Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

1

На основу члана 67. ст. 1. и 4. Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС”, бр. 88/17, 27/18 – др. закон, 10/19, 6/20 и 129/21),

Министар просвете доноси

ПРАВИЛНИК

о плану и програму наставе и учења уметничког образовања и васпитања за средњу балетску школу

Члан 1.

Овим правилником утврђује се план и програм наставе и учења уметничког образовања и васпитања за средњу балетску школу, у подручју рада Култура, уметност и јавно информисање, и то за образовне профиле играч класичног балета, играч савремене игре и играч народне игре, који је одштампан уз овај правилник и чини његов саставни део.

Члан 2.

План и програм наставе и учења остварује се и у складу са:

1) Правилником о плану и програму наставе и учења уметничког образовања и васпитања за средњу музичку школу („Службени гласник РС – Просветни гласник” бр. 8/20, 11/20 и 15/20), у делу који се односи на план и програм наставе и учења за предмете:

– Српски језик и књижевност, за први, други, трећи и четврти разред;

– Страни језик, за први, други, трећи и четврти разред;

– Други страни језик, за први, други, трећи и четврти разред;

– Математика, за први, други, трећи и четврти разред;

2) Правилником о плану и програму наставе и учења за гимназију („Службени гласник РС – Просветни гласник”, бр. 4/20, 12/20, 15/20, 1/21, 3/21 и 7/21), у делу који се односи на план и програм наставе и учења за предмете општег типа:

– Историја, за први, други, трећи и четврти разред;

– Грађанско васпитање, за први, други, трећи и четврти разред;

3) Решењем о усвајању стандарда квалификације „Играч класичног балета” („Службени гласник РС – Просветни гласник”, број 11/22);

4) Решењем о усвајању стандарда квалификације „Играч савремене игре” („Службени гласник РС – Просветни гласник”, број 1/23);

5) Решењем о усвајању стандарда квалификације „Играч народне игре” („Службени гласник РС – Просветни гласник”, број 1/23).

Годишњи број часова за предмете чији програми се остварују у средњој балетској школи прилагођава се плaну наставе и учења за средњу балетску школу.

Члан 3.

Програм верске наставе остварује се у складу са Правилником о наставном плану и програму предмета Верска настава за средње школе („Просветни гласник”, бр. 6/03, 23/04 и 9/05 и „Службени гласник РС – Просветни гласник”, број 11/16).

Члан 4.

Даном почетка примене овог правилника престаје да важи Правилник о наставном плану и програму за стицање образовања у четворогодишњем трајању у стручној школи за подручје рада Култура, уметност и јавно информисање („Просветни гласник”, бр. 9/93, 2/94, 4/96, 19/97, 15/02, 10/03, 7/05, 4/06, 4/07, 4/09, 8/09, 11/10, 10/13, 11/13, 14/13, 10/16 и 8/20), у делу који се односи на наставни план и наставни програм за образовне профиле играч класичног балета, играч савремене игре и играч народне игре.

Члан 5.

Ученици уписани у средњу школу закључно са школском 2022/2023. годином у подручју рада Култура, уметност и јавно информисање за образовне профиле играч класичног балета, играч савремене игре и играч народне игре, у четворогодишњем трајању, стичу образовање по наставном плану и програму који је био на снази до ступања на снагу овог правилника – до краја школске 2026/2027. године.

Члан 6.

Овај правилник ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије – Просветном гласнику”, а примењује се од школске 2023/2024. године.

Број 110-00-175/2023-03

У Београду, 21. августа 2023. године

Министар,

проф. др Славица Ђукић Дејановић, с.р.

ПЛАНОВИ И ПРОГРАМИ НАСТАВЕ И УЧЕЊА
СРЕДЊА БАЛЕТСКА ШКОЛА

1. Циљеви средњег балетског образовања и васпитања су:

– развој кључних компетенција неопходних за даље образовање и активну улогу грађанина за живот у савременом друштву;

– развијање балетских и играчких способности и сазревање у техничком и интерпретативном смислу;

– развијање стваралачких способности, критичког мишљења, мотивације за учење, способности за тимски рад, способности самовредновања, самоиницијативе и изражавања свог мишљења и оспособљавање за решавање играчких проблема;

– стицање искуства јавног наступања – самосталног и у ансамблу;

– развијање осећања солидарности, разумевања и конструктивне сарадње са другима;

– развијање личног и националног идентитета кроз очување играчке традиције и културе српског народа и националних мањина, развијање интеркултуралности, поштовање и очување националне и светске културне баштине;

– развијање позитивних људских вредности;

– свест о важности здравља и безбедности;

– поштовање расне, националне, културне, језичке, верске, родне, полне и узрасне равноправности, толеранције и уважавања различитости;

– развијање ненасилног понашања и успостављање нулте толеранције према насиљу;

– развијање свести о значају одрживог развоја, заштите и очувања природе и животне средине и еколошке етикe.

2. Опште упутство за остваривање програма наставе и учења

I. Програми оријентисани на процес и исходе учења

Структура програма наставе и учења свих обавезних предмета је конципирана на исти начин. На почетку се налази циљ наставе и учења предмета за сва четири разреда општег средњег образовања и васпитања. У табели која следи, у првој колони наведени су исходи за крај разреда, у другој се налазе теме/области а у трећој садржаји.

Након табеле следе препоруке за остваривање наставе и учења предмета под насловом Упутство за дидактичко-методичко остваривање програма. Праћење напредовања и оцењивање постигнућа ученика је формативно и сумативно и реализује се у складу са Правилником о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању, а у оквиру Упутства за дидактичко-методичко остваривање програма налазе се препоруке за праћење и вредновање постигнућа ученика у односу на специфичности датог предмета.

Сви програми наставе и учења засновани су на општим циљевима и исходима образовања и васпитања и потребама ученика. Усмерени су на процес и исходе учења, а не на саме садржаје који сада имају другачију функцију и значај. Садржаји су у функцији остваривања исхода који су дефинисани као функционално знање ученика тако да показују шта ће ученик бити у стању да учини, предузме, изведе, обави захваљујући знањима, ставовима и вештинама које је градио и развијао током једне године учења конкретног наставног предмета. Овако конципирани програми подразумевају да оствареност исхода води ка развијању компетенција, и то како општих и специфичних предметних, тако и кључних. Прегледом исхода који су дати у оквиру појединих програма наставе и учења може се видети како се постављају темељи развоја кључних компетенција које желимо да ученици имају на крају средњег балетског, односно играчког образовања.

На путу остваривања циља и исхода, улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора литературе и повезивање садржаја, метода наставе и учења и активности ученика. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Програми наставе и учења, наставницима су полазна основа и педагошко полазиште за развијање наставе и учења, за планирање годишњих и оперативних планова, као и непосредну припрему за рад.

II. Препоруке за планирање наставе и учења

Образовно-васпитна пракса је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно унапред предвидети. Она се одвија кроз динамичну спрегу међусобних односа и различитих активности у социјалном и физичком окружењу, у јединственом контексту конкретног одељења, класе, групе и индивидуалне наставе конкретне школе и конкретне локалне заједнице. Зато, уместо израза реализовати програм, боље је рећи да се на основу датог програма планирају и остварују настава и учење који одговарају конкретним потребама ученика. Настава треба да обезбеди сигурну, подстицајну и подржавајућу средину за учење у којој се негује атмосфера интеракције и однос уважавања, сарадње, одговорности и заједништва.

Полазећи од датих исхода учења и садржаја, од наставника се очекује да дати програм контекстуализује, односно да испланира наставу и учење према потребама одељења, класе, групе или појединачно ученика имајући у виду карактеристике ученика, наставне материјале које ће користити, техничке услове, наставна средства и медије којима школа располаже, као и друге ресурсе школе и локалне средине.

Приликом планирања наставе и учења потребно је руководити се:

– индивидуалним разликама међу ученицима у погледу начина учења, темпа учења и брзине напредовања;

– интегрисаним приступом у којем постоји хоризонтална и вертикална повезаност унутар истог предмета и различитих наставних предмета;

– партиципативним и кооперативним активностима које омогућавају сарадњу;

– активним и искуственим методама наставе и учења;

– уважавањем свакодневног искуства и знања које је ученик изградио ван школе, повезивањем активности и садржаја учења са животним искуствима ученика и подстицањем примене наученог и свакодневном животу;

– неговањем радозналости, одржавањем и подстицањем интересовања за учење и континуирано сазнавање;

– редовним и осмишљеним прикупљањем релевантних података о напредовању ученика, остваривању исхода учења и постигнутом степену развоја компетенција ученика.

Полазећи од датих исхода, наставник најпре, као и до сада, креира свој годишњи (глобални) план рада из кога касније развија своје оперативне планове. Како су исходи дефинисани за крај наставне године, наставник треба да их операционализује прво у оперативним плановима, а потом и на нивоу конкретне наставне јединице. Од њега се очекује да за сваку наставну јединицу, у фази планирања и писања припреме за час, дефинише исходе за час који воде ка остваривању исхода прописаних програмом.

При планирању треба, такође, имати у виду да се исходи разликују. Неки се лакше и брже могу остварити, али је за већину исхода потребно више времена и више различитих активности.

Посебну пажњу током непосредне припреме за наставу треба посветити планирању и избору метода и техника, као и облика рада. Њихов избор је у вези са исходима учења и компетенцијама које се желе развити, а одговара природи предмета, конкретним садржајима и карактеристикама ученика. У том смислу на наставнику је да осмишљава разноврсне активности, како своје, тако и активности ученика. Очекује се да ученици у добро осмишљеним и разноврсним активностима наставе развијају своје компетенције целоживотног учења кроз самостално проналажење информација, критичко разматрање, обраду података на различите начине, презентацију, аргументовану дискусију, показивање иницијативе и спремности на акцију.

Од наставника се очекује да континуирано прати и вреднује свој рад и по потреби изврши корекције у свом даљем планирању. Треба имати у виду да се неке планиране активности у пракси могу показати као неодговарајуће зато што су, на пример, испод или изнад могућности ученика, не обезбеђују остваривање исхода учења, не доприносе развоју компетенција, не одговарају садржају итд. Кључно питање у избору метода, техника, облика рада, активности ученика и наставника јесте да ли је нешто релевантно, чему то служи, које когнитивне процесе код ученика подстиче (са фокусом на подстицање когнитивних процеса мишљења, учења, памћења), којим исходима и компетенцијама води.

III. Препоруке за праћење и вредновање наставе и учења

Праћење и вредновање је део професионалне улоге наставника. Од њега се очекује да континуирано прати и вреднује:

– процес наставе и учења,

– исходе учења и

– себе и свој рад.

Оријентисаност нових програма наставе и учења на исходе и процес учења омогућава:

– објективније вредновање постигнућа ученика,

– осмишљавање различитих начина праћења и оцењивања,

– диференцирање задатака за праћење и вредновање ученичких постигнућа и

– боље праћење процеса учења.

Праћење напредовања и оцењивање постигнућа ученика је формативно и сумативно и реализује се у складу са Правилником о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању. У настави оријентисаној на остваривање исхода учења вреднују се и процес учења и резултати учења. Зависно од природе предмета и начини праћења и оцењивања ученика у балетској школи су специфични и међусобно различити.

Смер наставе је такав да се увек креће од представе балета, игре и покрета ка контекстуализацији, теоријском тумачењу и практичним решењима. У оквиру тога, идентификовање, разумевање и дефинисање играчких садржаја на којима се базира интерпретација има велики значај у праћењу наставе. Критеријум у оцењивању је уложен труд и квалитет рада ученика, те његово напредовање у складу са личним и играчким могућностима, као и уметничко постигнуће на јавним наступима и годишњим испитима (уколико се ради о извођачким предметима).

Веома важни показатељи у праћењу ученичких постигнућа су начин на који ученик учествује у активностима, како аргументује и доноси закључке. Поред тога, наставник прати и вреднује како ученици међусобно сарађују у процесу учења, како решавају сукобе мишљења, како једни другима помажу, да ли испољавају иницијативу, како превазилазе тешкоће, да ли показују критичко мишљење уместо критицизам.

Како ни један од познатих начина вредновања није савршен, потребно је комбиновати различите начине оцењивања. Једино тако наставник може да сагледа слабе и јаке стране ученика.

Приликом сваког вредновања постигнућа потребно је ученику дати повратну информацију која помаже да разуме грешке и побољша свој резултат и учење. Повратна информација треба да буде увремењена, дата током или непосредно након обављања неке активности; треба да буде конкретна, да се односи на активности и продукте ученика, а не на његову личност.

Праћење напредовања ученика започиње иницијалном проценом нивоа на коме се он налази и у односу на који ће се процењивати његов даљи ток напредовања. Свака активност је добра прилика за процену напредовања и давање повратне информације, а ученике треба оспособљавати и охрабривати да процењују сопствени напредак у остваривању исхода предмета, као и напредак других ученика.

У оквиру свих играчких активности потребно је обезбедити пријатну атмосферу, а код ученика потенцирати осећање сигурности и подршке. Потребно је отклонити све разлоге за могуће страхове, несигурност и трему који су проузроковани превеликим и нереалним очекивањима професора или родитеља. Учешће ученика на јавним наступима, такмичењима, фестивалима и резултати годишњих испита употпуњују слику о постигнућима наставе и учења.

ОБРАЗОВНИ ПРОФИЛИ У ЧЕТВОРОГОДИШЊЕМ ОБРАЗОВАЊУ

1. Играч класичног балета

2. Играч савремене игре

3. Играч народне игре

Облици образовно-васпитног рада којима се остварују обавезни предмети, изборни програми и активности

* Ако се укаже потреба за овим облицима рада

Остваривање плана и програма наставе и учења

Распоред радних недеља у току наставне године

ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА

ОДСЕЦИ:

1. Одсек класичног балета

2. Oдсек савремене игре

3. Одсек народне игре

ОБРАЗОВНИ ПРОФИЛИ:

1. Играч класичног балета

1. Играч савремене игре

2. Играч народне игре

ГЛАВНИ ПРЕДМЕТИ ПО ОДСЕЦИМА:

3. Одсек класичног балета: Класичан балет

4. Oдсек савремене игре: Савремена игра

5. Одсек народне игре: Народна игра

ИСПИТИ

У балетској школи полажу се следећи испити:

1. испит за проверу знања

2. пријемни

3. годишњи

4. матурски

5. разредни

6. поправни

ПРИЈЕМНИ ИСПИТ

Пријемни испит полаже се пре уписа у први разред средње балетске школе и могу му приступити кандидати који имају завршену основну балетску школу и кандидати који немају основну балетску школу ако претходно положе испит за проверу нивоа знања основног балетског образовања.

Кандидати који нису завршили редовно основно школовање, а завршили су основну балетску школу могу да се упишу у средњу балетску школу где похађају наставу из стручних предмета.

Пријемни испит полаже се у роковима које дефинише Министарство просвете у складу са Конкурсом о упису у средње школе и са овим правилником.

ПРОГРАМ ПРИЈЕМНИХ ИСПИТА ЗА СРЕДЊУ БАЛЕТСКУ ШКОЛУ

ОДСЕК КЛАСИЧОГ БАЛЕТА

Exercises код штапа

Exercises на средини сале

Allegro 2/4 и 3/4

Exercises на прстима

– све наведене вежбе постављају се на лицу места

Обавезна варијација за IV разред основне школе

ОДСЕК САВРЕМЕНЕ ИГРЕ

Класичан балет – једноставан склоп комбинација за:

Exercises код штапа

Exercises на средини сале

Allegro 2/4 и 3/4

– све наведене вежбе постављају се на лицу места

Савремена игра:

Вежбе на поду

Вежбе на средини сале

Кретању у простору

– све наведене вежбе постављају се на лицу места

ОДСЕК НАРОДНЕ ИГРЕ

Типски представници игара Централне Србије

Примери игара Западне Србије

Примери игара Југоисточне Србије

Примери игара Североисточна Србија

Слух – певање традиционалне песме по слободном избору

Ритам – репродуковање куцањем краћих ритмичких мотива

Меморија – репродуковање певањем тонова и краћих мелодијских мотива које наставник свира на клавиру

ГОДИШЊИ ИСПИТ

ГОДИШЊИ ИСПИТИ се полажу на крају наставног периода текуће школске године.

Најмање три недеље у балетској школи се користе за друге облике васпитно-образовног рада и припрему ученика за полагање годишњих испита, као и за њихово одржавање.

ОДСЕК КЛАСИЧНОГ БАЛЕТА

Матурски испит: КЛАСИЧАН БАЛЕТ – главни предмет

ОДСЕК ЗА САВРЕМЕНУ ИГРУ

Матурски испит: САВРЕМЕНА ИГРА – главни предмет

ОДСЕК ЗА НАРОДНУ ИГРУ

Матурски испит: НАРОДНА ИГРА – главни предмет

МАТУРСКИ ИСПИТ

I. ИГРАЧ КЛАСИЧНОГ БАЛЕТА

Класичан балет

II. ИГРАЧ САВРЕМЕНЕ ИГРЕ

Савремена игра

III. ИГРАЧ НАРОДНЕ ИГРЕ

Народна игра

Разредни испит се полаже по правилима које прописује Закон о средњој школи.

Поправни испит се полаже по правилима које прописује Закон о средњој школи.

Ученици са недовољном оценом на годишњем испиту из главног предмета не могу да полажу поправни испит. Ученик који има до две недовољне закључене оцене полаже поправни испит у августовском року, а ученик завршног разреда у јунском и августовском року.

Наставничко веће може ученика који је освојио награду на републичком или међународном такмичењу ослободити полагања годишњег испита из кога је те школске године освојио награду.

ОРГАНИЗАЦИЈА НАСТАВЕ

У средњој балетској школи настава се изводи као групна, разредна и индивидуална. Час траје 45 минута, док су главни играчки предмети организовани увек као двочас.

На часовима играчких предмета настава се одвија уз музичку пратњу и то на часовима предмета: Класичан балет, Репертоар класичног балета, Дуетна игра, Карактерне игре, Савремена игра, Импровизације, Народна игра и Репертоар народне игре.

На Одсецима класичног балета и савремене игре корепетиција се изводи на клавиру, а на Одсеку народне игре на хармоници.

ПОДЕЛА ОДЕЉЕЊА НА ГРУПЕ

ОДСЕК КЛАСИЧНОГ БАЛЕТА

– У групама од 8 до 15 ученика: Рачунарство и информатика

– У групама од 4 до 9 ученика: Класичан балет, Репертоар класичног балета, Дуетна игра, Савремена игра, Глума и вокал, Карактерне игре

– У групама од 10 до 30 ученика: Историја игре*

*Група може комбиновати ученике различитих одсека

ОДСЕК САВРЕМЕНЕ ИГРЕ

– У групама од 8 до 15 ученика: Рачунарство и информатика

– У групама од 5 до 7 ученика: Савремена игра, Репертоар савремене игре, Класичан балет, Импровизације, Игре 20.века, Глума и вокал

– У групама од 10 до 30 ученика: Историја игре*

*Група може комбиновати ученике различитих одсека

ОДСЕК НАРОДНЕ ИГРЕ

– У групама од 8 до 15 ученика: Рачунарство и информатика

– У групама од 8 до 16 ученика: Народна игра, Репертоар народне игре, Етнологија, Етномузикологија,

– У групама од 5 до 8 ученика: Класичан балет, Савремена игра, Традиционално певање, Солфеђо, Глума и вокал, Карактерне игре

ПРОГРАМ НАСТАВЕ И УЧЕЊА
ЗА СРЕДЊЕ БАЛЕТСКЕ ШКОЛЕ

ОПШТЕОБРАЗОВНИ ПРЕДМЕТИ

ПРОГРАМИ НАСТАВЕ И УЧЕЊА ЗА ПРЕДМЕТЕ:

1. Филозофија,

2. Социологија,

3. Психологија,

4. Биологија,

5. Рачунарство и информатика.

Кључне речи: sophia, logos, бићa, вредности, дијалектика, реторика, метод, етика, естетика

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА ФИЛОЗОФИЈА

I. УВОДНИ ДЕО

Учењем и поучавањем предмета Филозофија ученик усваја основна знања и развија способност критичког разумевања и решавања филозофских проблема са освртом на историјске и социјалне околности у којима су настајали, као и начине њиховог решавања и примене у контексту актуелне друштвене стварности. На тај начин код ученика се подстиче интелектуална радозналост и развија слобода да истражује, расправља, промишља и изналази практична решења на филозофска и властита питање. Отуда се корист бављења Филозофијом огледа у развоју креативног, стваралачког мишљења и трансферу теоријског у практично знање.

Програм Филозофије у балетским школама у основи се не разликује од програма гимназија и стручних школа са фондом од 2 часа недељно, које у свом програму комбинују проблемски и историјски приступ предмету, али посебан нагласак се придаје филозофији уметности и естетици, будући да се ради о овом профилу школа. Специфичност се састоји у потреби да се процес сазнајног и моралног вредновања допуни и обогати критеријумима и способностима естетског просуђивања зарад подстицања развоја или унапређења естетског укуса.

Програм наставе и учења Филозофије садржи циљ, кључне појмове садржаја, листу исхода и упутство за његово остваривање. Како за Филозофију нису развијени стандарди постигнућа, наведени елементи програма представљају путоказ наставнику како да планира, оствари и вреднује наставу и учење овог предмета.

У овом дидактичком упутству биће наведене опште и специфичне предметне компетенције, као и међупредметне компетенције које ће ученик бити у могућности да развије учењем и остваривањем задатог циља и исхода предмета Филозофија.

Оствареност циља и достизање исхода доприносе развоју општих предметних компетенција ученика. Изградњом знања и вештина својствених филозофски култивисаној мисли, ученик ће бити оспособљен да свестрано анaлизира стварност и решава теоријске и практичне проблеме, да своје ставове и уверења поткрепљује уверљивим логичким аргументима, просуди ваљаност и релевантност аргументације и критички користи разноврсне изворе информација. При процени и избору поступака ученик ће бити у могућности да евалуира различите погледе на стварност и руководи се вредностима истине, добра, праведности и лепог, чији смисао и значај открива испитујући карактеристичне филозофске проблеме.

