Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

Сентенца

Оспореном одредбом члана 28а Закона о пензијском и инвалидском осигурању се због личног својства (старосног доба) умрлог осигураника, односно корисника пензије, његов преживели брачни друг при остваривању права на породичну пензију ставља у неповољнији положај у односу на брачног друга који је брак закључио са лицем млађим од 65 година старости, а да за такав различит третман не постоји објективно и разумно оправдање, с обзиром на то да је против злоупотребе института брачне заједнице, из кога се црпи и право брачног друга на породичну пензију, већ обезбеђена законска заштита, те овлашћени предлагач основано истиче повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава која је на овај начин извршена, под којом се подразумева свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу, између осталог, старости, што значи забрану различитог поступања у истим или сличним ситуацијама у односу на лица или групе лица, као и на чланове њихових породица када не постоји објективно и разумно оправдање за такво различито поступање. Стога је Уставни суд утврдио да оспорена одредба члана 28а Закона о пензијском и инвалидском осигурању, у делу који гласи: „Ако је умрли осигураник или умрли корисник старосне, превремене старосне пензије или инвалидске пензије у тренутку закључења брака навршио године живота из члана 19. тачка 1) овог закона,“, није у сагласности са Уставом.

Доносећи ову одлуку, Суд је закључио да, сагласно одредби члана 105. Закона о Уставном суду, Народној скупштини упути писмо у којем ће указати на потребу да се преостали део одредбе члана 28а Закона о пензијском и инвалидском осигурању, који уставноправно није споран, правно-језички уобличи и интегрише у остале услове за остваривање права удове, односно удовца на породичну пензију, тако да одредбе Закона које регулишу наведена питања буду прецизне, јасне и одредиве, да би се отклонила свака евентуална недоумица приликом њихове примене.

 

Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Ђуркић, Братислав Ђокић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Снежана Марковић, Мирослав Николић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. априла 2019. године, донео је

ОДЛУКУ

Утврђује се да одредба члана 28а Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04 – Одлука УС, 84/04 – др. закон, 85/05, 101/05 – др. закон, 63/06 – Одлука УС, 5/09, 107/09, 30/10 – др. закон, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14 и 73/18), у делу који гласи: „Ако је умрли осигураник или умрли корисник старосне, превремене старосне пензије или инвалидске пензије у тренутку закључења брака навршио године живота из члана 19. тачка 1) овог закона,”, није у сагласности са Уставом.

Образложење

   

I

   

Предлогом овлашћеног предлагача покренут је поступак пред Уставним судом за оцену уставности одредбе члана 28а Закона наведеног у изреци. Предлагач сматра да оспорена одредба Закона није у сагласности са чл. 18, 20, 21. и 70. Устава, при чему наводи и одредбе члана 2. став 1. и чл. 4, 8. и 23. Закона о забрани дискриминације, указујући на акт дискриминације дефинисан тим законом. Наиме, према мишљењу предлагача, оспореном одредбом Закона прописан је додатни услов за остваривање права брачног друга на породичну пензију ако је закључио брак са осигураником, односно корисником старосне, превремене старосне или инвалидске пензије који је „у тренутку закључења брака навршио 65 година живота”, тако што је у том случају предвиђено да брачни друг може стећи право на породичну пензију ако са умрлим осигураником има заједничко дете или ако је брак трајао најмање две године. Предлагач даље сматра да је тиме право на породичну пензију неоправдано ускраћено лицима, који испуњавају алтернативно постављене услове за удову, односно удовца из чл. 29. и 30. Закона, уколико немају заједничко дете са умрлим осигураником или је њихов брак трајао мање од две године, искључиво због личног својства брачног друга (умрлог осигураника), тј. старосног доба у тренутку закључења брака, што се, према мишљењу предлагача, не може оправдати ниједним објективним и оправданим разлогом. У предлогу се даље истиче да се наведени услов за остваривање права на породичну пензију не тражи за лица која су склопила брак са млађим осигураницима, чак и ако су у тренутку склапања брака имали 64 године и 11 месеци и износи мишљење да године старости у тренутку закључења брака немају никакав утицај на дужину живота осигураника, као и да је интенција законодавца заснована на предрасудама и стереотипима о старијим људима да су они због својих година живота пријемчивији да буду изложени различитим злоупотребама од других људи, те да нису довољно способни да процене шта је у њиховом најбољем интересу у различитим областима друштвеног живота, укључујући и брачни и породични живот. Предлагач притом указује на то да се свака евентуална злоупотреба права на породичну пензију може спречити низом правних средстава која неће у тој мери погађати чланове породице умрлог корисника, односно која их неће стављати у неједнак положај само зато што су склопили брак са особом која је навршила 65 година живота. Из наведених разлога предлагач сматра да оспореном одредбом Закона није обезбеђена Уставом и законом гарантована забрана дискриминације по основу старосног доба и да није примењен принцип социјалне правде, имајући у виду да право на пензију, укључујући и породичну, представља један од кључних елемената уставног принципа социјалне правде, будући да се чланом 70. став 2. Устава гарантује економска сигурност пензионера што подразумева материјално обезбеђење и социјалну сигурност и преживелог брачног друга.

