација: аудио и аудио-визуелни прилози радијског, телевизијског и мултимедијалног карактера – вести, репортаже, извештаји.

Разумевање битних елемената аудио и аудио-визуелних форми, у којима се обрађују блиске, познате и узрасно примерене теме

Комуникативна ситуација: исечци аудио-књига дијалошког карактера, радио-драма и других радијских снимака, краћих филмова и серија; видео-спотови, прилози с јутјуба и тако даље.

Разумевање општег садржаја и идентификовање важнијих појединости дијалошких форми у којима учествује двоје или више говорника

Комуникативна ситуација: кратке дискусије, размена информација између двоје и више говорника, укључујући и једноставним језичким средствима изведено преговарање, договарање, убеђивање).

Пример листе критеријума за проверу која се може дати ученицима

Пре слушања

Проверио/ла сам да ли сам добро разумео/ла налог.

Пажљиво сам погледао/ла слике и наслов како бих проверио/ла да ли ми то може помоћи у предвиђању садржаја текста који ћу слушати.

Покушао/ла сам да се присетим што је могуће већег броја речи у вези с темом о којој ће бити говора.

Покушао/ла сам да размислим о томе шта би се могло рећи у таквој ситуацији.

За време слушања

Препознао/ла сам врсту текста (нпр. разговор, рекламна порука, вести).

Обратио/ла сам пажњу на тон и на звуке који се чују у позадини.

Ослонио/ла сам се на још неке показатеље (нпр. на кључне речи) како бих разумео/ла општи смисао текста.

Ослонио/ла сам се на своја ранија искуства како бих из њих извео/ла могуће претпоставке.

Обратио/ла сам пажњу на речи које постоје и у мом матерњем језику.

Нисам се успаничио/ла када нешто нисам разумео/ла и наставио/ла сам да слушам.

Покушао/ла сам да издвојим имена лица и места.

Покушао/ла сам да запамтим тешке гласове и да их поновим.

Покушао/ла сам да издвојим из говорног ланца речи које сам онда записао/ла да бих видео/ла да ли одговарају онима које су ми познате.

Нисам се предао/ла пред тешкоћом задатка и нисам покушао/ла да погађам наслепо.

Покушао/ла сам да уочим граматичке елементе од посебног значаја (нпр. времена, заменице).

После слушања

Вратио/ла сам се на почетак како бих проверио/ла да ли су моје почетне претпоставке биле тачне, односно да ли треба да их преиспитам.

Како бих поправио/ла своја постигнућа, убудуће ћу водити рачуна о следећем:

..............................................................................................................................

Разумевање прочитаног текста

Читање или разумевање писаног текста сврстава се у тзв. визуелне рецептивне језичке вештине. Том приликом, читалац прима и обрађује то јест декодира писани текст једног или више аутора и проналази његово значење. Током читања, неопходно је имати у виду одређене факторе који утичу на процес читања, а то су карактеристике читалаца, њихови интереси и мотивација, те намере, карактеристике текста који се чита, стратегије које читаоци користе, као и захтеви ситуације у којој се чита.

На основу намере читаоца, разликујемо следеће врсте визуелне рецепције:

– читање ради усмеравања;

– читање ради информисаности;

– читање ради праћења упутстава;

– читање ради задовољства.

Током читања, разликујемо и ниво степена разумевања, тако да читамо да бисмо разумели:

– глобалну информацију;

– посебну информацију,

– потпуну информацију;

– скривено значење одређене поруке.

На основу ових показатеља, програм садржи делове који – из разреда у разред – указују на прогресију у домену дужине текста, количине информација и нивоа препознатљивости и разумљивости и примени различитих стратегија читања. У складу с тим, градирани су по нивоима следећи делови програма:

– разликовање текстуалних врста;

– препознавање и разумевање тематике – ниво глобалног разумевања;

– глобално разумевање у оквиру специфичних текстова;

– препознавање и разумевање појединачних информација – ниво селективног разумевања;

– разумевање стручних текстова;

– разумевање књижевних текстова.

Писмено изражавање

Писана продукција подразумева способност ученика да у писаном облику опише догађаје, мишљења и осећања, пише електронске и СМС поруке, учествује у дискусијама на блогу, резимира садржај различитих порука о познатим темама (на пример, из медија, књижевних и уметничких текстова), као и да сачини краће презентације и слично.

Задатак писања на овом нивоу остварује се путем тзв. вођеног састава. Тежина задатака у вези с писаном продукцијом зависи од следећих чинилаца: познавања лексике и нивоа комуникативне компетенције, капацитета когнитивне обраде, мотивације, способности преношења поруке у кохерентне и повезане целине текста.

Прогресија означава процес који подразумева усвајање стратегија и језичких структура од лакшег ка тежем и од простијег ка сложенијем. Сваки виши језички ниво подразумева циклично понављање претходно усвојених елемената, уз надоградњу која садржи сложеније језичке структуре, лексику и комуникативне способности. За ову језичку активност, у оквиру програма наставе и учења, предвиђена је прогресија на више равни. Посебно су релевантне следеће ставке:

– теме (ученикова свакодневница и окружење, лично интересовање, актуелни догађаји и разни аспекти из друштвено-културног контекста, као и теме у вези с различитим наставним предметима);

– текстуалне врсте и дужина текста (нпр. формални и неформални текстови, наративни текстови);

– лексика и комуникативне функције (способност ученика да оствари различите функционалне аспекте као што су описивање људи и догађаја у различитим временским контекстима, да изрази захвалност, да се извини, да нешто честита и слично у доменима као што су приватни, јавни и образовни).

Усмено изражавање

Усмено изражавање – као продуктивна вештина – посматра се из два аспекта, и то у зависности од тога да ли је у функцији монолошког излагања текста, при чему говорник саопштава, обавештава, презентује или држи предавање једној особи или за више особа, или је у функцији интеракције, када се размењују информације између два или више саговорника са одређеним циљем, поштујући принцип сарадње током дијалога.

Активности монолошке говорне продукције су:

јавно обраћање путем разгласа (саопштења, давање упутстава и информација);

– излагање пред публиком (нпр. јавни говори, предавања, презентације разних производа, репортаже, извештавање и коментари о неким културним догађајима).

Ове активности се могу реализовати на различите начине, и то:

– читањем писаног текста пред публиком;

– спонтаним излагањем или излагањем, помоћу визуелне подршке, на пример, у виду табела, дијаграма, цртежа;

– реализацијом увежбане улоге или певањем.

Зато је у програму и описан, из разреда у разред, развој способности општег монолошког излагања које се огледа кроз описивање, аргументовање и излагање пред публиком.

Интеракција подразумева сталну примену и смењивање рецептивних и продуктивних стратегија, као и когнитивних и дискурзивних стратегија (узимање и давање речи, договарање, усаглашавање, предлагање решења, резимирање, ублажавање или заобилажење неспоразума или посредовање у неспоразуму) које су у функцији што успешнијег остваривања интеракције. Интеракција се може реализовати путем различитих активности (нпр. размена информација, спонтана конверзација, неформална или формална дискусија, дебата, интервју или преговарање, заједничко планирање и сарадња).

Стога се и у програму, из разреда у разред, прати развој вештине говора у интеракцији путем следећих активности:

– разумевање изворног говорника;

– неформални разговор;

– формална дискусија;

– функционална сарадња;

– интервјуисање;

– усклађивање интонације, ритма и висине гласа (с комуникативном намером и са степеном формалности говорне ситуације).

Социокултурна компетенција

Социокултурна компетенција представља скуп знања о свету уопште, као и о сличностима и разликама између властите заједнице ученика и заједница чији језик учи. Та знања се односе на све аспекте живота једне заједнице, од свакодневне културе (навике, начин исхране, радно време, разонода), услова живота (животни стандард, здравље, сигурност) и умећа живљења (тачност, конвенције и табуи у разговору и понашању), преко међуљудских односа, вредности, веровања и понашања, до паравербалних средстава (нпр. гест, мимика, просторни односи међу саговорницима). Ова знања јесу услов за успешну комуникацију, те чине неодвојиви део наставе страног језика. Социокултурна компетенција развија се активним укључивањем у аутентичну усмену и писаном комуникацијом (нпр. слушање песама, гледање емисија, читање аутентичних текстова, разговор, електронске поруке, СМС, друштвене мреже, дискусије на форуму или блогу), као и истраживањем тема које су релевантне за ученика у погледу његовог узраста, интересовања и потреба.

У тесној вези са социокултурном компетенцијом јесте и интеркултурна компетенција, која подразумева развој свести о другом и другачијем, познавање и разумевање сличности и разлика између говорних заједница у којима се ученик креће (како у матерњем језику/језицима, тако и у страним језицима које учи). Интеркултурна компетенција, такође, подразумева и развијање радозналости, толеранције и позитивног става према индивидуалним и колектив-ним карактеристикама говорника других језика, припадника других култура које се – у мањој или већој мери – разликују од његове сопствене, то јест, развој интеркултурне личности.

Медијација

Медијација представља активност у оквиру које ученик не изражава сопствено мишљење, већ преузима улогу посредника између особа које нису у стању или у могућности да се непосредно споразумевају. На овом нивоу образовања, медијација може бити усмена, писана или комбинована, неформална или полуформална, и укључује, на Л1 или на Л2, сажимање текста, његово експликативно проширивање и превођење. Превођење се у овом програму третира као посебна језичка активност која никако не треба да се користи као техника за усвајање било ког аспекта циљног језика предвиђеног комуникативном наставом нити као елемент за вредновање језичких постигнућа – оцењивање (нпр. за проверу разумевања говора или писаног текста). Превођење подразумева развој знања и вештина коришћења помоћних средстава (нпр. речника, приручника, информационих технологија) и способност изналажења језичких и културних еквивалената између језика с којег се преводи и језика на који се преводи. Поред поменутог, у склопу те језичке активности користе се одговарајуће компензационе стратегије ради превазилажења тешкоћа које се јављају у оквиру језичке активности медијације (на пример, перифраза, парафраза), о којима је такође потребно водити рачуна у настави и учењу.

УПУТСТВО ЗА ТУМАЧЕЊЕ ГРАМАТИЧКИХ САДРЖАЈА

Настава граматике, с наставом и усвајањем лексике и других аспеката страног језика, представља један од предуслова овладавања страним језиком.

Усвајање граматике подразумева формирање граматичких појмова и граматичких структура код ученика, изучавање граматичких појава, формирање навика и умења у области граматичке анализе и примене граматичких знања, као прилог изграђивању и унапређивању културе говора.

Граматичке појаве треба посматрати са функционалног аспекта тј. од значења према средствима за његово изражавање (функционални приступ). У процесу наставе страног језика што више треба укључивати оне граматичке категорије које су типичне и неопходне за свакодневни говор и комуникацију, и то путем разноврсних модела, применом основних правила и њиховим комбиновањем. Треба тежити томе да се граматика усваја и рецептивно и продуктивно, путем свих видова говорних активности (слушање, читање, говорење и писање, као и превођење), на свим нивоима учења страног језика, у овом случају у свим типовима гимназије, према јасно утврђеним циљевима и задацима, стандардима и исходима наставе страних језика.

Граматичке категорије су разврстане у складу са Европским референтним оквиром за живе језике за сваки језички ниво (од нивоа А2.2 до нивоа Б2.1) који подразумева прогресију језичких структура према комуникативним циљевима: од простијег ка сложенијем и од рецептивног ка продуктивном. Сваки виши језички ниво подразумева граматичке садржаје претходних језичких нивоа. Цикличним понављањем претходно усвојених елемената, надограђују се сложеније граматичке структуре. Наставник има слободу да издвоји граматичке структуре које ће циклично понављати у складу с постигнућима ученика, као и с потребама наставног контекста.

Главни циљ наставе страног језика јесте развијање комуникативне компетенције на одређеном језичком нивоу, у складу са статусом језику и годином учења. С тим у вези, уз одређене граматичке категорије стоји напомена да се усвајају рецептивно, док се друге усвајају продуктивно.

I. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Праћење напредовања и оцењивање постигнућа ученика је формативно и сумативно и реализује се у складу с Правилником о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању. Процес праћења и вредновања може започети иницијалним (или: дијагностичким) оцењивањем. Овим се установљује колико ученик влада пређашњим градивом неопходним за даље учење страног језика. На основу иницијалног теста, наставник ће лакше планирати и организовати процес учења, па и индивидуализовати приступ ученицима.

Формативно оцењивање, којим се вреднују ученикова постигнућа, у начелу треба да подржава и ученика и учење. Оно треба да се спроводи чешће, и да буде интерактивно, то јест да и ученици учествују у оцењивању: њихово самопроцењивање и узајамно процењивање треба да буде део укупног процеса оцењивања. Циљ тога јесте да се код ученика подстакне самосталност и одговорност. Наставник, притом, добија увид у то како ученик учи, прикупља информације о постигнућима, и на том основу модификује наставу и остале активности. Формативно оцењивање олакшава наставнику и да утврди критеријуме за вредновање постигнућа. Наставник ученику током праћења његовог рада и активности мора пружати повратне информације како би му помогао да постигне предвиђени исход. Формативно оцењивање даће и самом наставнику назнаке о квалитету његовог рада и ефикасности примењених метода.

Сумативним оцењивањем вреднује се резултат учења. Овакво оцењивање спроводи се периодично, на крају појединих делова програма и по завршетку читавог програма. Оријентисано на прошлост, оно сумира постигнућа до тренутка оцењивања. Сумативним оцењивањем наставник ће утврдити да ли је ученик постигао предвиђене резултате, то јест исходе учења.

Наставник треба нарочито да подржи саморефлексију код ученика: потребно је да ученик у одређеној мери објективно процењује шта зна, уме и може. Такође, треба подстицати вршњачко учење (нпр. сарадњу међу ученицима при утврђивању градива, усвајању новог, заједнички рад на пројектним задацима). Модалитети и квалитет те сарадње даваће наставнику шири увид у сопствени рад и у напредак ученика.

Најзад, у процесу наставе вреднује се и рад наставника – путем самопроцењивања, али и путем анкетирања ученика.

Ниједан начин вредновања није потпуно објективан; зато их треба комбиновати, да би се стекла што веродостојнија слика о раду, постигнутим исходима и стеченим компетенцијама ученика, као и о раду и дидактичким методама наставника.

КАКО СЕ ПРАТИ И ВРЕДНУЈЕ РАЗВОЈ ЈЕЗИЧКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА

Нека правила и поступци у процесу праћења и процењивања компетенција код ученика:

Развој компетенција наставници прате заједно са својим ученицима.

Наставници сарађују и заједнички процењују развој компетенција код својих ученика.

Процес праћења је по карактеру пре формативан него сумативан.

У проценама се узимају у обзир разноврсни примери који илуструју развијеност компетенције.

– Приликом процењивања, имају се у виду и самопроцене ученика и вршњачке процене, а не само процене наставника.

– Велики значај придаје се квалитативним, уместо претежно квантитативним подацима и показатељима.

– Процена садржи опис јаких и слабијих страна развијености компетенције и предлоге за њено даље унапређивање, а не само суд о нивоу развијености.

Разред

Четврти

Недељни фонд часова:

један час – теорија + један час – вежба

Годишњи фонд часова

33 часа – теорије + 33 часа – вежбе

СТАНДАРДИ

ИСХОДИ

По завршетку разреда ученик ће бити у стању да:

ТЕМА

Кључни појмови садржаја програма

ОН

1. Област језичке вештине − СЛУШАЊЕ

2.СТ.1.1.1. Разуме краће поруке, обавештења и упутства која се саопштавају разговетно и полако.

2. СТ.1.1.2. Схвата смисао краће спонтане интеракције између двоје или више (са)говорника у личном, образовном и јавном контексту.

2. СТ.1.1.3. Схвата општи смисао информације или краћих монолошких излагања у образовном и јавном контексту.

2. СТ.1.1.4. Схвата смисао прилагођеног аудио-записа и видео-записа у вези с темама из свакодневног живота (стандардни говор, разговетни изговор и спор ритам излагања).

2. Област језичке вештине – ЧИТАЊЕ

2.СТ.1.2.1. Разуме општи смисао једноставних краћих текстова у вези с блиским темама, у којима преовлађују фреквентне речи и интернациона- лизми.

2.СТ.1.2.2. Проналази потребне информације у једноставним текстовима (нпр. огласи, брошуре, обавештења, кратке новинске вести).

2.СТ.1.2.3. Разуме једноставне личне поруке и писма.

2.СТ.1.2.4. Уочава потребне детаље у текстовима из свакодневног живота (натписи на јавним местима, упутства о руковању, етикете на производи- ма, јеловник и сл.).

2. СТ.1.2.5. Разуме кратке адаптиране одломке књижевних дела, и друге поједностављене текстове који се односе на цивилизацијске тековине, културу и обичаје свог и других народа.

3.

4. Област језичке вештине − ГОВОР

2.СТ.1.3.1. Уме да оствари друштвени контакт (нпр. поздрављање, пред- стављање, захваљивање).

2.СТ.1.3.2. Изражава слагање/неслагање, предлаже, прихвата или упућује понуду или позив.

– разуме и извршава упутства и налоге за различите активности, у приватним и јавним комуникативним ситуацијама,

исказане стандарднојезичком артикулацијом, уз минимално ометање позадинским шумовима;

– разуме општи садржај и важније појединости монолошких излагања у вези с друштвено релевантним и узрасно примереним темама, уколико се користи стандардни језик;

– разуме општи смисао и најважније појединости информативних прилога из различитих медија о познатим, друштвено и узрасно релевантним темама, у којима се користи стандардни говор;

– разуме битне елементе садржаја у краћим аудио и аудио-визуелним формама, у којима се обрађују блиске, познате и узрасно примерене теме;

– разуме општи садржај и идентификује важније појединости дијалошких форми у којима учествује двоје или више говорника, уколико је реч о размени информација, мишљења и ставова на познате и блиске теме из свакодневног живота, уз употребу стандарднојезичких елемената и споријег ритма;

– разуме садржај и већину тематски повезаних појединости у текстовима савремене музике различитих жанрова, уз поновљена слушања и одговарајућу припрему.

РАЗУМЕВАЊЕ ГОВОРА

– разумевање говора;

– комуникативна ситуација;

– монолошко и дијалошко излагање;

– стандардни језик;

– изговор;

– информативни прилози;

– размена информација;

– аргументација;

– невербална и паравербална комуникација;

– култура и уметност;

– ИКТ

2.СТ.1.3.3. Тражи и даје једноставне информације, у приватном, јавном иобразовном контексту.

2.СТ.1.3.4. Описује блиско окружење (особе, предмете, места, активности, догађаје).

2.СТ.1.3.5. Излаже већ припремљену кратку презентацију о блиским темама.

2.СТ.1.3.6. Преноси или интерпретира кратке поруке, изјаве, упутства или питања.

2.СТ.1.3.7. Излаже једноставне, блиске садржаје у вези с културом и традицијом свог и других народа.

4. Област језичке вештине − ПИСАЊЕ

2.СТ.1.4.1. Пише кратке белешкe и једноставне порукe (нпр. изражава захвалност, извињење, упозорење).

2.СТ.1.4.2. Пише приватно писмо о аспектима из свакодневног живота (нпр. описује људе, догађаје, места, осећања).

2.СТ.1.4.3. Попуњава образац/упитник, наводећи личне податке, образовање, интересовања и слично.

2.СТ.1.4.4. Пише једноставне текстове према моделу, помоћу илустрација, табела, слика, графикона, детаљних упутстава.

2.СТ.1.4.5. Преводи или интерпретира информације из једноставних порука, бележака или образаца.

5. Област ЗНАЊЕ О ЈЕЗИКУ

2.СТ.1.5.1. Користи задовољавајући број фреквентних речи и израза које му омогућавају изражавање основних комуникативних функција у свакодневним ситуацијама.

2.СТ.1.5.2. Саставља кратке, разумљиве реченице, користећи једноставне језичке структуре.

2.СТ.1.5.3. Има углавном јасан и разумљив изговор.

2.СТ.1.5.4. Пише са одговарајућом ортографском тачношћу уобичајене речи које користи у говору.

2.СТ.1.5.5. Примењује основну правописну норму. 2.СТ.1.5.6. Користи неутралан језички регистар.

СН

1. Област језичке вештине − СЛУШАЊЕ

СТ.2.1.1. Разуме суштину и битне појединости порука, упутстава и обавештења о темама из свакодневног живота и делатности.

2.СТ.2.1.2. Разуме суштину и битне појединости разговора или расправе између двоје или више (са)говорника у приватном, образовном и јавном контексту.

2.СТ.2.1.3. Разуме суштину и битне појединости монолошког излагања у образовном и јавном контексту уколико је излагање јасно и добро структурирано.

2.СТ.2.1.4. Разуме суштину аутентичног тонског записа (аудио-запис и видео-запис) о познатим темама, представљених јасно и стандaрдним језиком.

2. Област језичке вештине − ЧИТАЊЕ

2.СТ.2.2.1. Разуме општи смисао и релевантне информације у текстовима о блиским темама из образовног и јавног контекста.