Специфичне предметне компетенције које ће ученик бити у прилици да развије су филозофско тумачење природе стварности, сазнања и вредности, критичко промишљање и конструктивна комуникација и артикулација вредности и ставова.

Пуно остварење програма реализује се у корелацији са другим предметима и изборним програмима (Историја, Социологија, Психологија, Српски језик и књижевност, Грађанско васпитање, Верска настава), као и укључивањем ученика у различите ваннаставне активности. Обрада тема треба да буде усмерена ка томе да ученици успешно повезују своја знања из различитих предметних области са филозофским садржајима. На тај начин стичу целовит приступ образовању и стечена знања постају функционалнија, делотворнија и трајнијег карактера.

Предности међупредметног приступа у стицању знања огледају се и у подстицању потреба ученика за даљим образовањем и разумевањем процеса доживотног учења.

Отуда, међупредметне компетенције које ће ученик бити у прилици да развије су компетенције за целоживотно учење, комуникацију, рад с подацима и информацијама, решавање проблема, сарадњу и одговоран однос према друштвeној и природној околини, као и да ефикасно и конструктивно учествује у друштвеном животу.

С обзиром на опсежност програма и предвиђени број часова за његово остваривање, препоручује се лична процена наставнику да одреди дубину (опсежност) предвиђених тема. Евентуалне измене и допуне садржаја, по избору наставника, требало би да буду функционално уклопиве у приступ настави базираној на исходима и компетенцијама.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Програм оријентисан на исходе наставнику даје већу слободу у креирању и осмишљавању наставе и учења. Исходи су главни оријентир наставнику да одреди обим и дубину обраде појединих садржаја, избор својих и ученичких активности, динамику рада, начине праћења и вредновања. Полазећи од датих исхода и кључних појмова садржаја наставник најпре креира свој годишњи план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Оперативни план подразумева одабир и разраду исхода на месечном нивоу. У оперативним плановима наставника и припремама за час видљиве су наставне методе којима је планирано активно учешће ученика у настави као и развој међупредметних компетенција. Оперативни планови, са уситњеним исходима који треба да буду тако формулисани да обезбеђују мерљивост или бар проверљивост, омогућавају наставнику бољи увид у напредовање ученика, као и у ефекте сопственог рада. Уколико постоје тешкоће да се неки исход из оперативног плана достигне, то је знак наставнику да изврши неке промене у планирању.

Наставник прилагођава темпо рада различитим образовним и васпитним потребама ученика. За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања са којима ученике треба унапред упознати.

Оперативни планови и припреме за рад садрже самовредновање рада и напомене о реализацији планираних активности.

Планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа ученика и специфичним потребама ученика.

За сам наставни процес јако је важно да наставници користе различите изворе информација и да на њих упућују ученике, али и да оспособе ученике да самостално проналазе одговарајуће информације, успоставе критички однос према њима, што ће, између осталог, допринети достизању исхода да ученик препознаје и избегава симплификације, предрасуде, стереотипије и уобичајене софизме у аргументацији и говору.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

У настави Филозофије основни задатак је уравнотежавање проблемског и историјског приступа. Без тога би упознавање са различитим становиштима која су се развијала кроз историју филозофије служило само подизању нивоа опште културе или би се ограничило на фрагментарно анализирање појединих филозофских проблема без икаквог епохалног и концептуалног контекста. Проналажење праве сразмере између тематског и историјског приступа представља идеал наставног процеса. Посебно током наставе избегавати да се ученицима „сервирају„ готова решења филозофских проблема, јер ће их ученици третира као чињенички материјал намењен искључиво запамћивању и неће их препознати нити искусити као изазов сопственом мишљењу.С друге стране, не би било пожељно ни да се настава сведе претежно на разговор и дискусију, будући да је филозофија „знање„, па је зарад фунционалног процеса наставе нужно да ученици стекну поуздана знања о одређеним, за филозофски начин мишљења, битним категоријама и појмовима. Отуда неопходну пажњу треба посветити уводном делу, с обзиром на његов значај за увођење и стварање основе битне за даље савладавање предмета. Стога може се закључити да је неопходно пронаћи оптималну меру између „знања„, способности и самосталности ученика. Наставни процес би стога могао укључивати бављење неком од контроверзних тема које испоставља садашњи тренутак, као и актуализовати оне са фокусом на „вечнаˮ етичко-политичка питања. Ово би омогућило ученицима да кроз личну запитаност и тражење адекватних одговора боље размеју и искусе природу филозофске активности и домете теорија које изучавају. При томе треба водити рачуна да кључни концепти из садржаја програма задрже улогу оријентира и да фокус наставе буде на остваривању пројектованих исхода.

Природа садржаја предмета омогућава коришћење различитих облика рада (фронтални, индивидуални, рад у пару или групни) и наставних метода, које ангажују ученике и повећавају њихову заинтересованост. Поред већ наглашене потребе за успостављањем корелације са другим областима знања, реализација програма треба да се одвија у складу са принципима активне, проблемске и истраживачке наставе, уз усаглашавање садржаја са одговарајућим методичким активностима. Могуће је користити следеће поступке у настави филозофије: монолошку методи и методе засноване на дијалогу; посебно је занимљиво упутити ученике у спровођење и користи Сократовог метод и вештине постављања питања; препоручене су и методе рада на тексту, метод ученичких презентација и, изузетно битан, метод писаних радова или есеја будући да ученици нису упознати са разликом у осмишљавању и писању филозофског и литерарног текста, где се од наставника очекује да ученицима пружи детаљна упутства да би ученици били у могућности задатак обаве што ефикасније. Посебно иновативним чини се облик наставе филозофије кроз такозвани „филозофски кафе„, који предстаља оживњену праксу филозофске расправе одређених питања и проблема која може спроводити у учионици. Наставник треба да поштује дидактичке принципе, да у савладавању градива полази од познатог ка непознатом, од простог ка сложеном, од конкретног ка апстрактном и од појединачног ка општем.

Препоручује се примена бројних техника активног и кооперативног учења, искуственог учења, учења открићем, упознавање са техникама истраживачког рада као и Коришћењем интерактивних метода у презентовању одређених тематских области и појмова ученике треба подстаћи да критички преиспитају властита искуства и интерпретирају их у складу са изазовима савременог света и човека. Независно за коју се од техника настаник одлучи, учење треба усмеравати на учениково самостално проучавање, истраживање, обраду и презентацију садржаја.

Ученике треба подстицати да проналазе информације, да их критички процењују, да постављају релевантна питања, да унапређују културу дијалога, да аргументовано заступају или оспоравају одређена становишта или сопствене ставове.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Настава која је усмерена на исходе захтева да одговарајуће наставне методе, облици рада, наставни материјали и сви други чиниоци и елементи наставног процеса буду у функцији њиховог остварења. У том смислу је и оцењивање саставни део процеса подучавања и учења. Њиме се процењује индивидуално напредовање ученика у процесу постизања дефинисаног исхода, а уједно је средство помоћу ког ученици мере свој напредак у учењу и наставници просуђују успешност својих подучавања.

Из тог разлога потребно је да су ученици упознати са очекиваним исходима наставе Филозофије, као и да критеријуми за њихово постизање буду разумљиви, унапред саопштени. Укључивање ученика у процес оцењивања непосредно негује рефлексију, саморефлексију и независно мишљење, који су и сама суштина филозофског образовања. Процеси евалуације и самоевалуације који треба да примењују континуирано како наставници, тако и ученици, има за циљ да омогући стални увид у јаке и слабе стране учења, и на основу тога прилагођавање, индивидуализацију и диференцијацију наставе, као и ефикасније планирање и коришћење допунског и додатног рада.

Наставник, који непрестано има у виду да је проверавање и оцењивање постигнућа у директној вези са исходима наставе Филозофије, оцењује сва знања, умећа, способности и вештине којима се они остварују, разноврсним методама и инструментима, током свих часова, а не само оних намењених утврђивању или систематизацији, како би оцена, уистину, имала информативну, мотивациону и оријентациону улогу, када је у питању напредовање ученика.

У настави усмереној на исходе комбинује се више врста оцењивања: дијагностичко, формативно и сумативно оцењивање. Провера постигнућа ученика може се реализовати различитим усменим и писменим поступцима, на пример, кроз писане радове, есеје, тестове различитог типа, усмено излагање, дијалог, дебату, пројектни рад, вођење портфолија (који осим евиденције о ученичком раду, дескрипција, коментара итд. садржи и самооцењивање и вршњачко оцењивање).Оцењивати се може и спремност ученика на сарадњу и интелектуалну размену у дискусији са другима, кућна припрема за најављену тему часа, властито усавршавање кроз додатно читање препоручене литературе, лично истраживање и селекцију материјала за учење, самостална или тимска припрема и презентовање пројектних задатака. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на сопствене могућности, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем). Стога, сваки час и свака активност су прилика да се ученику пружи повратна информација о напретку.

Оцена треба да представља објективну и поуздану меру остварености циља, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

Кључне речи: друштвена појава, идентитет, друштво, држава, политика, култура, медији, манипулација, економија, глобализација.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА СОЦИОЛОГИЈА

I. УВОДНИ ДЕО

Учењем и поучавањем предмета Социологија ученик усваја основна знања и развија способност праћења и разумевања друштвене стварности, различитих односа које појединац остварује у друштвеној околини и утицаја те околине на његово понашање и поглед на свет. Подстиче се учеников допринос учењу и поучавању, интелектуална радозналост, као и преиспитивање сопствених ставова и властитог доприноса заједници и друштву.

Програм наставе и учења Социологије садржи циљ, области, односно теме, садржаје, листу исхода и упутство за његово остваривање. Како за Социологију нису развијени стандарди постигнућа, наведени елементи програма представљају путоказ наставнику како да планира, оствари и вреднује наставу и учење овог предмета.

У овом дидактичком упутству биће наведене опште и специфичне предметне компетенције, као и међупредметне компетенције које ће ученик бити у могућности да развије учењем и остваривањем задатих циљева и исхода предмета Социологија.

Опште компетенције које ће ученик развити учењем социологије: способност за разумевање и критичко просуђивање друштвених појава, стећи ће увид у сложеност и међузависност друштвених односа и процеса и њихових социјалних, eкономских, политичких, културних, етничких, верских и других специфичности; повезати социолошка знања са знањима других наука; располагати функционалним знањима неопходним за оријентацију и активно и одговорно учешће у савременом друштву; унапредити вештину комуникације и развијати културу аргументованог дијалога; афирмативно изражавати свој и поштовати идентитет другог; развити свест о разноврсности култура, вредности и ставова и потреби уважавања тих разлика.

Када је реч о специфичним предметним компетенцијама које ученик стиче, оне се тичу знања о основним социолошким појмовима и теоријама; способност да објективно анализира и вреднује друштвене догађаје и појаве, као и да препознаје друштвене проблеме у свом окружењу и формулише питања која воде њиховом решавању, критички усваја информације о друштву раздвајајући битне од небитних чињеница; упознаје облике друштвeног раслојавања, узроке и последице глобализације и транзиције, утицај медија на формирање погледа на свет, улогу економије, политике и културе, посебно уметности и религије у друштву, улогу и значај породице; препознаје облике друштвених девијација, уочава и процењује облике и изворе политичке и социјалне манипулације; развија хуманистичке вредности; култивише и унапређује однос према владавини права и правној држави; развија осећај одговорности за сопствене акције и изборе, подстиче радозналост, отвореност ума, посвећеност личном развоју, емпатију и солидарност са другима, повезујући лично искуство са ширим друштвеним окружењем.

Пуно остварење програма реализује се у корелацији са другим предметима и изборним програмима (Историја, Филозофија, Психологија, Српски језик и књижевност, Грађанско васпитање), као и укључивањем ученика у различите ваннаставне активности. Обрада тема треба да буде усмерена тако да ученици успешно повезују своја знања из других предметних области са социолошким садржајима. На тај начин стичу целовит приступ образовању и стечена знања постају функционалнија, делотворнија и трајнијег карактера. Предности међупредметног приступа у стицању знања огледају се и у подстицању потреба ученика за даљим образовањем и разумевањем процеса доживотног учења.

Оствареност циља и достизање исхода доприносе развоју кључних међупредметних компетенција ученика, посебно компетенције за целоживотно учење, комуникацију, рад с подацима и информацијама, решавање проблема, сарадњу и одговоран однос према друштвeној и природној околини, као и да ефикасно и конструктивно учествује у друштвеном животу.

Програм Социологије у балетским школама у основи се не разликује од програма гимназија и средње стручних школа са фондом од 2 часа недељно, али посебан нагласак је дат областима културе и медија, јер се ради о профилу школа из ове области. Специфичност се састоји у потреби да ученик стекне неопходне вештине да анализира и критички процењује информације које обликују друштвену стварност, као и да се развије технике јавног наступа неопходне за даље професионално усавршавање.

С обзиром на опсежност програма и предвиђени мали број сати за његово остваривање, препоручује се лична процена наставнику да одреди дубину (опсежност) предвиђених тема. Евентуалне измене и допуне садржаја, по избору наставника, требало би да буду функционално уклопиве у приступ настави базираној на исходима и компетенцијама.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Програм оријентисан на исходе наставнику даје већу слободу у креирању и осмишљавању наставе и учења. Исходи су главни оријентир наставнику да одреди обим и дубину обраде појединих садржаја, избор својих и ученичких активности, динамику рада, начине праћења и вредновања. Полазећи од датих исхода и кључних појмова садржаја наставник најпре креира свој годишњи план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Оперативни план подразумева одабир и разраду исхода на месечном нивоу. У оперативним плановима наставника и његовим припремама за час видљиве су наставне методе којима је планирано активно учешће ученика у настави као и развој међупредметних компетенција. Оперативни планови, са уситњеним исходима који треба да буду тако формулисани да обезбеђују мерљивост или бар проверљивост, омогућавају наставнику бољи увид у напредовање ученика, као и у ефекте сопственог рада. Уколико постоје тешкоће да се неки исход из оперативног плана достигне, то је знак наставнику да изврши неке промене у планирању.

Наставник прилагођава темпо рада различитим образовним и васпитним потребама ученика. За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања са којима ученике треба унапред упознати.

Оперативни планови и припреме за рад садрже самовредновање рада и напомене о реализацији планираних активности.

Планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа ученика и специфичним потребама ученика.

За сам наставни процес јако је важно да наставници користе различите изворе информација и да на њих упућују ученике, али и да оспособе ученике да самостално проналазе одговарајуће информације, успоставе критички однос према њима, што ће, између осталог, допринети достизању исхода да ученик разликује научни од здраворазумског и лаичког приступа социолошким темама.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Природа садржаја предмета омогућава коришћење различитих облика рада и наставних метода, које ангажују ученике и повећавају њихову заинтересованост. Реализација програма треба да се одвија у складу са принципима активне, проблемске и истраживачке наставе, уз усаглашавање садржаја са одговарајућим методичким активностима. Наставник треба да поштује дидактичке принципе, полазећи од: познатог ка непознатом, од простог ка сложеном, од конкретног ка апстрактном и од појединачног ка општем.

Како би се подстицао интерес ученика за Социологију и освестила њена улога у разумевању и праћењу друштвених појава, односа и процеса, ученика треба укључивати у облике рада у којима јасно повезује социолошке појмове и приступе са савременим збивањима у непосредној животној околини на критички и креативан начин.

Препоручује се примена бројних техника активног и кооперативног учења, искуственог учења, учења открићем, упознавање са техникама истраживачког рада као и пројектног рада. Коришћењем интерактивних метода у презентовању одређених тематских области и појмова ученике треба подстаћи да критички преиспитају властита искуства и интерпретирају их у социолошком кључу – на начин који доприноси бољем разумевању актуелних социјалних процеса унутар српског и ширег, глобалног друштвеног контекста.

Наставник може да користи и различите технике, као што су: рад у групама, текст метод, дискусија, метод „навале мисли” (brainstorming)... Било да је реч о расправи, есеју, плакату, презентацији, мини истраживању, дебати, социодрами, теренској настави, заједничкој посети неком догађају или установи, учење се усмерава на учениково самостално проучавање, истраживање, обраду и презентацију садржаја.

Ученике треба подстицати да проналазе информације, да их критички процењују, да постављају релевантна питања, да унапређују културу дијалога, да аргументовано заступају или оспоравају одређена становишта или сопствене ставове. Наставницима се препоручује да са ученицима што чешће дискутују о бројним темама уз употребу примера и података из конкретних социолошких истраживања. За ученика је посебно важно да разуме властити положај унутар социјалне структуре, постојеће социјалне неједнакости које утичу на степен његове личне слободе, као и да увиди значај друштвених промена на индивидуалном и општем плану. Од великог је значаја функционална примена и повезивање знања што подразумева да ученик учи да знања примени у новим, различитим ситуацијама, да се ствари баланс између индивидуалних и групних активности и да се развије лична одговорност према обавезама и користе потенцијали групе.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања знања ученика. Наставник у складу са прописима формативно и сумативно вреднује знање ученика, а ученици треба да буду унапред јасно упознати са начинима и критеријумима вредновања знања. Савремени приступ настави подразумева процену знања током савладавања програма и стицања одговарајуће компетенције. Резултат оваквог вредновања даје повратну информацију и ученику и наставнику о томе које компетенције су развијене а које не, као и о ефикасности одговарајућих метода које је наставник применио за остваривање циља. Формативно оцењивање подразумева прикупљање података о ученичким постигнућима, а најчешће технике су реализација практичних задатака, истраживања, писање есеја, радова, тестови различитог типа, посматрање и бележење активности ученика током наставе, непосредна комуникација између ученика и наставника. У настави оријентисаној на достизање исхода прате се и вреднују не само продукти већ и сам процес учења. Вредновање треба да се врши систематски и буде: објективно, валидно, одговарајуће, формативно.

Било би пожељно да континуирану евалуацију и самоевалуацију примењују како наставници, тако и ученици. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем). Из тог разлога, сваки час и свака активност су прилика да се ученику пружи повратна информација о напретку. Ученике, такође, треба подстицати и оспособљавати да уз одговарајућу аргументацију сами процењују сопствени напредак у достизању исхода, као и напредак других ученика у одељењу. Тиме праћење и вредновање постају саставни део процеса учења.

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

Потребно је обезбедити подстицајну атмосферу, а код ученика потенцирати осећање сигурности и подршке. Значајно је отклонити све разлоге за могуће страхове, несигурност и трему који могу бити проузроковани превеликим и нереалним очекивањима ученика, наставника, родитеља или законских заступника.

ПСИХОЛОГИЈА

Циљ учења Психологије је да ученик овлада знањима, развије вештине и формира ставове који ће му омогућити да боље разуме сложеност, разноврсност и развојне аспекте психичког функционисања људи у био-социо-културном контексту, посебно функционисање стваралачке личности, да повећа капацитет суочавања са изазовима адолесцентског доба и преузме одговорност за очување менталног здравља, функционисање у заједници и наставак школовања.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА ПСИХОЛОГИЈА

I. УВОДНИ ДЕО

Програм наставе и учења Психологије у највећој мери одговара програму за гимназију, с тим, да једним делом уважава специфично искуство и потребе ученика у балетској школи. Он садржи циљ, општу и специфичну предметну компетенцију, кључне појмове садржаја, листу исхода и упутство за његово остваривање. Како за Психологију нису развијени стандарди постигнућа наведени елементи програма представљају путоказ наставнику како да планира, оствари и вреднује наставу и учење овог предмета. Оствареност циља и достизање исхода доприносе развоју кључних и међупредметних компетенција ученика, посебно способности да се ефективно управља сопственим учењем (планирање, управљање временом и информацијама, способност да се превазиђу препреке како би се успешно учило, коришћење претходних знања и вештина, примена знања и вештина у различитим ситуацијама, индивидуално и/или у групи) и способности да се ефикасно и конструктивно учествује у друштвеном и радном животу. Природа предмета је таква да уз адекватан методичко-дидактички приступ даје озбиљан допринос развоју међупредметних компетенција, посебно за целоживотно учење, комуникацију, рад с подацима и информацијама, решавање проблема, сарадњу и одговоран однос према здрављу.

Кључни појмови садржаја су дати у оквиру пет тема, а листа исхода се односи на целину програма и крај разреда. Редослед наведених исхода не исказује њихову важност јер су сви од значаја за постизање циља предмета и развој компетенција. Између исхода постоји повезаност, односно остваривање једног исхода доприноси остваривању других. Исходи су дефинисани као функционално знање ученика тако да показују шта ће ученик бити у стању да учини, предузме, изведе, обави захваљујући знањима, ставовима и вештинама које је градио и развијао током једне године учења Психологије. Многи исходи су процесни и представљају резултат кумулативног дејства наставе и учења током целе школске године.

Како је главна карактеристика наставе усмерене на развој компетенција фокусираност на учење које резултира мерљивим и проверљивим резултатима у виду знања, вештина и ставова, то значи да ученик треба да учи:

– смислено: повезивањем оног што учи са оним што зна и са ситуацијама из живота; повезивањем оног што учи са оним што је учио из других предмета;

– проблемски: самосталним и сарадничким прикупљањем и анализирањем података и информација; постављањем релевантних питања себи и другима; развијањем плана решавања задатог проблема; предузимање акције да се проблем реши

– дивергентно: предлагањем нових решења; смишљањем нових примера; повезивањем садржаја у нове целине;

– критички: поређењем важности појединих чињеница и података; смишљањем аргумената;

– кооперативно: кроз сарадњу са наставником и другим ученицима; кроз дискусију и размену мишљења; уважавајући аргументе саговорника.