У одговору Народне скупштине, доносиоца оспореног Закона, између осталог, наводи се: да се ради о новој норми, којом је у циљу спречавања злоупотреба права на породичну пензију, утврђен допунски услов за остваривање овог права; да је пензијско осигурање једно од људских права зајемчених Уставом али да Уставом није утврђена садржина тог права, већ је чланом 70. Устава уређивање свих питања која се тичу пензијског осигурања, међу којима су и услови за стицање права на породичну пензију, препуштено законодавцу; да се законом прописани начин остваривања једног Уставом зајемченог људског или мањинског права или слободе не може сматрати стеченим правом, те да се зато ни промене у законском уређивању начина на који се конкретно људско или мањинско право остварује, не могу довести у везу са кршењем одредбе члана 20. став 2. Устава; да је законодавац имао у виду специфичну природу права на породичну пензију, водећи рачуна о његовом смислу, циљу и последицама које треба да произведе у правном поретку; да се кроз институт права на породичну пензију, као изведеног права, обезбеђује заштита породице, односно да чланови породице умрлог осигураника или корисника пензије уживају исти ниво материјалног обезбеђења, као док је осигураник или корисник био у животу; да је идеја законодавца да се прописивањем услова у члану 28а Закона спречи злоупотреба институције брака, односно права која се брачном другу признају на основу овог закона, као и да се тим условом ни у ком смислу не дира у суштину зајемченог права, већ се напротив обезбеђује остваривање његове праве сврхе и суштине, а то је заштита породице; да се оспореном одредбом Закона не врши ни непосредна, ни посредна дискриминација осигураника или корисника права, нити његовог брачног друга, на основу пола или старости, имајући у виду да се допунски услов, кроз позивање на члан 19. тачка 1) Закона, односи једнако и на мушкарце и на жене, као и да је адресат норме који треба да оствари право на породичну пензију брачни друг умрлог осигураника или корисника пензије, у односу на кога се не поставља никакав услов у погледу старосне доби у којој је ступио у брак, те да се старосна граница из члана 19. тачка 1) Закона односи на умрлог осигураника или корисника пензије, који по основу члана 28а Закона не остварује никакво право, нити му се намеће обавеза, те не постоји ни повреда Закона о забрани дискриминације; да се старосна граница од 65 година (мушкарци), односно 60 година (жене) поклапа са старосном границом за стицање права на старосну, односно превремену старосну пензију и одређена је узимајући у обзир мере позитивне дискриминације у погледу услова година живота за стицање права на старосну, односно превремену старосну пензију за осигураника жену, које су предвиђене чл. 19а и 19в Закона, до постепеног потпуног изједначавања старосних граница за оба пола у 2032. години (старосна пензија) и 2024. години (превремена старосна пензија); да смисао одредбе члана 28а Закона може најбоље да се разуме ако се доведе у везу са чл. 16. и 32. Породичног закона, којима је предвиђено да се брак склапа ради остваривања заједнице живота супружника и да је брак ништав ако није склопљен ради остваривања тог циља; да је услов у погледу трајања брака постављен како би се спречила злоупотреба института брака и права на породичну пензију у односу на супружнике који при закључењу брака нису имали намеру да остваре временски трајну заједницу живота, већ је такав брак закључен само у циљу стицања права на породичну пензију по смрти другог брачног друга, односно склопљен искључиво с циљем финансијског обезбеђења, те се услов у погледу две године трајања брака може сматрати примереном, оправданом и разумном мером, којом се остварује заштита института породичне пензије и егзистенцијалне сигурности породице; да се упоредноправном анализом слична решења проналазе у немачком и шведском праву; да на основу немачког Социјалног законика носилац пензијског осигурања проверава да ли је брак у моменту смрти постојао најмање годину дана, док је право на породичну пензију, у случају краћег трајања брака, могуће стећи само ако брак није склопљен с циљем финансијског обезбеђења; да је решењем из шведског права предвиђено да се право на породичну пензију остварује ако је брак склопљен пре 60. године живота, а ако је склопљен касније, да је трајао најмање пет година или да супружници из брака имају барем једно заједничко дете; да би у недостатку оспорене одредбе Закона једино доступно правно средство којим би се могле спречити злоупотребе било испитивање постојања разлога рушљивости и ништавости брака у парничном поступку у складу са Породичним законом, тако да се прописивањем допунског услова у погледу дужине трајања брака, на једноставан и објективан начин, правни поредак растерећује великог броја непотребних парница, уноси правна сигурност и штити институт породичне пензије и породице као такве.

Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио да је одредбом члана 28а Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, бр. 34/03, 64/04 – Одлука УС, 84/04 – др. закон, 85/05, 101/05 – др. закон, 63/06 – Одлука УС, 5/09, 107/09, 30/10 – др. закон, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14 и 73/18) прописано да ако је умрли осигураник или умрли корисник старосне, превремене старосне пензије или инвалидске пензије у тренутку закључења брака навршио године живота из члана 19. тачка 1) овог закона, брачни друг може стећи право на породичну пензију под условом да имају заједничко дете или да је брак трајао најмање две године. Из садржине предлога произлази да овлашћени предлагач суштински оспорава уставност одредбе члана 28а Закона у делу који гласи: „Ако је умрли осигураник или умрли корисник старосне, превремене старосне пензије или инвалидске пензије у тренутку закључења брака навршио године живота из члана 19. тачка 1) овог закона,”. Оспорена одредба Закона се примењује почев од 1. јануара 2011. године, тј. даном почетка примене Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, број 101/10), уз допуну, која се односи на умрлог корисника превремене старосне пензије, извршену Законом о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС”, број 75/14), са применом од 1. јануара 2015. године.

Одредбом члана 19. тачка 1) Закона, на коју упућује оспорена одредба Закона, прописано је навршење 65 година живота, као један од услова за остваривање права на старосну пензију.

   

II

   

Уставом Републике Србије је утврђено: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права, да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18.); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права, да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати, да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да се пензијско осигурање уређује законом, да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (члан 70.); да Република Србија, поред осталог, уређује и обезбеђује систем у области социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности (члан 97. тачка 8.).

Конвенцијом о минималној норми социјалног обезбеђења (Конвенција МОР-а број 102) од 1952. године, која је ратификована Уредбом Савезног извршног већа, објављеном у „Службеном листу ФНРЈ” – додатак број 1/55, предвиђено је: да осигурани случај подразумева губитак средстава за живот који настаје за удовицу или децу смрћу храниоца породице, да кад је у питању удовица, право на давање може бити условљено, према националном законодавству, претпоставком да је неспособна да се сама издржава, да национално законодавство може обуставити давање ако лице које би на то имало право, обавља извесне прописане делатности уз награду, или смањити давања која се заснивају на плаћање доприноса, ако зарада корисника прелази износ, као и давања која се не заснивају на плаћању доприноса, ако зарада корисника или друга његова имовина, или обе заједно, прелазе прописани износ (члан 60.); да се давање поменуто у члану 62 има, за време осигураног случаја, обезбедити бар: заштићеном лицу чији је хранилац породице навршио, према прописаним правилима, стаж који се може састојати било од 15 година плаћања доприноса или запослења, било десет година пребивања, када су у начелу заштићене жене и деца свих лица која привређују – заштићеном лицу чији је хранилац породице навршио стаж од три године плаћања доприноса, под условом да су, у име тог храниоца породице, уплаћени, у току активног периода његовог живота, доприноси чији просечни годишњи број достиже прописану цифру (члан 63. став 1.); да када је одобравање давања поменутог у параграфу 1 условљено испуњењем минималног периода плаћања доприноса или запослења, смањено давање има се обезбедити бар: а) заштићеном лицу чији је хранилац породице навршио, према прописаним правилима, стаж од 5 година плаћања доприноса или запослења, б) када су у начелу заштићене жене и деца свих лица која привређују – заштићеном лицу чији је хранилац породице навршио стаж од три године плаћања доприноса, под условом да је, у име тога храниоца породице, уплаћена у току активног периода његовог живота, половина прописаног просечног годишњег броја доприноса о коме је реч у алинеји б) параграфа 1 овог члана (члан 63. став 2.); да се може прописати минимално трајање брака као услов за право на давање за случај смрти храниоца породице удовици без деце, за коју се претпоставља да је неспособна да се сама издржава (члан 63. став 5.), с тим што израз „удовица”, у смислу Конвенције, означава жену коју је издржавао муж у време своје смрти (члан 1. тачка 1) подтачка (д)).