2.СТ.2.2.2. Открива значење непознатих речи на основу контекста који му је близак.

2.СТ.2.2.3. Разуме описе догађаја, осећања и жеља у личној преписци. 2.СТ.2.2.4. Проналази потребне информације у уобичајеним писаним документима (нпр. пословна преписка, проспекти, формулари).

2.СТ.2.2.5. Проналази специфичне појединости у дужем тексту са претежно сложеним структурама, у комe се износе мишљења, аргументи и критике (нпр. новински чланци и стручни текстови).

2. СТ.2.2.6. Разуме адаптиране књижевне текстове и прилагођене текстове који се односе на цивилизацијске тековине, културу и обичаје свог и других народа.

3. Област језичке вештине − ГОВОР

2.СТ.2.3.1. Започиње, води и завршава једноставан разговор и укључује се у дискусију на теме како од личног интереса, тако и оне о свакодневном животу.

2.СТ.2.3.2. Износи лични став, уверења, очекивања, искуства, планове, као и коментаре о мишљењима других учесника у разговору.

2.СТ.2.3.3. Размењује, проверава, потврђује информације о познатим темама у формалним ситуацијама (нпр. у установама и на јавним местима).

2.СТ.2.3.4. Описује или препричава стварне или измишљене догађаје, осећања, искуства.

2.СТ.2.3.5. Излаже већ припремљену презентацију о темама из свог окружења или струке.

2.СТ.2.3.6. Извештава о догађају, разговору или садржају, на пример, књиге, филма.

2.СТ.2.3.7. Излаже садржаје и износи своје мишљење у вези с културом, традицијом и обичајима свог народа и других народа.

4. Област језичке вештине − ПИСАЊЕ

2.СТ.2.4.1. Пише белешке или одговара на поруке, истичући битне детаље.

2.СТ.2.4.2. У приватној преписци, тражи или преноси информације, износи лични став и аргументе.

2.СТ.2.4.3. Пише, према упутству, дескриптивне и наративне текстове о разноврсним темама из области личних интересовања и искустава.

2.СТ.2.4.4. Пише кратке, једноставне есеје о различитим темама из личног искуства, приватног, образовног и јавног контекста.

2.СТ.2.4.5. Пише извештај или прослеђује вести (преводи, интерпретира, резимира, сажима) у вези с кратким и/или једноставним текстом из познатих области који чита или слуша.

– примењује стратегије читања које омогућавају откривање значења непознатих речи;

– разуме општи садржај и најважније појединости дужих текстова у вези с темама које су из спектра личних интересовања;

– разуме општи садржај и најважније појединости аутентичних, адаптираних и неаутентичних дужих текстова у вези с блиским темама;

– разуме општи садржај и најважније појединости текстова о мање познатим темама, које се сврставају у шири спектар интересовања;

– разуме општи садржај и најважније појединости дужих текстова о различитим конкретним и делимично апстрактним темама;

– разуме текстове који садрже различита упутства;

– разуме дуже и сложеније савремене књижевне текстове различитих жанрова, примерене узрасту;

РАЗУМЕВАЊЕ ПРОЧИТАНОГ ТЕКСТА

– разумевање прочитаног текста;

– врсте текстова;

– стратегија читања;

– ИКТ;

– користи самостално циљни језик као језик комуникације;

– говори, с лакоћом, о познатим темама и темама које су из домена његовог интересовања на кохерентан начин, примењујући познату лексичку грађу и језичке структуре;

– препричава неки догађај или дешавање и износи очекивања у вези с тим;

– укратко образлаже и објашњава разлоге догађаја или дешавања;

– образлаже своје мишљење и реагује на мишљење других;

– излаже пред публиком, на разумљив начин, унапред припремљену презентацију на познате и одабране теме помоћу визуелног подстицаја;

– током и после презентације разуме питања у вези с темом, одговара на њих и пружа додатна објашњења;

УСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ

– усмено изражавање;

– неформални разговор;

– формална дискусија;

– функционална комуникација;

– дијалог;

– интерпретирање;

– образлагање;

– аргументација;

– ставови;

– ИКТ;

– учествује у дијалогу и размењује мишљења и информације у вези са својим окружењем и свакодневним ситуацијама;

– интерпретира тематски прилагођене песме, рецитације и скечеве;

– користи интонацију, ритам и висину гласа у складу са сопственом комуникативном намером и са степеном формалности говорне ситуације;

– пише текст примењујући правила правописа и интерпункције, поштујући основна начела организације текста;

– пише текстове о блиским темама из свог окружења и подручја интересовања;

– пише краће прегледе/ сажетке, на пример, књига, филмова, тв емисија, користећи једноставне изразе;

– описује утиске, мишљења, осећања, истиче предности и мане неке појаве или поступка;

– пише белешке, поруке (нпр. имејлове, СМС поруке), детаљне извештаје у којима тражи или преноси релевантне информације;

– пише одговоре у којима тражи и преноси релевантне информације и објашњења користећи стандардне формуле писаног изражавања;

– пише о властитом искуству, описује своје утиске, планове и очекивања износећи личан став и аргументе сложенијим језичким средствима;

– пише текстове према моделу, тумачи и описује илустрације, табеле, слике, графиконе, истичући релевантне детаље;

– пише неформално (на пример, писма, мејлове, позивнице), користећи се устаљеним изразима за одбијање/прихватање позива, извињења;

ПИСМЕНО ИЗРАЖАВАЊЕ

– писмено изражавање

– врсте текста;

– описивање;

– стандардне формуле писаног изражавања

– издвајање и преношење релевантних информација;

– лексика и комуникативне функције;

– ИКТ;

5. Област ЗНАЊЕ О ЈЕЗИКУ

2.СТ.2.5.1. Користи речи и изразе који му омогућавају успешну комуникацију у предвидивим/свакодневним ситуацијама, актуелним догађајима и сл.

2.СТ.2.5.2. Правилно разуме и користи већи број сложенијих језичких структура.

2.СТ.2.5.3. Има сасвим разумљив изговор.

2.СТ.2.5.4. Пише прегледан и разумљив текст у коме су правопис, интерпункција и организација углавном добри.

2.СТ.2.5.5. Препознаје формални и неформални регистар; познаје правила понашања и разлике у култури, обичајима и веровањима своје земље и земље чији језик учи.

НН

1. Област језичке вештине − СЛУШАЊЕ

СТ.3.1.1. Разуме појединости значајне за разговор или расправу са сложеном аргументацијом у којoj се износе лични ставови једног или више (са)говорника, у приватном, образовном, јавном и професионалном контексту.

2.СТ.3.1.2. Разуме презентацију или предавање са сложеном аргументацијом помоћу пропратног материјала.

2.СТ.3.1.3. Разуме аутентични аудио и видео запис у коме се износе ставови на теме из друштвеног или професионалног живота.

2. Област језичке вештине − ЧИТАЊЕ

2.СТ.3.2.1. Препознаје тему и схвата садржај разноврсних текстова, примењујући одговарајуће технике/врсте читања.

2.СТ.3.2.2. Из различитих писаних извора, уз одговарајућу технику читања, долази до потребних информација из области личног интересовања.

2.СТ.3.2.3. Разуме формалну кореспонденцију у вези са струком или с личним интересовањима.

2.СТ.3.2.4. Разуме општи смисао и појединости у стручним текстовима на основу сопственог предзнања (нпр. специјализовани чланци, приручници, сложена упутства).

2. СТ.3.2.5. Разуме садржај извештаја и/или чланка о конкретним или апстрактним темама у коме аутор износи нарочите ставове и гледишта. 2.СТ.3.2.6. Разуме одломке оригиналних књижевних дела и текстове који се односе на цивилизацијске тековине, културу и обичаје свог и других народа.

3. Oбласт језичке вештине − ГОВОР

2.СТ.3.3.1. Активно учествује у формалним и неформалним разговорима/ дискусијама о општим и стручним темама, с једним саговорником или с више њих.

2.СТ.3.3.2. Размењује ставове и мишљења уз изношење детаљних објашњења, аргумената и коментара.

2.СТ.3.3.3. Методично и јасно излаже о разноврсним темама; објашњава своје становиште износећи преднoсти и недостатке различитих тачака гледишта и одговара на питања слушалаца.

2.СТ.3.3.4. Извештава о информацијама из новинског чланка, документарног програма, дискусија, излагања и вести (препричава, резимира, преводи).

2.СТ.3.3.5. Упоређује ставове и монолошки изражава мишљење у вези с културом, традицијом и обичајима свог и других народа.

4. Област језичке вештине − ПИСАЊЕ

2.СТ.3.4.1. Пише неформална писма у којима изражава властиту емотивну реакцију, наглашавајући детаље неког догађаја или искуства и коментаришући туђе ставове.

2.СТ.3.4.2. Пише пословна и друга формална писма различитог садржаја за личне потребе и потребе струке.

2.СТ.3.4.3. Пише дескриптивни или наративни текст о стварним или измишљеним догађајима.

2.СТ.3.4.4. Пише есеје, користећи информације из различитих извора и нуди аргументована решења у вези са одређеним питањима; јасно и детаљно исказује став, осећање, мишљење или реакцију.

2.СТ.3.4.5. Пише извештај/преводи садржаје и информације из дужих и сложенијих текстова из различитих области које чита или слуша (нпр. препричава, описује, систематизује).

5. Област ЗНАЊЕ О ЈЕЗИКУ

2.СТ.3.5.1. Разуме и користи разноврстан репертоар речи, израза и идиома, који му омогућавају да се изражава јасно, течно, прецизно и детаљно.

2.СТ.3.5.2. Разуме целокупни репертоар граматичких структура и активно користи све уобичајене граматичке структуре.

2.СТ.3.5.3. Има јасан и природан изговор и интонацију.

2.СТ.3.5.4. Пише јасне, прегледне и разумљиве текстове, доследно примењујући језичка правила, правила организације текста и правописну норму.

2.СТ.3.5.5. Познаје и адекватно користи формални и неформални језички регистар.

– познаје основне одлике екосистема и друштвеног система земаља чији језик учи и разуме њихову међусобну условљеност;

– објашњава на једноставан начин традиционално схваћене одлике властите културе припадницима страних култура;

– објашњава, на једноставан начин, традиционално схваћене одлике култура чији језик учи припадницима властите културе;

– увиђа и разуме да поступци учесника у свакодневним комуникативним ситуацијама могу да буду протумачени на различите начине;

– увиђа и разуме постојање културног плуралитета у својој земљи и земљама чији језик учи;

– реагује адекватно на најчешће облике примереног и непримереног понашања у контексту културе земље/земаља чији

језик учи, примењујући обрасце љубазног понашања;

– користи фреквентније регистре у комуникацији на страном језику у складу са степеном формалности комуникативне ситуације;

– користи на креативан начин ограничена знања из различитих језика како би успешно остварио комуникативну намеру;

– истражује различите аспекте култура земље/земаља чији језик учи у оквиру својих интересовања;

– користи савремене видове комуникације у откривању културе земље/земаља чији језик учи;

– користи знање страног језика у различитим видовима реалне комуникације;

СОЦИОКУЛТУРНА КОМПЕТЕНЦИЈА

– интеркултурност;

– екосистем;

– друштвени систем;

– правила понашања;

– одрживи развој;

– стереотипи;

– стилови у комуникацији на страном језику;

– ИКТ;

– електронске поруке, СМС поруке, дискусије на блогу или форуму, друштвене мреже;

– преноси, на структурисан начин, основне информација из више сродних текстова, у писаном и усменом облику;

– преноси општи садржај из текстуалних извора у којима се износе различити ставови, у писаном облику;

– преноси, у усменом облику, садржај усменог излагања или писаног текста прилагођавајући регистар и стил потребама комуникативне ситуације;

– посредује у неформалној усменој интеракцији, уз уважавање различитих културних вредности и избегавајући двосмислености и нејасноће.

МЕДИЈАЦИЈА

– преношење поруке с матерњег језика на страни језик/са страног језика на матерњи језик;

– стратегије преношења поруке с матерњег језика на страни језик/са страног језика на матерњи језик;

– посредовање у неформалној усменој интеракцији;

– превођење.

ЈЕЗИЧКИ САДРЖАЈ

ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

Именице

Сложенице (нпр. breakdown, software, passer-by)

Множина именица (посебни случајеви)

Члан (утврђивање и проширивање опсега употреба и изостављања одређеног и неодређеног члана)

Везници

Повезивање зависне реченице с главном реченицом: when, that, while, because, although, though, since, after, as, if, until, as if, as though, so that, in order that

Творба речи

Одрични префикси un-, in-, im-, ir-, dis-)

Суфикси за превљење придева (-able, -ary, -ful, -less, -ous , -ic, -ical…)

Глаголи

*обнављање обрађених глаголских времена

simple and continuous forms (глаголи стања и радње: think, feel, look, see, smell, taste, appear)

Наративна гл.времена (Past Simple, Рast Continuous, Past Perfect)

USED TO/WOULD за уобичајене радње у прошлости

Глаголи праћени герундом или инфинитивом

Must have/ could have/can’t have (спекулисање о прошлости)

Предлози у изразима за време

(на пример: on time/in time, at the end/in the end/at last …)

Фразални глаголи (проширивање опсега)

Реченица

Неуправни говор (са слагањем времена; различити типови реченица)

Погодбене реченице (обнављање сва три типа)

ТЕМАТСКЕ ОБЛАСТИ У НАСТАВИ СТРАНИХ ЈЕЗИКА

Тематске области за све језике се прожимају и исте су у сва четири разреда гимназије – у сваком наредном разреду обнавља се, а затим проширује фонд лингвистичких знања, навика и умења и екстралингвистичких представа везаних за конкретну тему. Наставници обрађују теме у складу са интересовањима ученика, њиховим потребама и савременим токовима у настави страних језика, тако да свака тема представља одређени ситуацијски комплекс.

Тематске области:

Свакодневни живот (организација времена, послова, слободно време)

Свет рада (перспективе и образовни системи)

Интересантне животне приче и догађаји

Живи свет и заштита човекове околине

Научна достигнућа, модерне технологије и свет компјутера (распрострањеност, примена, корист и негативне стране)

Медији и комуникација

Храна и здравље (навике у исхрани, карактеристична јела и пића у земљама света)

Потрошачко друштво

Спортови и спортске манифестације

Србија – моја домовина

Познати градови и њихове знаменитости, региони и земље у којима се говори циљни језик

Европа и заједнички живот народа

КОМУНИКАТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ

Представљање себе и других

Поздрављање (састајање, растанак; формално, неформално, регионално специфично)

Идентификација и именовање особа, објеката, боја, бројева и тако даље

Давање једноставних упутстава и команди

Изражавање молби и захвалности

Изражавање извињења

Изражавање потврде и негирање

Изражавање допадања и недопадања

Изражавање физичких сензација и потреба

Исказивање просторних и временских односа

Давање и тражење информација и обавештења

Описивање и упоређивање лица и предмета

Изрицање забране и реаговање на забрану

Изражавање припадања и поседовања

Скретање пажње

Тражење мишљења и изражавање слагања и неслагања

Тражење и давање дозволе

Исказивање честитки

Исказивање препоруке

Изражавање хитности и обавезности

Исказивање сумње и несигурности

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА

I. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Општи комуникативни циљ наставе страних језика постиже се помоћу различитих поступака, метода наставе и наставних средстава. Комуникативни приступ у настави страних језика остварује се применом различитих облика рада (рад у групама и паровима, индивидуални рад, пројекти), употребом додатних средстава у настави (нпр. АВ материјали, ИКТ, игре, аутентични материјали), као и уз примену принципа наставе засноване на сложеним задацима који не морају бити искључиво језичке природе (task-based language teaching; enseñanza por tareas, handlungsorientierter FSU).

Савремена настава страних језика претпоставља остваривање исхода, уз појачану мисаону активност ученика, поштовање и уважавање дидактичких принципа. Таква настава треба да допринесе развоју стваралачког и истраживачког духа који ће омогућити ученицима да развијају знања, вредности и функционалне вештине, које ће моћи да користе у даљем образовању, у професионалном раду и у свакодневном животу. Ученици ће моћи да: формирају вредносне ставове; буду оспособљени за живот у мултикултурном друштву; овладају општим и међупредметним компетенцијама, релевантним за активно учешће у заједници и целоживотно учење.

Приликом планирања, неопходно је руководити се очекиваним резултатима учења, јер су они дефинисани тако да је природна веза са стандардима, општим и међупредметним компетенцијама јасна и лако уочљива. Планирању се може приступити аналитички и синтетички. Аналитичка метода подразумева рашчлањавање програма до нивоа наставних јединица које се затим распоређују у плану за одређени период. Синтетичка метода препоручује обрађивање наставне грађе по ширим целинама. Да би планирање (глобално, оперативно, лекцијско) било функционално и квалитетно, треба водити рачуна о предвиђеном годишњем фонду часова (теорија + вежбе), контексту у коме се реализује настава и образовним захтевима гимназијског смера.

II. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

ПРЕПОРУКЕ ЗА РЕАЛИЗАЦИЈУ НАСТАВЕ

– Слушање и реаговање на налоге и/или задатке у вези с текстом намењеним развоју и провери разумевања говора;

– Рад у паровима, малим и већим групама (нпр. мини-дијалози, игра по улогама, симулације);

– Активности (нпр. израда паноа, презентација, зидних новина, постера за учионицу, организација тематских вечери);

– Дебате и дискусије примерене узрасту (дебате представљају унапред припремљене аргументоване монологе са ограниченим трајањем, док су дискусије спонтаније и неприпремљене интеракције на одређену тему);

– Обимнији пројекти који се раде у учионици и ван ње у трајању од неколико недеља до читавог полугодишта, уз конкретно видљиве и мерљиве производе и резултате;

– Граматичка грађа добија свој смисао тек када се доведе у везу са одговарајућим комуникативним функцијама и темама, и то у склопу језичких активности разумевања (усменог) говора и писаног текста, усменог и писменог изражавања и медијације;

– Полазиште за посматрање и увежбавање језичких законитости јесу усмени и писани текстови различитих врста, дужине и степена тежине; користе се, такође, изоловани искази, под условом да су контекстуализовани и да имају комуникативну вредност;

– Планира се израда два писмена задатка.

KАКО СЕ РАЗВИЈАЈУ ЈЕЗИЧКЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ

Развој предметних компетенција се тешко може одвојити од општих и међупредметних компетенција. Колико год биле специфичне, предметне компетенције треба да доприносе томе да ученици успешније живе и уче. Сваки час је прилика да се развијају и предметне и међупредметне компетенције путем добро осмишљених активности ученика, које погодују трансферу знања, развијању спознајних способности ученика, побољшању њихове радне културе, као и примени стеченог знања у реалним животним контекстима.

Разумевање говора

Разумевање говора је језичка активност декодирања дословног и имплицитног значења усменог текста; поред способности да разазнаје и поима фонолошке и лексичке јединице и смисаоне целине на језику који учи, да би успешно остварио разумевање, ученик треба да поседује и следеће компетенције: дискурзивну (о врстама и карактеристикама текстова и канала преношења порука), референцијалну (о темама о којима је реч) и социокултурну (на пример, у вези с комуникативним ситуацијама, различитим начинима формулисања одређених говорних функција).

Тежина задатака у вези с разумевањем говора зависи од више чинилаца: од личних особина и способности онога ко слуша, укључујући и његов капацитет когнитивне обраде, од његове мотивације и разлога због којих слуша дати усмени текст, од особина онога ко говори, од намера с којима говори, од контекста и околности – повољних и неповољних – у којима се слушање и разумевање остварују, од карактеристика и врсте текста који се слуша и тако даље.

Прогресија (од лакшег ка тежем, од простијег ка сложенијем) за ову језичку активност у оквиру програма предвиђена је, стога, на више равни. Посебно је релевантно следеће:

– присуство/одсуство визуелних елемената (на пример, лакшим за разумевање сматрају се они усмени текстови који су праћени визуелним елементима, због обиља контекстуалних информација које се аутоматски процесиурају, остављајући ученику могућност да пажњу усредсреди на друге појединости);

– дужина усменог текста (напори да се разумеју текстови дужи од три минута оптерећују и засићују радну меморију);

– брзина говора;

– јасност изговора и евентуална одступања од стандардног говора;

– познавање теме;

– могућност/немогућност поновног слушања и друго.

Уопштено говорећи, без обзира на врсту текста који се слуша на страном језику, текст се лакше разуме ако поседује следеће карактеристике: ограничен број личности и предмета; личности и предмете који се јасно разликују; једноставне просторне релације (нпр. једна улица, један град) уместо неодређених формулација („мало даље” и слично); хронолошки след; логичке везе између различитих исказа (нпр. узрок/последица); могућност да се нова информација лако повеже са претходно усвојеним знањима.