Учећи на овај начин, ученик ће развијати компетенције које ће му бити потребне за наставак школовања и у свакодневном животу. За пуно разумевање програма оријентисаних на исходе треба имати у виду да су знања нужан предуслов било ког вида компетентности, али је важно да се на том нивоу не остане. У табели која следи дат је приказ како се односити према знањима и који захтеви воде ка развоју вештина.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Програм оријентисан на исходе наставнику даје већу слободу у креирању и осмишљавању наставе и учења. Исходи су главни оријентир наставнику да одреди обим и дубину обраде појединих садржаја, избор својих и ученичких активности, динамику рада, начине праћења и вредновања. Полазећи од датих исхода и кључних појмова садржаја наставник најпре креира свој годишњи план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове. Исходи су тако формулисани да омогућавају наставнику даљу операционализацију исхода на ниво конкретне наставне јединице. На пример, исход психички живот особе посматра као целину међусобно повезаних процеса, особина и стања чији се развој одвија током целог живота и као јединство психичког и телесног функционисања наставник у својим оперативним плановима уситњава на већи број мањих исхода који су на нивоу часа или групе часова, као што би то био исход ученик је у стању да наведе сазнајне процесе или прави разлику између три компоненте става. Треба имати у виду да ће бити ситуација када активности на једном часу доприносе достизању више исхода, као и што ће бити да активности већег броја часова доприносе достизању једног исхода. То је последица чињенице да исходи из програма нису једнако сложени, као ни једнако достижни. За неке је потребно више времена и активности него за неке друге. Овако припремљени оперативни планови омогућавају наставнику бољи увид у напредовање ученика јер и ови исходи морају бити формулисани тако да обезбеђују мерљивост или бар проверљивост.

Исходи из програма се не везују за теме и садржаје већ су кумулативни ефекат бројних активности током школске године. Препорука је да наставник планира и припрема наставу самостално али и у сарадњи са колегама због успостављања корелације међу предметима, тематског планирања и пројектне наставе. У планирању и припремању наставе, наставник планира не само своје, већ и активности ученика на часу. Поред уџбеника, као једног од извора знања, наставник планира и како ће подстаћи ученике да користе и друге изворе сазнавања, како да сарађују у проналажењу релевантних података што ће, између осталог, допринети достизању исхода да ученик разликује научни од лаичког приступа психолошким питањима и критички се односи према текстовима и псеудотестовима у медијима.За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања са којим су ученици упознати.

Садржај програма, подељен у пет тема, чине селекционирани појмови психологије који су у функцији достизања исхода и остваривања циља предмета. У односу на гимназијски програм има две тематске области више са садржајима који одговарају на потребе ученика балетских школа. Евентуалне измене и допуне садржаја по избору наставника требало би да буду функционално уклопиве у приступ настави базираној на исходима и компетенцијама пошто није акценат више на томе шта се учи, већ зашто се учи, чему то служи и шта ученик уме да уради са тим.

Прва тема има за циљ увођење ученика у психологију као науку и праксу. Међутим, иако је она на почетку програма неопходно је да се у току рада на садржајима који следе стално прави веза са питањима које технике и методе истраживања се користе, у оквиру које дисциплине психологије се то изучава, каква је веза са сазнањима у другим наукама, посебно уметности, како се то може употребити или злоупотребити. Из тог разлога, у оквиру прве теме, на пример, довољно је кратко упознати ученике са основним методама и техникама које психологија користи у својим истраживањима јер ће се о томе расправљати сваки пут кад се наведе неко истраживање у одређеној области.

Друга тема је комплексна и обухвата највећи део садржаја. Најважнији захтев који се ставља пред наставника јесте да планира свој рад тако да обезбеди ученицима да достигну исход психички живот особе посматра као целину међусобно повезаних процеса, особина и стања чији се развој одвија током целог живота и као јединство психичког и телесног функционисања и све исходе који се односе на примену знања о психолошким процесима, особинама и стањима у свакодневном животу. Изолована знања о личности које ученици не доводе у везу са сопственим искуством и применом неће допринети у већој мери достизању исхода овог програма. Зато је важно да наставник планира на који начин ће садржај приближити ученицима, да припреми што више одговарајућих материјала и подстакне ученике да их и сами пронађу у примерима из других предмета (Српски језик и књижевност, Историја, Грађанско васпитање, Биологија, Рачунарство и информатика... и сви стручни предмети), различитих медија, са друштвених мрежа или у свакодневном животу.

У оквиру ове теме налази се и садржај који се односи на ментално здравље. Имајући у виду исходе, фокус наставе и учења нису психички поремећаји већ концепт менталног здравља (као стања у којем појединац остварује своје потенцијале, носи се са животним стресовима, радно је продуктиван и доприноси заједници) и оријентација ка здравим стиловима живота, избегавању ризичног понашања и превенцији менталних поремећаја. У оквиру тог дела друге теме потребно је уградити садржаје који се односе на вештине, стратегије и технике које доприносе очувању менталног здравља као што су: социјалне вештине (повезати са садржајем који се односи на социјализацију); технике успешног учења и стицања моторних вештина, памћења, доношења одлука; управљање емоцијама и временом; превладавање стреса, управљање припремом за јавни наступ; конструктивно решавање конфликата. Овај сегмент програма треба остварити са посебном пажњом имајући у виду да је адолесцентски период процењен као кључни у развоју ставова (позитивних или негативних) према здрављу уопште, па и према менталном, као и за практиковање, односно непрактиковање, здравих стилова понашања.

Трећа тема је део социјалне психологије чији је садржај ученицима близак те се могу планирати различити облици и технике рада, посебно оне у којима ученици партиципирају у већој мери. Код неких садржаја треба предвидети довољно времена да се могу урадити вежбе чији је циљ развој неких вештина (на пример у оквиру комуникације јачање асертивности) или критичка анализа и дискусија (на пример реаговање на насилно понашање). Основне облике социјалног учења (условљавање, учење по моделу и учење увиђањем) и њихове врсте (класично, емоционално, инструментално, опсервационо условљавање; идентификација, имитација, учење улога) треба ученицима приближити преко различитих примера са захтевом да их у сопственом искуству препознају и то са становишта ефеката и носилаца утицаја (агенс социјализације). За очекивати је да ће ученици са лакоћом препознати да се плаше зубара зато што се мама плаши, међутим треба инсистирати на финијим увидима тражећи да препознају нпр. идентификацију и имитацију као облик социјалног учења који је чест у адолесцентском периоду, посебно кроз дискусију о узорима као очигледним примерима социјалног учења.

У оквиру ове теме и садржаја природно се надовезује рад на социјалним вештинама, просоцијалном и асоцијалном понашању. Социјалне вештине, за које се процењује да озбиљно унапређују квалитет живота, у овом програму имају доста простора. Оне се налазе у делу о менталном здрављу, у оквиру социјализације и комуникације. Наставник има слободу да те садржаје угради на различитим местима и на различите начине. Како би се циљ предмета у потпуности остварио потребно је са ученицима радити и на питањима самопоуздања, ненасилног решавања сукоба, емпатије, активном слушању, сарадњи, толеранцији, асертивности...

Пажњу треба да добију и aнтисоцијална понашања, посебно насиље у различитим појавним формама (вербално, физичко, сексуално, вршњачко, родно засновано, виртуелно, екстремно...). Ни овај садржај програма не би требало обрадити тако што ће наставник одржати предавање већ је потребно испланирати активности у којима ће ученици бити активни у смислу рада на различитим материјалима (нпр. Уницефови приручници о насиљу), припреми презентација, вођењу дискусије... Овај садржај лако се повезује са многим другим из програма, на пример, са предрасудама, стереотипима, дискриминацијом, али и са мотивацијом, емоцијама... Како је тема осетљива и увек постоји могућност да у одељењу буде ученик који је трпео или трпи неки вид насиља, важно је да активности не буду личне, односно да ученици износе своје лично искуство у мери која им одговара. Упознавање ученика са карактеристикама насилног понашања (агресивност, доминација, манипулација, импулсивност, нетолеранција, користољубље, контрола...) и особа које трпе насиље (слабо самопоштовање, уплашеност, опрез, осетљивост, повлачење...), има за циљ да их ојача у препознавању те појаве и изградњи става нулте толеранције на насиље.

Питања од значаја за психички живот адолесцената налазе се у другој и трећој теми и у вези су са неколико исхода, као и циљем предмета. Иако су ти садржаји могли бити у оквиру засебне теме они су у овом програму дати раздвојено на три места, с тим да наставник им слободу да то оствари и обједињено. У првом се адолесцентски период посматра са становишта развоја, односно промена које се тада дешавају. У другом је акценат на проблемима адолесцената. То су проблеми који се могу окарактерисати као узрасно уобичајени (нереалистична слика о себи, израженији негативизам и критицизам, тешкоће у препознавању и изражавању емоција...), поремећаји понашања (злоупотреба психоактивних супстанци, делинквенција, ризично сексуално понашање, различите врсте дигиталних зависности) и поремећаји исхране (анорексија, булимија, орторексија...). Узимајући у обзир карактеристике адолесценције и комплексности психопатологије, препоручује се изношење само најосновнијих информација о постојању и врстама поремећаја, а стављање акцента на подршку ученицима у превазилажењу баријера које их спречавају да затраже помоћ стручњака из области менталног здравља. На трећем месту се налазе садржаји који се тичу социјалног живота младих, потребе да се припада групи, пријатељских и љубавних веза, сексуалног живота адолесцента. Наравно и сви други садржаји који се могу повезати са узрастом коме ученици припадају добра су прилика да се то и уради. На пример, када се ради конформизам природно је посматрати га и кроз визуру те појаве код младих или садржај који се односи на понашање људи у маси свакако треба повезати са адолесцентима када су на великим концертима, спортским догађајима, политичким протестима...

Четврта и пета тема су тако конципиране да уважавају специфично искуство и потребе ученика балетске школе. Кључни појмови садржаја ове теме се односе на значај уметности, стваралачко мишљење, стваралачку личност, специфичности уметничке игре и играча и могу се обрађивати после рада на претходним темама, а могу се и инкорпорирати у њих. Где год је то могуће треба користити примере везане за свакодневни живот ученика. У илустровању феномена у области психологије игре препоручује се сарадња са наставницима свих стручних предмета у циљу повезивања садржаја из различитих области и развијања међупредметних компетенција. Посебну пажњу треба да добије трема и рад на разликовању продуктивног и непродуктивног начина превладавања страха од јавног наступа.

Приликом планирања наставе и учења треба имати у виду да постоје и нека питања која су од општег значаја и треба их континуирано прожимати кроз различите садржаје и активности како би се достигли неки исходи. Ту се пре свега мисли на питања: урођено – стечено, психа – тело, нормалност – патологија, истраживања – теорије. На пример, садржај који се односи на интелигенцију потребно је сагледати из угла колико је она наследна а колико се може развијати вољом појединца и под утицајем средине, затим где су органске основе интелигенције, како се повреде мозга одражавају на интелигенцију, какве су последице дуготрајне употребе алкохола и дроге на интелигенцију, како се интелигенција мери, како различите теорије објашњавају интелигенцију.

Како је програм богат садржајем за фонд од 2 часа недељно и исходе које треба достићи неопходно је пажљиво планирање које ће обезбедити да се у оквиру рада на једном садржају што више тога постигне, повеже, примени из других тема и садржаја. На пример, питања динамике личности могу се смислено уградити у рад на многим садржајима (нпр. зашто нешто боље памтимо или како нас покрећу емоције) и пре него што дође час који је намењен баш мотивацији.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Ученици се у трећем разреду први пут сусрећу са предметом Психологија, међутим, готово целокупан садржај предмета односи се на појаве које су ученицима познате из сопственог живота или живота других у њиховом окружењу. Стога је могуће и потребно у овом предмету користити, када то садржај дозвољава, елементе искуственог учења које се одвија по следећој шеми:

Овај процес обезбеђује самостално регулисање вештина учења и развој компетенција којима се оно што је научено у школи повезује са свакодневним животом, што је значајан искорак у односу на примање готових форми знања. Све ово значи да, поред класичних облика подучавања који подразумевају традиционалне методе као што су предавање, употреба текстуалне и демонстрационе методе, нагласак треба да буде и на следећем:

– помоћи ученицима да освесте начин на који уче и тумаче наставне садржаје;

– освестити стратегије за усмеравање пажње, памћење и активирање запамћених садржаја и помоћи им да их примене;

– код ученика развијати различите стратегије учења;

– узети у обзир различита предзнања ученика;

– ново градиво контекстуализовати (навођењем примера или трагањем са ученицима за примерима и ситуацијама из њиховог личног искуства);

– подстицати ситуацијско-искуствено учење кроз решавање проблема;

– градиво које се обрађује треба презентовати коришћењем различитих чулних модалитета;

– учење треба осмишљавати (ученици треба да схвате његову сврху, зашто то уче);

– подстицати критичко мишљење а не критизерство;

– подстицати самосталност ученика у трагању за новим информацијама, као и самоусмерено учење где они лично преузимају иницијативу у одређивању потреба и извора учења и изван учионице (програмирана настава, проблемска настава, самостални истраживачки рад);

– неговати и вредновати добра, смислена питања које ученик поставља, чак и више од одговора који би се односили на просту репродукцију градива;

– неговати сарадничко, интерактивно учење уз употребу метода дискусије, вршњачког учења;

– препоручују се и следеће технике рада: симулације, радионице, играње улога, дискусија, дебате, пројекти/пројектна настава, есеји, реаговање на одређене теме, анализа медијских информација;

– препоручује се увођење ИКТ у учење и наставу употребом блога, форума, друштвених мрежа, коришћењем препоручених интернет ресурса за трагање за образовним информацијама, употребом различитих платформи за учење.

Предложене облике подучавања треба мењати и комбиновати да не би дошло до засићења.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

У настави оријентисаној на достизање исхода прате се и вреднују не само продукти учења већ и сам процес учења. Да би вредновање било објективно и у функцији учења, потребно је ускладити нивое циљева учења и начине оцењивања.

Такође, потребно је ускладити оцењивање са његовом сврхом.

Како међу исходима има и оних који се односе на комуникацију, сарадњу, аргументовање, што доприноси развоју међупредметних компетенција, важно је да се и тај аспект ученичких активности прати и вреднује. Из тог разлога, сваки час и сваки садржај су прилика да се ученику да повратна информација и оцена. На пример, добро постављено питање заслужује поткрепљење оценом јер је свакако одраз неког знања, промишљања, радозналости. Ученике треба подстицати и оспособљавати да уз одговарајућу аргументацију сами процењују сопствени напредак у достизању исхода, као и напредак других ученика у одељењу. Тиме праћење и вредновање постају саставни део процеса учења.

БИОЛОГИЈА

Циљ учења Биологије је да ученик развије биолошку, општу научну и jeзичку писменост, способности, вештине и ставове корисне у свакодневном животу, да развије мотивацију за учење и интересовања за биологију као науку, уз примену концепта одрживог развоја, етичности и права будућих генерација на очувану животну средину.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА

I. УВОДНИ ДЕО

Програм Биологије приступа изучавању живих бића са филогенетског аспекта и оријентисан је на достизање образовних исхода. Достизање исхода води развоју свих кључних и општих међупредметних компетенција као што су дигитална компетенција, рад са подацима и информацијама, решавање проблема, комуникација, предузимљивост, сарадња, компетенција за целоживотно учење, одговоран однос према здрављу, одговоран однос према околини и одговорно учешће у демократском друштву. Исходи представљају описе интегрисаних знања, вештина, ставова и вредности ученика и груписани су у осам наставних тема: научна теорија и методологија; биохемијско јединство живог света и основне особине живих бића; биологија ћелије; основи генетике; принципи савремене класификације и филогенија; еволуција људске врсте; динамика људске популације и одрживи развој; организација тела и физиологија човека.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Улога наставника је да контекстуализује дати програм према потребама конкретног одељења имајући у виду: састав одељења и карактеристике ученика; уџбенике и друге наставне материјале које ће користити; техничке услове, наставна средства и медије којима школа располаже; ресурсе, могућности, као и потребе локалне средине у којој се школа налази. Полазећи од датих исхода и садржаја наставник најпре креира свој годишњи-глобални план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове. Потребно је да наставник за сваку наставну јединицу, у фази планирања и писања припреме за час, у односу на одабрани исход, дефинише исходе специфичне за дату наставну јединицу. При планирању треба, такође, имати у виду да се исходи разликују, да се неки лакше и брже могу остварити, али је за већину исхода потребно више времена и више различитих активности. У фази планирања наставе и учења веома је важно имати у виду да је уџбеник наставно средство и да он не одређује садржаје предмета. Зато је потребно садржајима датим у уџбенику приступити селективно и у односу на предвиђене исходе које треба достићи. Поред уџбеника, као једног од извора знања, на наставнику је да ученицима омогући увид и искуство коришћења и других извора сазнавања. Препорука је да наставник планира и припрема наставу самостално и у сарадњи са колегама због успостављања корелација међу предметима.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

У остваривању наставе потребно је подстицати радозналост, аргументовање, креативност, рефлексивност, истрајност, одговорност, аутономно мишљење, сарадњу, једнакост међу половима. Препоручује се максимално коришћење ИКТ решења јер се могу превазићи материјална, просторна и друга ограничења (платформе за групни рад нпр. Pbworks, платформа Moodle, сарадња у „облаку„ као Гугл, Офис 365...; за јавне презентације могу се користити веб решења нпр. креирање сајтова, блогова – Weebly, Wordpress...; рачунарске симулације као нпр. https://phet.colorado.edu/sr/и апликације за андроид уређаје; домаћи и међународни сајтови и портали, нпр. www.cpn.rs,www.scientix.eu, www.go-labproject. eu, www.scienceinschool.org, www.science-on-stage.eu и други).

У активностима за достизање исхода ученик ће бити у стању да упореди научну хипотезу са научном теоријом, важно је да ученици разумеју да биолошка писменост постаје предуслов опстанка човека као појединца и човечанства у целини, како би закључке о важним питањима доносили искључиво на основу доказа и аргумената (нпр. проблеми исцрпљивања ресурса, неодржива/одржива производња хране, употреба и злоупотреба биотехнологије и власништво над њом, здраве и нездраве животне навике, заштита здравља вакцинацијом итд.). Развој ставова који проистичу из приступа биологији као науци омогућиће ученицима да праве разлику између научних и ненаучних теорија и препознају ситуације када су биолошке чињенице селективно употребљене ради постизања ненаучних циљева, што може имати етичке, друштвене, економске и политичке последице.

У циљу разумевања разлике између научних теорија и свих осталих објашњења природних појава и процеса, ученици би требало да разумеју да свака научна теорија, или модел, важи у датом тренутку и да је подложна ревизији. У науци, уколико се захваљујући сталном увећавању знања и напретку технологије дође до нових сазнања и чињеница које теорија не може да објасни, чак и у случајевима када је теорија у прошлости давала задовољавајућа објашњења и била у складу са тада доступним подацима, она се мења, тј. замењује новом теоријом која је боље објашњење. Препорука је да се ова начела приближе ученицима у комбинацији објашњења на уопштеном нивоу и на конкретним примерима, као што је смена теорије спонтане генерације теоријом биогенезе. У том контексту треба детаљно обрадити ток расправе заступника обе теорије и експерименте Редија, Спалацанија и Пастера, а погодан и доступан материјал на интернету је прва епизода BBC серијала „The Cell” („The Hiden Kingdom”).

Кроз активности за достизање исхода ученик ће бити у стању да повеже хемијску структуру биолошки важних макромолекула са њиховим својствима и закључује о биохемијском јединству живота и заједничком пореклу живих бића на основу њихових заједничких особина, ученици би требало да разумеју зашто је баш вода супстрат за одигравање животних процеса, а не нека друга супстанцa. Односно, требало би да разумеју како из структурних особености молекула воде, произилазе њене биолошке функције. Илустрације структуре молекула воде и њених својстава су свима доступне на интернету у облику видео клипова и кратких филмова (youtube), због чега је могуће да наставник води и надгледа процес учења код ученика који би сами прикупљали и приказивали занимљиве појаве у вези структуре и својстава воде.

У реализацији теме требало би подстицати ученике да примењују знања која су стекли на настави хемије, а тежиште треба да буде на чињеници да је сва специфичност материје која чини живи свет директна последица специфичних структурних својстава угљениковог атома која га чине способним да гради велики број разноврсних великих молекула, тзв. органске (биолошке) молекуле. Требало би обрадити хемијски састав ћелије на елементарном нивоу: микро и макроелементе. Присуство биомакромолекула у приближно истим пропорцијама у свим ћелијама, биохемијско јединство живог света, ученици треба да повежу, како са основним својствима која произлазе из ћелијске организације органске материје (метаболизам, хомеостаза, надражљивост, покретљивост, репродукција, еволуција), тако и са заједничким пореклом свих живих бића на Земљи.