Међународним пактом о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ”, број 7/71) предвиђено је да су сва лица једнака пред законом и да имају право без икакве дискриминације на подједнаку заштиту закона, као и да у том смислу, закон мора да забрањује сваку дискриминацију и да обезбеди свим лицима подједнаку и успешну заштиту против сваке дискриминације, нарочито у погледу расе, боје, пола, језика, вере, политичког или другог убеђења, националног или социјалног порекла, имовног стања, рођења или сваког другог стања (члан 26.).

Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори”, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – исправка и „Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 12/10 и 10/15) предвиђено је: да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус (члан 14.); да се ништа у овој конвенцији не може тумачити тако да подразумева право било које државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин који је усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом (члан 17.). Одредбама члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију утврђено је да ће се свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу (став 1.), као и да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1 (став 2.).

Законом о пензијском и инвалидском осигурању је прописано: да се овим законом уређује обавезно пензијско и инвалидско осигурање, да се овим законом уређује пензијско и инвалидско осигурање и за лица која нису обавезно осигурана по овом закону, а укључила су се у обавезно осигурање (члан 2.); да обавезно осигурана лица (у даљем тексту: осигураници), у смислу овог закона, јесу: запослени (у даљем тексту: осигураник запослени), лица која самостално обављају делатност (у даљем тексту: осигураник самосталних делатности) и пољопривредници (у даљем тексту: осигураник пољопривредник) (члан 10. став 1.); да се својство осигураника стиче даном почетка а престаје даном престанка запослења, обављања самосталне или пољопривредне делатности, односно обављања уговорених послова (члан 14. став 1.); да права из пензијског и инвалидског осигурања, јесу: за случај старости: право на старосну пензију и право на превремену старосну пензију, за случај инвалидности – право на инвалидску пензију, за случај смрти: право на породичну пензију и право на накнаду погребних трошкова (члан 18. тач. 1) до 3)); да осигураник стиче право на старосну пензију: кад наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, кад наврши 45 година стажа осигурања (члан 19. тач. 1) и 2)); да изузетно од члана 19. тачка 1) овог закона, осигураник жена која наврши најмање 15 година стажа осигурања, стиче право на старосну пензију кад наврши: у 2019. години, 62 године и шест месеци живота (члан 19а тачка 5)); да осигураник стиче право на превремену старосну пензију кад наврши најмање 40 година стажа осигурања и најмање 60 година живота (члан 19б); да изузетно од члана 19б овог закона, осигураник стиче право на превремену старосну пензију кад наврши: у 2019. години, 40 година стажа осигурања и најмање 57 година и осам месеци живота (мушкарац), односно 38 година и шест месеци стажа осигурања и најмање 57 година живота (жена) (члан 19в тачка 5)); да инвалидност постоји кад код осигураника настане потпуни губитак радне способности, односно кад код професионалног војног лица настане потпуни губитак способности за професионалну војну службу, због промена у здравственом стању проузрокованих повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу, које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом (члан 21.); да право на породичну пензију могу остварити чланови породице: умрлог осигураника који је навршио најмање пет година стажа осигурања или је испунио услове за старосну, превремену старосну пензију или инвалидску пензију, или умрлог корисника старосне, превремене старосне пензије или инвалидске пензије (члан 27. став 1.); да се члановима породице умрлог осигураника, односно корисника права из члана 27. овог закона сматрају: брачни друг, деца (рођена у браку или ван брака или усвојена, пасторчад коју је осигураник, односно корисник права издржавао, унучад, браћа и сестре и друга деца без родитеља, односно деца која имају једног или оба родитеља који су потпуно неспособни за рад, а коју је осигураник, односно корисник права издржавао) и родитељи (отац и мајка, очух и маћеха и усвојиоци) које је осигураник, односно корисник права издржавао; да право на породичну пензију може остварити и брачни друг из разведеног брака ако му је судском пресудом утврђено право на издржавање (члан 28.); да удова стиче право на породичну пензију: ако је до смрти брачног друга, навршила 53 године живота, или ако је, до смрти брачног друга, или у року од једне године од дана смрти брачног друга, постала потпуно неспособна за рад, или ако је, после смрти брачног друга, остало једно дете или више деце која имају право на породичну пензију по том брачном другу, а удова обавља родитељску дужност према тој деци, да удова која у току трајања права према том основу постане потпуно неспособна за рад, задржава право на породичну пензију док постоји та неспособност; да удова која до смрти брачног друга није навршила 53 године живота, али је навршила 45 година живота, стиче право на породичну пензију кад наврши 53 године живота; да удова која у току трајања права на породичну пензију стеченог на начин из става 1. тач. 2) и 3) овог члана наврши 53 године живота, трајно задржава право на породичну пензију, да удова којој право на породичну пензију престане пре навршених 53, али после навршених 45 година живота може поново остварити право кад наврши 53 године живота (члан 29.); да удовац стиче право на породичну пензију: ако је до смрти брачног друга, навршио 58 година живота, или ако је, до смрти брачног друга, или у року од једне године од дана смрти брачног друга, постао потпуно неспособан за рад, или ако је, после смрти брачног друга, остало једно дете или више деце која имају право на породичну пензију по том брачном другу, а удовац обавља родитељску дужност према тој деци, да удовац који у току трајања права по том основу постане потпуно неспособан за рад, задржава право на породичну пензију док постоји та неспособност; да удовац који у току трајања права на породичну пензију стеченог на начин из става 1. тач. 2) и 3) овог члана наврши 58 година живота, трајно задржава право на породичну пензију (члан 30.); да се члановима уже породице умрлог осигураника, односно корисника права, у смислу овог закона, сматрају брачни друг и деца (рођена у браку или ван брака или усвојена, пасторчад и унуци), да се члановима шире породице умрлог осигураника, односно корисника права, у смислу овог закона, сматрају родитељи (отац, мајка, очух, маћеха и усвојиоци), браћа, сестре и друга деца без родитеља, односно деца која имају једног или оба родитеља који су потпуно неспособни за рад, а коју је осигураник, односно корисник права издржавао (члан 34.); да члановима шире породице припада право на породичну пензију ако нема чланова уже породице, а ако их има – само када породична пензија која припада члановима уже породице не достигне пун износ основа од кога се одређује висина породичне пензије (члан 35.).