У вези с тим, корисне су следеће терминолошке напомене:

– категорије насловљене Аудио и видео материјали подразумевају све врсте снимака (ДВД, ЦД, материјали са интернета) разних усмених дискурзивних форми, укључујући и песме, текстове писане да би се читали или изговарали и сл., који се могу преслушавати више пута;

– категорије насловљене Монолошка излагања, Медији (информативне и забавне емисије, документарни програми, интервјуи, дискусије), Спонтана интеракција, Упутства, подразумевају снимке неформалних, полуформалних и формалних комуникативних ситуација у којима слушалац декодира речено у реалном времену, то јест без могућности преслушавања/поновног прегледа аудио и видео материјала, као и реалне ситуације којима присуствује уживо у својству посматрача, гледаоца или слушаоца (нпр. предавања, филмови, позоришне представе).

Стално развијање способности разумевања говора на страном језику услов је за развој аутономије у употреби страног језика ван учионице и аутономије у учењу тог језика. Стога, у настави и учењу страног језика непрекидно се ради на стицању стратешке компетенције, коју чине когинитивне и метакогнитивне стратегије, на пример (когнитивне од броја 1 до 4, метакогнитивне под бројем 5 и 6):

1. коришћење раније усвојених знања;

2. дедуктивно/индуктивно закључивање;

3. употреба контекста;

4. предвиђање;

5. анализа и критичко расуђивање;

6. самостална контрола активности.

Како би ученици са већим успехом разумели говор на страном језику, потребно је да приликом слушања примене стратегије чија је делотворност доказана у разним ситуацијама, то јест да обрате пажњу на а) општу тему разговора или поруке; б) улоге саговорника; в) њихово расположење; г) место где се разговор одвија; д) време када се разговор одвија. Битно је, такође, да буду свесни свега што је допринело да дођу до тих информација како би се навикли да предвиде развој разговора на основу онога што су чули и на основу својих чињеничних знања; да износе претпоставке на основу контекста и тона разговора; да слушају „између речи” (као што се чита „између редова”) да би разумели шта стварно мисле саговорници, јер људи не кажу увек оно што мисле; да разликују чињенице од мишљења како би постали критички слушаоци.

Могуће комуникативне ситуације и интенције за проверу разумевања говора:

– Разумевање и извршавање упутстава и налога за различите активности

Комуникативна ситуација: спортске активности, инструкције везане за употребу апарата, преузимање докумената или апликација на крајњи/персонални уређај, једноставније техничке информације, припремање хране, састављање предмета сачињених из делова, нпр. намештај, проналажење информација потребних за усвајање школских и других знања, сналажење у простору, проналажење траженог објекта, праћење инструкција добијених у јавном простору, путем разгласа на станицама, аеродромима, у тржним центрима и тако даље.

Разумевање садржаја монолошких излагања на познате теме, узрасно примерених и у складу с личним интересовањима ученика

Комуникативна ситуација: краћа излагања, изводи из предавања или саопштења, извештаји, кратке „исповедне” форме персонализованог карактера на основу личних искустава и тако даље.

Разумевање општег смисла и најважнијих појединости информативних прилога из различитих медија (радио, телевизија, интернет) о познатим, друштвено и узрасно релевантним темама

Комуникативна ситуација: аудио и аудио визуелни прилози радијског, телевизијског и мултимедијалног карактера – вести, репортаже, извештаји.

Разумевање битних елемената аудио и аудио-визуелних форми, у којима се обрађују блиске, познате и узрасно примерене теме

Комуникативна ситуација: исечци аудио-књига дијалошког карактера, радио-драма и других радијских снимака, краћих филмова и серија; видео-спотови, прилози с јутјуба и тако даље.

Разумевање општег садржаја и идентификовање важнијих појединости дијалошких форми у којима учествује двоје или више говорника

Комуникативна ситуација: кратке дискусије, размена информација између двоје и више говорника, укључујући и једноставним језичким средствима изведено преговарање, договарање, убеђивање).

– Разумевање једноставнијих образложења ставова, аргументација и могућих противаргумената, уз евентуалне пропратне невербалне и паравербалне комуникативне сигнале

Комуникативна ситуација: изношење критике, указивање на погрешке и одбрана сопственог става.

Пример листе критеријума за проверу која се може дати ученицима

Пре слушања

Проверио/ла сам да ли сам добро разумео/ла налог.

Пажљиво сам погледао/ла слике и наслов како бих проверио/ла да ли ми то може помоћи у предвиђању садржаја текста који ћу слушати.

Покушао/ла сам да се присетим што је могуће већег броја речи у вези с темом о којој ће бити говора.

Покушао/ла сам да размислим о томе шта би се могло рећи у таквој ситуацији.

За време слушања

Обратио/ла сам пажњу на тон и на звуке који се чују у позадини.

Ослонио/ла сам се на још неке показатеље (нпр. на кључне речи) како бих разумео/ла општи смисао текста.

Ослонио/ла сам се на своја ранија искуства како бих из њих извео/ла могуће претпоставке.

Обратио/ла сам пажњу на речи које постоје и у мом матерњем језику.

Нисам се успаничио/ла када нешто нисам разумео/ла и наставио/ла сам да слушам.

Покушао/ла сам да издвојим имена лица и места.

Покушао/ла сам да издвојим из говорног ланца речи које сам онда записао/ ла да бих видео/ла да ли одговарају онима које су ми познате.

Нисам се предао/ла пред тешкоћом задатка и нисам покушао/ла да погађам наслепо.

Покушао/ла сам да уочим граматичке елементе од посебног значаја (нпр. времена, заменице).

После слушања

Вратио/ла сам се на почетак како бих проверио/ла да ли су моје почетне претпоставке биле тачне, односно да ли треба да их преиспитам.

Како бих поправио/ла своја постигнућа, убудуће ћу водити рачуна о следећем:

..............................................................................................................................

Разумевање прочитаног текста

Читање или разумевање писаног текста сврстава се тзв. визуелне рецептивне језичке вештине. Том приликом, читалац прима и обрађује то јест декодира писани текст једног или више аутора и проналази његово значење. Током читања, неопходно је имати у виду одређене факторе који утичу на процес читања, а то су карактеристике читалаца, њихови интереси и мотивација, као и намере, карактеристике текста који се чита, стратегије које читаоци користе, као и захтеви ситуације у којој се чита.

На основу намере читаоца разликујемо следеће врсте визуелне рецепције:

– читање ради усмеравања;

– читање ради информисаности;

– читање ради праћења упутстава;

– читање ради задовољства.

Током читања разликујемо и ниво степена разумевања, тако да читамо да бисмо разумели:

– глобалну информацију;

– посебну информацију,

– потпуну информацију;

– скривено значење одређене поруке.

На основу ових показатеља, програм садржи делове који – из разреда у разред – указују на прогресију у домену дужине текста, количине информација и нивоа препознатљивости и разумљивости и примени различитих стратегија читања. У складу с тим, градирани су по нивоима следећи делови програма:

– разликовање текстуалних врста;

– препознавање и разумевање тематике – ниво глобалног разумевања;

– глобално разумевање у оквиру специфичних текстова;

– препознавање и разумевање појединачних информација – ниво селективног разумевања;

– разумевање стручних текстова;

– разумевање књижевних текстова.

Писмено изражавање

Писана продукција подразумева способност ученика да у писаном облику опише догађаје, мишљења и осећања, пише електронске и СМС поруке, учествује у дискусијама на блогу, резимира садржај различитих порука о познатим темама (нпр. из медија, књижевних и уметничких текстова), као и да сачини краће презентације и слично.

Задатак писања на овом нивоу остварује се путем тзв. вођеног састава. Тежина задатака у вези са писаном продукцијом зависи од следећих чинилаца: познавања лексике и нивоа комуникативне компетенције, капацитета когнитивне обраде, мотивације, способности преношења поруке у кохерентне и повезане целине текста.

Прогресија означава процес који подразумева усвајање стратегија и језичких структура од лакшег ка тежем и од простијег ка сложенијем. Сваки виши језички ниво подразумева циклично понављање претходно усвојених елемената, уз надоградњу која садржи сложеније језичке структуре, лексику и комуникативне способности. За ову језичку активност у оквиру програма наставе и учења предвиђена је прогресија на више равни. Посебно су релевантне следеће ставке:

– теме (ученикова свакодневница и окружење, лично интересовање, актуелни догађаји и разни аспекти из друштвено-културног контекста, као и теме у вези с различитим наставним предметима);

– текстуалне врсте и дужина текста (нпр. формални и неформални текстови, наративни текстови);

– лексика и комуникативне функције (способност ученика да оствари различите функционалне аспекте као што су описивање људи и догађаја у различитим временским контекстима, да изрази захвалност, да се извини, да нешто честита и слично у доменима као што су приватни, јавни и образовни).

Усмено изражавање

Усмено изражавање – као продуктивна вештина – посматра се из два аспекта, и то у зависности од тога да ли је у функцији монолошког излагања текста, при чему говорник саопштава, обавештава, презентује или држи предавање једној особи или за више особа, или је у функцији интеракције, када се размењују информације између два или више саговорника са одређеним циљем, поштујући принцип сарадње током дијалога.

Активности монолошке говорне продукције су:

јавно обраћање путем разгласа (саопштења, давање упутстава и информација);

– излагање пред публиком (нпр. јавни говори, предавања, презентације разних производа, репортаже, извештавање и коментари о неким културним догађајима).

Ове активности се могу реализовати на различите начине и то:

– читањем писаног текста пред публиком;

– спонтаним излагањем или излагањем, помоћу визуелне подршке, на пример, у виду табела, дијаграма, цртежа;

– реализацијом увежбане улоге или певањем.

Зато је у програму и описан, из разреда у разред, развој способности општег монолошког излагања које се огледа кроз описивање, аргументовање и излагање пред публиком.

Интеракција подразумева сталну примену и смењивање рецептивних и продуктивних стратегија, као и когнитивних и дискурзивних стратегија (узимање и давање речи, договарање, усаглашавање, предлагање решења, резимирање, ублажавање или заобилажење неспоразума или посредовање у неспоразуму) које су у функцији што успешнијег остваривања интеракције. Интеракција се може реализовати путем различитих активности (нпр. размена информација, спонтана конверзација, неформална или формална дискусија, дебата, интервју или преговарање, заједничко планирање и сарадња).

Стога се и у програму, из разреда у разред, прати развој вештине говора у интеракцији путем следећих активности:

– разумевање изворног говорника;

– неформални разговор;

– формална дискусија;

– функционална комуникација;

– интервјуисање;

– усклађивање интонације, ритма и висине гласа (с комуникативном намером и са степеном формалности говорне ситуације).

Социокултурна компетенција

Социокултурна компетенција представља скуп знања о свету уопште, као и о сличностима и разликама између властите заједнице ученика и заједница чији језик учи. Та знања се односе на све аспекте живота једне заједнице, од свакодневне културе (навике, начин исхране, радно време, разонода), услова живота (животни стандард, здравље, сигурност) и умећа живљења (тачност, конвенције и табуи у разговору и понашању), преко међуљудских односа, вредности, веровања и понашања, до паравербалних средстава (нпр. гест, мимика, просторни односи међу саговорницима). Ова знања су услов за успешну комуникацију, те чине неодвојиви део наставе страног језика. Социокултурна компетенција се развија кроз активно укључивање у аутентичну усмену и писану комуникацију (нпр. слушање песама, гледање емисија, читање аутентичних текстова, разговор, електронске поруке, СМС, друштвене мреже, дискусије на форуму или блогу), као и истраживање тема које су релевантне за ученика у погледу његовог узраста, интересовања и потреба.

У тесној вези са социокултурном компетенцијом је и интеркултурна компетенција, која подразумева развој свести о другом и другачијем, познавање и разумевање сличности и разлика између говорних заједница у којима се ученик креће (како у матерњем језику/језицима, тако и у страним језицима које учи). Интеркултурна компетенција, такође, подразумева и развијање радозналости, толеранције и позитивног става према индивидуалним и колективним карактеристикама говорника других језика, припадника других култура које се у мањој или већој мери разликују од његове сопствене, то јест, развој интеркултурне личности.

Медијација

Медијација представља активност у оквиру које ученик не изражава сопствено мишљење већ преузима улогу посредника између особа које нису у стању или могућности да се непосредно споразумевају. На овом нивоу образовања, медијација може бити усмена, писана или комбинована, неформална или полуформална, и укључује, на Л1 или на Л2, сажимање текста, његово експликативно проширивање и превођење. Превођење се у овом програму третира као посебна језичка активност која никако не треба да се користи као техника за усвајање било ког аспекта циљног језика предвиђеног комуникативном наставом, нити као елемент за вредновање језичких постигнућа – оцењивање (нпр. за проверу разумевања говора или писаног текста). Превођење подразумева развој знања и вештина коришћења помоћних средстава (нпр. речника, приручника, информационих технологија) и способност изналажења језичких и културних еквивалената између језика са којег се преводи и језика на који се преводи. Поред поменутог, у склопу те језичке активности користе се одговарајуће компензационе стратегије ради превазилажења тешкоћа које се јављају у оквиру језичке активности медијације (на пример, перифраза, парафраза), о којима је такође потребно водити рачуна у настави и учењу.

УПУТСТВО ЗА ТУМАЧЕЊЕ ГРАМАТИЧКИХ САДРЖАЈА

Настава граматике, с наставом и усвајањем лексике и других аспеката страног језика, представља један од предуслова овладавања страним језиком. Усвајање граматике подразумева формирање граматичких појмова и граматичких структура код ученика, изучавање граматичких појава, формирање навика и умења у области граматичке анализе и примене граматичких знања, као прилог изграђивању и унапређивању културе говора.

Граматичке појаве треба посматрати са функционалног аспекта тј. од значења према средствима за његово изражавање (функционални приступ). У процесу наставе страног језика, што више треба укључивати оне граматичке категорије које су типичне и неопходне за свакодневни говор и комуникацију, и то кроз разноврсне моделе, применом основних правила и њиховим комбиновањем. Треба тежити томе да се граматика усваја и рецептивно и продуктивно, кроз све видове говорних активности (слушање, читање, говорење и писање, као и превођење), на свим нивоима учења страног језика, у овом случају у свим типовима гимназије, према јасно утврђеним циљевима и задацима, стандардима и исходима наставе страних језика.

Граматичке категорије су разврстане у складу са Европским референтним оквиром за живе језике за сваки језички ниво (од нивоа А2.2 до нивоа Б2.1) који подразумева прогресију језичких структура према комуникативним циљевима: од простијег ка сложенијем и од рецептивног ка продуктивном. Сваки виши језички ниво подразумева граматичке садржаје претходних језичких нивоа. Цикличним понављањем претходно усвојених елемената, надограђују се сложеније граматичке структуре. Наставник има слободу да издвоји граматичке структуре које ће циклично понављати у складу с постигнућима ученика, као и с потребама наставног контекста.

Главни циљ наставе страног језика јесте развијање комуникативне компетенције на одређеном језичком нивоу, у складу са статусом језику и годином учења. С тим у вези, уз одређене граматичке категорије стоји напомена да се усвајају рецептивно, док се друге усвајају продуктивно.

III. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Праћење напредовања и оцењивање постигнућа ученика је формативно и сумативно и реализује се у складу с Правилником о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању. Процес праћења и вредновања може започети иницијалним (или: дијагностичким) оцењивањем. Овим се установљује колико ученик влада пређашњим градивом неопходним за даље учење страног језика. На основу иницијалног теста, наставник ће лакше планирати и организовати процес учења, па и индивидуализовати приступ ученицима.

Формативно оцењивање, којим се вреднују ученикова постигнућа, у начелу треба да подржава и ученика и учење. Оно треба да се спроводи чешће, и да буде интерактивно, то јест да и ученици учествују у оцењивању: њихово самопроцењивање и узајамно процењивање треба да буде део укупног процеса оцењивања. Циљ тога јесте да се код ученика подстакне самосталност и одговорност. Наставник притом добија увид у то како ученик учи, прикупља информације о постигнућима, и на том основу модификује наставу и остале активности. Формативно оцењивање олакшава наставнику и да утврди критеријуме за вредновање постигнућа. Наставник ученику током праћења његовог рада и активности мора пружати повратне информације како би му помогао да постигне предвиђени исход. Формативно оцењивање даће и самом наставнику назнаке о квалитету његовог рада и ефикасности примењених метода.

Сумативним оцењивањем вреднује се резултат учења. Овакво оцењивање спроводи се периодично, на крају појединих делова програма и по завршетку читавог програма. Оријентисано на прошлост, оно сумира постигнућа до тренутка оцењивања. Сумативним оцењивањем наставник ће утврдити да ли је ученик постигао предвиђене резултате, то јест исходе учења.

Наставник треба нарочито да подржи саморефлексију код ученика: потребно је да ученик у одређеној мери објективно процењује шта зна, уме и може. Такође, треба подстицати вршњачко учење (на пример, сарадњу међу ученицима при утврђивању градива, усвајању новог, заједнички рад на пројектним задацима). Модалитети и квалитет те сарадње даваће наставнику шири увид у сопствени рад и у напредак ученика.

Најзад, у процесу наставе вреднује се и рад наставника, како путем самопроцењивања тако и путем анкетирања ученика.

Ниједан начин вредновања није потпуно објективан; зато их треба комбиновати, да би се стекла што веродостојнија слика о раду, постигнутим исходима и стеченим компетенцијама ученика, као и о раду и дидактичким методама наставника.

КАКО СЕ ПРАТИ И ВРЕДНУЈЕ РАЗВОЈ ЈЕЗИЧКИХ КОМПЕТЕНЦИЈА

Нека правила и поступци у процесу праћења и процењивања компетенција код ученика:

Развој компетенција наставници прате заједно са својим ученицима.

Наставници сарађују и заједнички процењују развој компетенција код својих ученика.

Процес праћења је по карактеру пре формативан него сумативан.

У проценама се узимају у обзир разноврсни примери који илуструју развијеност компетенције.

– Приликом процењивања, имају се у виду и самопроцене ученика и вршњачке процене, а не само процене наставника.

– Велики значај придаје се квалитативним, уместо претежно квантитативним подацима и показатељима.

– Процена садржи опис јаких и слабијих страна развијености компетенције и предлоге за њено даље унапређивање, а не само суд о нивоу развијености.

LATINSKI JEZIK
(treći i četvrti razred)

Cilj učenja latinskog jezika u trećem i četvrtom razredu, osim sticanja znanja o rimskoj kulturi, jeste da učenik – putem tekstova – razume razvoj latinskog jezika i uticaj rimske kulture na svet. Ovo znanje učenik stiče proučavanjem latinskih tekstova poznatih rimskih pisaca i istoričara iz različitih epoha.

OPŠTA PREDMETNA KOMPETENCIJA

Učenik stiče znanja koja mu omogućavaju da na stranom jeziku razume tekstove koje sluša ili koje čita u privatnom, javnom, obrazovnom ili profesionalnom kontekstu; komunicira pismenim putem ili usmeno, u formalnim i neformalnim situacijama.

Učenik prevodi tekstove sa stranog jezika na maternji (prvi) jezik i obrnuto. Vladanje stranim jezikom učeniku omogućava sticanje znanja iz različitih oblasti koja primenjuje u svakodnevnom životu, obrazovanju i radu. Učenjem stranog jezika, učenik razvija kreativnost, kritičko mišljenje, veštine komunikacije, samostalnost i saradnju, pritom uvažavajući različitosti kultura i kulturu dijaloga.

Osnovni nivo

Učenik koristi strani jezik u meri koja mu pomaže da razume sadržaj usmene poruke i kratke jednostavne informacije u vezi s ličnim interesovanjem i poznatim oblastima i aktivnostima. Čita i pronalazi željenu informaciju u tekstovima. Zna sastaviti jednostvne tekstove radi sopstvenih potreba.

Srednji nivo

Učenik koristi strani jezik da razume suštinu teksta ili da učestvuje u razgovoru; snalazi se u ne/predvidivim situacijama, kada mu je neophodno da koristi strani jezik i/ili da – u kratkom usmenom izlaganju – ostvari svoj interes. Piše o vlastitom iskustvu, opisuje svoje utiske, planove i očekivanja.

Napredni nivo

Učenik koristi strani jezik da aktivno učestvuje u usmenoj komunikaciji; da prati duža i složenija izlaganja iz poznatih opštih ili stručnih tematskih oblasti, kao i da objašnjava svoje stavove i/ ili obrazlaže različite predloge. Čita i piše tekstove o širokom spektru tema u skladu sa opštim i vlastitim interesovanjima.

SPECIFIČNA PREDMETNA KOMPETENCIJA: RECEPCIJA (SLUŠANЈE I ČITANЈE)

Osnovni nivo

Učenik razume uobičajene izraze i shvata opšti smisao svakodnevne komunikacije izgovorene sporo i razgovetno. Koristeći osnovno lingvističko znanje, čita kraće tekstove napisane standardnim jezikom, raznovrsnog sadržaja iz svakodnevnog života i/ ili bliskih oblasti ili struke, u kojima preovlađuju frekventne reči i izrazi.

Srednji nivo

Učenik razume osnovne elemente razgovetnog govora u svakodnevnim situacijama i jednostavna izlaganja i prezentacije iz bliskih oblasti izgovorene standardnim jezikom i relativno sporo. U tekstu, iz domena ličnog interesovanja i delatnosti, u kome preovlađuju složene jezičke strukture, učenik razume opšti smisao i dopunske informacije, koristeći različite tehnike/vrste čitanja.