Основне улоге липида и угљених хидрата треба истаћи уз показивање илустрација њихове грађе (нпр. липиди су погодни за изградњу мембрана зато што су, због своје хемијске структуре, нерастворљиви у води; угљени хидрати, који настају од угљен-диоксида и воде и на њих се и разлажу, су својом хемијском структуром погодни за магационирање и ослобађање хемијске енергије када је потребна за хемијске реакције, тј. метаболизам свих ћелија). Појмове мономер и полимер треба увести у контексту чињенице да су сва жива бића грађена од истих градивних блокова (мономера) који се комбинују у полимере на различите начине, а при том се могу користити анимације, илустрације, лего коцкице и слично. Све полимере, протеине, РНК и ДНК, треба приказати као чешаљ са окосницом из које штрче зупци (бочне групе амино киселина, односно, азотне базе). Обиље илустрација и анимација доступних на интернету може да се употреби за вођено учење о директној вези између величине, еластичности и специфичности протеина, које проистичу из њихове примарне структуре и спонтане просторне организације, и њихових улога у ћелији. Структура различитих РНК из које проистиче њихова способност да декодирају/кодирају примарну структуру себи сличних молекула – ДНК, и од себе различитих молекула – протеина, може се илустровати принципом комплементарности азотних база у два ланца нуклеотида, било РНК-РНК или РНК-ДНК. Комплементарност нуклеотида треба да се представи као просторно уклапање А са У (Т) и Г са Ц које обезбеђује стабилност, тј. паралелност, окосница током везивања ланаца преко слабих водоничних веза између база. Илустрације структуре и анимације процеса у којима учествују различити РНК молекули у синтези протеина су доступне на интернету, тако да и о структури и функцији РНК ученици могу да сазнају кроз процес вођеног, релативно самосталног учења. Такође, просторна структура ДНК, репликација и транскрипција ДНК, као и транслација информације о структури протеина (наследна информација), могу се обрадити коришћењем доступних илустрација, модела и анимација на интернету. Појам мутација требало би увести као могућу грешку током репликације ДНК која се понекад испољава као информација о промењеној структури протеина. Достизање исхода је могуће проверити тражењем објашњења чињенице да гени (дефинисани као делови ДНК молекула који кодирају РНК потребну за синтезу једног полипептида) могу да се селе из једног организма у други, техникама генетичког инжењерства, и да у другом организму учествују у производњи протеина оног организма из кога су узети. Такође, изузетно је важно метаболизам (процес у коме хетеротрофи од полимера другог организма разлагањем могу добити мономере за изградњу сопствених полимера) ставити у контекст постојања живих бића искључиво у оквиру животних заједница, тј. екосистема, у којима су повезани у ланце и мреже исхране.

У реализацији исхода ученик ће бити у стању да упоређује прокариотску и еукариотску ћелију на основу биохемијских, анатомских и морфолошких карактеристика и доведе у везу утицај чинилаца из спољашње и унутрашње средине са динамиком ћелијских процеса, с обзиром да су се ученици у основној школи упознали са елементима грађе, потребно је више пажње посветити различитим структурама ћелија у контексту њихове функције и разноврсности која потиче од разлика у протеинима који се у ћелијама производе. Другим речима, потребно је повезати функције делова еукариотске ћелије са ћелијским метаболизмом и истаћи филогенетско порекло појединих делова ћелије, као што су митохондије и хлоропласти (теорија ендосимбиозе). Важно је да ученици разумеју да је појава органела са мембранама омогућила већу разноврсност протеина, и тиме већу разноврсност особина еукариотских ћелија која се огледа у разноврсности грађе, величина, облика, начина међусобног повезивања и сл.

У активностима за реализацију исхода ученик ће бити у стању да повеже разлике у грађи ћелије и организацији генетичког материјала са разликама у репродукцији прокариотске и еукариотске ћелије, важно је да ученици проуче организацију генетичког материјала у прокариотској и еукариотској ћелији: један прстенасти хромозом везан за ћелијску мембрану, односно, више штапићастих хромозома у једру. У том контексту, потребно је подсетити ученике на појмове у вези организације еукариотског генома: хроматин, хроматиде, хаплоидан и диплоидан број хромозома. Требало би да ученици разумеју да је биолошки смисао репродукције код свих ћелија исти (равномерна расподела репликоване ДНК), а да разлике у начину деобе прокариотских и еукариотских ћелија проистичу из разлика у њиховој грађи и организацији генетичког материјала.

У достизању исхода ученик ће бити у стању да тумачи шеме ћелијског циклуса и ћелијских деоба еукариота у контексту раста/развића и размножавања, важно је навести ученике на закључак да су својства еукариотских ћелија (да сигнале за деобу добијају споља, да после митотичке репродукције остају међусобно повезане и да сигналним молекулима утичу на испољавање одређених гена у другим ћелијама са истим геномом) омогућила настанак правих вишећелијских организама који расту и усложњавају се током процеса развића. Другим речима, нагласак треба да буде на томе да су молекуларно биолошки механизми (репликација, транскрипција, транслација и регулације активности гена) у основи одвијања свих животних процеса, не само у једноћелијским организмима, него су и у основи одвијања процеса развића и свих животних функција сложених вишећелијских организама.

Митозу би требало обрадити путем модела и анимација, а у функцији раста и регенерације ткива код вишећелијског организма. Мејозу би требало обрадити у функцији настанка хаплоидних ћелија (гамета, односно гаметофита) са нагласком на: рекомбинацијама, случајном распоређивању хомологих хромозома између ћелија и редукцији броја хромозома у мејози 1. Нарочито је важно истаћи да је мејоза у контексту праве вишећеличности (где постоје органи специјализовани за производњу хаплоидних ћелија) била предуслов за временску синхронизацију процеса репродукције са процесом размене генетичког материјала са другим јединкама, тј. полну репродукцију. Ослањајући се на предзнања ученика из основне школе, треба их подстаћи да повежу додатну наследну варијабилност особина, која настаје због начина на који се хромозоми понашају током мејозе 1, са великом разноврсношћу вишећелијских царстава која је настала убрзаном еволуцијом у домену Еукарија.

У активностима за достизање исхода ученик ће бити у стању да повеже Менделове законе наслеђивања са карактеристикама мејотичке поделе хромозома, посебно на примерима генетике човека, треба повезати ученичка знања о ћелијским деобама и Менделова правила наслеђивања (правило раздвајања са одвајањем хомологих хромозома у мејози 1 и правило слободног комбиновања алела за различите особине са генским рекомбинацијама у мејози 1). На појмове: алел, генотип, фенотип, генски локус, хомозигот, хетерозигот, кариотип, кариограм (и геном ако претходно није уведен), који су уведени у основној школи, ученике треба подсетити у контексту примера и једноставних задатака за примену Менделових правила у анализи наслеђивања особина код људи. Међу примерима и задацима треба да се употреби пример обрасца наслеђивања облика скалпа, обзиром да је рецесивна варијанта ове особине (раван скалп) чешћа. Тако би се појаснило да су доминантност и рецесивност појмови везани за интеракције између алела у генотипу, а не за учесталост варијанте особине у популацији. Путем интернета ученици могу самостално да истраже и онда презентују резултате претраге у вези најчешћих синдрома код човека који су последица промене у броју или структури хромозома (клиничка слика, учесталост, пренатална дијагностика).

У достизању исхода ученик ће бити у стању да тумачи филогенетске односе и разноврсност живог света на Земљи ослањајући се на модел „Дрво живота” Потребно је подсетити ученике да је први научник, који је на основу: заједничких својстава свих живих бића, сличности у развојним стадијумима сложених организама, географског распореда врста, фосилних налаза и чињенице да се особине наслеђују закључио да у једном спором природном процесу (еволуцији) локални услови у екосистемима (еколошке нише) временом из постојеће варијабилности унутар врста могу да обликују мноштво различитих животних форми почев од једног заједничког претка, био Чарлс Дарвин. Од како су у биолошкој науци прихваћени Дарвинови концепти заједничког порекла свих живих бића и специјације као начина настанка нових врста од постојећих у процесу еволуције, сличност спољашње и унутрашње грађе, или образаца развића, се разуме као последица сродности. Због тога се за сваку врсту у оквиру систематике покушава конструисати непрекидна предачко-потомачка линија – филогенетска линија, при чему се, као критеријум за повезивање и одвајање систематских категорија, користи њихова генетичка, а не морфолошка или анатомска сличност (која може, и често јесте, последица живота у сличним еколошким условима филогенетски удаљених група организама).

Другим речима, савремена систематика сав живи свет групише у домене, царства, филуме и ниже систематске категорије (домен Bacteria, домен Archаea и домен Eukarya – са групом организама под називом протиста, биљкама, гљивама и животињама) са идејом да се прикаже порекло и еволуција свих главних група живих бића.

Активности у достизању исхода ученик ће бити у стању да повеже деловање природне селекције са настанком нових врста и илуструје примерима утицај срединских, генетичких и културних чинилаца на еволуцију људи повезано је са појмовима специјација и биолошки концепт врсте. Специјацију треба представити ученицима као кључни догађај у настанку биодиверзитета, при чему је важно на примеру објаснити заједнички ефекат адаптивне еволуције различитих особина унутар различитих станишта и смањења протока гена између њих на настанак механизама репродуктивне изолације (презиготних и постзиготних). Изузетно је важно да се пример настанка људске врсте илуструје богатством фосилних налаза на местима на којима су бипедални преци људи живели. Као добра илустрација може да послужи кратак јутјуб видео „Seven Million Years of Human Evolution”.

Ученике би требало упознати са налазима који показују да је преко 98% структуре ДНК код шимпанзи и људи исто. Било би добро да ученици дођу до закључка да се већина генских промена, укупног обима мањег од 2%, морала налазити у геномским доменима који утичу на развиће промењених скелетних особина које подржавају усправни ход, те да изузетно мали број мутација објашњавају генетички аспект еволуције лобање и мозга (нпр. мутација која је утицала на регулацију броја ћелијских деоба током развића мозга).

Веома је важно повезати ефекат ове мутације и са развојним и са еволуционим срединским контекстом, ван којих она не би имала никакав ефекат (мутација не би имала ефекат на развиће већег мозга да исхрана предака није била богата омега 3 и омега 6 киселинама, које чине око 60% масе мозга). Исто тако, много већа запремина мозга, специјализација појединих делова за говор и, у вези са тим, огромна интелигенција, не би еволуирали да нису пружали адаптивну предност (предност у преживљавању и репродукцији) јединкама код којих су се развиле. Окружење у коме су се путем природне и сексуалне селекције моглe фаворизовати језичка способност и висока интелигенција, је живот у великим друштвеним заједницама. Добра илустрација ове чињенице налази се у оквиру девете епизоде BBC серијала „Life of Mammals” („Social climbers”).

У достизању исхода ученик ће бити у стању да доведе у везу промене начина живота људи током историје са динамиком људске популације и одрживим развојем, повеже сопствене обрасце понашања са одрживим коришћењем природних ресурса и могућом улогом у нарушавању биодиверзитета и учествује у заштити природе и биодиверзитета контролисаним коришћењем ресурса и правилним одлагањем отпада, требало би почети подсећањем ученика на основне еколошке појмове и концепте. Затим, би требало обрадити: узроке пораста бројности људске популације у претходних 200 година у контексту индустријске револуције, побољшања квалитета живота и повећања животног века; однос наталитета и морталитета у развијеним земљама и земљама у развоју кроз бројчане податке (табеле) и графиконе; демографски транзициони модел; популационе пирамиде у растућим и опадајућим популацијама. Анализом демографског транзиционог модела требало би обрадити карактеристике свих фаза у историји људске цивилизације, кроз однос три демографска параметра – наталитета, морталитета и стопе раста популације. Посебну пажњу треба поклонити повезивању високе стопе морталитета у првој фази са честим пандемијама и њиховим узроцима (лоши животни услови, контаминирана вода и храна и непознавање здравствених мера), односно, повезивању пада стопе морталитета у каснијим фазама са порастом богатства и развојем модерне медицине.

Развој пољопривреде, занатства, трговине и транспорта требало би повезати са утицајем на животну средину (крчење шума, исушивање мочвара и други видови уништавања станишта, претерана испаша, ерозија и дезертификација, наводњавање, грађење брана, салинизација, преношење биљака на друге континенте и замена природних биљних заједница монокултурама).

Посебну пажњу би требало посветити феномену тзв. „великог убрзавања„ (енгл. „The Great Acceleration”, може се употребити као појам за претрагу). При томе треба подстаћи ученике да уоче тренд све већег убрзавања утицаја животног стила људи у различитим људским заједницама на природне екосистеме и животну средину, које је нарочито уочљиво од доба Великих открића, па потом индустријализације током 19. и 20. века. Нагласак треба ставити на изразито убрзавање свих компоненти, како технолошко-економског развоја, тако и притисака на животну средину и природне екосистеме, које се дешава током последњих 70 година.

Активности за достизање исхода ученик ће бити у стању да повеже глобалне последице нарушавања животне средине са међусобним утицајима екосистема преко биогеохемијских циклуса, треба да се усмере на објашњавање и дискусију бар неких од актуелних проблема у вези са борбом за заштиту животне средине. Могуће теме би биле утицај емисије угљен диоксида сагоревањем фосилних горива на глобално загревање, утицај крчења великих делова тропских кишних шума на подручјима Амазона и других на глобално кружење воде, ерозију земљишта и, с тим у вези, угрожавање диверзитета организама (подземних гљива и бактерија) који учествују у кружењу азота, фосфора и других важних елемената за продукцију биомасе, итд. Примери су бројни и кад су у питању водени екосистеми (нпр., избељивање коралних гребена у вези са већом концентрацијом угљен диоксида у атмосфери и води која доводи до закишељавања океана и пратећих последица).

За достизање свих исхода ове области је важно подстицати ученике на дискутовање и дебату на тему да ли је тренутни развој одржив и праведан, или штети и угрожава начин живота будућих генерација људи. У том контексту ученике треба темељно упознати са концептом одрживог развоја.

У достизању исхода ученик ће бити у стању да идентификује фазе развића човека на слици или моделу изузетно је важно да се процес развића човека предочи ученицима као каскада догађаја у којој се растући број ћелија диференцира, организује и специјализује за обављање само дела физиолошких процеса неопходних за преживљавање/репродукцију сваке ћелије понаособ и тела као целине. Укратко би требало обрадити пренатално и постнатално развиће човека: сперматогенеза; овогенеза; оплођење; рани ступњеви ембриогенезе (браздање зигота, бластулација, имплантација, гаструлација); органогенеза, рађање; неонатални период. Препорука је да ученици користе моделе или схеме за препознавање стадијума моруле, бластуле и гаструле, и да, на основу конвенционалног бојења клициних листова, умеју да препознају ембрионално порекло појединих органа и органских система.

У достизању исхода ученик ће бити у стању да анализира функциуналну повезаност органских система човека и њен значај за одржавање хомеостазе, требало би се ослонити на раније стечена знања и највише пажње, на одговарајућим примерима, посветити органским системима који повезују, интегришу и регулишу парцијалне функције других система (циркулаторном, нервном, ендокрином и полном). Такође, требало би подстицати ученичку дискусију на тему поремећаја рада органских система изазваних штетним навикама које се понекад развијају у доба адолесценције повезано са стресом (нпр. конзумирање дрога, алкохола, неадекватна исхрана, спортски додаци, поремећаји дневно-ноћног ритма итд.).

Активности ученика би требало посебно усмерити на проучавање имунског система, тј. начина на које људско тело успева да, упркос сталном присуству изазивача заразних болести у његовој околини, остане здраво. Требало би обрадити три линије одбране од патогена: 1) баријере продору патогена (кожа, слузокожа, мукус, хлороводонична киселина у желуцу, симбиотске бактерије, тзв. микробиом), 2) неспецифичну одбрану (инфламација, гранулоцити, лимфоцити природне убице, интерферон, комплементарни протеини, повишена температура) и 3) специфичну одбрану или трајни имуни одговор на стране изазиваче болести и ширење канцерозних ћелија (коштана срж, тимус, слезина, лимфоток, Т и Б лимфоцити).

У том смислу потребно је да ученици разликују примарни од секундарног одговора на напад истим патогеном или канцерозном ћелијом. Односно, да знају како се препознају патогени и канцерозне ћелије у интеракцији неспецифичних и специфичних леукоцита у лимфним жлездама, како се активирају лимфоцити за њихово уништење (примарни одговор) и да се део активираних лимфоцита дистрибуира у све лимфне жлезде после успешно савладаног напада, да „памте” нападача и брзо реагују у поновљеном сусрету (секундарни одговор).

У достизању исхода ученик ће бити у стању да дискутује о важности одговорног односа према свом и здрављу других особа требало би обрадити заразне болести и поремећаје у оквиру одговарајућег система органа. У одабиру заразних болести требало би се руководити учесталошћу и опасностима у контексту постојања/непостојања вакцина против ње, као нпр: грип, SARS-CoV-2, хепатитис, АИДС, паразитска обољења (нпр. говеђа/свињска пантљичара) и слично. Ученици треба да дискутују на тему значаја одговорног понашања у очувању сопственог здравља и здравља других људи у њиховом окружењу. У овом контексту је значајно упознати ученике са чињеницом да постоје здравствена стања за која не постоје вакцине, али и случајеви у којима људи због других здравствених проблема не могу да се вакцинишу иако постоји вакцина, те да је вакцинација здравих особа начин да се заштите од болести не само оне саме, већ и друге осетљиве особе у њиховој заједници.

Након упознавања са свим интегративним органским системима, ученици би требало да разумеју важност хигијене и неге коже и слузокоже, очувања микробиома, важност вакцинације за заштиту сопственог и здравља других, правилно третирају повишену температуру, заштите се од стреса, болести зависности, нежељене трудноће и полно преносивих болести, разумеју значај спавања за здравље, као и значај дојења за здравље детета. Додатне информације се могу добити на: https://www.scienceinschool.org/sr/content/evolucija-na-delu-patogeni, https://www.scienceinschool.org/content/manipulating-gut-microbiome-potential-poo, https://www.scienceinschool.org/sr/content/safari-u-va%C5%A1im-ustima-мikrobiolo%C5%A1ka-d%C5%BEungla).

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

У настави оријентисаној ка достизању исхода прате се и вреднују процес наставе и учења, постигнућа ученика (продукти учења) и сопствени рад. Наставник треба континуирано да прати напредак ученика, који се огледа у начину на који ученици партиципирају, како прикупљају податке, како аргументују, евалуирају, документују итд. Да би вредновање било објективно и у функцији учења, потребно је ускладити нивое исхода и начине оцењивања,

као и оцењивање са његовом сврхом:

За сумативно оцењивање разумевања и вештина научног истраживања ученици би требало да решавају задатке који садрже неке аспекте истраживачког рада, да садрже новине тако да ученици могу да примене стечена знања и вештине, а не само да се присете информација и процедура које су запамтили, да садрже захтеве за предвиђањем, планирањем, реализацијом неког истраживања и интерпретацијом задатих података. У вредновању наученог, поред усменог испитивања, најчешће се користе тестови знања. На интернету, коришћењем кључних речи outcome assessment (testing, forms, descriptiv/numerical), могу се наћи различити инструменти за оцењивање и праћење.

У формативном вредновању наставник би требало да промовише групни дијалог, користи питања да би генерисао податке из ђачких идеја, али и да помогне развој ђачких идеја, даје ученицима повратне информације, а повратне информације добијене од ученика користи да прилагоди подучавање, охрабрује ученике да оцењују квалитет свог рада, а избор инструмента за формативно вредновање зависи од врсте активности која се вреднује. Када је у питању нпр. практичан рад (тимски рад, пројектна настава, теренска настава и слично) може се применити чек листа у којој су приказани нивои постигнућа ученика са показатељима испуњености, а наставник треба да означи показатељ који одговара понашању ученика. У процесу оцењивања добро је користити портфолио (збиркa дoкумeнaтa и eвидeнциja o прoцeсу и прoдуктимa рада ученика, уз кoмeнтaрe и прeпoрукe) као извор података и показатеља о напредовању ученика. Предности коришћења потрфолија су вишеструке: омогућава кoнтинуирaнo и систeмaтско прaћeњe нaпрeдoвaњa, подстиче развој ученика, представља увид у прaћeњe рaзличитих аспеката учења и развоја, представља подршку у оспособљавању ученика за самопроцену, пружа прецизнији и поузданији увид у различите oблaсти постигнућа (јаке и слабе стране) ученика. Приликом сваког вредновања постигнућа потребно је ученику дати повратну информацију која помаже да разуме грешке и побољша свој резултат и учење. Ако наставник са ученицима договори показатеље на основу којих сви могу да прате напредак у учењу, а који су у складу са Правилником о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању, ученици се уче да размишљају о квалитету свог рада и о томе шта треба да предузму да би свој рад унапредили. Оцењивање тако постаје инструмент за напредовање у учењу. На основу резултата праћења и вредновања, заједно са ученицима треба планирати процес учења и бирати погодне стратегије учења. Важно је да наставник континуирано прати и вреднује, осим постигнућа ученика, и процес наставе и учења, као и себе и сопствени рад. Све што се покаже добрим и корисним наставник ће користити и даље у својој наставној пракси, а све што се покаже као недовољно ефикасно требало би унапредити.

РАЧУНАРСТВО И ИНФОРМАТИКА

Циљ учења предмета Рачунарство и информатика је стицање знања, овладавање вештинама и формирање вредносних ставова који доприносе развоју информатичке писмености неопходне за даље школовање, живот и рад у савременом друштву, развијање критичког мишљења и способности ефективног коришћења технологије на рационалан, етичан и безбедан начин.

Кључне речи: дигитални уређаји (ИКТ уређаји), информатика, информација, информационо-комуникационе технологије (ИКТ), податак, рачунарство, текст процесор, програм за израду презентација, слајд, интернет технологије, мрежне информационе технологије, друштвене мреже.

Кључне речи: програм за табеларне прорачуне, рачунарска графика, растерска графика, векторска графика, мултимедија.

Кључне речи: програм за израду кореографија, програм за обраду звука, програм за монтажу видео клипова, Јутјуб.

Кључне речи: програми за конверзију видео формата, готова веб решења (вордпрес), израда сајта, HTML, CSS.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА РАЧУНАРСТВО И ИНФОРМАТИКА

I. УВОДНИ ДЕО

Настава се изводи у рачунарском кабинету, у групама не већим од 15 ученика. На почетку наставе урадити проверу нивоа знања и вештина ученика, која треба да послужи као оријентир за организацију и евентуалну индивидуализацију наставе.

При реализацији програма дати предност пројектној, проблемској и активно оријентисаној настави, кооперативном учењу, изградњи знања и развоју критичког мишљења. Уколико услови дозвољавају дати ученицима подршку хибридним моделом наставе (комбинацијом традиционалне наставе и електронски подржаног учења), поготово у случајевима када је због разлика у предзнању потребна већа индивидуализација наставе.