Законом о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09) предвиђено је: да изрази „дискриминација” и „дискриминаторско поступање” означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (у даљем тексту: лична својства) (члан 2. став 1. тачка 1)); да су сви једнаки и да уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације (члан 4.); да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај (члан 6.); да посредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства, ставља у неповољнији положај актом, радњом или пропуштањем које је привидно засновано на начелу једнакости и забране дискриминације, осим ако је то оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна (члан 7.); да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује (члан 8.); да је забрањено дискриминисати лица на основу старосног доба, да стари имају право на достојанствене услове живота без дискриминације, а посебно, право на једнак приступ и заштиту од занемаривања и узнемиравања у коришћењу здравствених и других јавних услуга (члан 23.).

Породичним законом („Службени гласник РС”, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15) прописано је: да се овим законом уређују брак и односи у браку, односи у ванбрачној заједници, односи детета и родитеља, усвојење, хранитељство, старатељство, издржавање, имовински односи у породици, заштита од насиља у породици, поступци у вези са породичним односима и лично име (члан 1.); да је брак законом уређена заједница живота жене и мушкарца (члан 3. став 1.); да се брак склапа ради остваривања заједнице живота супружника (члан 16.); да су супружници дужни да се узајамно издржавају под условима одређеним овим законом (члан 28.); да супружници могу, под условима одређеним овим законом, своје имовинске односе уредити брачним уговором (члан 29. став 2.); да брак престаје поништењем ако је ништав или рушљив, у складу са овим законом (члан 30. став 3.); да је брак ништав ако није склопљен ради остваривања заједнице живота супружника (члан 32. став 1.); да је брак ништав ако га је склопило лице неспособно за расуђивање, да ако лице из става 1. овог члана накнадно постане способно за расуђивање, брак је рушљив (члан 34. ст. 1. и 2.); да тужбу за поништење брака из узрока наведених у чл. 31–33, члану 34. став 1. и чл. 35. и 36. овог закона могу поднети супружници, лица која имају правни интерес да брак буде поништен и јавни тужилац, да се у случајевима из става 1. овог члана брак може поништити и после његовог престанка, да право на подизање тужбе за поништење ништавог брака не застарева (члан 212.); да супружник који није био способан за расуђивање у тренутку склапања брака, а накнадно постане способан за расуђивање, може поднети тужбу за поништење брака у року од годину дана од дана престанка неспособности за расуђивање, односно од дана правноснажности судске одлуке о враћању пословне способности (члан 217.).