Napredni nivo

Učenik razume suštinu i detalje opširnijih izlaganja ili razgovora u kojima se koristi standardni jezik, menja ritam, stil i ton razgovora, a u vezi sa sadržajima iz šireg interesovanja učenika. Učenik razume duže tekstove različitog sadržaja (npr. adaptirana ili originalna prozna književna dela); brzinu i tehniku čitanja podešava prema tekstu koji čita.

SPECIFIČNA PREDMETNA KOMPETENCIJA: PRODUKCIJA (GOVOR I PISANЈE)

Osnovni nivo

Učenik u svakodnevnim situacijama piše ili daje usmena uputstva, pismeno ili usmeno razmenjuje informacije o uobičajenim opštim i bliskim temama.

Koristeći jednostavne izraze, fraze i jezičke strukture, piše kratke zabeleške, poruke i pisma, i/ili prema modelu piše jednostavne tekstove (npr. opise osoba i događaja iz poznatih oblasti).

Srednji nivo

Učenik bez pripreme započinje i vodi razgovor, iznosi usmeno ili pismeno mišljenje o temama iz domena ličnog interesovanja, obrazovanja, kulture i slično. Koristeći raznovrsne jezičke strukture, širi fond reči i izraza, učenik usmeno ili pismeno izveštava, izlaže i/ili prema uputstvu piše kompaktni tekst, poštujući pravopisnu normu i osnovna pravila organizacije teksta.

Napredni nivo

Učenik sa sigurnošću, tečno i spontano, učestvuje u usmenoj ili pismenoj komunikaciji, govori, izveštava, prevodi i/ili samostalno piše tekstove o temama i sadržajima iz šireg kruga interesovanja; koristeći informacije i argumente iz različitih izvora, iznosi stavove i prenosi mišljenje, razmenjuje, proverava i potvrđuje informacije. Učenik prema potrebi vodi formalnu ili neformalnu prepisku, dosledno primenjujući pravopisnu normu, jezička pravila i pravila organizacije teksta.

TREĆI RAZRED
(dva časa nedeljno, 74 časa godišnje)

STANDARDI

ISHODI

Po završetku trećeg razreda učenik će biti u stanju da:

ТЕМА

ON

1. Oblast jezičke veštine – SLUŠANJE

2. ST.1.1.1. Razume poruke, obaveštenja i uputstva koja se saopštavaju razgovetno i polako.

2. ST.1.1.2. Shvata opšti smisao informacije ili monoloških izlaganja u kontekstu.

2. Oblast jezičke veštine – ČITANJE

2.ST.1.2.2. Pronalazi potrebne informacije u tekstovima.

2.ST.1.2.5. Razume kratke adaptirane odlomke književnih dela, kao i druge tekstove u vezi s civilizacijskim tekovinama, kulturom i običajima.

3. Oblast jezičke veštine – GOVOR

2.ST.1.3.3. Traži i pruža informacije, u privatnom, javnom i obrazovnom kontekstu.

4. Oblast jezičke veštine – PISANJE

2.ST.1.4.4. Piše jednostavne tekstove prema modelu, pomoću ilustracija, tabela, slika, grafikona, detaljnih uputstava.

5. Oblast ZNANJE O JEZIKU

2.ST.1.5.2. Sastavlja kratke, razumljive rečenice koristeći jednostavne jezičke strukture.

2.ST.1.5.3. Ima uglavnom jasan i razumljiv izgovor.

2.ST.1.5.4. Piše sa odgovarajućom ortografskom tačnošću uobičajene reči, koje koristi u govoru.

SN

1. Oblast jezičke veštine – SLUŠANJE

2.ST.2.1.1. Razume suštinu i bitne pojedinosti poruka, uputstava i obaveštenja o temama iz svakodnevnog života i delatnosti.

2.ST.2.1.3. Razume suštinu i bitne pojedinosti monološkog izlaganja u obrazovnom i javnom kontekstu, ukoliko je izlaganje jasno i dobro strukturirano.

2. Oblast jezičke veštine – ČITANJE

2.ST.2.2.1. Razume opšti smisao i relevantne informacije u tekstovima

o bliskim temama iz obrazovnog i javnog konteksta.

2.ST.2.2.2. Otkriva značenje nepoznatih reči na osnovu konteksta koji mu je blizak.

2.ST.2.2.6. Razume adaptirane književne tekstove i prilagođene tekstove u vezi s civilizacijskim tekovinama, kulturom i običajima svog naroda i drugih naroda.

3. Oblast jezičke veštine – GOVOR

2.ST.2.3.5. Izlaže već pripremljenu prezentaciju o temama iz svog okruženja ili struke.

4. Oblast jezičke veštine – PISANJE

2.ST.2.4.3. Piše, prema uputstvu, deskriptivne i narativne tekstove o raznovrsnim temama iz oblasti ličnih interesovanja i prema sopstvenom iskustvu.

5. Oblast ZNANJE O JEZIKU

2.ST.2.5.2. Pravilno razume i koristi veći broj složenijih jezičkih struktura.

2.ST.2.5.3. Ima sasvim razumljiv izgovor.

2.ST.2.5.5. Prepoznaje formalni i neformalni registar; poznaje pravila ponašanja i razlike u kulturi, običajima i verovanjima svoje zemlje i zemlje čiji jezik uči.

NN

1. Oblast jezičke veštine – SLUŠANJE

2.ST.3.1.2. Razume prezentaciju ili predavanje sa složenom argumentacijom pomoću propratnog materijala.

2.ST.3.2.1. Prepoznaje temu i shvata sadržaj raznovrsnih tekstova, primenjujući odgovarajuće tehnike/vrste čitanja.

2. Oblast jezičke veštine – ČITANJE

2.ST.3.2.6. Razume odlomke originalnih književnih dela i tekstove u vezi s civilizacijskim tekovinama, kulturom i običajima svog naroda i drugih naroda.

3.Oblast jezičke veštine – GOVOR

2.ST.3.3.1. Aktivno učestvuje u formalnim i neformalnim razgovorima/diskusijama o opštim i stručnim temama, s jednim ili više sagovornika.

4. Oblast jezičke veštine – PISANJE

2.ST.3.4.5. Piše izveštaj/prevodi sadržaje i informacije iz dužih i složenijih tekstova različitih oblasti, koje čita ili sluša (npr. prepričava, opisuje, sistematizuje i sl.).

5. Oblast ZNANJE O JEZIKU

2.ST.3.5.2. Razume celokupni repertoar gramatičkih struktura i aktivno koristi sve uobičajene gramatičke strukture.

2.ST.3.5.3. Ima jasan i prirodan izgovor i intonaciju.

2.ST.3.5.5. Poznaje i adekvatno koristi formalni i neformalni jezički registar.

– razume jednostavan izvorni ili adaptirani tekst na latinskom jeziku;

– uoči poruku i protumači sadržaj pročitanog teksta;

– identifikuje različite odnose u tekstu, među rečenicama i unutar rečenica;

– prevede pročitano uz dodatni komentar i/ili dvojezički rečnik;

– primeni pravila latinske glagolske i imenske promene, kao i morfologije nepromenjivih reči;

– izloži pravila latinske glagolske i imenske promene, kao i morfologije nepromenjivih reči;

– identifikuje funkciju reči, sastav i funkciju različitih rečeničnih konstituenata, kao i delova složene rečenice;

– upotrebi, pasivno i aktivno, osnovni latinski vokabular;

– koristi dvojezički rečnik na svrsishodan način, uz poznavanje rečničkog oblika latinskih reči i ostalih rečeničkih konvencija;

– upozna pesničke izraze, što mu omogućava bogatiji način izražavanja; u diskutuje se o tačnom sadržaju pesničkih slika i traže se paralele u modernoj književnosti maternjeg jezika;

– primeni, u različitim situacijama, svoje poznavanje klasične kulture (naročito u njenom književnom aspektu) i klasične civilizacije, političke i kulturne istorije klasičnih naroda, njihove svakodnevice, verovanja, mitova i legendi;

– razume smisao i vrednost duhovnog nasleđa klasične civilizacije, kao i njenih materijalnih ostataka na našem tlu i drugde;

– samostalno interpretira događaje, u svom kontekstu i u svom značenju za kasnija vremena;

– čita paralelne prevode kako bi bolje i šire upoznao piščevu nameru i okolnosti nastanka teksta;

– bolje upozna rimsko shvatanje života (karijera, politika, bolest, smrt, zagrobni život);

– upozna odnos rimske politike prema vernicima; stiče uvid u sukob paganstva i hrišćanstva u vreme kada rimska vlast koristi silu protiv novog religijskog pokreta.

JEZIK

Morfologija.

Imenske reči.

– Nepravilnosti i manje frekventni obrasci imenske promene.

Glagoli

– Akuzativ i nominativ sa infinitivom apsolutni ablativ.

– Nepravilnosti i manje frekventni obrasci glagolske promene.

Sintaksa.

Sintaksa padeža.

– Upotpunjavanje i sistematizacija.

Sintaksa proste rečenice.

– Glavni tipovi; glavne funkcije konstituenata.

– Glagolski načini u prostoj rečenici.

– Glavni tipovi imeničke sintagme.

Sintaksa složene rečenice.

– Glavni tipovi zavisnih klauza i nefinitnih konstrukcija.

– Usvajanje odgovarajućeg vokabulara i praktična primena spomenute sintakse glagolskih imena.

KLASIČNA CIVILIZACIJA

Klasični književni izvori (odlomci):

– Eutropius: Breviarium – životopis rimskih careva.

– Annaeus Seneca.: Epistulae – autor ovih pisama dosta jednostavno piše, ali ne bavi se više istorijskim događajima, nego opisivanjem duhovnih, moralnih i egzistencijalnih problema.

– P. Ovidius Naso: Metamorphosis; Tristiae – s proze prelazi se na lirske tekstove. Rimski pesnici čine nezaobilazni činilac antičke kulture. Ovidije piše relativno jednostavno (u zavisnosti od teksta), opisuje mitove, kao i svoje patnje u izgnanstvu.

G. Plinius Secundus: Epistolae – autor piše pisma o različitim temama. Pored ostalih, spominje i hrišćane (pismo Trajanu i carev odgovor). Čitaju se paralelni prevodi i diskutuje se o legalnosti i ispravnosti sudskih postupaka protiv hrišćana.

UPUTSTVO ZA DIDAKTIČKO-METODIČKO OSTVARIVANJE PROGRAMA

I) PLANIRANJE NASTAVE I UČENJA

Školska godina počinje sistematizacijom celokupne latinske gramatike kako bi učenicima bilo prezentovano sve ono što je potrebno za početak prevođenja težih tekstova. Predviđeno je globalno upoznavanje s periodima rimske književnosti (arhaično doba, uvodna, zlatna, srebrna i doba propadanja) kako bi razlikovali važne pisce, njihov život, istorijske okolnosti i dela koja su nastala u tim periodima (proza, lirika).

Cilj nastave jeste uvođenje učenika u jezičku sredinu određenog pisca, upoznavanje s njegovim rečnikom, karakterističnim gramatičkim crtama, izražajnim sredstvima i misaonim tokovima. Takođe, cilj je i da učenik nauči pravilno da interpretira sadržaj samoga teksta i da ga smesti u istorijsko-kulturni kontekst. Prilikom interpretiranja, istražuju se uticaji, povezanosti teksta s modernim društvenim tokovima, događajima i u oblastima književnosti, nauke, umetnosti, politike i socijalnih dešavanja.

Cilj nastave latinskog jezika u III razredu jeste osamostaljivanje učenika, produbljivanje njegove sposobnosti interpretiranja teksta, čak i prilikom čitanja šire literature. Stoga se ne čita više od šest do sedam autora, budući da je jedino tako moguće ispravno shvatiti jezičku sredinu pisca i upoznati originalnost rimskih misli izraženih u prozi ili lirici. Vrlo ozbiljno se pazi na postepenost: prevodi počinju laganim istorijskim tekstovima, a potom se prelazi na male filozofske celine (pisma, razmišljanja o životu, o moralnim vrednostima).

Ne vodi se briga samo o težini sadržaja, već i o sintaktičnoj složenosti teksta. To znači da se prvo obrađuju štiva koja imaju lakše gramatičke konstrukcije, a postepeno se uvode i oni tekstovi koji zahtevaju dublje razumevanje i primenu gradiva naučenog u prvom i drugom razredu, kao i onoga što je osobitost samo određenog pisca, možda i izvan tokova „regularne” gramatike.

II) OSTVARIVANJE NASTAVE I UČENJA

Nastava latinskog jezika počinje se od nulte tačke, što je zapravo samo delom istina. Učenici susreću mnoge pojmove koji se koriste nesvesno u svakidašnjem jeziku (maternji i strani jezik), ili u višim naučnim krugovima kao terminus technicus, i tek kasnije otkrivaju odakle je poreklo date reči. Nastava počinje kao kod ostalih modernih jezika, standardi su jednaki – pisanje, čitanje, razumevanje teksta, interpretacija. Jedina razlika jeste u tome što se kod živih jezika naglašava i govorna sposobnost, dok kod latinskog – kao „mrtvog” jezika – to se ograničava na poslovice, pesme, molitve, internacionalne pojmove na polju nauka, umetnosti, filozofije, teologije i tako dalje.

Nastava latinskog jezika ne ograničava se samo na upoznavanje jezika, nego podrazumeva i informisanje o rimskoj kulturi, koja je koren zapadne civilizacije – njegova istorija, umetnost, književnost, filozofija, načini razmišljanja, organizacija života, rešavanje egzistencijalnih pitanja (smisao života, smrt). Ovaj predmet učeniku pruža znanje i kulturu koje učenik implementira tokom daljih studija i dalje u životu. Nastava latinskog jezika objedinjuje različite školske predmete u jednu celinu, tj. pruža sintezu opšte obrazovanosti.

Preporuke za ostvarivanje programa:

– Na svakom času treba da bude zastupljen i frontalni i interaktivni način rada, koliko je moguće, kao što je slučaj kod modernih stranih jezika.

– Nastava latinskog jezika zahteva mnogo učenja napamet (memorisanje). Stoga, dobro je učenike uputiti u metodologiju tog zahteva, pokazati unutrašnju logiku (deklinacija, konjugacija, slaganje rečenice), a zatim uvežbati primenjivanje takvog znanja u praksi.

– Pored gramatike i reči – koje je nužno i u savremenim jezicima savladati – učenici uče 30–40 poslovica, s tumačenjem u kakvim se okolnostima mogu koristiti, liturgijske pojmove Katoličke crkve, molitve, i radi opšteg poznavanja istorijskih momenata rimske kulture, godine vladanja careva od Avgusta do Dioklecijana. Po izboru, učenici mogu i sami izabrati neke druge tekstove.

– Prva i druga školska godina obeležene su prednošću gramatičkih analiza rečenica, ali po završetku prevoda, pažnja se usmerava na sadržaj teksta, jer konačni cilj jeste razumevanje onoga što je napisano.

– Nastava latinskog jezika podrazumeva i kompetenciju usvajanja i produbljivanja znanja o rimskoj kulturi. Vrlo je plodonosno vezati gramatičke strukture i leksiku uz neke određene situacije, jer učenik tako bolje pamti njihovu ulogu u rečenici.

– Nastava latinskog jezika stavlja više naglaska na upoznavanje civilizacijske datosti rimskoga sveta nego drugi moderni jezici, jer kontekst je nezaobilazan za shvatanje pojedinih tekstova.

– Nastavne sadržaje latinskog jezika na početku časa treba predstaviti jasno i uokvireno, da učenik tačno vidi što se zahteva od njega, da shvati strukturu onoga što treba naučiti, kako se gradi jedan element na drugi, kao logička igra u jednu celinu. Zbog utvrđenih pravila latinskog jezika, gorenavedeno se može dobro realizovati.

– Preporučljivo je na početku svakoga časa pet do deset minuta posvetiti ponavljanju usvojenog gradiva, a potom ga povezivati s gradivom koje bi tek trebalo naučiti, radi shvatanja povezanosti i unutrašnje logike latinskog jezika.

– Nastava latinskog jezika ima mnoštvo mogućnosti, kao što je korišćenje pomoćnih sredstava (knjiga, interneta, interesantnih prevedenih tekstova antičkih pisaca, posećivanje muzeja, upoređivanje s modernim jezicima). Pomoću njih, predavanja mogu biti još interesantnija i može se ostvariti dobra radna atmosfera koja im pruža zadovoljstvo.

III) PRAĆENJE I VREDNOVANJE NASTAVE I UČENJA

Uz ovaj program su predviđena dva pismena zadatka i u prvom i u drugom polugodištu. Sadržaj: gorenavedeni pisci i drugi učenicima nepoznati pisci (pesnici, istoričari, filozofi) – na istom nivou gramatičkih problema i sadržaja. Analizira se približno osam do deset redaka teksta. Koristi se rečnik. Literatura: prevodi latinskih pesnika, istoričara, grčkih filozofa na maternjem jeziku – po izboru. Enciklopedije, leksikoni za pojedinačne osobe, događaje, pojmove, ideje i tako dalje.

ČETVRTI RAZRED
(dva časa nedeljno, 66 časova godišnje)

STANDARDI

ISHODI

Po završetku trećeg razreda, učenik će biti u stanju da:

ТЕМА

ON

1. Oblast jezičke veštine – SLUŠANJE

2. ST.1.1.1. Razume poruke, obaveštenja i uputstva koja se saopštavaju razgovetno i polako.

2. ST.1.1.2. Shvata opšti smisao informacije ili monoloških izlaganja u kontekstu.

2. Oblast jezičke veštine – ČITANJE

2.ST.1.2.2. Pronalazi potrebne informacije u tekstovima.

2.ST.1.2.5. Razume kratke adaptirane odlomke književnih dela, kao i druge tekstove u vezi s civilizacijskim tekovinama, kulturom i običajima.

3. Oblast jezičke veštine – GOVOR

2.ST.1.3.3. Traži i daje informacije, u privatnom, javnom i obrazovnom kontekstu.

4. Oblast jezičke veštine – PISANJE

2.ST.1.4.4. Piše jednostavne tekstove prema modelu, pomoću ilustracija, tabela, slika, grafikona, detaljnih uputstava.

5. Oblast ZNANJE O JEZIKU

2.ST.1.5.2. Sastavlja kratke, razumljive rečenice koristeći jednostavne jezičke strukture.

2.ST.1.5.3. Ima uglavnom jasan i razumljiv izgovor.

2.ST.1.5.4. Piše sa odgovarajućom ortografskom tačnošću uobičajene reči koje koristi u govoru.

SN

1. Oblast jezičke veštine – SLUŠANJE

2.ST.2.1.1. Razume suštinu i bitne pojedinosti poruka, uputstava i obaveštenja o temama iz svakodnevnog života i delatnosti.

2.ST.2.1.3. Razume suštinu i bitne pojedinosti monološkog izlaganja u obrazovnom i javnom kontekstu, ukoliko je izlaganje jasno i dobro strukturirano.

2. Oblast jezičke veštine – ČITANJE

2.ST.2.2.1. Razume opšti smisao i relevantne informacije u tekstovima

o bliskim temama iz obrazovnog i javnog konteksta.

2.ST.2.2.2. Otkriva značenje nepoznatih reči na osnovu konteksta koji mu je blizak.

2.ST.2.2.6. Razume adaptirane književne tekstove i prilagođene tekstove koji se odnose na civilizacijske tekovine, kulturu i običaje svog i drugih naroda.

3. Oblast jezičke veštine – GOVOR

2.ST.2.3.5. Izlaže već pripremljenu prezentaciju o temama iz svog okruženja ili struke.

4. Oblast jezičke veštine – PISANJE

2.ST.2.4.3. Piše, prema uputstvu, deskriptivne i narativne tekstove o raznovrsnim temama iz oblasti ličnih interesovanja i prema sopstvenom iskustvu.

5. Oblast ZNANJE O JEZIKU

2.ST.2.5.2. Pravilno razume i koristi veći broj složenijih jezičkih struktura.

2.ST.2.5.3. Ima sasvim razumljiv izgovor.

2.ST.2.5.5. Prepoznaje formalni i neformalni registar; poznaje pravila ponašanja i razlike u kulturi, običajima i verovanjima svoje zemlje i zemlje čiji jezik uči.

NN

1. Oblast jezičke veštine – SLUŠANJE

2.ST.3.1.2. Razume prezentaciju ili predavanje sa složenom argumentacijom, pomoću propratnog materijala.

2. Oblast jezičke veštine – ČITANJE

2.ST.3.2.1. Prepoznaje temu i shvata sadržaj raznovrsnih tekstova, primenjujući odgovarajuće tehnike/vrste čitanja.

2.ST.3.2.2. Iz različitih pisanih izvora, uz odgovarajuću tehniku čitanja, dolazi do potrebnih informacija iz oblasti ličnog interesovanja.

2.ST.3.2.6. Razume odlomke originalnih književnih dela i tekstove u vezi s civilizacijskim tekovinama, kulturom i običajima svog naroda i drugih naroda.