Предложени број часова по темама је оквирни, на наставнику је да процени потребан и довољан број часова по темама узимајући у обзир знања и вештине који ученици имају из претходног школовања и животног искуства. Препорука је да наставник, у зависности од могућности ученика и рачунарске опреме, процени и комбинује у току сваког двочаса различите наставне методе и облике рада као што су самостални рад ученика (по принципу један ученик – један рачунар), рад у паровима (два ученика истовремено и заједно решавају конкретне задатке), рад у мањим групама (почетна анализа и идеје за методе решавања), као и рад са целом групом када наставник објашњава, приказује, демонстрира и кроз дискусију уводи ученике у нове области.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Програм усмерава наставника да наставни процес конципира у складу са дефинисаним исходима, односно да планира како да ученици остваре исходе, и да изабере одговарајуће методе, активности и технике за рад са ученицима. Дефинисани исходи показују наставнику и која су то специфична знања и вештине која су ученику потребна за даље учење и свакодневни живот. Приликом планирања часа, исходе предвиђене програмом треба разложити на мање и на основу њих планирати активности за конкретан час. Треба имати у виду да се исходи у програму разликују, да се неки могу лакше и брже остварити, док је за одређене исходе потребно више времена, активности и рада на различитим садржајима. Исходе треба посматрати као циљеве којима се тежи током једне школске године. Наставу у том смислу треба усмерити на развијање компетенција, и не треба је усмерити само на остваривање појединачних исхода.

При обради нових садржаја треба се ослањати на постојеће искуство и знање ученика, и настојати, где год је то могуће, да ученици самостално откривају математичке правилности и изводе закључке. Основна улога наставника је да буде организатор наставног процеса, да подстиче и усмерава активност ученика. Ученике треба упућивати да користе уџбеник и друге изворе знања, како би усвојена знања била трајнија и шира, а ученици оспособљени за примену у решавању разноврсних задатака.

На часовима треба комбиновати различите методе и облике рада, што доприноси већој рационализацији наставног процеса, подстиче интелектуалну активност ученика и наставу чини интересантнијом и ефикаснијом. Препоручује се коришћење интерактивних метода, пројектне, проблемске и истраживачке методе, рад на референтном тексту, (истраживање по кључним речима, појмовима, питањима), дискусију, дебату и др. Заједничка особина свих наведених метода је да оне активно ангажују ученика током наставе, а процес учења смештају у различите и разнолике контексте. Избор метода и облика рада, као и планирање активности ученика зависи од наставних садржаја које треба реализовати на часу и предвиђених исхода, али и од специфичности одређеног одељења и индивидуалних карактеристика ученика.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

ПРВИ РАЗРЕД

Основи информатике

Потребно је нагласити значај ИКТ, али и да коришћење доноси различите ризике и одговорност. Кроз ученицима познате примере навести примере одговорног и безбедног коришћења ИКТ (иако ће се ова тема провлачити током целог школовања, како ученици овладавају алатима и применом ИКТ у свом животу, наглашавати безбедност и одговорност при коришћењу истих). Истаћи опасности и последице неправилног и прекомерног коришћења рачунара, као и начине да се они избегну.

Ученике укратко упознати са историјатом развоја ИКТ, рачунских справа и рачунара, не инсистирајући на детаљима (тачним годинама, прецизним карактеристикама уређаја и слично). Ученици треба да буду свесни када се јавиле идеја о рачунарима који се могу програмирати, када су настали први електронски рачунар, када су настали персонални рачунари и како изгледају савремени рачунари у односу на почетке („од рачунара који заузима целу зграду до уређаја у џепу сакоа”). Са ученицима дискутовати и могуће правце развоја ИКТ у будућности.

Ученицима нагласити да су модерни уређаји данас нераскидиви део Интернета и обрнуто. Потребно је да ученици имају представу о рачунарским мрежама и да јасно разликују локалну мрежу и Интернет. Потребно је направити паралелу између кућне мреже и мреже у школи и скренути пажњу да су за формирање и функционисање мреже потребни и посебни уређаји и програми, без уласка у детаљну анализу њихове улоге и технолошких карактеристикама. Са ученицима дискутовати о сервисима на Интернету и веб-апликацијама које користе и подстакнути их да једни другима укажу на корисне и интересантне сервисе и апликације. Посебну пажњу посветити претраживању информација на интернету и процени њихове поузданости и релевантности. Ова тема треба да буде практично демонстрирана и прожета током читавог наставног процеса.

Такође у овој фази треба да остваре прву комуникацију са наставником користећи мејл (упутити их, уколико не знају, како се пише мејл, елементе поруке, проверити како су активирали налоге на друштвеним мрежама – безбедност и приватност мејла, контаката и садржаја сандучета). Посебну пажњу скренути на прилоге мејлова (шта се може, а шта не може слати мејлом). И у случају мејл-комуникације инсистирати на безбедно и одговорно коришћење уз поштовање правила лепог понашања (нетикеција). Указати ученицима на предности коришћења рачунара током процеса учења: прикупљање, обрада, складиштење, дистрибуција и приказивање података. Указати ученицима на могућности и предности заједничког рада на дељеном документу.

При реализацији ове тематске целине потребно је да ученици стекну знања о томе како се у дигиталним уређајима информације представљају помоћу бројева. Треба да знају да се кодирањем представљају текст, графика и звук. Приказати ученицима како се природни бројеви представљају у бинарном систему (нулама и јединицама). На информативном нивоу показати хексадекадни систем као скраћење записа бинарних бројева и приказати бинарни запис неких података (на пример, текста записаног ASCII кодом).

Ученици треба да познају јединице за мерење количине података (бит, бајт, килобајт, ...) и да умеју да процене колико уобичајени подаци заузимају меморије (нпр. колико отприлике заузима страница текста, фотографија ниске и високе резолуције, филм и слично).

При реализацији ове тематске целине потребно је увести појам бројевних основа (пре свега бинарне, декадне, хексадекадне и окталне) и приказати како се број записује у некој различитим бројевним системима (уз помоћ дигитрона, али и без њега). Упознати ученике како се изводе рачунске операције над бројевима у различитим бројевним системима.

Увести појам дигитализације (дискретизације), објаснити како се у дигиталним уређајима све информације представљају (кодирају) помоћу бројева и продискутовати предности дигиталног у односу на аналогни запис. Ученици треба да усвоје појмове бит, бајт, и остале величине за мерење количине информација. Ученици би требало да стекну представу о томе како се кодирају текстуалне, графичке, звучне и видео информације.

Потребно је да осмислити речи, реченице које ће ученици кодирати или декодирати. Позвати ученике да једни другима пошаљу кодиране поруке. Поставити пред ученике задатак да процене колико би меморије заузела видео порука одређене дужине, квалитета слике и звука.

Архитектура рачунарског система, начини представљања података у рачунару

Ученици треба да знају основну структуру рачунара (процесор, меморије и улазно-излазни уређаји, као и комуникацију између њих). Ученици би требало да умеју да објасне чему нека компонента служи и које су њене главне особине, при чему треба да знају: улогу процесора у функционисању рачунарског система (да познају особине процесора, да објасне врсте и улогу различитих меморија у рачунарима (меморије које трајно и привремено памте податке) и да разликују унутрашње меморије (кеш, RAM) од спољашњих, складишних меморија (хард-дискова, флеш-меморија, SSD уређаја, оптичких дискова).

Инсистирати на хијерархијској организацији меморија и објаснити разлику у брзини, капацитету и цени различитих облика меморија (особине меморија); основне врсте улазно-излазних уређаја и начине комуникације са њима; врсте магистрала и њихову улогу у остваривању комуникације између различитих компонената унутар рачунара. Ученик компоненте треба да зна на нивоу препознавања, без улажења у детаље њихове архитектуре и начина функционисања.

Са ученицима заједно продискутовати карактеристике у том тренутку актуелне хардверске технологије (на пример, анализирати детаље хардверских конфигурација које се описују у огласима за продају рачунара). Ученици могу анализирати конфигурације школских рачунара (уз помоћ података доступних из оперативног система) и за домаћи им је могуће задати да анализирају конфигурације својих кућних рачунара. Ученицима је могуће приказати и поступак расклапања и склапања рачунара и указати им на једноставне кварове које могу сами препознати и отклонити.

Ученицима је могуће приказати и архитектуру и хардверске компоненте савремених мобилних уређаја (таблета, паметних телефона).

Искуствено ученици могу описати улогу оперативних система, и уочити разлику између хардвера и софтвера. Ученици треба да знају разлику између апликативних и системских програма, као и различиту примену апликативних програма у свакодневном животу (на пример, програме за приступ интернету и вебу, рачунарске игре, програме за обраду звука, …..).

Ученицима скренути пажњу на појам власништва над софтвером, софтверских лиценци и заштите ауторских права. Описати разлику између власничког и слободног софтвера и софтвера отвореног кода. Описати и различите облике дистрибуције софтвера (пробне верзије, делимичне верзије). Ученицима (и на личном примеру) развијати правну и етичку свест о ауторским правима над софтвером, али и над подацима који се дистрибуирају путем мреже. Посебну пажњу посветити потреби коришћења лиценцираних програма, заштити програма и података, вирусима и заштити од њих. Део тематске целине чији је фокус на зашити ауторских права и коришћењу туђег садржаја треба да се прожима кроз све тематске целине кроз сва четири разреда.

Инсистирати на разумевању начина на који рачунар прима, обрађује, складишти и приказује податке и улоге сваког од делова система током тог процеса.

Рачунарски софтвер

Извршити систематизацију основних концепата како би се увела заједничка терминологија и како би се обезбедило да ученици мало дубље разумеју основне концепте графичких радних окружења тј. њихових корисничких интерфејса. Истовремено дискутовати графичко окружење стоних и преносних рачунара и мобилних уређаја, набројати сличности, али и нагласити разлике.

Са ученицима систематизовати знање о елементима графичког корисничког окружења: радној површини, прозорима, менијима, дугмадима, пољима за унос текста и слично. Обезбедити да ученици ефикасно баратају основним улазним уређајима тј. да умеју да изведу акције мишем, екраном осетљивим на додир, али и пречицама на тастатури. Обезбедити да ученици разумеју концепте селекције, концепт клиборда и њихову примену на копирање и премештање података. Ученици треба разумеју и да знају да одреагују на разне поруке које добијају од система током рада (на пример, при брисању података, затварању програма, чувању документа…).

Систематизовати са ученицима и основна системска подешавања (датума и времена, радне површине, регионална подешавања, подешавања језика и тастатуре, коришћење и подешавање корисничких налога).

Објаснити, кроз неколико примера инсталацију и уклањање програма (опет направити паралелу стоних и преносивих рачунара са мобилним уређајима).

Паралелно са радом на организацији података на систему датотека оперативног система демонстрирати манипулисање подацима на „облаку„. Дискутовати о предностима и недостацима манипулације података оба начина. Потребно је да ученици знају када податке чувају на диску, на некој преносивој спољној меморији, на телефону, „у облаку„... Потребно је појаснити терминологију (фајл-датотека, фолдер – фасцикла – директоријум – каталог, партиција, диск), и обезбедити да ученици разумеју концепт датотека и фасцикли и њихову примену на хијерархијско организовање података. Ученици треба да познају најпознатије типове датотека, да знају да искључе/укључе приказ типа датотеке и скривених датотека, да знају да су одређени типови датотека повезани са подразумеваним програмима који их отварају, као и да та повезивања подесе. Кроз рад на документима и фасциклама инсистирати на начинима како се дели и приступа фасциклама и датотекама на „облаку” (сарадња, само да прегледају документе....). Потребно је да ученици разумеју хијерархијску организацију система датотека и путање које одређују позицију (тј. адресу) датотеке у систему. Ученике упознати и са „пречицама„ тј. симболичким линковима ка датотекама. Упознати ученике са неким програмима за архивирање података и потребом за таквим програмима (вежба слање мејла али са архивираним подацима).

Упознати ученике са методама и значајем заштите података, подешавањем антивирусног програма, заштитног зида.

Рад са програмима за обраду текста

При реализацији ове тематске целине инсистирати да ученици науче да вешто и ефикасно врше уношење текста строго придржавајући се дигиталног правописа (у латиничком тексту на српском језику користећи дијакритичке карактере č, ć, ž, š, и сва граматичка правила говорног језика). Објаснити разлику између чистих текстуалних докумената креираних у текст-едиторима (.txt документи, обележени текстови, изворни кодови програма) и форматираних текстуалних докумената креираних у текст-процесорима.

Показати како да подеси радно окружење текст процесора, унесе текст. Скренути пажњу ученицима на вештину слепог куцања и мотивисати их да у самосталном раду савладају ту вештину. Инсистирати на употреби писма матерњег језика и поштовању правила куцаног текста.

Нагласити да су основни кораци у раду са текстом (уношење текста, кретање кроз текст, копирање, исецање и премештање делова текста, претрага и замена) заједнички за широку класу програма који раде са текстом (текст-едиторе, текст-процесоре, разне апликативне програме, уобичајене контроле за унос текста). Инсистирати да ученици умеју вешто и ефикасно врше основне операције са текстом, коришћењем само тастатуре (да се крећу кроз текст карактер по карактер, реч по реч, пасус по пасус, да користе тастере Home и End, да селектују текст помоћу тастера Shift и кретања кроз текст, користе пречице за копирање, исецање и лепљење и слично).

Показати операције са документима: креирање, отварање, премештање од једног до другог отвореног документа, чување, затварање.

Указати на начине премештања садржаја између више отворених докумената.

Уређивање текста почети од подешавања страница, маргина, прореда. Показати да постоје симболи за форматирање и објаснити њихову примену. Показати како се примењују операције за форматирање текста: фонта, параграфа, прелом текста, секције.

Указати на намену листа, врсте листа и могућност креирања листа са више нивоа.

Показати ученицима како се проналази задати текст, како се врши његова замена другим текстом и како се исправљају грешке у тексту.

Препорука је да се контролном вежбом провери колико су ученици овладали вештином форматирање текста. Ученик добија папир са инструкцијама и захтевима како одређени текст треба да буде форматиран.

Показати ученику да постоји могућност уметање у текст специјалних симбола, датума и времена, текстуалних ефеката, као и уметање и позиционирање нетекстуалних објеката (слика, дијаграма, и сл.).

Осмислити вежбу којом ће ученици провежбати рад са табелама у програму за рад са текстом.

Препорука је да се контролном вежбом провери колико су ученици овладали вештином уноса објеката у текст. Ученик добија папир са инструкцијама и захтевима које објекте треба да унесе и како треба да буде изгледа.

Пре преласка на рад са дужим и комплекснијим документима, потребно је објаснити разлику између логичке структуре докумената и њиховог визуелног и стилског обликовања и форматирања и увести стилове као основну технику логичког структурирања докумената. Инсистирати на томе да у свим дужим документима морају бити коришћени стилови (постојећи и кориснички дефинисани). У сложеније документе ученик треба да уме да уметне аутоматску нумерацију страница, да подеси подножја и заглавља страница, да аутоматски генерише садржај, индекс појмова, списак библиографских референци и слично. Ученике треба упознати са логичком структуром типичних докумената (биографија, молби, обавештења, итд.), школских реферата, семинарских и матурских радова и у свим вежбањима потребно је користити документе какви се срећу у реалном животу и инсистирати на њиховој униформности и прегледности, а не на усиљеним естетским подешавањима (избегавати документе који немају смислен садржај и који служе само да прикажу што више различитих могућности текст-процесора). За вежбу се може од ученика тражити да неформатирани дужи текст форматирају на основу датог узора (на пример, на основу датог документа у PDF формату).

Ученик треба да уме да прегледа текстуални документ пре штампе, подешава параметре за штампу и штампа. Показати како рад сачувати у PDF формату.

На крају, ученицима је могуће приказати и рад у неколико различитих програма за обраду текста. Ученици могу да покажу како примењују усвојена знања и вештине рада у програму за обраду текста на реферату, семинарском раду који раде на тему неког другог наставног предмета.

Мрежне информационе технологије

Ученик треба да разуме појам рачунарске мреже. зна разлику између рачунара- сервера и рачунара – клијента. Разликује серверске мреже од мреже равноправних корисника и зна када се која користи. Зна шта је – Глобална мрежа (Интернет). Ко су Интернет провајдери и њихове мреже. Распознаје технологије приступа Интернету.

Интернет – интернет сервиси

Ученик треба да зна шта је Ворлд Виде Веб, шта су ФТП сервери, е-пошта, веб форуми, веб читачи, претраживачи, претрага и коришћење информација са интернета. и интернет мапе. Шта су виртуелни телефони, друштвене мреже и њихова употреба. Шта је електронска трговина, електронско пословање и банкарство, електронски подржано учење. Шта су право и етика на Интернету.

Рад са програмима за израду слајд презентација

Коришћењем програма за креирање слајд презентација ученици треба да примене већ овладане технике форматирања и стилизовања текста и креирају добру и ефективну презентацију. Потребно је да ученици схвате предности коришћења слајд-презентација у различитим ситуацијама, препознају ситуације у којима се може користити слајд-презентација, планирају и израђују адекватне презентације. При томе је потребно да знају основне етапе при развоју слајд-презентације, основне принципе доброг дизајна презентације (број информација по слајду, естетика, анимација у служби садржаја).

Ученике треба обучити коришћењу бар једног програма за креирање слајд презентација. Ученик треба да уме да подеси радно окружење, бира одговарајући поглед на презентацију, креира слајдове, поставља на њих текст и нетекстуалне објекте (слике, табеле, графиконе) доследно их форматира (користи мастер слајд). Ученик треба да уме да креира и интерактивне презентације које садрже линкове и акциону дугмад, да подешава анимације објеката на слајдовима и анимације преласка између слајдова, али те анимације треба да буду једино у функцији садржаја (избегавати анимације „по сваку цену” које оптерећују презентацију).

Примери презентација треба да буду смислени, из реалног живота (најбоље је да се користе слајд-презентације у којима се обрађују теме из наставе, како информатике и рачунарства, тако и других предмета). Ученици неке презентације могу да креирају и у склопу домаћих задатака, а на часу је могуће анализирати презентације направљене код куће.

На крају, ученицима је могуће приказати још неколико програма за креирање слајд-презентација (нарочито, оне „у облаку”) и подвући сличности са програмом који је коришћен током наставе.

ДРУГИ РАЗРЕД

Програми за табеларна израчунавања

Упознати ученике са програмима за табеларна израчунавања, њиховим могућностима и основним сценаријима употребе. Објаснити основне појмове у програмима за рад са табелама (табела, врста, колона, ћелија,…) и указати на њихову општост у раду са подацима.

При уношењу података у табелу, објаснити разлику између различитих типова података (нумерички формати, датум и време), као и грешке које могу из тога да настану. У том смислу представити алате за валидацију података, увођењем ограничења која се тичу врсте података или вредности које корисници уносе у ћелију, као и додавања могућности избора из падајуће листе.

Приликом баратања са подацима (означавања ћелија, кретање кроз табелу, премештање, копирање,…), указати на општост ових команди и упоредити их са сличним командама у програмима за обраду текста.

Код трансформација табеле указати на различите могућности додавања или одузимања редова, или колона у табели. Објаснити појам опсега тј. распона ћелија.

Код форматирања приказа податка у ћелији, приказати на примерима могућност различитог тумачења истог нумеричког податка (број, датум, време). Указати на предности условног форматирања које омогућава означавање ћелије одређеном бојом у зависности од вредности ћелије, коришћењем већ уграђених правила као и дефинисање нових правила коришћењем формула.

Такође, нагласити важност доброг приказа података (висине и ширине ћелија, фонта, поравнања) и истицања појединих података или група података раздвајањем различитим типовима линија и бојењем или сенчењем. Представити опције за побољшање прегледности података груписањем редова и колона, као и замрзавањем изабране области како би иста била стално видљива при прегледу остатка садржаја радног листа.

Указати на повезаност података у табели и могућност добијања изведених података применом формула. Објаснити појам адресе и различите могућности референцирања ћелија. Указати на различите могућности додељивања имена подацима или групама података и предности коришћења имена. Приказати функције уграђене у програм и обратити пажњу на најосновније функције, посебно за сумирање, сортирање, филтрирање, а затим показати многобројност и применљивост осталих уграђених функција. Показати математичке, статистичке функције, функције за текст и време, референцирање итд. Примери могу бити статистика одељења, и статистика свих одељења на нивоу школе (или разреда) укључујући просек, успех, успех по предметима, издвајање датума рођења из ЈМБГ, одређивање дана у недељи кад је ученик рођен, ко је најстарији, најмлађи, раздвајање имена и презимена из табеле са уклањањем вишкова знакова (празнине), спајање имена и презимена уз кориговање великих слова тамо где треба, сортирање, филтрирање по различитим захтевима, итд.

Указати на различите могућности аутоматског уношења података у серији.

Посебну пажњу посветити различитим могућностима графичког представљања података. Указати на промене података дефинисаних у табели формулама, и графикону у случају измене појединих података у табели. Указати на могућност накнадних промена у графикону, како у тексту, тако и у размери и бојама (позадине слова, скале, боја, промена величине, лабеле…).

Показати анализу података кроз креирање и примену изведених (пивот) табела. Указати на потребу да подаци морају бити добро припремљени, и како се накнадно пивот табела мења и анализира, чиме се добијају различити погледи на почетни скуп података.

Указати на важност претходног прегледа података и графикона пре штампања, као и на основне опције при штампању. Све појмове уводити кроз демонстрацију на реалним примерима. Од самог почетка давати ученицима најпре једноставне, а затим све сложеније примере кроз које ће сами практично испробати оно што је демонстрирао наставник.

Рачунарска графика

Увод у рачунарску графику

Објаснити разлику између векторског и растерског представљања слике, предности и недостатке једног и другог начина.