  

III

   

Разматрајући навод овлашћеног предлагача да је оспореном одредбом Закона повређена забрана дискриминације по основу старосног доба и тиме ограничено право на стицање породичне пензије за једну категорију потенцијалних корисника, Уставни суд је пошао од анализе појмова дискриминације и породичне пензије.

Начело забране дискриминације је утврђено чланом 21. Устава, и то у виду опште одредбе којом се гарантује једнакост свих пред Уставом и законом (став 1.), затим као право свакога на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.) и прецизирањем забране дискриминације, тако што је утврђено да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.) Наведеним чланом Устава додатно је утврђено да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).

Забрана дискриминације и начело једнакости, као темељни елементи заштите људских права, инкорпорирани су, такође, у све кључне међународне инструменте којима се гарантује заштита људских права, почев од Повеље Уједињених нација, преко Универзалне декларације о људским правима из 1948. године, те свих најважнијих универзалних међународних уговора из области људских права (Међународна конвенција о елиминисању свих облика расне дискриминације из 1965. године, Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966. године, Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима из 1966. године, Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације према женама из 1979. године, Конвенција о правима детета из 1989. године), до регионалних међународних уговора, као што је Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године.

Уставни суд је констатовао да Устав и наведени међународни уговори не садрже дефиницију дискриминације, те је при разматрању навода предлагача пошао од заузетог става у својој досадашњој пракси, према коме појам дискриминације треба схватити тако да „дискриминација” означава било какво разликовање, искључивање, ограничавање или давање предности засноване на основама као што су раса, боја, пол, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, имовина, рођење или други статус, а који за циљ или последицу имају угрожавање или онемогућавање признавања, уживања или остваривања свих права и слобода свих људи под једнаким условима. Из наведене дефиниције у којој се „последице” помињу заједно са „циљем”, проистиче да се под дискриминацијом не подразумева само непосредна, већ и посредна дискриминација, као и да се разликовање, које се може сматрати дискриминацијом, односи на неко лично својство или статус.

При разматрању навода предлагача, Уставни суд је имао у виду и правна схватања Европског суда за људска права по питању кршења начела забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, према којима дискриминација представља различито поступање, односно третирање лица у истим или сличним ситуацијама без објективног и разумног оправдања, при чему непостојање објективног и разумног оправдања значи да разликовање у питању не тежи легитимном циљу или да не постоји разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља чијој се реализацији тежи.

Уставноправни појмови, које садржи члан 21. Устава, као и обавезе које је Република Србија по питању забране дискриминације преузела потврђеним међународним уговорима, додатно су прецизирани и дефинисани Законом о забрани дискриминације. Тако је наведеним Законом прописано да изрази „дискриминација” и „дискриминаторско поступање” означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (у даљем тексту: лична својства) (члан 1. став 1. тачка 1). Потом, прецизирано је да су сви једнаки и да уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације (члан 4.). Повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује (члан 8.). Дискриминација на основу старосног доба посебно се дефинише као забрана дискриминације лица на основу старосног доба, те да стари имају право на достојанствене услове живота без дискриминације, а посебно, право на једнак приступ и заштиту од занемаривања и узнемиравања у коришћењу здравствених и других јавних услуга (члан 23.).

Правни институт пензије заштићен је одредбама члана 70. Устава Републике Србије, којима се овлашћује законодавац да уреди питања пензијског осигурања и утврђује обавеза Републике Србије да се стара о економској сигурности пензионера.