3.Oblast jezičke veštine – GOVOR

2.ST.3.3.1. Aktivno učestvuje u formalnim i neformalnim razgovorima/diskusijama o opštim i stručnim temama, s jednim ili više sagovornika.

4. Oblast jezičke veštine – PISANJE

2.ST.3.4.5. Piše izveštaj/prevodi sadržaje i informacije iz dužih i složenijih tekstova različitih oblasti koje čita ili sluša (npr. prepričava, opisuje, sistematizuje i sl.).

5. Oblast ZNANJE O JEZIKU

2.ST.3.5.2. Razume celokupni repertoar gramatičkih struktura i aktivno koristi sve uobičajene gramatičke strukture.

2.ST.3.5.3. Ima jasan i prirodan izgovor i intonaciju.

2.ST.3.5.5. Poznaje i adekvatno koristi formalni i neformalni jezički registar.

– razume opšti sadržaj i važnije pojedinosti izlaganja u temama;

– razume opšti sadržaj i identifikuje važnije pojedinosti dijaloških formi;

– razume opšti sadržaj i najvažnije pojedinosti dužih tekstova u vezi s temama u pogledu ličnih interesovanja;

– obrazlaže svoje mišljenje i reaguje na mišljenje drugih;

– izloži pravila latinske glagolske i imenske promene, kao i morfologije nepromenjivih reči;

– razume jednostavan izvorni ili adaptirani tekst na latinskom jeziku;

– interpretira tekstove iz svog iskustva (npr. smisao života, karijera ili bez nje, povučeni život, pitanje smrti, bogatstva, moralnih načela);

– učenik proširuje svoj rečnik specijalnim izrazima, koje mora da pronađe u rečniku;

– nove izraze interpretira, integrira u sredinu i pronalazi kako se vezuju jedan uz drugi;

– prepoznaje dugačke logičke misaone tokove, koji se iznova pojavljuju u drugim delovima epa ili ekloge;

– sposoban je da uporedi događaje u vlastitoj sredini (selo, grad) i u celoj državi, i donosi ispravan sud o tome šta treba činiti u određenim političkim situacijama.

JEZIK:

– celokupna latinska gramatika;

KLASIČNA CIVILIZACIJA

Klasični književni izvori (odlomci):

– Q. Horatius Flaccus: ode – vrhunac latinske književnosti jeste lirika velikih pesnika u „zlatnom dobu” rimske književnosti; Horacije često dotiče opšta egzistencijalna pitanja ljudskoga života;

– P. Vergilius Maro: Aeneas – Eclogae – Vergilije ima osobito bogati rečnik za opisivanje prirode, događaja, osećaja, koristi prebogatu maštu sa slikama koje se mogu razumeti jedino dubljom analizom;

– Eneida se upoređuje s nacionalnim epovima: traže se sličnosti i razlike;

– G. Sallustius Crispus: De Catilinae coniuratione; Bellum Iugurthinum – autor ovih dela/spisa piše klasičnim, vrlo lepim latinskim jezikom; obrađuje politička i socijalna previranja u rimskom društvu, odnos pojedinca prema tim pojavama, propast korumpirane zajednice, ambicije, karijere plemenitih i pokvarenih ljudi;

– odlomci dela klasičnih pisaca (npr. Platon, Aristotel, renesansni i moderni autori).

UPUTSTVO ZA DIDAKTIČKO-METODIČKO OSTVARIVANJE PROGRAMA

I) PLANIRANJE NASTAVE I UČENJA

Na četvrtoj godini nastave latinskog jezika proširuje se znanje o rimskoj kulturi, pisanoj, materijalnoj, duhovnoj i moralnoj kulturi, uključujući i filozofske pravce tog perioda. Time se želi ojačati samostalnost učenika u formiranju ispravnih hrišćanskih pogleda na svet i životnih načela, koji će im služiti u daljem obrazovanju, kao i kasnije u privatnom i javnom životu. Na četvrtoj godini, učenici čitaju i analiziraju tekstove. Više nije reč o gramatičkim analizama, nego o celovitom razumevanju teksta, to jest onoga što je autor želeo poručiti čitaocima. Teme su veoma različite da bi se proširio vidokrug i kako bi se dotakle različite književne vrste, u sklopu toga i razumevanje toka svesti, koje ima uticaj sve do danas. Ne uzima se mnogo autora, nego različiti stilovi, jer se teži čitanju većih celina (sedam do deset stranica). O sadržaju se diskutuje na časovima, upoređivanjem s maternjim jezikom i sa stranim jezicima koji se uče u gimnaziji. Usvaja se internacionalna terminologija i primenjuje se u svakidašnjem životu. Sposobnost snalaženja u rečnicima, gramatici, šire poznavanje latinske literature, usvajanje logičkog razmišljanja i vrednovanja, učenika diže na viši nivo intelektualne aktivnosti, kada se on osamostaljuje i može da donosi ispravne odluke.

II) OSTVARIVANJE NASTAVE I UČENJA

Nastava latinskog jezika počinje se od nulte tačke, što je zapravo samo delom istina. Učenici susreću mnoge pojmove koji se koriste nesvesno u svakidašnjem jeziku (maternji i strani jezik), ili u višim naučnim krugovima kao terminus technicus, i tek kasnije otkrivaju odakle je poreklo date reči. Nastava počinje kao kod ostalih modernih jezika, standardi su jednaki – pisanje, čitanje, razumevanje teksta, interpretacija. Jedina razlika jeste u tome što se kod živih jezika naglašava i govorna sposobnost, dok kod latinskog – kao „mrtvog” jezika – to se ograničava na poslovice, pesme, molitve, internacionalne pojmove na polju nauka, umetnosti, filozofije, teologije i tako dalje.

Nastava latinskog jezika ne ograničava se samo na upoznavanje jezika, nego podrazumeva i informisanje o rimskoj kulturi, koja je koren zapadne civilizacije – njegova istorija, umetnost, književnost, filozofija, načini razmišljanja, organizacija života, rešavanje egzistencijalnih pitanja (smisao života, smrt). Ovaj predmet učeniku pruža znanje i kulturu koje učenik implementira tokom daljih studija i dalje u životu. Nastava latinskog jezika objedinjuje različite školske predmete u jednu celinu, tj. pruža sintezu opšte obrazovanosti.

Preporuke za ostvarivanje programa:

– Na svakom času treba da bude zastupljen i frontalni i interaktivni način rada, koliko je moguće, kao što je slučaj kod modernih stranih jezika.

– Nastava latinskog jezika zahteva mnogo učenja napamet (memorisanje). Stoga, dobro je učenike uputiti u metodologiju tog zahteva, pokazati unutrašnju logiku (deklinacija, konjugacija, slaganje rečenice), a zatim uvežbati primenjivanje takvog znanja u praksi.

– Pored gramatike i reči – koje je nužno i u savremenim jezicima savladati – učenici uče 30–40 poslovica, s tumačenjem u kakvim se okolnostima mogu koristiti, liturgijske pojmove Katoličke crkve, molitve, i radi opšteg poznavanja istorijskih momenata rimske kulture, godine vladanja careva od Avgusta do Dioklecijana. Po izboru, učenici mogu i sami izabrati neke druge tekstove.

– Prva i druga školska godina obeležene su prednošću gramatičkih analiza rečenica, ali po završetku prevoda, pažnja se usmerava na sadržaj teksta, jer konačni cilj jeste razumevanje onoga što je napisano.

– Nastava latinskog jezika podrazumeva i kompetenciju usvajanja i produbljivanja znanja o rimskoj kulturi. Vrlo je plodonosno vezati gramatičke strukture i leksiku uz neke određene situacije, jer učenik tako bolje pamti njihovu ulogu u rečenici.

– Nastava latinskog jezika stavlja više naglaska na upoznavanje civilizacijske datosti rimskoga sveta nego drugi moderni jezici, jer kontekst je nezaobilazan za shvatanje pojedinih tekstova.

– Nastavne sadržaje latinskog jezika na početku časa treba predstaviti jasno i uokvireno, da učenik tačno vidi što se zahteva od njega, da shvati strukturu onoga što treba naučiti, kako se gradi jedan element na drugi, kao logička igra u jednu celinu. Zbog utvrđenih pravila latinskog jezika, gorenavedeno se može dobro realizovati.

– Preporučljivo je na početku svakoga časa pet do deset minuta posvetiti ponavljanju usvojenog gradiva, a potom ga povezivati s gradivom koje bi tek trebalo naučiti, radi shvatanja povezanosti i unutrašnje logike latinskog jezika.

– Nastava latinskog jezika ima mnoštvo mogućnosti, kao što je korišćenje pomoćnih sredstava (knjiga, interneta, interesantnih prevedenih tekstova antičkih pisaca, posećivanje muzeja, upoređivanje s modernim jezicima). Pomoću njih, predavanja mogu biti još interesantnija i može se ostvariti dobra radna atmosfera koja im pruža zadovoljstvo.

III) PRAĆENJE I VREDNOVANJE NASTAVE I UČENJA

Uz ovaj program su predviđena dva pismena zadatka i u prvom i u drugom polugodištu. Sadržaj: gorenavedeni pisci i drugi učenicima nepoznati pisci (pesnici, istoričari, filozofi) – na istom nivou gramatičkih problema i sadržaja. Analizira se približno osam do deset redaka teksta. Koristi se rečnik. Literatura: prevodi latinskih pesnika, istoričara, grčkih filozofa na maternjem jeziku – po izboru. Enciklopedije, leksikoni za pojedinačne osobe, događaje, pojmove, ideje i tako dalje.

Napomena: Prošireni plan i program po gorenavedenim predmetima, sastavljen je na osnovu organizacione i programske autonomije verskih obrazovnih ustanova, koja je propisana članom 37. Zakona o crkvama i verskim zajednicama – Autonomija verskih obrazovnih ustanova.

KATOLIČKI VJERONAUK

CILJEVI vjerske nastave u okviru srednjoškolskog obrazovanja i odgoja su da se njome posvjedoče sadržaj vjere i duhovno iskustvo tradicionalnih crkava i vjerskih zajednica koje žive i djeluju na našem životnom prostoru, da se učenicima pruži cjelovit religijski pogled na svijet i život i da im se omogući slobodno usvajanje duhovnih i životnih vrijednosti Crkve ili zajednice kojoj povijesno pripadaju, odnosno čuvanje i njegovanje vlastitog vjerskog i kulturnog identiteta. Pritom se upoznavanje učenika s vjerom i duhovnim iskustvima vlastite, povijesno dane Crkve ili vjerske zajednice treba ostvarivati u otvorenom i tolerantnom dijalogu, uz uvažavanje drugih religijskih iskustava i filozofskih pogleda, kao i znanstvenih spoznaja i svih pozitivnih iskustava i dostignuća čovječanstva.

ZADACI vjerske nastave su da kod učenika:

– razvija otvorenost i odnos prema Bogu, drugačijem i savršenom u odnosu na nas, kao i otvorenost i odnos prema drugim ličnostima, prema ljudima kao bližnjima, a time se budi i razvija svijest o zajednici s Bogom i s ljudima i posredno se suzbija ekstremni individualizam i egocentrizam;

– budi potreba i sposobnost za postavljanje pitanja o cjelini i konačnom smislu postojanja čovjeka i svijeta, o ljudskoj slobodi, o životu u zajednici, o fenomenu smrti, o odnosu s prirodom koja nas okružuje, kao i o vlastitoj odgovornosti za druge, za svijet kao tvorevinu Božju i za sebe;

– razvija i njeguje težnja ka odgovornom oblikovanju zajedničkog života s drugim ljudima iz vlastitog naroda i vlastite Crkve ili vjerske zajednice, kao i s ljudima, narodima, vjerskim zajednicama i kulturama drugačijim od vlastite, ka iznalaženju ravnoteže između zajednice i svoje vlastite ličnosti i ka ostvarivanju susreta sa svijetom, s prirodom i, prije i poslije svega, s Bogom;

– izgrađuje sposobnost za dublje razumijevanje i vrednovanje kulture i civilizacije u kojoj žive, povijesti čovječanstva i ljudskog stvaralaštva u znanosti i drugim područjima;

– izgrađuje svijest i uvjerenje da svijet i život imaju vječni smisao, kao i sposobnost za razumijevanje i preispitivanje vlastitog odnosa prema Bogu, ljudima i prirodi.

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA (UPUTA)

Vjerska nastava u srednjoj školi je posebno delikatna. Srednjoškolac se našao u novoj sredini, pred novim izazovima, mogućnostima, prepun želja da ih ostvari. Osnovni problem je nepovjerenje prema novoj sredini, prema samome sebi i naglašena kritičnost autoriteta. Stoga, vjeroučitelj u srednjoj školi mora poći od činjenice da je on čovjek koji „razbija” prepreke nepovjerenja. Stoga je u realizaciji nastavne jedinice naglasak na doživljajnom, a potom na spoznajnom području. Iz tog razloga su teme birane tako da se mladi čovjek prvo zadivi danoj činjenici, doživljaju, sadržaju, da prema njoj mora zauzeti svoj stav, a „čisto vjerski pristup” je svjetlo koje mu pomaže za pravilnije i cjelovitije zauzimanje stava.

Način realizacije nastave vjeronauke i ovog puta ide isključivo putem iskustva, doživljaja, a osnovna misao vodilja je otkrivanje sebe kao vrijednosti, prihvaćanje, poštovanje i izgradnja povjerenja prema drugima.

Zbog samog identiteta gimnazije vjerska nastava – katolički vjeronauk u trećem i u četvrtom razredu zastupljen je tjedno s dva sata, zbog kojih se sadržaj proširuje, ali ne mijenja strukturu i dane teme.

Treći razred

Tjedni fond sati

2 sata

Godišnji fond sati:

74 sata

TEMA

CILJ

ISHODI

Po završetku teme učenik će biti u

stanju:

PREPORUČENI SADRŽAJI PO TEMAMA

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

I. KRŠĆANSKO POIMANJE ČOVJEKA

• Objasniti značenje čovjeka kao osobe i subjekta na temelju biblijskog teksta (Post 1,26);

• Objasniti razliku između biblijskog i suvremenog poimanja čovjeka;

• Upoznati Kristov način vršenja volje Očeve i otkriti vlastiti put vršenja volje Božje;

• Izdvojiti i opisati neka važna obilježja kršćanskog života po kojima čovjek može ostvariti Božju volju promičući milosrđe, pomirenje, ljubav i pravednost;

• Poticanje učenika na zauzimanje osobnog stava opredijeljenosti za nasljedovanje osobe Isusa Krista i njegova puta.

• Prepoznati u biblijskoj slici čovjeka uporište za međuljudske odnose;

• Razumjeti teološko- antropološko poimanje čovjeka kao stvorenog, ranjenog, spašenog, etičkog i besmrtnog bića;

• Shvatiti da iza shvaćanja čovjeka postoje prijeporna pitanja koja imaju ideološka, politička, društvena i kulturna obilježja;

• Uočiti neke različite i raširene poglede na čovjeka u odnosu na kršćansku sliku čovjeka;

• Shvatiti važnost izgradnje kršćanskoga života u stavu povjerenja u Boga koji ljubi čovjeka i želi mu postignuće punine života.

• Predstavljanje plana i programa za treći razred;

• Čovjekovo stvaranje u Bibliji;

• Čovjek kao stvorenje i slika Božja;

• Čovjekovo mjesto u stvaranju;

• Čovjek je biće odnosa;

• Čovjek – osoba usmjerena prema nadnaravnom;

• Isusov put je put kršćana (Mt 5,1–12);

• Provjera znanja.

• Vođeni razgovor i rasprava o različitim obilježjima ljudske osobe;

• Kritičko čitanje i interpretacija biblijskih i drugih tekstova s usporednim promatranjem i analizom dokumentarne i simboličke fotografije i ilustracija;

• Probiranje i vrednovanje novinskih isječaka, iskustava i primjera iz života koji tematiziraju čovjeka kao osobu, njegovo dostojanstvo i poslanje i zajednički kritički odabir bitnih potreba i obilježja čovjeka;

• Igra uživljavanja u različite životne situacije s traženjem odgovora na važna životna pitanja;

• Promjena perspektive i pisanje suprotnoga teksta: volja Božja – moja volja;

• Vođeni razgovor s tumačenjima pojmova milosrđe, opraštanje, pomirenje, pravednost, ljubav;

• Pravljenje nacrta vlastitog života suobličena volji Božjoj;

• Izrada plakata.

II. ČOVJEK – MORALNO BIĆE

• Naučiti upoznati čovjeka kao moralno i etičko biće svjesno svojeg djelovanja koje je usko vezano uz njegovu narav;

• Osvješćivanje učenika da je jedino čovjek razumno i slobodno biće odgovorno za svoje čine

• Navesti uvjete o kojima ovisi moralnost čovjekovih čina (shvaćanje dobra i zla te njihove razlike, sloboda, spoznaja i prirodni zakon kao univerzalna norma);

• Objasniti povezanost vjere i morala;

• Osvješćivanje učenika da ljudsko djelovanje uvijek treba biti usmjereno prema dobru, a za kršćane je dobro uvijek povezano s Bogom, odnosno sam Bog je najviše Dobro.

• Prepoznati različite definicije čovjeka u specifičnom poimanju pojedinih znanosti o čovjeku;

• Razumjeti pojmove etika, moral i kršćanski moral.

• Prepoznati društvene utjecaje na oblikovanje kriterija određivanja dobra i zla.

• Razumjeti razliku između prirodnog i objavljenog moralnog zakona;

• Uočiti postojanje objektivnih moralnih normi;

• Uočiti da se čitav ljudski život temelji na vjerovanju i povjerenju;

• Razumjeti i usvojiti načela moralnog djelovanja;

• Uočiti bitnu poveznicu između vjere i morala i njihovo značenje za istinski kršćanski život.

• Čovjek – polazište etičkoga razmišljanja (Post 27,1–35);

• Subjekt i objekt moralnog djelovanja (Pnz 30,15–20);

• Izvori moralnosti – objekt čina, okolnosti, nakana ili svrha činitelja

• Grijeh

• Grijeh u Bibliji

• Vrste grijeha

• Ponavljanje

• Provjera znanja

• Kriteriji dobra i zla;

• Odnos vjere i morala

• Čovjekovo znanje

• Odnos ljudske naravi i milosti

• Actus hominis – actus humanus

• Provjera znanja

• Sloboda

• Ponavljanje

• Savjest

• Savjest u Svetome pismu (Mk7,21)

• Nauk Crkve

• Gaudium

et spes: 16

• Savjest pred zakonom i suvremenim etičkim pitanjima

• Provjera znanja

• Ljudska prava

• Etika i religije

• Ponavljanje

• Provjera znanja

• Prosudba različitih pristupa i slika o čovjeku koje stvaraju različite znanosti;

• Postavljanje problema i rasprava o svijetu mladih:

• Imati ili ne imati etičke i moralne norme,

• Prihvaćati ili odbacivati moral;

• Odabir dokumentarnih i simboličkih fotografija s moralnom tematikom i rasprava o njihovim porukama u poveznici s etičkim i moralnim normama i životom;

• Problemsko razmatranje različitih etičkih pristupa i etičkih teorije o čovjeku, ljudskoj naravi i djelovanju, kriterijima dobra i zla;

• Napraviti pojedinačne, a potom zajedničke kriterije za vrednovanje dobra i zla, analizirati u skupnom radu neke zapovijedi, naredbe, pravila i norme iz svakodnevnog života;

• Analizom biblijskih i drugih tekstova upoznati i izdvojiti obilježja ljudske moralnosti;

• Problemski otvoriti pitanje odnosa vjere i morala u kršćanskom životu, i odgovoriti na pitanje: je li moralno ponašanje današnje mladeži i odraslih u skladu s kršćanskim moralom?

III. LJUBAV PREMA BOGU I BLIŽNJEMU

• Poticanje učenika na razumijevanje da je najviše dobro ono koje je u sebi ostvarilo savršenu sliku postojanja i izvor svih drugih dobara;

• Upoznati obilježja pojma „vršiti volju Božju” i njegovo značenje za kršćanski život;

• Otkriti i poznavati Dekalog, objavljeni Božji zakon, kao naravni temelj ljudskog moralnog postupanja i života;

• Kritičko uočavanje prisutnosti dobra i zla, stvarnosti grijeha u svijetu te raznih pokušaja negiranja grijeha;

• Opisati temeljno značenje evanđeoskog pojma ljubavi – Zapovijed ljubavi;

• Osposobljavanje učenika za shvaćanje da kršćanski moralni i duhovni život nije zbroj normi i zakona, nego ljubav prema Bogu i nasljedovanje Isusa Krista.