Подсетити ученике на постојање RGB и CMYK палета боја и на везу избора палете у односу на намену: RGB за приказивање на дигиталном уређају или на интернету, односно CMYK палете боја за припрему за штампање. Размотрити питање одговарајуће резолуције (квалитета) графичке датотеке у контексту конкретне потребе, штампање или коришћење на дигиталном уређају, односно постављање на интернет. Код помињања резолуције слике, још једном подсетити ученике на појам пиксел, однос квалитета слике и резолуције. Коментарисати количину меморијског простора који заузима иста дигитална слика припремљена за штампу и припремљена за приказивање на вебу или слање електронском поштом. Повезати са претрагом слика у оквиру интернет прегледача (претрага по „величини„ слике). Објаснити појам битмапе и најчешће технике компресије података (компресија редуковањем величине, компресија без губитка података и компресија са губитком квалитета слике), без уласка у техничке детаље самих алгоритама компресије.

Пример програма за креирање и обраду растерске графике

Наставити рад на креирању растерске графике у програму који су ученици користили у претходним разредима. Разматрати јединице за опис квалитета слике, PPI (pixel per inch) и DPI (dot per inch) и различите формате записа фотографије (bmp, gif, mpeg, png, tiff ).

Подсетити ученике на појам и сврху слојева. Урадити пример са сликом која садржи више слојева, од којих је један слој текст дат као векторски слој у растерској слици. Демонстрирати увећавање слова док је слој векторски. Провежбати технике: додавања и брисања слоја, видљивости и сакривања слоја, подешавања провидности, закључавања слоја за измену и стапања слојева.

На више основних примера поновити основне геометријске трансформације над сликом (опсецање, ротирање, смицање и превртање слике у целини...), провежбати рад са алатима за селекцију и основне корекције дигиталних слика и фотографија као што су промена нивоа осветљености, контраста и обојености. Провежбати коришћење филтера као што су Blur (замућеност) и Sharpen (оштрина) и тражити од ученика да сами изаберу различите околности када користе различите филтере (нпр. поштовање права приватности особа које сликамо...). Приказати могућности аутоматске обраде већег броја дигиталних слика (нпр. аутоматско смањење величине свих слика преузетих са дигиталног фото-апарата).

Припремити за часове дигитални фото-апарат или мобилни телефон са камером и на часу правити фотографије. На претходном часу дати ученицима задатак да донесу фотографије које ће на часу скенирати.

Пример програма за креирање векторске графике

Објаснити објекат као основни графички елемент у векторској графици и његове најважније атрибуте: боју, границу, место и величину.

Посебну пажњу посветити пројектовању цртежа (подели на нивое, уочавању симетрије, објеката који се добијају померањем, ротацијом, трансформацијом или модификацијом других објеката итд.), као и припреми за цртање (избор величине и оријентације папира, постављање јединица мере, размере, помоћних линија и мреже, привлачења, углова, итд.).

Код цртања основних графичких елемената (дуж, изломљена линија, правоугаоник, квадрат, круг, елипса) објаснити принцип коришћења алатки и указати на сличности са командама у различитим програмима. Слично је и са радом са графичким елементима и њиховим означавањем, брисањем, копирањем, груписањем и разлагањем, премештањем, ротирањем, симетричним пресликавањем и осталим манипулацијама. Указати на важност поделе по нивоима и основне особине нивоа (видљивост, могућност штампања, закључавање).

Код трансформација објеката обратити пажњу на тачно одређивање величине, промену величине (по једној или обе димензије), промену атрибута линија и њихово евентуално везивање за ниво. Посебно указати на разлику отворене и затворене линије и могућност попуњавања (бојом, узорком, итд.).

Указати на важност промене величине приказа слике на екрану (увећавање и умањивање цртежа), и на разлоге и начине освежавања цртежа. Код коришћења текста указати на различите врсте текста у овим програмима, објаснити њихову намену и приказати ефекте који се тиме постижу.

Код штампања указати на различите могућности штампања цртежа и детаљно објаснити само најосновније.

За увежбавање дати ученицима конкретан задатак да нацртају грб школе, свог града или спортског друштва, насловну страну школског часописа, рекламни пано и сл.

Мултимедија

Ученик треба да зна начине представљања звука у рачунару, основне аудио формате(ВАВ, МП3, МИДИ, ...), програме за репродукцију звука, програме за снимање звука, начине презентације видео записа на рачунару. Основне видео формате, програме за репродукцију видео записа. Да увезу видео записе са дигиталне камере и примере програма за обраду видео записа (комбинација слике, видеа и звука), а затим и начине отпремања видео записа на веб.

ТРЕЋИ РАЗРЕД

Уношење нове и едитовање постојеће кореографије

Циљ ове тематске целине је упознавање ученика са могућностима примене рачунара у раду са кореографијом.

У реализацији ове теме упознати ученике са програмом (DanceForms) и подешавањем његове радне површине. Објаснити основе компјутерске анимације. Појам фрејма и број фрејмова у временској јединици. Упознати их са избором позадине и заменом позадине. Затим избором играча и коришћењем различитих опција за играче. Упознати их са различитим врстама балета или игре, и врстама графичких решења за играче).

Научити их да користе и измене постојеће библиотеке кореографија. Упознати их са анимацијом играча, едитовањем и уносом нових корака кореографије, као и са уносом и изменом музике за кореографију. Ученици треба да савладају коришћење метронома, и одређивање броја битова по секунди.

Важно је да савладају и штампање кореографије и конвертовање у одговарајући видео формат.

Едитовање звука

Циљ тематске целине Едитовање звука је упознавање ученика са могућностима примене рачунара у раду са звуком.

У реализацији ове теме објаснити поделу формата звучних записа на: компримовани без губитака (WMA, WV, APE) и са губицима (MP3) и некомпримоване (WAV, AU, AIFF) и дати примере програма за конверзију аудио формата (Free Sound Recorder).

Ученицима представити различите програме за обраду звука. Објаснити концепт DAW (Digital audio workstation) програма и представити њихове могућности и примену. Приказати инсталацију и подешавање изабраног DAW програма. Упознати ученике са радним окружењем као и различитим секцијама програма. Кроз практичан рад и вежбе, демонстрирати процес креирања новог пројекта, креирања канала, снимања и обраде звука као и експортовања финалног аудио фајла. Демонстрирати могућност снимања звука употребом микрофона као и путем линијског улаза. Објаснити примену скеције миксете. У изабраном програму за обраду звука урадити примере едитовања звучног записа (Cut, Copy, Fade in, Fade out, Crossfade, Normalise, Insert silence…). Кроз примере, објаснити примену различитих врста ефеката који се користе у процесу обраде звука (Reverb, Equalizer, Delay, Compressor, Limiter, Chorus, Phaser…). У зависности од ресурса које школа поседује демонстрирати снимање различитих инструмената применом једног или више канала. Приказати могућност инсталације и примене виртуелних инструмената као и употребе пакета звукова (Sample packs) у циљу креирања оригиналних композиција.

ЧЕТВРТИ РАЗРЕД

Рад са видео записом

Урадити основне манипулације са видео записом у одабраном програму: пребацивање видео материјала са екстерног уређаја на рачунар, креирање видео фајла као засебног пројекта, импортовање говора и музике и чување видео записа на рачунару. Дати листу најчешће коришћених видео формата (AVI, MPEG2, MPEG4, WMV, FLV) и урадити у одабраном програму више примера конверзије видео формата.

У изабраном програму за креирање видео записа потребно је објаснити: увоз мултимедијског материјала, повезивање појединачних секвенци, додавање видео ефеката и звука, додавање текста, снимање и експортовање видео материјала.

Креирање видео клипова за веб странице и постављање видео клипова на веб страницу (YouTube) урадити у складу са садржајима које ученици усвајају из осталих општеобразовних и стручних предмета.

Потребно је дефинисати појмове мулти, медиј и мултимедија, као и њихов значај. Објаснити улогу пет елемената мултимедије – аудио и видео запис, текст, графика и анимација.

Направити упоредни преглед неколико програма за репродукцију видео-записа.

Рад са видео-записима засновати на видео радовима ученика направљених на часу или припремљених унапред (у виду домаћих задатака). Потребно је да ученици савладају основне технике монтаже видео материјала, звука, ефеката и натписа.

Радни задатак: Ученици треба да направе видео туторијал који би покрио одређену тему или део градива са циљем да исти може касније да се користи у едукативне сврхе. Идеја је да се приликом израде пројекта искористе вештине које су ученици стекли у оквиру предмета Рачунарство и информатика.

У програму за снимање екрана, ученик треба да одређује подручје екрана, прозор који треба бити снимљен, или цео екран. Потребно је снимити кратак туторијал на слободно изабрану тему, уз нарацију.

Посебну пажњу обратити на проблематику ауторских права и етичких норми при коришћењу туђих звучних и видео записа, као и на поштовање права на приватност особа које су биле актери снимљених материјала и тражње њихових дозвола за објављивање.

Готова веб дизајн решења

Потребно је објаснити ученицима појам Веб-а (WWW) и теорију веб дизајна (шта је веб дизајн, аспекти веб дизајна, технологије веб дизајна, развој веб сајта). Упознати ученике са појмом Динамички системи за управљање садржајем веба (CMS- content management sistem)и представити неколико примера тренутно најкоришћенијих система као што су: WordPress, Weebly, Wix, … Објаснити потребу за увођење ових система и набројати основне карактеристике које их чине лаким за рад:

– садржај странице може да мења било која особа којој су од стране власника дата администраторска права приступа на портал;

– промене на веб странама могу бити направљене било када са било ког рачунара повезаног на интернет.

Указати на основне заједничке особине свих CMS система:

– раздвојеност садржаја од дизајна;

– измена садржаја се најчешће врши преко WYSIWYG текст едитора;

– кориснички интерфејс за приказ садржаја је заснован на систему темплејта (веб-шаблони);

– веб интерфејсу за управљање садржајем и администрацију се приступа директно преко веб-прегледача;

– садржај се чува у бази података, скривено од корисника;

– управљање сликама и свим осталим документима се врши преко корисничког интерфејса;

– могућност да више корисника управља садржајима, кориснички налози и контрола приступа.

Приказати ученицима конкретне примере блога, викија, и електронског портфолија, размотрити могућности примене, ученицима пружити прилику да креирају садржаје и коментаре на вебсајтовима и порталима са слободним приступом или у саставу школског веб-сајта или платформе за електронски подржано учење. Активности осмислити тако да подстичу тимски рад, сарадњу, критичко мишљење, процену и самопроцену кроз рад на часу, примену у другим наставним областима и домаће задатке. Неки од додатних модула које би требало да има сајт (блог, вики или електронски портфолио) који ученици креирају коришћењем изабраног CMS-а су:

– вишејезичност;

– претрага садржаја;

– контакт страница;

– коментарисање и оцењивање чланака;

– галерија;

– статистика посете;

– могућност дељења на друштвеним мрежама.

На крају ове наставне целине пожељно је да ученик креира низ веб-страница на изабрану тему, које садрже горе наведене елементе. Посебну пажњу обратити на проблематику ауторских права, етичких норми, поштовање права на приватност, правилно писање и изражавање и правила лепог понашања у комуникацији.

Веб дизајн

Oбјаснити ученицима појам веб-а (енгл. world wide web, WWW), поделу на статички и динамички веб, поделу на клијентске и серверске технологије и теорију веб дизајна (шта је веб дизајн, аспекти веб дизајна, технологије веб дизајна, развој веб сајта). Ученицима треба објаснити разлику између статичке веб стране, динамичке веб стране која може да садржи формуларе за спрегу са неком базом података и веб портала (дати примере конкретних портала са којима се ученици срећу, попут школског електронског дневника, портала за електронско пословање или портала који се користи у забавне сврхе). При налажењу примера на интернету пожељно је поделити ученике у тимове ради лакшег и бржег проналажења ових примера у складу са интересовањима ученика. Код поделе на статички и динамички веб подстаћи ученике да сами пронађу примере претраживањем на интернету. Продискутовати евентуалне предности и мане оба приступа.

Потребно је поменути, без улажења у детаљнији опис програмских језика, најчешће клијентске технологије (HTML, CSS, Java Script) и најчешће серверске технологије (PHP, Python, Ruby, ASP.Net/C#, NodeJS...).

Представити језик HTML (Hypertext Markup Language) који служи за означавање хиптерекста и хипермедија (текста, слике, звука, видеа…), међусобно повезаних објеката помоћу линкова. Истаћи постојање различитих верзија стандарда језика и приликом излагања се држати искључиво најновијег стандарда.

На примеру готове стране приказати могућност приказа HTML кода унутар прегледача веба. Приказати могућности које савремени прегледачи веба нуде креаторима веб-страница (обично је то опција F12, web developer tools) и приказати како те алатке помажу да се идентификују појединачни елементи веб-страница и њихов опис у језику HTML.

Кроз примере увести општу синтаксу језика HTML. Објаснити појам елемента у HTML-у, тагове (етикете), и њихову особину да могу бити „упарени” или „неупарени” тј. „затварајући” и „самозатварајући”. Објаснити да се елемент у HTML-у састоји од отварајућег тага, садржаја и затварајућег тага. Објаснити појам атрибута, запис атрибута у оквиру тага као и то да атрибути увек описују неки елемент и не могу се писати самостално. Нагласити да атрибути најчешће прецизније дефинишу начин на који се елементи приказују у прегледачу. Објаснити да неки атрибути нису обавезни, али су некада врло битни и пожељни. Нагласити да да су имена атрибута, њихове вредности, тип и интервали унапред дефинисани језиком и да различити елементи могу бити описани различитим атрибутима.

Представити елементе који описују основну структуру HTML документа (<html>, <head>, <title>, <body>). Објаснити елемент мета којим се задају основне мета-информације о документу. Истаћи употребу атрибута charset и његову везу са кодирањем карактера приликом чувања документа. Приказати примере HTML докумената чији је садржај записан на ћирилици и на латиници и показати како се обезбеђује њихов исправан приказ.

Представити основне елементе за организацију текста унутар веб-странице: елементе за обележавање наслова (<h1>, <h2>, ...), елементе за обележавање пасуса (<p>) и елементе за обележавање листа са нумерацијом и без нумерације (<ul>, <ol>, <li>) и инсистирати на томе да ученици добро овладају коришћењем ових основних елемената. Поменути и семантичке елементе за организацију садржаја странице (<header>, <footer>, <nav>, <main>, <section>, <article>, ...), поменути и друге, ређе коришћене елементе (на пример, <address>, <blockquote>, <code>, ...), али не инсистирати да их ученици напамет уче. Скренути пажњу ученицима на могућност коришћења документације и референтних прегледа и приручника.

Описати елементе за дефинисање табела (<table>, <tr>, <th>, <td>). Навести најзначајније атрибуте којима се ови елементи описују (width, height, border, rowspan и colspan за спајање ћелија итд.).

Описати елемент <a> и атрибут href за креирање хиперлинкова. Подсетити ученике на појам URL и описати референцирање објеката путем релативне и путем апсолутне адресе. Описати креирање линкова ка деловима унутар веб-стране.

Описати основне елементе за промену физичког и логичког стила карактера (<b>, <i>, <u>, <emph>, <strong>, ...)

Описати елементе за уметање мултимедијалног садржаја у HTML стране: <img> за уметање слика, <video> за уметање видео-записа и <audio> за уметање аудио-записа. Навести значај атрибута alt, значај компресије и прилагођавање формата мултимедијалног садржаја за коришћење на вебу, атрибуте width и height и слично.

Елементе за опис формулара у склопу веб страница описати у комбинацији са обрадом формулара (у склопу теме писања клијентских и серверских веб-скриптова).

Објаснити улогу CSS (Cascading Style Sheets) стилова код визуелног стилизовања HTML страна. Истаћи значај јасног разликовања логичког описа садржаја стране помоћу језика HTML и описа њене визуелне презентације помоћу језика CSS.

Описати начине да се елементу измени стил: коришћење атрибута style, коришћење елемента <style> у заглављу веб-странице и коришћење екстерног стилског описа увезеног у веб-страницу. Описати када је пожељно користити од ове начине стилизовања (стилизовање на нивоу веб-сајта, стилизовање на нивоу веб-странице), као и приоритет различитих стилских описа.

Описати основне селекторе у језику CSS: селекцију на основу назива елемента, селекцију на основу идентификатора елемента (оператор #), селекцију на основу класе елемента (оператор .), селекцију угнежђених елемената (нпр. p img селектује све слике које се налазе унутар пасуса), комбиновање селектора (нпр. h1, h2 селектује све наслове првог и све наслове другог нивоа).

Описати основна својства елемената и њихове вредности: својства која се односе на фонт и атрибуте текста, својства која се односе на боју текста и боју позадине, својства која се односе на ширину и висину елемената, својства која се односе на оквире елемената и својства која се односе на унутрашње и спољашње маргине.

Поменути употребу CSS-а за распоређивање садржаја на страници (својства која се односе на позиционирање елемената и на плутајуће елементе тј. својство float).

При реализацији ове тематске целине потребно је све странице креирати у текстуалном едитору, при чему то може бити едитор прилагођен креирању веб-страница, који нуди бојење кода на основу синтаксе, аутоматско допуњавање започетог кода, падајуће листе за избор HTML елемената и атрибута и слично. Подстаћи ученике да примене стечена знања из рада са програмима за обраду текста и програмима за обраду слика и тако припреме садржај за креирање сопствене веб стране.

Пожељно је да, у виду пројекта на крају области, ученици креирају веб-странице која ће садржати одређене HTML елементе при чему садржај треба да представља истраживачки рад ученика, да буде аутентичан.

Пример пројекта је да ученици у тиму креирају веб-сајт, који ће имати најмање пет повезаних страница, при чему странице треба да садрже следеће елементе:

– три наслова и поднаслова; текст мора бити подељен у пасусе при чему се могу користити визуелни елементи којим се пасуси јасније раздвајају (хоризонтална линија или подешавање доњих или горњих оквира пасуса);

– форматиран текст коришћењем CSS-а;

– најмање 5 текстуалних линкова, којим ће се линковани садржај отворити у потпуно новој страници;

– најмање 5 слика (користити слике преузете са интернета, водећи рачуна о ауторским правима);

– најмање 2 линка у виду слике, којим ће се линковани садржај отворити у потпуно новој страници;

– 2 табеле, бар у једној табели приказати оквир и спојене колоне или врсте;

– 3 угнежђена видео материјала који покривају тему коју су ученици изабрали;

– најмање по једну уређену и неуређену листу.

Препоручује се да цео сајт буде стилизован коришћењем CSS-а при чему треба: користити стилизовање на нивоу веб-сајта, али и на нивоу појединачних страница; одредити фонт свим текстуалним деловима при чему кључне речи или реченице би требало да буду истакнуте неком опцијом за форматирање (искошена слова, подебљана, подвучена или промењена боја тог дела текста); прилагодити унутрашње и спољашње маргине неких елемената; променити боју текста и позадине и бар на једном елементу и поставити слику у позадини; увести бар једну класу елемената и стилизовати елементе на нивоу класе.

При свему овоме неопходно је перманентно радити на развијању свести о важности поштовања правних и етичких норми при коришћењу интернета, критичком прихватању информација са веба, поштовању ауторских права при коришћењу информација са веба, поштовању права приватности.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

У процесу вредновања потребно је континуирано пратити рад ученика. У настави оријентисаној на достизање исхода вреднују се и процес и продукти учења. Тај процес започети иницијалном проценом нивоа на коме се ученик налази. Прикупљање информација из различитих извора (свакодневна посматрања, активност на часу, учествовање у разговору и дискусији, самосталан рад, рад у групи, тестови) помаже наставнику да сагледа постигнућа (развој и напредовање) ученика и степен остварености исхода. Свака активност је добра прилика за процену напредовања и давање повратне информације, а важно је ученике оспособљавати и охрабривати да процењују сопствени напредак у учењу.

Вредновање активности, нарочито ако је тимски рад у питању, се може обавити са групом тако да се од сваког члана тражи мишљење о сопственом раду и о раду сваког члана понаособ (тзв. вршњачко оцењивање). Препоручује се да наставник са ученицима договори показатеље на основу којих сви могу да прате напредак у учењу, ученици се уче да размишљају о квалитету свог рада и о томе шта треба да предузму да би свој рад унапредили. Оцењивање тако постаје инструмент за напредовање у учењу. На основу резултата праћења и вредновања, заједно са ученицима треба планирати процес учења и бирати погодне стратегије учења.

У процесу оцењивања добро је користити портфолио (електронска збиркa дoкумeнaтa и eвидeнциja o прoцeсу и прoдуктимa рада ученика, уз кoмeнтaрe и прeпoрукe) као извор података и показатеља о напредовању ученика. Предности коришћења потрфолија су вишеструке: омогућава кoнтинуирaнo и систeмaтичнo прaћeњe нaпрeдoвaњa, подстиче развој ученика, представља увид у прaћeњe рaзличитих аспеката учења и развоја, представља, подршку у оспособљавању ученика за самопроцену, пружа прецизнији увид у различите oблaсти постигнућа (јаке и слабе стране) ученика. Употребу портфолија отежавају недостатак критеријума за одабир продуката учења, материјално-физички проблеми, време, финансијска средства и велики број ученика. Већи број ометајућих фактора, у прикупљању прилога и успостављању критеријума оцењивања, је решив успостављањем сарадње наставника са стручним сарадником, уз коришћење Блумове таксономије.

Препоручено је комбиновање различитих начина оцењивања да би се сагледале слабе и јаке стране сваког свог ученика. Приликом сваког вредновања постигнућа потребно је ученику дати повратну информацију која помаже да разуме грешке и побољша свој резултат и учење. Потребно је да наставник резултате вредновања постигнућа својих ученика континуирано анализира и користи тако да промени део своје наставне праксе.

ПРЕДМЕТ ЗАЈЕДНИЧКИ ЗА СВЕ ОДСЕКЕ

Кључне речи: пантомима, драмска радња, монолог, дијалог, сценски простор.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА ГЛУМА И ВОКАЛ

I. УВОДНИ ДЕО

Предмет Глума и вокал чини важан сегмент у оквиру сценских вештина које ученик балетске школе треба да савлада у току свог школовања. Методе рада везане су са једне стране за упознавање ученика са законитостима поетских и драмских дела, као и са развијањем вештина дикције, вокалне експресије, пантомиме и комбинације плеса и глуме. Глумачка експресија неизоставни је део сваког сценског наступа, у класичном балету она помаже гледаоцу да разуме и прати радњу, док у савременим плесним представама и народној игре у великој мери допуњује замисли и идеје кореографа.