Конвенцијом о минималној норми социјалног обезбеђења, у Делу Х. под називом „Давања члановима породице за случај смрти храниоца породице”, постављене су основне одреднице у односу на елементе института породичне пензије. Ситуација на коју се односе одредбе овог дела Конвенције дефинисана је у члану 60. Конвенције као осигурани случај који подразумева губитак средстава за живот који настаје за удовицу или децу смрћу храниоца породице: када је у питању удовица, право на давање може бити условљено, према националном законодавству претпоставком да је неспособна да се сама издржава. Давање се опредељује у односу на године стажа и плаћања доприноса преминулог храниоца породице, како је предвиђено у члану 63. ст. 1. до 3. Конвенције, док је одредбом става 5. истог члана Конвенције дато право државама уговорницама да се као услов може прописати трајање брака уколико удовица нема деце и неспособна је да се сама издржава.

Законом о пензијском и инвалидском осигурању утврђено је право на породичну пензију. Право на породичну пензију опредељују две групе критеријума. Једна група критеријума односи се на умрлог осигураника, односно корисника старосне, превремене старосне или инвалидске пензије (члан 27. Закона). Друга група критеријума односи се на носиоце права на породичну пензију – члановe породице, уз одређење ко се има сматрати чланом породице у смислу остваривања права на породичну пензију (члан 28. Закона). Као члан породице који има право на породичну пензију прво се наводи брачни друг умрлог осигураника, односно корисника права (члан 28. став 1. тачка 1) Закона). Услови под којима брачни друг стиче право на породичну пензију су године живота, потпуна неспособност за рад, заједничко дете које има право на породичну пензију по основу преминулог родитеља а према коме преживели брачни друг обавља родитељску дужност и они су прецизирани за удову одредбама члана 29. Закона, односно за удовца одредбама члана 30. Закона.

Оспореном одредбом члана 28а Закона накнадно су уведени нови услови под којима преживели брачни друг може да оствари право на породичну пензију, и то само за ситуацију када се брачна заједница заснује после 65. године живота осигураника, односно корисника пензије, пооштравањем критеријума, како на страни осигураника, тако и на страни брачног друга осигураника. У погледу осигураника, услов се односи само на године живота које је осигураник навршио у тренутку закључења брака, не дирајући у друге услове за остварење права на породичну пензију, као што су године стажа осигурања умрлог осигураника, како је то предвиђено одредбама члана 63. Конвенције о минималној норми социјалног обезбеђења и одредбама чл. 19. и 27. оспореног Закона. У погледу брачног друга осигураника, остваривање права на породичну пензију се алтернативно условљава – дужином брака преживелог брачног друга са осигураником од најмање две године или постојањем заједничког детета.

Разматрајући наведене одредбе Закона, Уставни суд је констатовао да се испуњење додатног услова прописаног оспореном одредбом члана 28а Закона захтева само у случају ако је умрли осигураник, односно умрли корисник пензије у тренутку закључења брака навршио 65 година живота, док се у ситуацији када је умрли осигураник, односно умрли корисник пензије у тренутку закључења брака био млађи од 65 година, примењују само услови за остваривање права удове, односно удовца на породичну пензију из чл. 29. и 30. истог Закона. Уставни суд је, такође, констатовао да се услов из оспореног члана 28а Закона не везује за остваривање старосне, превремене старосне или инвалидске пензије, већ искључиво за године живота у којима је осигураник ступио у брак, тј. старосно доба умрлог осигураника, односно корисника пензије, из чега даље произлази да није од значаја да ли је умрли супружник у моменту смрти био у статусу осигураника или корисника старосне, превремене старосне или инвалидске пензије, већ само да ли је у тренутку закључења брака навршио године живота из члана 19. тачка 1) Закона, тј. 65 година живота.

Разматрајући да ли је циљ оспорене одредбе Закона легитиман и у складу са уставним принципом једнакости свих пред Уставом и законом, Уставни суд је имао у виду и одговор законодавца у којем је као примарни циљ истакнуто спречавање злоупотребе институције брака и права на породичну пензију, те да су стога чланом 28а Закона уведени допунски услови за остваривање права на породичну пензију.

Уставни суд је утврдио да је законодавац увођењем нових услова за остварење права на породичну пензију, и то само у односу на ситуацију склапања брака после навршене 65. године живота осигураника, са образложењем спречавања злоупотребе права на брак и права на породичну пензију, напустио терен sedes materiae Закона о пензијском и инвалидском осигурању, те тиме и терен легитимног циља. Наиме, трајање брака као доказ стварног остварења заједнице живота супружника, те последично и права која проистичу из брака, материја су Породичног закона, а не Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Породичним законом предвиђени су поступци у брачном спору, те у случају утврђења непостојања или ништавости брака, нестао би и правни основ за остварење права на породичну пензију.