• Shvatiti da se na Bogu koji je najviše Dobro temelji kršćanski moral;

• Razumjeti važnost ostvarenja reda, pravila i pravednih zakona u međuljudskim odnosima i u društvu;

• Uočiti i prepoznati sadržaj i važnost prve Božje zapovijedi, te razumjeti značenje i oblike slavljenja dana Gospodnjeg;

• Otkriti grijeh kao prijestup ljubavi prema Bogu i bližnjemu;

• Spoznati da Božje milosrđe i praštanje nadilazi ljudsko zlo i grijeh i da je Bog pravedni Sudac i milosrdni Otac;

• Otkriti da put obraćenja traži opredijeljenost za dobro i dobrog Boga te međusobno praštanje i pomirenje s ljudima;

• Otkriti novost, razine i obilježja kršćanskog shvaćanja ljubavi u pojmovima philia, eros i agape;

• Osjetiti potrebu nasljedovanja Krista i izgradnje vlastitoga kršćanskog moralnog djelovanja po evanđeoskom zakonu ljubavi.

• Bog – temelj kršćanske moralnosti;

• Zakon – uvod;

• Objavljeni moralni zakon – temeljni zakon;

• Deset Božjih zapovijedi;

• V. zapovijed: „ne ubij”;

• Ponavljanje;

• Zakon ljubavi prema Bogu;

• Protivnosti ljubavi prema Bogu;

• Prisutnost zla i grijeha u čovjeku – prijestup istinske ljubavi prema Bogu i čovjeku;

• Evanđeoski zakon ljubavi;

• Dao svoj život za spas;

• Provjera znanja.

• Pripremljena rasprava o Bogu kao najvišem Dobru i ljudskoj slobodi pred pitanjem izbora između dobra i zla;

• Čitanje, analiza i interpretacija biblijskih tekstova u kojima se pokazuje Božji plan s čovjekom;

• Asocijacije na riječ moral i zakon;

• Vođenje pripremljene rasprave o važnosti poštivanju moralnih normi i zakona u svakodnevnom životu;

• Analizirati i interpretirati izabrane biblijske tekstove koji pokazuju put promicanja kršćanskih moralnih načela: štovanje pravoga Boga, promicanje istine i ljudskog života, poštovanje roditelja, poštivanje tuđeg vlasništva;

• Meditativno promišljanje nad tajnom imena dragih osoba, svojih bližnjih i nad Božjim imenom;

• Analiza novozavjetnih tekstova: Isusova moć nad zlom (grijeh, bolest) i nad Zlim, te o Kristovu govoru o ljubavi prema bližnjima i prema neprijatelju: Mt 5, 43–48 i 22, 36–40; Iv 15, 16–19; Mt 7,12).

IV. MUŠKO I ŽENSKO STVORI IH

• Upoznati biblijsko poimanje braka i obitelji;

• Navesti i objasniti biblijsko utemeljenje sakramenta ženidbe;

• Navesti preduvjete za valjano sklapanje sakramenta ženidbe i put priprave za sakramentalni brak;

• Objasniti odrednice odgovornog roditeljstva;

• Upoznati crkveni nauk o odgovornom planiranju i rađanju djece;

• Upoznati važnost skrbi za djecu i obitelj kao temelj osobnog i društvenoga dobra i napretka.

• Razumjeti poruku Drugog biblijskog izvješća o stvaranju čovjeka kao temelj kršćanskog poimanja čovjeka kao muškarca i žene;

• Prepoznati razliku između spola i spolnosti (seksualnosti);

• Razumjeti povezanost pojmova dostojanstvo, odgovornost i spolnost;

• Razumjeti kršćansko shvaćanje spolnosti, narav i smisao braka i obitelji;

• Razumjeti sakrament ženidbe kao otvorenost životu i sudjelovanje u Božjem stvarateljskom činu; Razumjeti važnost cjelovita odgoja djece čemu pripada i vjerski odgoj.

• Čovjek – žena i muškarac;

• Brak i obitelj u Božjem naumu;

• Ženidba – sakrament bračne ljubavi i zajedništva;

• Ženidba sakrament – nastavak;

• Ponavljanje;

• Roditelji i obitelj – odgovorno

roditeljstvo;

• Seksualnost;

• Problematika abortusa;

• Provjera znanja.

• Izdvajanje i tumačenje bitnih pojmova: muškarac, žena, spol, spolnost, seksualnost;

• U skupnom radu istražiti i na plakatu izložiti aspekte dostojanstva muškarca i žene;

• Stvaranje problemskog pitanja o važnosti braka i obitelji danas;

• Analizirati i interpretirati biblijske tekstove: Post 1,76–29; 2,18–25; 1 Kor 6, 12–20;

• Analizirati posljedice preljuba, razvoda, slobodnih veza i dr. te utvrditi kriterije kršćanskog moralnog pristupa tim povredama braka i obitelji;

• Definirati bitne činjenice ustanovljenja sakramenta ženidbe (Mt 19) i protumačiti uvjete za valjano sklopljenu ženidbu;

• Ostvariti problemsku diskusiju i vođeni razgovor o „modi” razvoda braka, življenja bez braka ili o „braku na pokus”

• Analizirati tekstove koji govore o odgovornom roditeljstvu i planiranju obitelji te izdvojiti poruke i o njima razgovarati: Humanae vitae, Pismo pape obiteljima, Familiaris Consortio, Mulieris dignitatem

V. DOSTOJANSTVO LJUDSKOG ŽIVOTA

• Stvaranje svijesti kod učenika da je svaki život Božji dar i kao takav svet i neuništiva vrijednost;

• Upoznati biblijske temelje o vrijednosti i svetosti ljudskoga života i tekstove o Isusovoj posebnoj brizi i skrbi za siromašne i potrebne;

• Osvješćivanje učenika da život započinje od trenutka začeća, kada nastaje jedinstvena i neponovljiva osoba kojoj pripadaju sva osobna prava i nepovredivo pravo na život;

• Upoznati i razumjeti bitna bioetička načela;

• Upoznati značenje Hipokratove prisege;

• Upoznati biblijsko utemeljenje, značenje i učinke sakramenta bolesničkog pomazanja kao i načine na koje Crkva danas promiče brigu za bolesne i nemoćne.

• Razumjeti promicanje ljudskog života kao kršćansku obvezu;

• Razumjeti i usvojiti stav zaštite čovjeka kao osobe od začeća do prirodne smrti, i da su povrede ljudskoga života: ubojstvo, pobačaj, samoubojstvo, eutanazija;

• Prepoznati opasnosti manipulacije u transplantaciji organa;

• Razumjeti razloge zbog kojih sve što je znanstveno moguće na području bioetike nije i moralno dopustivo (genom, kloniranje, matične stanice);

• Uočiti probleme suvremenoga svijeta koji donose siromaštvo, bolesti i umiranje djece;

• Otkriti donekle zaboravljeno značenje sakramenta bolesničkog pomazanja u životu kršćana;

• Razumjeti povezanost sakramenta bolesničkog pomazanja i skrbi za zdravlje i život;

• Razviti osjetljivost za siromašne i ugrožene.

• Svetost i dostojanstvo ljudskog života;

• Životom obdareni i u život pozvani;

• Problematika samoubojstva;

• Poštivanje dostojanstva osobe – izazovi znanosti;

• Problematika eutanazije;

• Dostojanstvo osobe pred stvarnošću patnje, bolesti i smrti;

• Sakrament bolesničkog pomazanja: povijesni pregled;

• Sakrament bolesničkog pomazanja: učinci sakramenta bol. Pomazanja;

• Provjera znanja.

• Stvaranje problemske situacije i rasprava na temu: tko je gospodar ljudskog života – Bog ili čovjek?;

• U skupnim radovima upoznati i analizirati neka bioetička načela u poveznici s konkretnim pitanjima;

• Čitanje i analiza Hipokratove prisege;

• Stvaranje problemske situacije i rasprava o ljudskom životu s temom: Život kao slobodan izbor i dar ili slučajnost;

• Skupni rad s temom: Sadašnje prijetnje ljudskom životu;

• Rasprava o transplantaciji i doniranju ljudskih organa;

• Informacija o ljudskom zdravlju i problematici kloniranja, umjetne oplodnje, poštovanja tjelesne cjelovitosti i ljudskoga života;

• Istraživanje i kritička analiza biblijskih, doktrinarnih i drugih tekstova u kojima Crkva izlaže svoj nauk o navedenim pitanjima;

• Navesti primjere doprinosa poznatih kršćana u skrbi za bolesne i potrebite (majka Tereza, Albert Schweitzer i dr.);

• Aktualizacija (posadašnjenje) biblijskih tekstova koji govore o brizi za siromašne, nemoćne i potrebite.

VI. ŽIVJETI U ISTINI

• Poticanje učenika da žudi za istinom, a samim tim i za Bogom koji je izvor istine;

• Osvješćivanje učenika da je najizravnija povreda istine laž, ogovaranje i kleveta;

• Razvijanje kritičke svijesti o važnosti medija u suvremenom svijetu;

• Upoznati Krista kao potpunu Istinu koja oslobađa.

• Shvatiti važnost iskrenosti i istinoljubivosti među ljudima;

• Razumjeti negativne posljedice lažnog svjedočenja, laži i krivokletstva za osobu i društvo;

• Zauzeti stav za istinu na osobnoj i društvenoj razini;

• Uočiti opasnost prikrivanja istine, lažnog prikazivanja činjenica i zloporabe istine koja se događa preko masovnih medija;

• Razumjeti kršćanski moralni pristup istini;

• Prihvatiti Isusov primjer i put življenja i promicanja istine.

• Hoditi u istini;

• „Istina će vas osloboditi”;

• Isus Krist – punina istine;

• Isusov put istine – svakodnevno svjedočenje;

• Tko su mučenici;

• Tko su mučenici (nastavak);

• Svjedočenje mučeništva;

• Ponavljanje;

• Provjera znanja;

• Zaključivanje ocjena na kraju školske godine.

• Prikupljanje različitih novinskih tekstova i poruka o svakodnevnim životnim pitanjima i temama i kritička analiza o istinitosti i cjelovitosti informacija koje nam prenose;

• Stvaranje problemske situacije i rasprava o suprotnostima: istina i laž u osobnom i društvenom životu?;

• Analiza i tumačenje bitnih pojmova u poveznici s njihovim značenjem u svakodnevnom ljudskom i kršćanskom životu: laž, lažno svjedočenje, krivokletstvo, istinitost, istinoljubivost;

• Kritički istražiti i analizirati Kristov pristup istini i izraditi nacrt kršćanskoga puta u Kristovoj istini i slobodi;

• Sažeti glavna obilježja novih religioznih pokreta i sljedbi; tablično prikazati razliku uporabe Biblije i meditacije u kršćanstvu i u nekim religioznim sljedbama i pokretima.

PREPORUČENA LITERATURA:

Biblija: Stari i Novi zavjet, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2009.

Katekizam Katoličke Crkve, Hrvatska biskupska konferencija, Zagreb, 1994.

Biblijski priručnik – Mala enciklopedija, Kršćanska sadašnjost & Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1989.

II. Vatikanski sabor, Dokumenti, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1980.

Hering, B.: Kristov zakon (l–lll), Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1986.

Matulić, T.: Bioetika, Glas Koncila, Zagreb, 2001.

Životom darovani, Udžbenik katoličkog vjeronauka za treći razred srednjih škola, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2010.

Nemes György–Nemes Rita–Göcze István, Katolikus dogmatika és erkölcstan, Hittankönyv a középiskolák

11. Osztálya számára, Az Apostoli Szentszék Könyvkiadója, Budapest, 2011.

KORELACIJA S DRUGIM PREDMETIMA/MODULIMA:

1. Materinski jezik i književnost

2. Povijest

3. Biologija

4. Filozofija

5. Psihologija

6. Sociologija

7. Zemljopis

8. Likovna i glazbena kultura

Četvrti razred

Tjedni fond sati:

2 sata

Godišnji fond sati:

66 sati

TEMA

CILJ

ISHODI

Po završetku teme učenik će biti u

stanju:

PREPORUČENI SADRŽAJI PO TEMAMA

NAČIN OSTVARIVANJA PROGRAMA

I. SUVREMENI ČOVJEK PRED PITANJEM BOGA

• Poticanje učenika na propitivanje uzroke poteškoća s vjerom u Boga kod suvremenoga čovjeka;

• Protumačiti uzroke religioznog indiferentizma (utilitarizam, hedonizam, konzumerizam, relativizam) i ateizma;

• Raščlaniti odnos vjere i slobode te slobode i ovisnosti kod suvremenoga čovjeka;

• Objasniti posebnost i autentičnost kršćanskoga duhovnog iskustva;

• Pojasniti vlastitu predodžbu o Bogu kroz sučeljavanje s kršćanskim i nekršćanskim iskustvima i interpretacijama Boga.

• Pojasniti povezanost čovjekove slobode i Božjeg dopuštenja zla i patnje prema Post2;

• Objasniti Kristov put kroz muku i smrt do uskrsnuća kao Božji odgovor na problem patnje;

• Navesti i objasniti dokaze o Božjoj opstojnosti.

• Razlikovati i objasniti pojmove sekularizacija i sekularizam;

• Prepoznati utjecaje ateističke interpretacije religije u svom okruženju;

• Razlikovati deklarativnu i funkcionalnu od istinske religioznosti;

• Prepoznati utjecaje postmoderne kulture (subjektivizam, fragmentarnost, trenutačnost) na čovjekovu religioznost;

• Prepoznati nove oblike pojavljivanja religioznih pitanja;

• Promišljati vlastiti odnos prema Bogu i prepoznati različite utjecaje na njega

• Navesti i objasniti oblike i uzroke iskrivljenih predodžbi o Bogu;

• Navesti bitna obilježja novih religioznih pokreta i sljedbi te ih vrednovati iz kršćanske perspektive;

• Prepoznati problem zla i patnje u svijetu kao klasično pitanje koje izaziva sumnju u Božju svemoć, dobrotu i pravednost;

• Uvidjeti racionalno i emocionalno značenje

razumskog utemeljenja vjere za vlastiti život;

• Uočiti da Bog nadilazi sve ljudske predodžbe.

• Upoznavanje učenika s planom i programom;

• Izazov nevjera – poteškoće suvremenog čovjeka s Bogom;

• Suvremena religioznost i njezina pitanja;

• Sekularizam, deizam, agnosticizam;

• Ateizam, New Age;

• Predodžbe o Bogu;

• Traganja za iskustvom svetoga;

• Sveci kao Božji znak;

• Pitanje Boga pred iskustvom patnje i zla u svijetu;

• Pitanje Boga pred iskustvom patnje i zla u svijetu – nastavak;

• Mogućnost naravne spoznaje Boga;

• Dokazi o Božjoj opstojnosti;

• Provjera znanja.

• Razgovarati o značenju Boga u konkretnim životima ljudi iz vlastitog okruženja; scenski ili pantomimom prikazati značenja pojmova utilitarizam;

• Analizirati tekstove klasičara kritike religije (Feuerbach, Marx, Nietzsche, Freud); napisati vlastiti osvrt na njihovu kritiku religije;

• Pronaći primjere današnjih načina očitovanja potrebe za religioznim i pseudoreligioznim;

• Pronaći na internetu kontekste u kojima se pojavljuje pojam duhovno/duhovnost;

• Sažeto prikazati odrednice kršćanskog duhovnog iskustva;

• Pronaći različite predodžbe o Bogu na primjerima iz književnosti te ih usporediti s biblijskom objavom i iskustvom Boga;

• Pokušati opisati vlastitu sliku o Bogu.

• Meditativno promišljati o vlastitom suočavanju sa zlom i s patnjom;

• Pronaći biblijske tekstove o Jobovu prihvaćanju patnje i o Kristovu prihvaćanju muke i smrti za spas čovječanstva;

• Opisati razlike između vlastite religioznosti u djetinjoj dobi i danas;

• Pronaći pjesničke i biblijske tekstove koji govore o tome da je Bog uvijek drukčiji od naših očekivanja.

II. BIBLIJSKA SLIKA BOGA I ISKUSTVO BOGA

• Objasniti proces spoznaje Boga u Starome zavjetu od Abrahamova plemenskog Boga do univerzalnog Boga kojega navješćuju proroci;

• Navesti i objasniti bitna obilježja starozavjetne slike o Bogu, osobito na temelju objave Božjeg imena (Iz l3,13–15);

• Objasniti novost slike Boga kojega objavljuje Isus kroz svoje propovijedanje i djelovanje;

• Objasniti odnos Isusova sinovstva u odnosu prema Bogu;

• Uputiti na ključne momente objave trojedinoga Boga u Novom zavjetu.

• Navesti mogućnosti i načine kršćaninova susreta s Bogom danas;

• Objasniti narav i važnost sakramenata kao znakova susreta s Bogom i ljudima za kršćanski život;

• Upoznati kršćansko iskustvo Boga na primjerima života svetaca i svjedoka vjere: sv. Augustina i sv. Franje Asiškoga

• Razumjeti Izraelovo iskustvo savezničkog odnosa Boga i naroda te Boga i pojedinca;

• Otvoriti se Božjem univerzalnom očinstvu po Isusu i bratskoj povezanosti među ljudima;

• Razumjeti Riječ Božju kao povlašteno mjesto susreta s Bogom;

• Razumjeti molitvu kao osobni i zajednički susret s Bogom;

• Razumjeti sakramente kao djelotvorne znakove susreta s Bogom;

• Razumjeti Crkvu kao nezaobilazno mjesto kršćanskoga susreta s Bogom;

• Razumjeti da kršćanin u bližnjemu prepoznaje i susreće Boga;

• Doživjeti Boga kao onoga koji praštanjem spašava i daje mogućnost novoga početka;

• Prepoznati kršćansko iskustvo Boga na primjerima života svetaca i svjedoka vjere: sv. Augustina i sv. Franje Asiškoga

• Vježbati odgovarati na Božji poziv u vlastitom životu.

• Božja objava – Dei Verbum;

• Bog u svjedočanstvu vjere Staroga zavjeta;

• Bog u svjedočanstvu vjere Novoga zavjeta;

• Kršćansko iskustvo Božje prisutnosti u skrivenosti;

• Kršćanski putovi do susreta s Bogom (Riječ Božja, molitva, sakramenti, Crkva, događaji vlastitog života);

• Kršćanski putovi do susreta s Bogom – nastavak;

• Ponavljanje;

• Biblijsko iskustvo udaljavanja i vraćanja Bogu;

• Sakramentalno iskustvo Boga kroz povijest;

• Sakramentalno iskustvo milosrdnoga Boga danas;

• Bog u iskustvu kršćanskih svetaca i svjedoka vjere;

• Ponavljanje;

• Provjera znanja.

• U natuknicama sažeti svoja dosadašnja znanja o Abrahamu, Mojsiju i prorocima;

• Meditativno ponirati u značenje objave Boga i Božjeg imena u Starom zavjetu;

• Na temelju umjetničke slike Isusa koji propovijeda na gori napisati najvažnije poruke kojima on objavljuje Boga ljudima;

• Pronaći i analizirati novozavjetne tekstove koji očituju Isusov poseban sinovski odnos prema Bogu;

• Pogledati isječak iz filma „Pasija” u kojemu Isus na aramejskom jeziku zaziva Boga;

• Na temelju evanđeoske perikope o događaju Emausa izvesti zaključke o Božjoj skrivenoj prisutnosti među nama danas;

• Shematski prikazati značenje sakramenata za kršćanski život;

• Pronaći novozavjetne tekstove u kojima se Isus poistovjećuje s bližnjim;

• Analizirati biblijske tekstove koji svjedoče o Božjem milosrđu i praštanju;

• Potražiti umjetnički prikaz nekog prizora Božjeg praštanja i analizirati ga;

• Razgovarati o iskustvu ljudske potrebe da se ispovjedi i počne iznova;

• Razgovarati o sličnosti Augustinova puta vjere s primjerima osoba iz vlastite sredine;

• Pogledati isječak iz filma o životu sv. Franje;

• Posjetiti franjevački samostan;

• Poslušati Franjinu Pjesmu stvorova i analizirati je.

III. LJUDSKI RAD I STVARALAŠTVO

• Objasniti razliku i odnos između poziva (zvanja) i zanimanja;

• Posvijestiti zadatke koji proizlaze iz krsnog poziva;

• Izložiti biblijsko shvaćanje i značenje rada i čovjekovu sličnost s Bogom;

• Protumačiti nužnu povezanost između rada, pravde i solidarnosti u kršćanskom socijalnom nauku i vrednovanje rada u današnjem neoliberalnom kapitalizmu;

• Sagledati problematiku nezaposlenosti (njezine uzroke, posljedice i odnos prema pravu na rad);

• Objasniti pojam etike poslovanja;

• Objasniti pojmove osobnog i općeg dobra;

• Protumačiti značenje starozavjetnoga pojma „šalom” i objasniti kršćansko shvaćanje mira.

• Prepoznati povezanost vlastitih sposobnosti i sklonosti sa životnim pozivom;

• Kritički sagledati negativne pojave u društvu koje su posljedica otuđenja od pravog značenja rada;

• Uvidjeti nužnost pravednih odnosa u društvu i tražiti načine njihova promicanja;

• Shvatiti pravdu kao izraz poštovanja ljudske osobe;

• Uočiti da je skrb za potrebite (djela milosrđa) i svijest o solidarnosti bitna odrednica kršćanskog identiteta.

• Uvidjeti dosege i posljedice neetičnog ponašanja u gospodarstvu;

• Zainteresirati se za promicanje općeg dobra i shvatiti ga kao vlastitu obvezu;

• Prepoznati istinu, pravdu i mir kao putove ostvarivanja općeg dobra.