Програм наставе и учења предмета Глума и вокал садржи циљ изучавања ове уметности, затим кључне појмове везане за садржај предмета, као и листу исхода и упутство за њихово остваривање. Ови елементи програма представљају путоказ наставнику како да планира, оствари и вреднује наставу и учење овог предмета, на годишњем и на месечном нивоу.

Стављање фокуса на исходе омогућава наставнику да сагледа предмет и рад са ученицима у једном ширем контексту, да подстакне развој међупредметних компетенција, да повезује појмове, стилове и технике глуме у смислу широког сагледавања и поимања поља уметности и културе. Тако се реализација и циљ предмета остварују кроз корелацију са другим сродним предметима, попут Класичног балета, Савремене игре, Народне игре, Српског језика и књижевности и Грађанског васпитања... Кроз повезивање знања и кроз ваннаставне активности, као што су посете позоришним представама, долазимо до испуњења планираних исхода. На тај начин избегавамо пуко вежбање вокалних способности, глуме и пантомиме, већ развијамо интересовање ученика да кроз анализу и праћење развоја позоришне уметности и књижевности, кроз сагледавање специфичних стилова и праваца, могу да процене нове стилове и тенденције у уметничком деловању и да их ставе у одређени друштвени контекст. Такође, могу да их примене у будућој сценској и играчкој пракси.

Предмет Глума и вокал може у великој мери да развије креативност ученика, да освести њихов рад са партнером у дијалошкој форми, или са више партнера у групним вежбама и сценама. На тај начин они се уче уважавању, сарадњи, и подршци другим ученицима. Такође, глумачки израз помаже ученицима да освесте и свој однос према сценском простору, што им у великој мери олакшава будућу играчку и сценску праксу.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Полазећи од задатих исхода и садржаја предмета наставник прво креира свој годишњи план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове. Исходи који су дефинисани по областима олакшавају даљу припрему часа, односно конкретне наставне јединице. А свака наставна јединица, у фази планирања и писања припреме за час, дефинише исходе за дати час, који воде ка остваривању исхода прописаних програмом.

Треба имати у виду да ће бити ситуација када активности на једном часу доприносе достизању више исхода, као и што ће бити да активности већег броја часова доприносе достизању једног исхода. То је последица чињенице да исходи из програма нису једнако сложени, као ни једнако лако достижни. За неке је потребно више времена и активности него за неке друге. Овако припремљени оперативни планови, са уситњеним исходима који такође морају бити тако формулисани да обезбеђују мерљивост или бар проверљивост, омогућавају наставнику бољи увид у напредовање ученика, као и у ефекте сопственог рада. Уколико постоје тешкоће да се неки исход из оперативног плана достигне то је знак наставнику да изврши неке промене у планирању. За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања са којима ученике треба унапред упознати

Оперативни планови и припреме за рад садрже самовредновање рада и напомене о реализацији планираних активности, а планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа и специфичним потребама ученика.

Веома је важно упућивати ученике на додатну литературу, видео материјале, на ваннаставне активности, позоришне представе које ће додатно учврстити њихове ставове и знања о одређеној области или стилу глуме. Такође, на тај начин они се подстичу да заузму свој критички став и да науче да аргументовано изнесу и бране своје мишљење.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Настава је усмерена је на остваривање исхода и даје предност искуственом учењу кроз активно креирање драмских ситуација. Такође, кроз креативни процес плесне импровизације ученици покрету додају речи, реченице, стихове и на тај начин појачавају ефекат своје игре. Гледање позоришних представа има за циљ да их додатно инспирише за рад у сали и да их ослободи треме или осећаја нелагоде и несигурности. Приступ програму подразумева oтвoрeнoст и прилaгoдљивoст прoцeсa учeњa, а реализује се кроз кроз тематско и индивидуaлизoвaнo учeњe.

Садржаји су систематизовани по стилским целинама у циљу стицања општег глумачког образовања ученика, као и повезивања овог предмета са осталим стручним предметима, као што су класичан балет, савремена игра, народна игра, или општеобразовним предметима као што је српски језик и књижевност.

Веома је важно да се настава употпуни додатним садржајима, као што су анализе поетских и драмских дела, и видео пројекције сегмената из одређених позоришних представа. Ученике треба подстицати да користе различите изворе информација и обогате своје знање, да истражују податке на интернету и у стручној литератури, да раде у групама на одређеној теми или драмској сцени, и да науче да елоквентно излажу, анализирају, критички процењују и пренесу другим ученицима своја сазнања. Треба их подстицати да се баве истраживачим радом, развијати њихову радозналост, вештине конструктивне комуникације, међусобну сарадњу, оспособљавати их да сврсисходно и ефикасно уче, критички мисле и хармонизују изградњу свог естетског, интелектуалног, емоционалног и културног идентитета, усмеравајући га ка будућој професионалној улози. Наставник усмерава процес учења водећи рачуна о томе да ученици развијају знања, умења и ставове који су неопходни за живот у савременом свету и за наставак школовања. Све наставне јединице градива допуњују се са додатним предлозима о делима које ученици могу проучити код куће или погледати на репертоару неке позоришне куће.

Водећи ученике кроз технике и стилове глуме, наставник ће распоређивати наставна тежишта сходно исходима и одсеку на ком се настава реализује, тако да ће у поједине области ученике уводити информативно, (као што су теорија, историја и структура драмског текста), док ће највећу пажњу посветити техникама глуме, на пример са посебном пажњом ће се обрађивати вежбе дикције, контроле гласа, вежбе ритма, динамике и концентрације.

Најважнији покретач програма треба да буде принцип мотивације и инклузивности у подстицању максималног учешћа у уметничком доживљају и разноврсном развијању глумачког и сценског потенцијала ученика. Крoз гледање различитих позоришних представа, ученици упознају драмска остварења различитих епоха, сценске елементе попут декора, костима, реквизите, музике, упознају се са најзначајнијим домаћим позоришним ствараоцима, науче да разликују позоришне стилове, жанрове, правце..., као и да врше самосталну анализу и процену свих елемената једног позоришног остварења.

Рaзвиjaњe личног и професионалног односа према глумачкој експресији и oдрeђeнoм стилу, врсти и жaнру позоришног израза, изгрaђуje сe рaзгoвoрoм, аргументацијом, разменом мишљења и дeбaтoм, и тиме се омогућава темељније разумевање позоришног стваралаштва. А таква врста дискусија и аналитичке праксе пoдстичу код ученика рaзвoj сaмoпoуздaњa и сигурнoсти у будућим jaвним и сценским нaступима.

Међупредметна корелација може бити полазиште за бројне пројектне предлоге у којим ученици могу бити учесници као истраживачи, креатори и извођачи. Код ученика треба развијати вештине приступања и коришћења информација (интернет, стручна литература...), затим рад у групама, као и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Рад у виду стручних радионица је врло користан у комбинацији са другим начинима рада, јер развија социјалне и комуникацијске вештине ученика и развија њихову сценску самоувереност и креативност.

Поред класичних облика подучавања које подразумевају традиционалне методе као што су предавање, употреба текстуалне и демонстративне методе, нагласак треба да буде и на следећем: помоћи ученицима да освесте начин на који уче и тумаче наставне садржаје, освестити стратегије за усмеравање пажње, памћење и активирање запамћених садржаја и помоћи им да их примене, код ученика развијати различите стратегије учења, узети у обзир различита предзнања ученика, ново градиво треба контекстуализовати, подстицати ситуационо-искуствено учење кроз решавање проблема, подстицати самосталност у трагању за новим информацијама, неговати сарадничко, интерактивно учење.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања знања ученика. Наставник у складу са прописима и на основу стручне процене вреднује знање ученика, а ученици треба да буду унапред јасно упознати са начинима и критеријумима вредновања знања и са оцењивањем. Наставник прати активност ученика на часу, његову радозналост, мотивацију, интересовање, посвећеност..., затим врши проверу знања писменим тестовима, израдом презентација и есеја, кроз домаће задатке и излагања на часу. Затим објективно врши вредновање рада и залагања сваког ученика

Било би пожељно да континуирану евалуацију и самоевалуацију примењују како наставници, тако и ученици. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на његове могућности и капацитете, као и ангажованост на часу и ван наставе. Сваки час и свака активност су прилика да се ученику пружи повратна информација о напретку. Ученике, такође, треба подстицати и оспособљавати да уз одговарајућу аргументацију сами процењују сопствени напредак у настави, као и напредак других ученика у одељењу. Тиме праћење и вредновање постају саставни део процеса учења. Потребно је обезбедити подстицајну атмосферу, а код ученика развити осећање сигурности и подршке, ослободити га сваке врсте нереалних очекивања или притисака.

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика, и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика као и школе у целини.

ПРЕДМЕТ ЗАЈЕДНИЧКИ ЗА ОДСЕК КЛАСИЧНОГ БАЛЕТА И ОДСЕК САВРЕМЕНЕ ИГРЕ

Кључне речи: стилови и технике игре, кореографи, играчи, композитори, велика дела белог балета, модерне форме, историја уметности.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА ИСТОРИЈА ИГРЕ

I. УВОДНИ ДЕО

Предмет Историја игре чини значајну теоријску потпору стручним играчким предметима, јер омогућава ученицима да сагледају настанак и развој уметничке игре од праисторије до најавангарднијих плесних стилова. Проучавањем свих историјских праваца, стилова игре и аутора који су их креирали, ученици су у могућности да сагледају улогу и значај уметничке игре кроз векове, као и њену данашњу позицију у ширем уметничком и друштвеном контексту.

Програм наставе и учења Историје игре садржи циљ изучавања ове уметничке области, затим кључне појмове везане за садржај предмета, као и листу исхода и упутство за њихово остваривање. Ови елементи програма представљају путоказ наставнику како да планира, оствари и вреднује наставу и учење овог предмета, на годишњем и на месечном нивоу.

Стављање фокуса на исходе омогућава наставнику да сагледа предмет и рад са ученицима у једном ширем контексту, да подстакне развој међупредметних компетенција, да повезује појмове и историјске одреднице у смислу широког сагледавања и поимања поља уметности и културе. Тако се реализација и циљ предмета остварују кроз корелацију са другим сродним предметима, попут Историје, Класичног балета, Савремене игре, Грађанског васпитања... Кроз повезивање знања и кроз ваннаставне активности, као што су посете галеријама и позоришним представама, долазимо до испуњења планираних исхода. На тај начин избегавамо пуко памћење историјских података, већ развијамо интересовање ученика да кроз анализу и праћење развоја уметности игре од њеног настанка до данас, кроз сагледавање одређених историјских епоха и праваца, могу да процене нове стилове и тенденције у уметничком деловању и да их ставе у одређени друштвени контекст.

Веома је важно да се настава употпуни додатним садржајима, као што су видео пројекције, анализа фото материјала и слично. Ученике треба подстицати да користе различите изворе информација и обогате своје знање, да истражују податке на интернету и у стручној литератури, да раде у групама на одређеној теми, и да науче да елоквентно излажу, анализирају, критички процењују и пренесу другим ученицима своја сазнања. Треба их подстицати да се баве истраживачким радом, развијати њихову радозналост, вештине конструктивне комуникације, међусобну сарадњу, оспособљавати их да сврсисходно и ефикасно уче, критички мисле и хармонизују изградњу свог естетског, интелектуалног, емоционалног и културног идентитета, усмеравајући га ка будућој професионалној улози. Наставник усмерава процес учења водећи рачуна о томе да ученици развијају знања, умења и ставове који су неопходни за живот у савременом свету и за наставак школовања.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Полазећи од задатих исхода и садржаја предмета наставник прво креира свој годишњи план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове. Исходи који су дефинисани по областима олакшавају даљу припрему часа, односно конкретне наставне јединице. А свака наставна јединица, у фази планирања и писања припреме за час, дефинише исходе за дати час, који воде ка остваривању исхода прописаних програмом.

При планирању часова треба такође, имати у виду да се исходи разликују, да се неки лакше и брже могу остварити, а да је за друге потребно више времена и више различитих активности. Зато наставник прилагођава темпо рада различитим наставним јединицама, али и образовним и васпитним потребама ученика. За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања са којима ученике треба унапред упознати.

Оперативни планови и припреме за рад садрже самовредновање рада и напомене о реализацији планираних активности, а планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа и специфичним потребама ученика.

Веома је важно да наставници користе различите облике рада и наставне методе, које ангажују ученике и повећавају њихову заинтересованост, да користе различите изворе информација и да на њих упућују ученике, али и да оспособе ученике да самостално проналазе одговарајуће информације, успоставе критички однос према њима, затим да упућују ученике да погледају позоришне представе које ће додатно учврстити њихове ставове и знања о одређеној области или стилу игре. Такође, на тај начин они се подстичу да заузму свој критички став и да науче да аргументовано изнесу и бране своје мишљење.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Настава предмета Историја игре усмерена је на остваривање исхода и даје предност искуственом учењу кроз активно гледање одабраних балетских и играчких дела смештених у одговарајући друштвeнo-истoриjски и културолошки кoнтекст које ће допринети формирању уметничке личности ученика. Приступ програму подразумева oтвoрeнoст и прилaгoдљивoст прoцeсa учeњa.

Садржаји су систематизовани по историјско-стилским целинама у циљу стицања општег играчког образовања ученика, као и повезивања овог предмета са осталим стручним предметима (класичан балет, савремена игра, игре двадесетог века, репертоар савремене игре), као и шире стручним предметима од којих су неки заступљени у школи као што је премет историја, а неки се могу укључити у наставни процес због своје важности, као што су историја музике и историја уметности. Све наставне јединице градива илуструју се фотографијама и видео снимцима, са додатним предлозима о делима које ученици могу погледати код куће или на репертоару неког позоришта.

Водећи ученике хронолошки кроз развој уметности игре, наставник ће распоређивати садржаје у односу на исходе учења. У поједине области ученике уводити информативно, на пример област Средњег века када уметност игре није била значајно заступљена, док ће највећу пажњу посветити значајнијим правцима, стиловима и ауторима, са посебним акцентом на период романтизма када долази до врхунца развоја класичног балета, или пак периоди немачког и америчког модернизма који су изузетно значајни за развој савремених плесних стилова. Наставник ће већу пажњу посветити одређеној области уколико ученици покажу посебно интересовање за њено изучавање.

У подстицању максималног учешћа у уметничком доживљају и разноврсном развијању играчког и теоријског потенцијала, наставник има значајну улогу. Крoз гледање различитих балетских и играчких представа, ученици упознају музику различитих епоха, сценске елементе попут декора, костима, реквизите, упознају се са либретима најзначајнијих балетских дела, науче да разликују стилове, жанрове, правце..., као и да врше самосталну анализу и процену свих елемената једног уметничког остварења.

Рaзвиjaњe личног и професионалног односа према уметничкој игри и oдрeђeнoм стилу, врсти и жaнру и кoнкрeтнoм дeлу кoje сe анализира, изгрaђуje сe рaзгoвoрoм, аргументацијом, разменом мишљења и дeбaтoм, и тиме се омогућава темељније разумевање одгледаног дела. Таква врста дискусија и аналитичке праксе пoдстичу код ученика рaзвoj сaмoпoуздaњa и сигурнoсти у будућим jaвним и сценским нaступима.

Међупредметна корелација може бити полазиште за бројне пројектне предлоге у којим ученици могу бити учесници као истраживачи, креатори и извођачи. Код ученика треба развијати вештине приступања и коришћења информација (интернет, стручна литература...), затим рад у групама, као и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Рад у виду стручних радионица је врло користан у комбинацији са другим начинима рада, јер развија социјалне и комуникацијске вештине ученика.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања знања ученика. Наставник у складу са прописима формативно и сумативно вреднује знање ученика, а ученици треба да буду унапред јасно упознати са начинима и критеријумима вредновања знања. Савремени приступ настави подразумева процену знања током савладавања програма и стицања одговарајуће компетенције. Резултат оваквог вредновања даје повратну информацију и ученику и наставнику о томе које компетенције су развијене а које не, као и о ефикасности одговарајућих метода које је наставник применио за остваривање циља. Формативно оцењивање подразумева прикупљање података о ученичким постигнућима, а најчешће технике су реализација практичних задатака, истраживања, писање есеја, радова, тестови различитог типа, посматрање и бележење активности ученика током наставе, непосредна комуникација између ученика и наставника. У настави оријентисаној на достизање исхода прате се и вреднују не само продукти већ и сам процес учења. Вредновање треба да се врши систематски и буде: објективно, валидно, одговарајуће, формативно.

Било би пожељно да континуирану евалуацију и самоевалуацију примењују како наставници, тако и ученици. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем). Из тог разлога, сваки час и свака активност су прилика да се ученику пружи повратна информација о напретку. Ученике, такође, треба подстицати и оспособљавати да уз одговарајућу аргументацију сами процењују сопствени напредак у достизању исхода, као и напредак других ученика у одељењу. Тиме праћење и вредновање постају саставни део процеса учења.

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

ОДСЕК КЛАСИЧНОГ БАЛЕТА

1. Класичан балет – главни предмет

2. Репертоар класичног балета

3. Дуетна игра

4. Савремена игра

5. Карактерне игре

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, préparation зatourу великим позама, велики скок, јавни наступ.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, tour у великим позама, велики скокови, јавни наступ.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, tour у великим позама, велики скокови, јавни наступ.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, tour у великим позама, велики скокови, јавни наступ, уметнички доживљај.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА КЛАСИЧАН БАЛЕТ
– главни предмет

I. УВОДНИ ДЕО

Класичан балет је предмет који чини основну дисциплину током целокупног школовања играча. Програм наставе и учења је сачињен на основу програма и метода истакнутог балетског педагога Агрипине Ваганове. Основна начела ове методе заснивају се на развијању пластичности тела, координацији покрета и усавршавању балетске технике до виртуозности.

Настава је усмерена на остваривање исхода, при чему се даје предност искуственом учењу у оквиру којег ученици развијају лични однос према балету, а постепена рационализација искуства временом постаје теоријски оквир. Искуствено учење подразумева активно посматрање класичног балета и лично балетско изражавање ученика кроз извођење основних корака класичног балета. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање и стечене вештине у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Исходи представљају балетске, односно играчке, опажајне и сазнајне активности ученика. На путу остваривања циља и исхода улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора и повезивање садржаја, метода наставе, учења и активности ученика у коме ће моћи да репродукује све техничке и уметничке задатке, а и да у истом ужива, не размишљајући о тежини захтева као о неком непребродивом проблему. Неопходно је при том у потпуности уважити разлике код ученика у способностима, интересовањима, као и индивидуални темпо савлађивања нових програмских садржаја.

Корелација између предмета може бити полазиште за бројне активности у којима ученици могу бити учесници као истраживачи, креатори и извођачи. Код ученика би требало развијати дух заједништва кроз заједничко играње и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Најважнији покретач наставе би требало да буде развијање мотивације и индивидуалности у подстицању максималног балетског доживљаја као и развијању потенцијала за балетско изражавање.

Игра у функцији здравља

На сваком часу ученике треба упућивати да правилно изводе балетске кораке што је важно за одржавање здравља коштано-мишићног апарата. Задатак наставника је да у том смислу, у зависности од врсте корака и специфичног става при извођењу, ученике упуте на потребу сталног јачања мускулатуре упражњавањем различитих физичких вежби и примену теоријског знања.

На сваком часу ученике треба упућивати да су уравнотежено и ефикасно вежбање, правилна исхрана и добар ниво хидратације организма од великог значаја за њихов рад и напредовање.

Балетска уметност нам пружа могућност да изразимо наше јединствене мисли и осећања култивисаним покретом. Класичан балет и друге уметности пружају прилику за људску креативност и самоизражавање. Познавањем и разумевањем класичног балета остварује се виши облик писмености развијањем интуиције, маште и размишљања, што доводи до јединствених, софистицираних облика комуникације. У том смислу позитиван ефекат учења класичног балета који се пројектује на свакодневни живот је стицање радне дисциплине, подизање пажње, развијање меморије, моторике, правилан однос према здравој исхрани и здрављу у целини, развијање контроле емоционалних и физичких реакција/одговора као и одговарајућа когнитивна стимулација.

Одговарајуће понашање на сцени и у публици је део опште културе, па је задатак наставника да на ученике васпитно делује кроз правила понашања при гледању и извођењу балета. Поред културе понашања ученике треба упутити и на културу одевања и хигијене, како у балетској сали, на сцени, тако и у публици.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Образовно-васпитна пракса је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно унапред предвидети. Она се одвија кроз динамичну спрегу међусобних односа и различитих активности у социјалном и физичком окружењу, у јединственом контексту конкретног одељења, школе и локалне заједнице.

Планирање наставе и учења, обухвата годишњи и оперативни план, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Оперативни план подразумева одабир и разраду исхода на месечном нивоу. У фази планирања и писања припреме за час, наставник дефинише исходе за час који воде ка остваривању исхода прописаних програмом, имајући у виду балетске, интелектуалне, физичке и менталне могућности ученика. Посебну пажњу током непосредне припреме за наставу треба посветити планирању и избору метода и техника, као и облика рада. Њихов избор је у вези са исходима учења и компетенцијама које се желе развити, а одговара природи предмета, конкретним садржајима и карактеристикама ученика.

С обзиром на дужину трајања часа ( 90 минута) рад треба ефикасно организовати.

Настава треба да обезбеди сигурну, подстицајну и подржавајућу средину за учење у којој се негује атмосфера интеракције и однос уважавања, сарадње, одговорности и заједништва. Наставник ће дати програм да контекстуализује, односно да испланира наставу и учење према потребама одељења имајући у виду карактеристике ученика, наставне материјале које ће користити, техничке услове, наставна средства и медије којима школа располаже, као и друге ресурсе школе и локалне средине.