Одредбама члана 212. Породичног закона јавном тужиоцу и члановима породице умрлог осигураника, односно умрлог корисника пензије дата је могућност да, у својству лица која имају правни интерес да брак буде поништен, оспоравају право преживелог брачног друга на породичну пензију подношењем тужбе за поништење брака из разлога предвиђених тим законом, међу којима је и разлог ако брак није склопљен ради остваривања заједнице живота супружника или ако га је склопило лице неспособно за расуђивање, што значи да у правном поретку постоји законом установљено правно средство за заштиту права на породичну пензију од евентуалних злоупотреба, тако да ограничење у остваривању тог права које се везује за године живота умрлог осигураника, односно корисника пензије није нужно нити је пропорционално циљу који се оспореном одредбом Закона жели постићи – спречавање злоупотреба које се јављају у пракси и растерећење судова од великог броја непотребних парница.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да за постојање услова заснованог на личном својству (старосне доби) осигураника, односно корисника пензије, не постоји објективно и разумно оправдање, при чему непостојање објективног и разумног оправдања значи да разликовање у питању не тежи легитимном циљу и да не постоји разуман однос пропорционалности између употребљеног средства и циља чијој се реализацији тежи. Наиме, према оцени Уставног суда, нема објективног и разумног оправдања да се особама, које у 65. години живота ступају у брак, намеће додатно ограничење у односу на права и обавезе које проистичу из брачне заједнице.

Имајући у виду да је право на породичну пензију вид социјалног и изведеног права, с обзиром на то да се одређује од старосне, превремене старосне, односно инвалидске пензије умрлог супружника, као и да је уређивање свих питања која се тичу пензијског осигурања и система у области социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности, сагласно члану 70. став 1. и члану 97. тачка 8. Устава, препуштено законодавцу, за Уставни суд није уставноправно споран алтернативно постављен услов из члана 28а Закона – заједничко дете или дужина трајања брака, већ је спорно што се тај услов односи само на оне бракове који су закључени по навршењу одређених година живота осигураника, односно корисника пензије. У конкретном случају, оспореном одредбом Закона, због личног својства (старосног доба) умрлог осигураника, односно корисника пензије, његов преживели брачни друг се при остваривању права на породичну пензију ставља у неповољнији положај у односу на брачног друга који је брак закључио са лицем млађим од 65 година старости, а да притом за такав различит третман не постоји објективно и разумно оправдање, с обзиром на то да је против злоупотребе института брачне заједнице, из кога се црпи и право брачног друга на породичну пензију, већ обезбеђена законска заштита.

Из свега наведеног, Уставни суд је утврдио да овлашћени предлагач основано истиче повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, под којом се подразумева свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу, између осталог, старости, што значи забрану различитог поступања у истим или сличним ситуацијама у односу на лица или групе лица, као и на чланове њихових породица, када не постоји објективно и разумно оправдање за такво различито поступање.

   

IV

   

Сагласно свему изнетом, Уставни суд је утврдио да оспорена одредба члана 28а Закона о пензијском и инвалидском осигурању, у делу који гласи: „Ако је умрли осигураник или умрли корисник старосне, превремене старосне пензије или инвалидске пензије у тренутку закључења брака навршио године живота из члана 19. тачка 1) овог закона,”, није у сагласности са Уставом, те је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), донео Одлуку као у изреци.

Уставни суд је, доносећи Одлуку, закључио да, сагласно одредби члана 105. Закона о Уставном суду, Народној скупштини упути писмо у којем ће се указати на потребу да се преостали део одредбе члана 28а Закона о пензијском и инвалидском осигурању, који уставноправно није споран, правно-језички уобличи и интегрише у остале услове за остваривање права удове, односно удовца на породичну пензију, тако да одредбе Закона које регулишу наведена питања буду прецизне, јасне и одредиве, како би се отклонила свака евентуална недоумица приликом њихове примене.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 28а Закона о пензијском и инвалидском осигурању наведеног у изреци, у делу који гласи: „Ако је умрли осигураник или умрли корисник старосне, превремене старосне пензије или инвалидске пензије у тренутку закључења брака навршио године живота из члана 19. тачка 1) овог закона,“, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.

Број IУз-130/2017

Председник Уставног суда,

Весна Илић Прелић, с.р.