• Kršćanski pogled na rad;

• Čovjekovo pravo za rad;

• Nauk Crkve o pravima radnika;

• Pravda i solidarnost;

• Opća namjena i privatno vlasništvo dobara;

• Poštivanje osobâ i njihovih dobara – tuđih dobara;

• Društveni nauk Crkve;

• Ponavljanje;

• Etika poslovanja;

• Pravednost i solidarnost među narodima;

• Briga za opće dobro;

• Ljubav prema siromasima;

• Kršćansko zauzimanje za mir;

• Problematika rata;

• Provjera znanja.

• U dva stupca unositi različita zvanja (pozive) i zanimanja, te razgovarati o razlozima odabira škole koju učenici pohađaju;

• Nabrojiti vlastite sposobnosti i sklonosti te ih povezati s vlastitim životnim zadatkom;

• Izabrati i prikazati ulomke enciklike Laborem exercens o važnosti ljudskoga rada i utemeljenju čovjekova prava na rad.

• Pomoću Biblijske konkordancije i Rječnika biblijske teologije potražiti mjesta na kojima se govori o ljudskome radu i izvesti iz njih značenja biblijskoga shvaćanja rada;

• Analizirati shvaćanje rada u socijalnim enciklikama crkvenog učiteljstva;

• Razgovarati o povijesnom odnosu zapovijedanih kršćanskih blagdana i zaštite dostojanstva težaka i radnika;

• Navesti različite primjere solidarnosti pojedinaca i Caritasa sa slabijima i potrebitima;

• Potražiti na internetu papinu poruku za svjetski dan mira (1. siječnja);

• Pronaći biblijske tekstove o miru i izvesti iz njih biblijsko shvaćanje mira;

• Raspraviti odnos između mira kao dara i zadatka.

IV. IZAZOVI ZNANSTVENO-TEHNIČKOG NAPRETKA

• Navesti i obrazložiti prednosti i rizike znanstvenih spoznaja i tehnoloških dostignuća;

• Posvijestiti relativnost i djelomičnost znanstvenih spoznaja;

• Uočiti i objasniti razliku između znanja i mudrosti;

• Uočiti prednosti i opasnosti globalizacije;

• Učiti kritički pristupiti sredstvima informiranja;

• Protumačiti kršćansko shvaćanje istine i obvezu kršćana prema istini;

• Upozoriti na pozitivne mogućnosti novih medicinskih tehnologija, ali i na njihovu zloporabu;

• Upozoriti na tendencije razvijanja individualizma u društvu i zauzimati se za očuvanje i razvijanje ljudskog zajedništva.

• Shvatiti važnost znanja i znanosti za napredak i razvoj čovjeka;

• Zauzeti stav suodgovornosti i sudjelovanja u traženju rješenja za pitanja koja nameće znanstveno-tehnički razvoj;

• Uočiti opasnost ideologizacije znanosti;

• Usvojiti kršćanski stav prema uporabi medija;

• Usvojiti pozitivan stav prema čovjekovoj težnji za poboljšanjem kvalitete života;

• Prepoznati različite načine zauzimanja za humaniji svijet;

• Uočiti posebnosti kršćanskog humanizma;

• Shvatiti zahtjeve kršćanske etike kao poticaj na preuzimanje odgovornosti;

• Gajiti svijest odgovornosti pred Bogom za stvoreni svijet;

• Uočiti kobne posljedice individualizma;

• Razumjeti odnos individualizma i moralnog subjektivizma;

• Shvatiti najužu povezanost Kraljevstva Božjega i kršćanskoga zauzimanja za humaniji svijet.

• Budućnost i moć znanja;

• Informatizacija i globalizacija;

• Inter mirifica – II. Vat. sabor;

• Znanost u službi poboljšanja života;

• Briga za okoliš;

• Zajedništvom do napretka;

• Ponavljanje pojedinih tema;

• Provjera znanja.

• Pronaći i analizirati

različite definicije znanja i znanosti;

• Navesti primjere ideologizacije znanosti;

• Kroz razgovor u skupini tražiti rješenja za pravedan pristup obrazovanju i znanju za sve ljude;

• Prikupiti informacije o prednostima i manama globalizacije;

• Potražiti informacije o najvažnijim otkrićima zbog kojih se danas govori o biološkoj revoluciji;

• Analizirati ulomke crkvenih dokumenata koji govore o kršćanskom stavu prema genetičkom inženjeringu;

• Propitati vlastiti stil života i razgovarati o promjeni konkretnih navika;

• Potražiti i analizirati programe ekoloških udruga;

• Razgovarati o posljedicama individualizma;

• Pronaći novozavjetne tekstove o kršćanskom zajedništvu kakvo Krist želi i usporediti ga s vlastitim iskustvom crkvenog zajedništva.

V. KRŠĆANSKA NADA U BUDUĆNOST

• Posvijestiti opasnosti i strahove koje doživljava suvremeni čovjek s obzirom na budućnost;

• Upoznati različite povijesne modele očekivanja budućnosti;

• Upoznati razloge i navesti situacije u kojima se javljaju apokaliptičke vizije i proroštva;

• Upoznati specifičnu poruku biblijske apokaliptike;

• Navesti bitne oznake kršćanskoga stava prema svršetku čovjekova života i svijeta;

• Razumjeti značenje pojma paruzije i objasniti kršćansku nadu u Kristov ponovni dolazak;

• Upoznati biblijske temelje i suvremeno poimanje kršćanske eshatologije.

• Ispitati vlastite stavove prema očekivanju budućnosti;

• Razumjeti značenje pojma apokalipsa (otkrivenje) i navesti značajke apokaliptike kao književne vrste;

• Nabrojati najvažnije slike i poruke biblijske apokaliptike;

• Doživjeti oslobađajući učinak biblijske poruke o Božjoj promisli i pobjedi dobra;

• Uočiti različitost ljudskih osjećaja i pitanja naspram očekivanja osobnog i općeg svršetka;

• Razlikovati pojedinačni i opći (posljednji) sud;

• Gajiti pouzdanje u Boga koji želi čovjekovo dobro;

• Uvidjeti potrebu odgovornog života i angažmana za dobro;

• Uočiti važnost eshatoloških tema u likovnoj, književnoj, glazbenoj, filmskoj i scenskoj umjetnosti;

• Razlučiti kršćanski nauk o raju, paklu i čistilištu od popularnih i iskrivljenih interpretacija;

• Prepoznati značenje Kristova uskrsnuća za naše uskrsnuće;

• Uočiti da je nada i pouzdanje u Božju ljubav temeljni kršćanski stav u odnosu na čovjekove posljednje stvari.

• Svjetovna očekivanja budućnosti;

• Eshatološki i

apokaliptički

• tekstovi u Bibliji;

• Knjiga Otkrivenja;

• Knjiga Otkrivenja;

• Čovjek pred pitanjem svršetka;

• Općeniti sud;

• Raj;

• Čistilište;

• Pakao;

• Ponavljanje;

• Kršćanska nada:

Prazan grob – Ukazanja Uskrsloga;

• Smisao i spasotvorno značenje uskrsnuća;

• Isus će doći suditi žive i mrtve;

• Novo stvorenje, uskrsnuće i život vječni;

• Ponavljanje;

• Provjera znanja;

• Zaključivanje ocjena na kraju godine.

• Napisati kratko želje i nade koje projiciramo u budućnost, te vlastite strahove spram budućnosti;

• Pogledati isječke iz druge verzije filma „Apokalipsa danas” (2001.) i navesti razloge zbog kojih je film nazvan tim imenom;

• Čitati odlomke iz knjige Otkrivenja i druge biblijske apokaliptičke tekstove te navesti sličnosti i razlike biblijske i svjetovne apokaliptike;

• Pogledati/poslušati i analizirati različite umjetničke prikaze i scenarije svršetka svijeta (likovne, glazbene, literarne, filmske, scenske...);

• Usporediti tekstove iz različitih religija o čovjekovoj radikalnoj odgovornosti i sudu nakon smrti;

• Analizirati novozavjetne tekstove o Kristovu ponovnom dolasku i sažeto prikazati kršćansku vjeru u Kristovu paruziju;

• Razgovarati o odnosu predodžbe o Bogu i osjećaja vezanih uz osobni susret s Kristom na kraju ovozemnoga života;

• Analizirati umjetničke prikaze kršćanskog shvaćanja posljednjih stvari;

• Meditativno čitati novozavjetne tekstove u kojima Isus govori o svom odlasku k Ocu i uskrsnuću, poručujući učenicima „Idem pripraviti vam mjesto”;

• Analizirati slike Marijina uznesenja;

• Na temelju crkvenih dokumenata sažeto prikazati što Crkva vjeruje o Mariji.

PREPORUČENA LITERATURA:

Biblija, Stari i Novi Zavjet, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2009.

Katekizam Katoličke Crkve, Hrvatska biskupska konferencija, Zagreb, 1994.

Biblijski priručnik – Mala enciklopedija, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1989.

Dokumenti – II. Vatikanski sabor, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1980.

Benedikt XVI: U nadi spašeni, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2008.

Hering, B: Kristov zakon (1–3), Kršćcanska sadašnjost, Zagreb, 1986.

Pranjić. M.: Religijsko-pedagoški-katehetski leksikon, Katehetski salezijanski centar, Zagreb, 1991.

Svjetlom vjere, udžbenik katoličkog vjeronauka za četvrti razred srednjih škola, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2009.

Pákozdi lstván-llléssy mátyás-Gallay Lászlóné, Liturgika és alapvető hittan, Hittankönyv a középiskolák 12. Osztálya számára, Az Apostoli Szentszék Könyvkiadója, Budapest, 2012.

KORELACIJA S DRUGIM PREDMETIMA/MODULIMA:

1. Materinski jezik i književnost

2. Filozofija

3. Povijest

4. Sociologija

5. Psihologija

6. Likovna i glazbena kultura

ФИЗИКА

Циљ учења Физике јесте стицање функционалне научне писмености, оспособљавање ученика за уочавање и примену физичких закона у свакодневном животу.

ОПШТА ПРЕДМЕТНА КОМПЕТЕНЦИЈА

Кроз опште средњошколско учење физике очекује се да ученици повежу физичке законе и процесе и тако постигну научну писменост која ће им омогућити праћење и коришћење информација у области физике, исказаних језиком физике (физичким терминима, симболима, формулама и једначинама), дискусију и доношење одлука у вези с темама из области физике, значајним за појединца и друштво. На првом месту, то се односи на безбедно руковање уређајима, алатима и комерцијалним производима и на бригу о животној средини.

Основни ниво

Ученик објашњава појаве и процесе на основу познавања физичких величина и законитости, решава једноставне проблеме и рачунске задатке уочавајући узрочно-последичне везе. Користи појмове и објашњења физичких појава за разматрање и решавање питања у вези с развојем науке и технологије, коришћењем природних ресурса и очувањем животне средине; показује спремност да се ангажује и конструктивно доприноси решавању проблема с којима се суочава заједница којој припада.

Средњи ниво

Ученик објашњава и решава сложеније физичке проблеме, рачунске и експерименталне задатке, издвајајући битне податке који се односе на дати проблем, успостављајући везе међу њима и користећи одговарајуће законе и математичке релације. Знање из физике користи при решавању и тумачењу проблема у другим областима науке, технологије и друштва.

Напредни ниво

Ученик поседује научна знања из физике која му омогућавају решавање сложених физичких проблема и рачунских задатака и доношење закључака на основу познатих модела и теорија. Има развијене истраживачке способности и може да предвиђа ток и исход физичких процеса. Користи научну аргументацију и критички анализира добијене резултате. Зна да се до решења проблема може доћи на више начина и бира најбоље у односу на задате услове.

СПЕЦИФИЧНЕ ПРЕДМЕТНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ

Специфичне предметне компетенције обухватају: природно научну писменост, која је основ за праћење развоја физике као науке, разумевање повезаности физике и савремене технологије и развоја друштва; способност прикупљања података испитивањем физичких својстава и процеса посматрањем и мерењем; планирање и описивање поступака;

Разред

Четврти

Недељни фонд часова

један (1) час

Годишњи фонд часова

33 часа

СТАНДАРДИ

ИСХОДИ

По завршетку разреда, ученик ће бити у стању да:

ТЕМА

Кључни појмови садржаја програма

2.ФИ.1.5.1. Наводи својства фотона и микрочестица.

2.ФИ.1.5.2. Описује основне појаве у микросвету, емисију и апсорпцију фотона, радиоактивност, фисију и фузију, рендгенско зрачење.

2.ФИ.1.5.3. Описује основне моделе у атомској физици, Радефордов и Боров модел атома, модел језгра, модел молекула.

2.ФИ.1.5.4. Набраја својства рендгенског и ласерског зрачења, као и алфа, бета и гама зрачења.

2.ФИ.1.5.5. Препознаје опасност од електромагнетног и радиоактивног зрачења; зна основе дозиметрије; познаје примену изотопа, рендгенског и ласерског зрачења у медицини и осталим областима.

2.ФИ.2.5.1. Зна основе специјалне теорије релативности и појмове контракција дужине и дилатација времена.

2.ФИ.2.5.3. Објашњава појаве: фотоефекат, радиоактивност, трансмутација елемената, фисија, фузија, емисија и апсорпција зрачења, енергија везе, стимулисано зрачење и ласерски ефекат.

2.ФИ.2.5.4. Објашњава основне моделе у атомској физици, Борове нивое енергије, изградњу периодног система, структуру језгра.

2.ФИ.3.5.1. Тумачи релативистички карактер времена, дужине и масе; разуме везу масе и енергије. Зна шта објашњава Општа теорија релативности.

2.ФИ.3.5.2. Анализира појаве: фотоефекат, Комптонов ефекат, радиоактивност, рендгенско зрачење, зрачење апсолутног црног тела, нуклеарне реакције, закон радиоактивног распада.

2.ФИ.3.5.3. Примењује Боров модел атома за објашњење спектра атома и изградњу периодног система елемената и зонску теорију кристала за објашњење проводљивости метала и својстава полупроводника.

2.ФИ.3.5.4. Анализира Де Брољеву релацију, Хајзенбергове релације неодређености и дуалну природу материје.

2.ФИ.1.6.1. Наводи Кеплерове законе и основне јединице за удаљеност у астрономији, зна Њутнов закон гравитације и да гравитационо дејство Сунца и Месеца изазива плиму и осеку.

2.ФИ.1.6.2. Разуме смену дана и ноћи, као и годишњих доба, оријентише се у простору помоћу Сунца и ноћног неба (уочава Северњачу, сазвежђа Малог и Великог медведа и Касиопеју, упознаје грчку митологију на небу); зна како настају помрачења Сунца и Месеца и месечеве мене.

2.ФИ.1.6.3. Разуме улогу телескопа или дурбина у астрономским посматрањима, зна да Земљина атмосфера утиче на положај и сјај небеских тела и да не пропушта штетна зрачења (гама, рендгенско, далеко ултраљубичасто) која долазе из васионе.

2.ФИ.1.6.4. Зна која тела чине Сунчев систем (Сунце, планете, астероиде, комете и метеоре) и њихове основне карактеристике; зна да је Сунце звезда, разуме просторне дистанце у Сунчевом систему, као и положај Сунчевог система у нашој галаксији, Млечни пут и наше галаксије у васиони.

користи научни језик за описивање физичких појава;

– формулише постулате специјалне теорије релативности;

– повезује релативистички импулс и енергију с масом;

користи квантну природу електромагнетног зрачења за објашњење природе зрачења апсолутно црног тела и фотоефекта;

повезује таласна и корпускуларна својства честица (фотона, електрона) и наводи појаве које то потврђују;

– познаје физички смисао Шредингерове једначине и својствених вредности енергије честице;

анализира спектар атома водоника користећи Борове постулате;

објашњава структуру периодног система елемената помоћу квантних бројева;

повезује примену рендгенског зрачења с његовим својствима;

на основу зонске теорије кристала, закључује о њиховој проводљивости;

познаје услове настанка и примену суперпроводљивости;

описује својства сопствених и примесних полупроводника и познаје њихову примену (нпр. исправљачи, галваномагнетни и термоелектрични ефекти);

објасни основни принцип рада ласера, повезује карактеристике ласерског зрачења с његовом применом;

објасни модел и структуру језгра и својства нуклеарних сила;

разуме примену и опасности природног и вештачког радиоактивног зрачења;

објашњава интеракцију радиоактивног зрачења с материјалима и мери интензитет зрачења;

придржава се мера заштите од радиоактивног зрачења;

познаје добијање и примену изотопа (нпр. енергетика, медицина, археологија, форензика);

РЕЛАТИВИСТИЧКА ФИЗИКА

Основни постулати специјалне теорије релативности.

Маса, импулс и енергија у теорији релативности.

Веза масе и енергије.

КВАНТНА

ПРИРОДА ЕЛЕКТРОМАГНЕТНОГ ЗРАЧЕЊА

Закони топлотног зрачења.

Планкова хипотеза. Фотоелектрични ефекат.

Фотон.

Корпускуларно-таласни дуализам светлости.

Демонстрациони оглед:

– Фотоефекат (помоћу фотоћелије).

ТАЛАСНА СВОЈСТВА ЧЕСТИЦА И ПОЈАМ О КВАНТНОЈ МЕХАНИЦИ

Честично-таласни дуализам. Де Брољева хипотеза.

Појам о Шредингеровој једначини.

Квантовање енергије.

КВАНТНА ТЕОРИЈА АТОМА

Модели атома. Борови постулати.

Квантно-механичка теорија атома, квантни бројеви.

Паулијев принцип. Рендгенско зрачење.

ФИЗИКА ЧВРСТОГ СТАЊА

Зонска теорија кристала. Суперпрoводљивост.

Полупроводници.

Демонстрациони огледи:

– Диоде, фотоћелије.

ИНДУКОВАНО ЗРАЧЕЊЕ И ЛАСЕРИ

Квантни прелази Принцип рада ласера.

Примене ласера.

ФИЗИКА АТОМСКОГ ЈЕЗГРА

Језгро атома.

Дефект масе и енергија везе. Радиоактивност.

Закон радиоактивног распада.

Интеракција радиоактивног зрачења са супстанцијом.

Детекција, примена и заштита од зрачења.

Фисија и фузија.

Нуклеарна енергетика.

– увиђа предности и недостатке коришћења различитих извора енергије и разуме проблеме коришћења нуклеарне енергије у контексту одрживог развоја;

– разуме начин и узроке кретања небеских тела и последице гравитационих дејстава;

– разуме смену дана и ноћи, смену годишњих доба, као и начин рачунања времена у астрономији;

– познаје улогу астрономских инструмената у истраживању свемира;

– објасни структуру Сунца и појаве на његовој површини, као и последице које настају на Земљи;

– наводи врсте небеских тела у Сунчевом систему и описује њихове физичке особине.

Демонстрациони оглед:

– Детекција радиоактивног зрачења.

ФИЗИКА ЕЛЕМЕНТАРНИХ ЧЕСТИЦА

Појам и врсте елементарних честица

УВОД У АСТРОНОМИЈУ И ОСНОВНИ ПОЈМОВИ

Предмет и методе истраживања астрономије.

Структура васионе (звезде, Сунце, Сунчев систем и галаксије).

Нуклеарне реакције на Сунцу.

Спектар електромагнетног зрачења Сунца. Порекло и развој небеских тела (космогонија).

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА

Полазна опредељења при дефинисању исхода и конципирању програма физике били су усвојени стандарди постигнућа ученика у општем средњем образовању, међупредметне компетенције и циљ учења физике.

Програм наставе и учења у гимназији надовезује се структурно и садржајно на програм физике у основној школи и даје добру основу за праћење програма физике у даљем школовању, првенствено на природно-научним и техничким факултетима, али и на свим осталим факултетима на којима физика – као фундаментална наука – има примену у струци (на пример медицина, стоматологија, биологија).

Ученици гимназије треба да усвоје појмове и законе физике на основу којих ће разумети појаве у природи и имати целовиту слику о значају и месту физике у образовању и животу уопште. Стицањем знања и вештина ученици се оспособљавају за решавање практичних и теоријских проблема, развој критичког мишљења и логичког закључивања.

Полазна опредељења утицала су на избор програмских садржаја и метода логичког закључивања, демонстрационих огледа.

I. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

При планирању наставног процеса, наставник – на основу дефинисаног циља предмета и исхода и стандарда постигнућа – самостално планира број часова обраде, утврђивања, као и методе и облике рада са ученицима.

Улога наставника јесте да – приликом планирања наставе – води рачуна о саставу одељења и резултатима иницијалног теста, степену опремљености кабинета за физику, степену опремљености школе (нпр. ИТ опрема, библиотека), уџбенику и другим наставним материјалима које ће користити.

Полазећи од датих исхода и кључних појмова садржаја, наставник најпре креира свој годишњи глобални план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове. Исходи дефинисани по областима олакшавају наставнику даљу операционализацију исхода на ниво конкретне наставне јединице. Од њега се очекује да за сваку наставну јединицу, у фази планирања и писања припреме за час, у односу на одабрани исход, дефинише исходе специфичне за дату наставну јединицу. При планирању треба, такође, имати у виду да се исходи разликују, да се неки лакше и брже могу остварити, али је за већину исхода потребно више времена. Препорука је да наставник планира и припрема наставу самостално, а у сарадњи с колегама обезбеди међупредметну корелацију.

II. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

За четврти разред гимназије, за остваривање програма изабран је друштвено-језички смер, који се разликују по обиму, као што је представљено у табели.

Редни број теме

Наслов теме

Број часова

Укупан број часова за наставну тему

ОТ

ДЈ

ОТ

ДЈ

1.

Релативистичка физика

5

2

5

2

2.

Квантна природа електромагнетног зрачења

6

3

6

3

3.

Таласна својства честица и појам о квантној механици

6

3

6

3

4.

Квантна теорија атома

11

6

11

6

5.

Физика чврстог стања

11

6

11

6

6.

Индуковано зрачење и ласери

6

3

6

3

7.

Физика атомског језгра

16

8

16

8

8.

Физика елементарних честица

2

1

2

1

9.

Увод у астрономију и основни појмови

3

1

3

1

Укупно

66

33

66

33

Смернице за реализацију наставних тема

У оквиру наставних тема које су у програму четвртог разреда, од сваког ученика на крају средњошколског образовања очекује се проширено знање на области савремене физике. Већ познате појмове треба даље развијати и повезивати их с новим појмовима, физичким величинама и законитостима који се користе за објашњење физичких појава.

1. Релативистичка физика

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему јесу: Основни постулати специјалне теорије релативности. Лоренцове трансформације координата. Релативистички закон сабирања брзина. Релативистички карактер времена и дужине. Гранични карактер брзине светлости. Инваријантност интервала. Релативистички импулс и енергија. Везе између релативистичког импулса, кинетичке енергије, енергије мировања и укупне енергије. Унутрашња енергија. Закон одржања масе и енергије.

При обради ове теме, важно је указати на везу постулата Специјалне теорије релативности и релативистичког карактера дужине и времена, али и на везу релативистичког импулса и енергије.

2. Квантна природа електромагнетног зрачења

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему јесу: Топлотно зрачење. Закони зрачења апсолутно црног тела. Планкова хипотеза. Фотоелектрични ефекат. Ајнштајнова једначина фотоефекта. Квантна природа светлости. Маса и импулс фотона. Притисак светлости. Комптонов ефекат. Корпускуларно-таласни дуализам светлости.

Увести топлотно зрачење као један од начина преноса топлоте (енергије) као и спектар зрачења и физичке величине које га описују. Појам апсолутно црног тела и зрачење апсолутно црног тела објаснити као последицу квантне природе електромагнетног зрачења. Представити аналитички и графички сва три закона зрачења апсолутно црног тела и њихово значење. Планкову хипотезу треба обрадити као начин да се разреши проблем који је настао када помоћу закона класичне физике није било могуће објаснити експерименталне резултате („ултраљубичаста катастрофа”).

Фотоефекат као појаву објаснити из аспекта Закона одржања енергије. Представити карактеристичне величине (закочни напон, струја засићења, црвена граница) као функције фреквенције и интензитета светлости.

Докази за постојање фотона (честице које поседују енергију масу и импулс) јесу појаве: притисак светлости, фотоефекти, Комптонов ефект. У дискусији са ученицима обрадити таласни-честични карактер светлости, наглашавајући везу енергије, масе и импулса са фреквенцијом. Посебну пажњу посветити демонстрацији и примени фотоефекта.

3. Таласна својства честица и појам о квантној механици

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему јесу: Честично-таласни дуализам. Де Брољева хипотеза. Дифракција електрона. Електронски микроскоп. Хајзенбергове релације неодређености. Појам о Шредингеровој једначини. Таласне функције и сопствене енергије. Кретање слободне честице. Честица у потенцијалној јами. Квантни линеарни хармонијски осцилатор. Пролаз кроз потенцијалну баријеру.

Де Брољеву хипотезу треба представити као закључак о постојању јединства у природи. Дуализам је универзално својство материје. Веома је важно да ученици стекну представу о појму Де Брољеве таласне дужине за релативистичке и нерелативистичке честице. Посебну пажњу треба посветити експерименталној потврди таласне природе микрочестица (дифракција електрона на кристалу као доказ њихове таласне природе), као и њеној примени (електронски микроскоп, принцип рада, моћ разлагања, врсте).

Хајзенбергову релацију неодређености представити као последицу таласне природе микрочестица, наводећи услове када се кретање честице (електрон) може описивати законима класичне физике, а када је неопходно применити квантномеханички приступ. Физички смисао Шредингерове једначине, својствених вредности енергије честице и таласне функције обрадити поређењем услова када је могуће применити законе класичне физике (апроксимација) и услова када је таласна природа микрочестица доминантна па се њено понашање описује законима квантне механике. Разлике у класичном и квантномеханичком приступу демонстрирати путем следећих примера: кретање слободне честице; честица у потенцијалној јами; линеарни хармонијски осцилатор; пролаз кроз потенцијалну баријеру.

4. Квантна теорија атома

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему су: Радерфордов модел атома. Дискретни спектар атома водоника. Борови постулати и Боров модел атома водониковог топа. Франк-Херцов оглед. Квантно-механичка теорија атома: главни, споредни и магнетни квантни број. Физички смисао „боровских орбита”. Спин електрона. Штерн-Герлахов оглед. Вишеелектронски атоми и Паулијев принцип. Структура периодног система елемената. Закочно и карактеристично рендгенско зрачење.

Треба имати у виду да повезивање основних појмова из области квантне механике с квантно-механичком теоријом атома представља суштину садржаја ове наставне теме. Омогућава разумевање појмова, на пример, дискретност спектра атома водоника, појам спина, а касније и многих апстрактних појмова у области савремене физике.

Посредством конкретних садржаја из ове области, ученици би требало боље да разумеју три основне идеје које се остварују и у другим областима физике: структура супстанције (на молекулском, атомском и субатомском нивоу), закони одржања и физичка поља као носиоци узајамног деловања физичких тела и честица.

Теоријске садржаје из ове области ученици ће моћи да провере и експерименталним радом и зато је врло важно да се реализује програмом предвиђена лабораторијска вежба Калибрација спектроскопа и идентификација водониковог спектра.

При реализацији ових садржаја у гимназији општег типа и у друштвено језичком смеру гимназије, смернице су исте, само садржаје треба прилагодити броју часова, будући да основна знања из квантне механике представљају део опште културе и омогућавају праћење основних информација о достигнућима савремене физике.

5. Физика чврстог стања

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему јесу: Зонска теорија кристала. Енергијске зоне у чврстом телу. Зонски модели метала и диелектрика. Расподела слободних електрона по енергијама у металу. Квантна теорија проводљивости метала. Суперпроводљивост. Полупроводници. Сопствена и примесна проводљивост. Полупроводници р и n-типа и полупроводнички р-n спој. Полупроводничке диоде, транзистори и фотоотпорници.

6. Индуковано зрачење и ласери

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему јесу: Луминисценција. Квантни прелази: спонтана емисија, апсорпција и стимулисана емисија зрачења. Основни принцип рада ласера. Врсте ласера. Карактеристике ласерског зрачења. Примене ласера.

У оквиру наставних тема Физика чврстог стања и Индуковано зрачење и ласери, на крају четвртог разреда од сваког ученика очекује се упознавање са основама ове две веома важне области физике. Већ познате појмове треба користити и повезивати их с новим појмовима, физичким величинама и законитостима, који се користе за објашњење и разумевање појава у чврстим телима и у функционисању ласера.

Познавање физичких својстава чврстих тела и индукованог зрачења омогућава сваком ученику боље разумевање њиховог значаја за развој нових технологија.

Наставни процес треба тако планирати да буде ефикасан и рационалан – у њему би требало да буду заступљене различите методе и облици рада, што би допринело да ученици буду активни учесници образовног процеса.

Физика чврстог стања и ласери у том погледу пружају велике могућности. Многе појаве и феномени могу се демонстрирати.

Ласерско зрачење има велику примену у технологији преноса сигнала и медицини.

На средњем и напредном нивоу, ученици би требало да разумеју основне идеје кроз које се остварују садржаји физике кристала и ласерске оптике.

При реализацији ових садржаја у гимназији општег типа и у друштвено језичком смеру гимназије, смернице су исте, само садржаје треба прилагодити броју часова, будући да основна знања из Физике чврстог стања и Физике ласера представљају део опште културе и омогућавају праћење основних информација о достигнућима савремене физике.

7. Физика атомског језгра

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему јесу: Структура језгра. Карактеристике језгра. Дефект масе и енергија везе. Нуклеарне силе. Модели језгра. Природна радиоактивност. Алфа, бета и гама распад. Закон радиоактивног распада. Активност радиоактивног извора. Радиоактивни низови и радиоактивна равнотежа. Интеракција радиоактивног зрачења са супстанцијом. Детекција зрачења. Дозиметрија и заштита од зрачења. Вештачка радиоактивност. Општа својства нуклеарних реакција. Примери реакција (откриће протона и неутрона, интеракције неутрона с језгром, трансурански елементи). Акцелератори честица. Нуклеарна енергетика. Фисија. Нуклеарни реактори. Реакције фузије на звездама. Конфинирање плазме. Нуклеарне и термонуклеарне бомбе.

8. Физика елементарних честица

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему jeсу: Класификација елементарних честица. Основне интеракције између честица. Честице и античестице. Кваркови.

При обради ове теме, важно је указати на везу постулата Специјалне теорије релативности и релативистичког карактера масе и енергије, као и на релативистичку везу масе и енергије. Полазећи од квантне природе нуклеарне интеракције и таласно-честичне природе нуклеона, објаснити појаву радиоактивног распада атомског језгра, наглашавајући њен статистички карактер. Поређењем карактеристика атомског језгра и атома, употпунити знање ученика о врстама и својствима интеракција у природи.

У оквиру обраде нуклеарне фисије и фузије, посебно истаћи актуелне проблеме у енергетици и заштити човекове околине. Изузетно је важно да ученици упознају процесе који су последица интеракције радиоактивног зрачења са супстанцијом и да науче да користе мерне инструменте (нпр. дозиметар, ГМ-бројач).

Продирући све дубље у структуру материје, долазимо до елементарних честица као градивних елемената супстанције и преносилаца дејства физичког поља. Важно је подстаћи ученике да прате најновија истраживања и указати на примере примене научних достигнућа.

9. Увод у астрономију и основни појмови

Садржаји којима се обезбеђује постизање предвиђених исхода за ову наставну тему јесу: Предмет проучавања и специфичности астрономије. Интердисциплинарност. Оријентација на небу. Хоризонтски и екваторски координатни систем. Привидно кретање Сунца и последице. Време и календари. Даљине небеских тела. Астрономске јединице за даљину.

У оквиру садржаја из астрономије, ученици треба да се упознају с њеним основама као што су спектар зрачења небеских тела, физичке карактеристике и типови звезда, карактеристике мирног Сунца и Сунчевог система. То ће им омогућити да разумеју утицај Земљине атмосфере на спектар зрачења небеских тела, својства планета Земљиног типа и еволуцију Сунчевог система.

Заједно са овим садржајима, уз примену стечених знања из других природних наука, ученици треба да стекну савремену слику васионе.

У настави астрономије, пожељно је користити садржаје са интернета и обавити мерења за које има услова у школи.

Имајући у виду број часова на којима се ученици могу упознати с новим феноменима, физичким величинама којима се описују и законитостима које се односе на њих, било би пожељно акценат ставити на квалитативне проблеме, пре свега на оне који се односе на реалне ситуације у којима се ученици могу наћи.

Предвиђене лабораторијске вежбе треба да омогуће постизање специфичних исхода (нпр. мерење физичких величина, утврђивање везе и потврђивање закона, графичко и табеларно представљање из мерених величина, израчунавање грешке мерења, представљање резултата мерења), као и да оспособе ученике да безбедно рукују мерним уређајима и опремом.

Програмски садржаји доследно су приказани у форми која задовољава основне методске захтеве наставе физике:

Поступност (од простијег ка сложенијем) при упознавању нових појмова и формулисању закона.

– Очигледност при излагању наставних садржаја (уз сваку тематску целину побројано је више демонстрационих огледа, а треба користити и симулације).

Повезаност наставних садржаја (хоризонтална и вертикална).

Програм предвиђа да се унутар сваке веће тематске целине, после поступног и аналитичног излагања појединачних програмских садржаја, систематизацијом и обнављањем изложеног градива изврши синтеза битних чињеница и закључака и да се њиховим обнављањем омогући да их ученици у потпуности разумеју и трајно усвоје. Поред тога, сваку тематску целину требало би започети обнављањем одговарајућег дела градива из претходних разреда. Тиме се постиже и вертикално повезивање програмских садржаја. Веома је важно да се током рада води рачуна о овом захтеву Програма, јер се тиме наглашава чињеница да су у физици све области међусобно повезане и омогућује се да ученик сагледа физику као кохерентну научну дисциплину у којој се почетак проучавања нове појаве наслања на резултате проучавања неких претходних.

Редослед проучавања појединих тема није потпуно обавезујући. Наставник може распоредити садржаје према својој процени.

Методичко остваривање садржаја програма у настави физике захтева да целокупни наставни процес буде прожет трима основним физичким идејама: структуром супстанције (на молекулском, атомском и субатомском нивоу), законима одржања (пре свега енергије) и физичким пољима као носиоцима узајамног деловања физичких објеката. Даљи захтев је да се физичке појаве и процеси тумаче у настави паралелним спровођењем, где год је то могуће, макроприлаза и микроприлаза у обради садржаја.

Физику је нужно представити ученицима као живу, недовршену науку која се непрекидно интензивно развија и мења, а не као скуп завршених података, непроменљивих закона, теорија и модела. Зато је нужно истаћи проблеме које физика решава у садашњем времену.

Данас је физика експликативна, теоријска и фундаментална наука и њеним изучавањем – заједно са осталим природним наукама – стичу се основе научног погледа на свет. Идеја фундаменталности физике у природним наукама мора да доминира у настави физике.

Ширењу видика ученика допринеће објашњење појмова и категорија савремене физике. Стицање техничке културе путем наставе физике састоји се у примени знања при решавању техничких задатака и коришћењу техничких уређаја. Важно је указати на везу физике и филозофије. Потребно је навести и етичке проблеме који се јављају као последица развијања науке и технике. После изучавања одговарајућих тематских целина, нужно је указати на потребу заштите животне средине и на тај начин развијати еколошке компетенције и свест ученика.

Савремена настава физике подразумева примену различитих метода и облика рада, разноврсних дидактичких поступака у наставном процесу (пројектна, проблемска, активна настава и кооперативно учење) који омогућавају остваривање циља и исхода наставе физике.

Основне методе рада са ученицима у настави физике јесу:

– излагање садржаја теме уз одговарајуће демонстрационе огледе;

– методе логичког закључивања ученика;

– решавање проблема (квалитативни и квантитативни);

– коришћење других начина рада који доприносе бољем разумевању садржајa теме (на пример, домаћи задаци, семинарски радови, допунска настава, додатна настава).

Демонстрациони огледи чине саставни део редовне наставе физике. Они омогућавају развијање радозналости и интереса за физику и истраживачки приступ природним наукама. Како су уз сваку тематску целину планирани демонстрациони огледи, ученици ће непосредно учествовати у реализацији огледа, а на наставнику је да наведе ученика да својим речима, на основу сопственог расуђивања, опише појаву коју демонстрира. Потом, наставник – користећи прецизни језик физике – дефинише нове појмове (величине) и речима формулише закон појаве. Када се прође кроз све етапе у излагању садржаја теме (оглед, учеников опис појаве, дефинисање појмова и формулисање закона), прелази се на презентовање закона у математичкој форми. Оваква активна позиција ученика у процесу конструкције знања доприноси трајнијим и квалитетнијим постигнућима.

У настави свакако треба користити и рачунаре (симулације експеримената и појава, моделирање, самостални пројекти ученика у облику семинарских радова и слично). Препорука је да се – уколико недостаје одговарајућа опрема у кабинетима – користе постојећи ИКТ алати који симулирају физичке појаве, обрађују и приказују резултате мерења.

Програм предвиђа коришћење разних метода логичког закључивања, који су иначе присутни у физици као научној дисциплини (нпр. индуктивни, дедуктивни, закључивање по аналогији). Наставник сâм треба да одабере најпогоднији приступ у обради сваке конкретне теме у складу с потребама и могућностима ученика, као и сходно наставним средствима којима располаже.

На садржајима програма може се у потпуности илустровати суштина методологије истраживачког приступа у физици и другим природним наукама: посматрање појаве, уочавање битних својстава система на којима се појава одвија, занемаривање мање значајних својстава и параметара система, мерење с циљем проналажења међузависности одабраних величина, планирање нових експеримената ради прецизнијег утврђивања тражених односа, формулисање физичких закона. У неким случајевима, методички је целисходно увођење дедуктивне методе у наставу (на пример, показати како из закона одржања следе неки мање општи физички закони и слично).

Решавање проблема један је од основних начина реализације наставе физике. Наставник поставља проблем ученицима и препушта да они самостално, у паровима или у тиму, дођу до решења, по потреби усмерава ученике, подсећајући их питањима на нешто што су научили и сада треба да примене.

Решавање задатака је важна метода за увежбавање примене знања. Њоме се постижу: конкретизација теоријских знања; обнављање, продубљивање и утврђивање знања; кориговање ученичких знања и умећа; развијање логичког мишљења; подстицање ученика на иницијативу; стицање самопоуздања и самосталности у раду.

Оптимални ефекти решавања задатака у процесу учења физике остварују се добро осмишљеним комбиновањем квалитативних (задаци‒питања), квантитативних (рачунских) и графичких задатака.

Вежбање решавања рачунских задатака важна је компонента учења физике. Како оно за ученике често представља вид учења с најсложенијим захтевима, наставник је обавезан да им дâ одговарајуће инструкције, напомене и савете у вези с решавањем задатака. Напомене треба да се односе на типове задатака у датој теми, најчешће грешке при решавању таквих задатака, различите приступе решавању.

При решавању квантитативних задатака, у задатку прво треба на прави начин сагледати физичке садржаје, па тек после тога прећи на математичко формулисање и израчунавање. Наиме, решавање задатака одвија се у три етапе: физичка анализа задатка, математичко израчунавање и дискусија резултата. У првој етапи, уочавају се физичке појаве на које се односи задатак, а затим се набрајају и речима исказују закони по којима се појаве одвијају. У другој етапи, на основу математичке форме закона, израчунава се вредност тражене величине. У трећој етапи, тражи се физичко тумачење добијеног резултата. Ова дискусија на крају омогућава наставнику да код ученика развија критичко мишљење.

Потребно је пажљиво одабрати задатке који, ако је могуће, имају непосредну везу с реалним ситуацијама. Такође, важно је да ученици правилно вреднују добијени резултат, као и његов правилан запис. Посебно треба обратити пажњу на поступност при избору задатака, од најједноставнијих задатака ка онима који захтевају анализу и синтезу стечених знања.

Слободне активности ученика који су посебно заинтересовани за физику могу се организовати путем разних секција младих физичара, као и у сарадњи с центрима за таленте и промоцију и популаризацију науке.

Програм физике омогућава примену различитих облика рада – од фронталног, рада у тиму, индивидуалног рада, рада у пару или групи. Самостални рад ученика треба посебно неговати. Овај облик рада је ученицима најинтересантнији, више су мотивисани, те лакше усвајају знање. Уз то, развија се и њихово интересовање и смисао за истраживачки рад, као и способност тимског рада и сарадње. Овакав приступ обради наставне теме захтева добру припрему наставника: одабрати тему, припремити одговарајућа наставна средства и опрему, поделити ученике у групе тако да сваки појединац у групи може дати одговарајући допринос, дати неопходна минимална упутства...

III. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

У настави оријентисаној на достизање исхода, вреднују се oстварени ниво постигнућа и напредовање током процеса учења. Да би вредновање било објективно и у функцији учења, потребно је да буде усклађено с принципима оцењивања (Правилник о оцењивању у средњој школи).

Наставник је дужан да континуирано прати рад сваког ученика, непрекидним проверавањем његових усвојених знања, стечених на основу свих облика наставе: демонстрационих огледа, предавања, решавања квантитативних и квалитативних задатака, семинарских радова и пројеката.

У сваком разреду треба континуирано проверавати и вредновати компетенције (знања, вештине и ставове) ученика помоћу усменог испитивања, кратких писмених провера, тестова на крају већих целина, контролних рачунских вежби. Наставник физике треба да омогући ученицима да искажу алтернативна решења проблема, иновативност и критичко мишљење и да то адекватно вреднује.

На почетку школске године потребно је спровести иницијални тест. Овај тест је инструмент провере предзнања и потенцијала ученика. На крају школске године, такође, треба спровести тест систематизације градива и проверити ниво постигнућа ученика и степен остварености образовних стандарда.