Рад наставника обухвата читав спектар активности – од детаљног проучавања препоручених корака класичног балета, осмишљавања комбинација, кореографија, упоређивања различитих извођења и извођење делова варијација и варијација, до континуираног вођења обимне евиденције о учениковом раду и напретку.

Наставник континуирано прати и вреднује свој рад и по потреби врши корекције у свом даљем планирању.

Планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа ученика и специфичним потребама ученика. У планирању слободних активности уважавају се интересовања ученика.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Свакодневно вежбање и добра организација часа је веома важна за будуће играче. Час је састављен из теоријског и практичног дела који се међусобно прожимају. Ниjeднa oблaст или тема нe мoжe се изучaвaти изоловано у односу на друге и не треба да буде сама себи циљ, a дa сe истoврeмeнo нe рaзгoвaрa o свим другим aспeктимa класичног балета (јединство техничких и извођачких балетских елемената). Задатак наставника је да кроз такав час омогући хармоничан физички и интелектуални развој ученика, стицање балетске технике, уметничког израза и развијање музикалности. Такође је потребно, да се подједнако посвети пажња свим деловима часа – exercices-у код штапа, exercices-у на средини сале, adagio-у, allegro-у и извођењу exercises-a на прстима.

Наставник може да користи филм, видео снимке и друге различите изворе дигиталне комуникације.

Клавирска пратња на часу је неопходна подршка ученику и наставнику. Она даје посебан темпо, ритам и динамику. Њоме се наглашава карактер корака и доприноси остваривању хармоније између играча и музике. У allegro корацима и на прстима користи се припремљен нотни материјал. Ако је у балетској представи кореограф потчињен музици, дајући кроз покрет њену садржину и форму, наставник на часу даје предност балетском кораку, а усаглашава музику. Корепетитор је део тима наставник – ученик.

У настави са учеником, важно је инсистирати на смисленом коришћењу физичке кондиције и снаге у циљу постизања издржљивости, гипкости, пластичности тела и покрета, као и изражајност у извођењу. Посебну пажњу треба обратити на однос према партнеру и саиграчима, интеракција са сарадницима, кореографом и публиком.

Избор комбинација и кореографија које носе у себи одређене техничке и музичке захтеве је од великог значаја за заинтересованост ученика и њихов напредак у техничком и музичком смислу. Сваки ученик је посебан и у том смислу наставник мора имати и његову ширу слику (породица, школа, окружење, лични капацитети...) како би оптимално избалансирао одговарајући програм који ће ученика довести до практичних вештина, а ове пак отворити пут за даље напредовање.

Веома је значајно код ученика развијати способност опажања и самоопажања, као и критичко мишљење како би се у што већој мери фокусирали на најважније детаље у овладавању појединих корака. У зависности од програма наставнику се препоручује да на часу комбинује фронтални, индивидуални, групни рад, рад у паровима, интерактивно учење и учење путем решавања проблема. При обради се препоручује кроз уводни део часа резимирање претходно обрађеног градива, посебно ако су кораци у функционалној вези. Наставник је у обавези да у процесу обраде демонстрира практичан садржај наставне јединице, било да га изводи сам или уз помоћ професионалног балетског играча у циљу што сигурнијег осамостаљивања ученика. Посебну пажњу усмерити на уредност, хигијену, однос према костиму, патикама и фризури. У формирању професионалног балетског играча неопходно је редовно похађање наставе и неговање радне дисциплине код ученика.

У првом и другом разреду ученици се срећу са новим појмовима, који се надовезују на већ стечено знање из основне школе, развијају технику играња, а посебна пажња је усмерена на учење великих скокова и окрета. У овим разредима започиње рад на усложњавању и усавршавању балетске технике – малих и великих окрета, као и других видова вртешки.

У првом разреду почиње учење pirouettes са разних припрема, померањем по дијагонали и у месту. Започиње се са усвајањем основне технике различитих pirouettes на прстима и основне технике окрета у великим позама. Уводе се сложеније форме adagio-а и промене у темпу унутар комбинације. Велики део часа се користи за задатке на средини сале. Убрзава се темпо часа.

Задатак наставника у другом разреду је да оспособи ученика да усвоји tours у великим позама са различитих припрема. Наставник ученицима задаје различите комбинације pirouettes и tours са померањем по дијагонали и у месту на полупрстима и на прстима. Посебна пажња се посвећује учењу великих скокова и раду са корпусом у разним корацима exercises и adagio, а такође и на изразу у позама и пластичношћу покрета. Обавезне су измене ритма и темпа у adagio и у осталим деловима часа. Свакодневним вежбањем учвршћују се и утврђују пређени задаци и кораци у млађим и средњим разредима.

У трећем и четвртом разреду се и даље развија балетска техника, сложени видови корака, скокова и окрета. Посебна пажња посвећена је прецизности и раду на уметничком изразу. Негује се индивидуалност ученика, али и групна игра (pas de deux, pas de trois, итд.). Такође је важан рад на варијацијама и кодама из познатих балетских представа да би се ученици што лакше и боље уклопили у рад професионалног ансамбла позоришта по завршетку школовања.

У трећем разреду потребно је да ученици овладају различитим видовима окретања на прстима са померањем по кругу и великим скоковима у играчким комбинацијама. Задатак наставника је да подстакне ученика на развијање индивидуалности, односно да ученик адекватно примењује израз и украсе у покретима који одговарају извођењу различитих комбинација adagio-а, allegro-а и вежби на прстима у складу са темпом и динамиком музичке пратње.

У четвртом разреду неопходна је обрада свих пређених корака у играчким комбинацијама adagio, allegro и на прстима, као и развијање уметничког израза. Такође, потребно је свакодневно радити exercices код штапа како би се ученици загрејали и припремили за извођење захтевних вежби на средини сале, скокова и exercises-a на прстима. Кроз понуђени садржај ученици би требало да овладају различитим стиловима приликом извођења варијација, у складу са различитим карактерима музике. Посебан задатак наставника је рад са ученицима приликом извођења најсложенијих техничких задатака.

Веома је важно да ученици често наступају како би стекли сигурност у извођењу и развили самопоуздање приликом наступа као и да посећују балетске представе, концерте и представе. Дискусијом о одгледаним балетима и извођењем делова из истих, ученици стичу увид у тумачење балетских дела, различите техничке приступе, развијајући тако критичко мишљење о сопственом и туђем извођењу које ће им помоћи у даљем развоју и напредовању.

Када су у питању такмичења, препоручује се велика умереност и опрез. Мудар наставник неће допустити да ученичка мотивација временом постане искључиво такмичарски обојена, као и да сопствени рад вреднује бројем награда и признања које његови ученици освајају.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

На часовима класичног балета најбитније је развијање балетских и физичких способности и изграђивање вештина, па функционални задаци имају приоритет. Смер наставе је такав да се увек креће од корака ка теоријском тумачењу.

Наставник прати и вреднује како ученици међусобно сарађују у процесу учења, како решавају сукобе мишљења, како једни другима помажу, да ли испољавају иницијативу, како превазилазе тешкоће, да ли показују критичко мишљење уместо критицизам.

Праћење напредовања ученика започиње иницијалном проценом нивоа на коме се он налази и у односу на који ће се процењивати његов даљи ток напредовања. Ученике треба континуирано, на различите начине, охрабривати да размишљају о квалитету свог рада и о томе шта треба да предузму да би свој рад унапредили. Резултате целокупног праћења и вредновања (процес учења и наставе, исходе учења, себе и свој рад) наставник узима као основу за планирање наредних корака у развијању образовно-васпитне праксе.

Наставник формативно и сумативно оцењује ученике у складу са прописима. Ученику треба саопштити критеријуме оцењивања. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем).

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

Матурски испит мора садржати све елементе часа класичног балета: exercises код штапа, exercises на средини сале, велики adagio, аllegro и exercises на прстима.

У оквиру свих балетских активности потребно је обезбедити подстицајну атмосферу, а код ученика потенцирати осећање сигурности и подршке. Потребно је отклонити све разлоге за могуће страхове, несигурност и трему који су проузроковани превеликим и нереалним очекивањима професора или родитеља. Учешће ученика на јавним наступима, представама, такмичењима, фестивалима и резултати годишњих испита употпуњују слику о постигнућима наставе и учења.

Кључне речи: соло варијација, групна игра, балетска представа, интерпретација, стил, естетски доживљај.

Кључне речи: соловаријација, групна игра, балетска представа, интерпретација, стил, естетски доживљај.

Кључне речи: соловаријација, групна игра, балетска представа, интерпретација, стил, естетски доживљај.

Кључне речи: соловаријација, групна игра, балетска представа, интерпретација, стил, естетски доживљај.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА РЕПЕРТОАР КЛАСИЧНОГ БАЛЕТА

I. УВОДНИ ДЕО

Репертоар класичног балета је предмет који има за циљ да формира играча класичног балета са развијеном способношћу за сарадњу и индивидуалним изразом.

Репертоар класичног балета је усмерен на развијање пластичности тела, координације покрета и усавршавање балетске технике до виртуозности али и на упознавање, разумевање и анализу многих балетских представа као и на практично савладавање варијација и групних кореографија из истих.

Настава је усмерена на остваривање исхода, при чему се даје предност искуственом учењу у оквиру којег ученици развијају лични однос према балету. Искуствено учење подразумева лично балетско изражавање ученика кроз извођење постављених кореографија као и стицање уметничког израза и развијање музикалности. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање и стичу вештине у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Исходи представљају играчке, опажајне и сазнајне активности ученика. На путу остваривања циља и исхода улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора и повезивање садржаја, метода наставе, учења и активности ученика у коме ће моћи да репродукује све техничке и уметничке задатке, а и да у истом ужива, не размишљајући о тежини захтева као о неком непребродивом проблему. Неопходно је при том у потпуности уважити разлике код ученика у способностима, интересовањима, као и индивидуални темпо савлађивања нових програмских садржаја.

Корелација између предмета може бити полазиште за бројне активности у којима ученици могу бити учесници као истраживачи, креатори и извођачи. Код ученика би требало развијати дух заједништва кроз групно играње и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Најважнији покретач наставе би требало да буде развијање мотивације и индивидуалности у подстицању максималног балетског доживљаја као и развијању потенцијала за балетско изражавање.

Игра у функцији здравља

На сваком часу ученике треба упућивати да правилно изводе балетске кораке што је важно за одржавање здравља коштано-мишићног апарата. Задатак наставника је да у том смислу, у зависности од врсте корака, варијације и групне игре, при извођењу, ученике упуте на потребу сталног јачања мускулатуре упражњавањем различитих физичких вежби и примену теоријског знања.

На сваком часу ученике треба упућивати да су уравнотежено и ефикасно вежбање, правилна исхрана и добар ниво хидратације организма од великог значаја за њихов рад и напредовање.

Балетска уметност нам пружа могућност да изразимо наше јединствене мисли и осећања култивисаним покретом. Класичан балет и друге уметности пружају прилику за креативност и самоизражавање. Познавањем и разумевањем класичног балета остварује се виши облик писмености развијањем интуиције, маште и размишљања, што доводи до јединствених, софистицираних облика комуникације. У том смислу позитиван ефекат учења класичног балета који се пројектује на свакодневни живот је стицање радне дисциплине, подизање пажње, развијање меморије, моторике, правилан однос према здравој исхрани и здрављу у целини, развијање контроле емоционалних и физичких реакција/одговора као и одговарајућа когнитивна стимулација.

Одговарајуће понашање на сцени и у публици је део опште културе, па је задатак наставника да на ученике васпитно делује кроз правила понашања при гледању и извођењу балета. Поред културе понашања ученике треба упутити и на културу одевања и хигијене, како у балетској сали, на сцени, тако и у публици.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Образовно-васпитна пракса је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно унапред испланирати. Она се одвија кроз динамичну спрегу међусобних односа и различитих активности у социјалном и физичком окружењу, у јединственом контексту конкретног одељења, конкретне школе и конкретне локалне заједнице.

Планирање наставе и учења, обухвата годишњи и оперативни план, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Оперативни план подразумева одабир и разраду исхода на месечном нивоу. У фази планирања и писања припреме за час, наставник дефинише исходе за час који воде ка остваривању исхода прописаних програмом, имајући у виду моторичке, интелектуалне, физичке и менталне могућности ученика. Посебну пажњу током непосредне припреме за наставу треба посветити планирању и избору метода и техника, као и облика рада. Њихов избор је у вези са исходима учења и компетенцијама које се желе развити, а одговара природи предмета, конкретним садржајима и карактеристикама ученика.

С обзиром на дужину трајања часа ( 90 минута), рад треба ефикасно организовати.

Настава треба да обезбеди сигурну, подстицајну и подржавајућу средину за учење у којој се негује атмосфера интеракције и однос уважавања, сарадње, одговорности и заједништва. Наставник ће дати програм да контекстуализује, односно да испланира наставу и учење према потребама одељења имајући у виду карактеристике ученика, наставне материјале које ће користити, техничке услове, наставна средства и медије којима школа располаже, као и друге ресурсе школе и локалне средине.

Рад наставника обухвата читав спектар активности – од детаљног проучавања препоручених кореографија, упоређивања различитих извођења, прилагођавања кореографија ученику и извођење делова варијација и целих варијација, до континуираног вођења обимне евиденције о учениковом раду и напретку, итд.

Наставник континуирано прати и вреднује свој рад и по потреби врши корекције у свом даљем планирању.

Планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа ученика и специфичним потребама ученика. У планирању слободних активности уважавају се интересовања ученика.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Час је састављен из теоријског и практичног дела који се међусобно прожимају. Ниjeднa oблaст или тема нe мoжe се изучaвaти изоловано у односу на друге и не треба да буде сама себи циљ, a дa сe истoврeмeнo нe рaзгoвaрao свим другим aспeктимa класичног балета (јединство техничких и извођачких балетских елемената). Задатак наставника је да кроз такав час омогући хармоничан физички и интелектуални развој ученика као и стицање балетске технике. Такође је потребно, да се подједнако посвети пажња свим ученицима, односно да се примени индивидуални облик рада.

Наставник може да користи филм, видео снимке и друге различите изворе дигиталне комуникације.

Клавирска пратња на часу је подршка ученику и наставнику, неопходно је да корепетитор добро познаје и влада музиком из балета, темпом, динамиком да би успешно пратио рад ученика и прилагођавао темпо извођења до крајње форме. Музиком се наглашава карактер корака, помаже његовом извођењу и доприноси остваривању хармоније између играча и музике. Наставник на часу даје предност балетском кораку, а усаглашава музику. Корепетитор је део тима наставник – ученик.

У настави са учеником, важно је инсистирати на смисленом коришћењу физичке кондиције и снаге у циљу постизања издржљивости, гипкости, пластичности тела и покрета, као и изражајност у извођењу. Посебну пажњу треба обратити на однос према партнеру и саиграчима, интеракција са сарадницима, кореографом и публиком.

Избор кореографија, варијација, групне игре које носе у себи одређене техничке и музичке захтеве је од великог значаја за заинтересованост ученика и њихов напредак у техничком и у музичком смислу. Сваки ученик је посебан и у том смислу наставник мора имати и његову ширу слику (породица, школа, окружење, лични капацитети...) како би оптимално избалансирао одговарајући програм који ће ученика довести до практичних вештина, а ове пак отворити пут за даље напредовање.

Веома је значајно код ученика развијати способност опажања и самоопажања, као и критичко мишљење како би се у што већој мери фокусирали на најважније детаље у овладавању појединих корака. У зависности од програма наставнику се препоручује да на часу комбинује фронтални, индивидуални, групни рад, рад у паровима, интерактивно учење и учење путем решавања проблема. При обради се препоручује кроз уводни део часа резимирање претходно обрађеног градива, посебно ако су кораци у функционалној вези. Наставник је у обавези да у процесу обраде демонстрира практичан садржај наставне јединице, било да га изводи сам или уз помоћ професионалног балетског играча у циљу што сигурнијег осамостаљивања ученика. Посебну пажњу усмерити на уредност, хигијену, однос према костиму, патикама и фризури. У формирању професионалног балетског играча неопходно је редовно похађање наставе и неговање радне дисциплине код ученика.

Задатак наставника је да подстакне ученика на развијање индивидуалности, односно да ученик адекватно примењује израз и украсе у покретима који одговарају извођењу различитих кореографија или улога.

Кроз понуђени садржај ученици би требало да овладају различитим стиловима приликом извођења варијација и групне игре у складу са различитим темпом, динамиком и карактером музике. Посебан задатак наставника је рад са ученицима приликом извођења најсложенијих техничких задатака.

Веома је важно да ученици често наступају како би стекли сигурност извођења и развили самопоуздање приликом наступа као и да посећују балетске представе, концерте и представе. Дискусијом о одгледаним балетима и извођењем деловима из истих ученици стичу увид у тумачења балетских дела, различите техничке приступе извођача, развијајући тако критичко мишљење, о сопственом и туђем извођењу које ће им помоћи у даљем развоју и напредовању.

Када су у питању такмичења, препоручује се велика умереност и опрез. Мудар наставник неће допустити да ученичка мотивација временом постане искључиво такмичарски обојена, као и да сопствени рад вреднује бројем награда и признања које његови ученици освајају.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ УЧЕНИКА

На часовима Репертоара класичног балета најбитније је развијање играчких и техничких способности, па функционални задаци имају приоритет. Смер наставе је такав да се увек креће од корака ка теоријском тумачењу.

Наставник прати и вреднује како ученици међусобно сарађују у процесу учења, како решавају сукобе мишљења, како једни другима помажу, да ли испољавају иницијативу, како превазилазе тешкоће, да ли показују критичко мишљење уместо критицизам.

Праћење напредовања ученика започиње иницијалном проценом нивоа на коме се он налази и у односу на који ће се процењивати његов даљи ток напредовања. Ученике треба континуирано, на различите начине, охрабривати да размишљају о квалитету свог рада и о томе шта треба да предузму да би свој рад унапредили. Резултате целокупног праћења и вредновања (процес учења и наставе, исходе учења, себе и свој рад) наставник узима као основу за планирање наредних корака у развијању образовно-васпитне праксе.

Наставник формативно и сумативно оцењује ученике у складу са прописима. Ученици су упознати са критеријумима оцењивања. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем).

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

У оквиру свих балетских активности потребно је обезбедити подстицајну атмосферу, а код ученика потенцирати осећање сигурности и подршке. Потребно је отклонити све разлоге за могуће страхове, несигурност и трему који су проузроковани превеликим и нереалним очекивањима професора или родитеља. Учешће ученика на јавним наступима, представама, такмичењима, фестивалима и резултати годишњих испита употпуњују слику о постигнућима наставе и учења.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, игра у двоје, партнерство, придржавање, подршка, мали скок, јавни наступ.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, игра у двоје, партнерство, придржавање, подизање, спуштање, tour у великим позама, велики скок, јавни наступ.

Кључне речи: координација покрета,pirouettes, tour у великим позама, игра у двоје, партнерство, придржавање, подизање, спуштање, велики скок, јавни наступ.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА ДУЕТНА ИГРA

I. УВОДНИ ДЕО

Програм наставе и учења предмета Дуетна игра сачињен је на основу програма и метода истакнутих балетских педагога Агрипине Ваганове, Н. П. Базарове, В.П. Меј, В. С. Кастравицкаје, А. А. Писарјева. Основна начела ових метода заснивају се на развијању пластичности тела, координацији покрета и усавршавању балетске технике до виртуозности.

Настава је усмерена на остваривање исхода, при чему се даје предност искуственом учењу у оквиру којег ученици развијају лични однос према балету, а постепена рационализација искуства временом постаје теоријски оквир. Искуствено учење подразумева активно гледање класичног балета и лично балетско изражавање ученика кроз извођење основних корака класичног балета. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Исходи представљају играчке, опажајне и сазнајне активности ученика. На путу остваривања циља и исхода улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора и повезивање садржаја, метода наставе, учења и активности ученика у коме ће моћи да репродукује све техничке и уметничке задатке, а и да у истом ужива, не размишљајући о тежини захтева као о неком непребродивом проблему. Неопходно је при том у потпуности уважити разлике код ученика у способностима, интересовањима, као и индивидуални темпо савлађивања нових програмских садржаја.

Корелација између предмета може бити полазиште за бројне активности у којима ученици могу бити учесници као истраживачи, креатори и извођачи. Код ученика би требало развијати дух заједништва кроз заједничко играње и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Најважнији покретач наставе би требало да буде развијање мотивације и индивидуалности у подстицању максималног балетског доживљаја као и развијању потенцијала за балетско изражавање.

Игра у функцији здравља

На сваком часу ученике треба упућивати да правилно изводе балетске кораке и подршке што је важно за одржавање здравља коштано-мишићног апарата. Задатак наставника је да у том смислу, у зависности од врсте корака и специфичног става при извођењу, ученике упуте на потребу сталног јачања мускулатуре упражњавањем различитих физичких вежби и примену теоријског знања.

На сваком часу ученике треба упућивати да су уравнотежено и ефикасно вежбање, правилна исхрана и добар ниво хидратације организма од великог значаја за њихов рад и напредовање.

Балетска уметност нам пружа могућност да изразимо наше јединствене мисли и осећања култивисаним покретом. Класичан балет и друге уметности пружају прилику за људску креативност и самоизражавање. Познавањем и разумевањем класичног балета остварује се виши облик писмености развијањем интуиције, маште и размишљања, што доводи до јединствених, софистицираних облика комуникације. У том смислу позитиван ефекат учења класичног балета који се пројектује на свакодневни живот је стицање радне дисциплине, подизање пажње, развијање меморије, моторике, правилан однос према здравој исхрани и здрављу у целини, развијање контроле емоционалних и физичких реакција/одговора као и одговарајућа когнитивна стимулација.

Одговарајуће понашање на сцени и у публици је део опште културе, па је задатак наставника да на ученике васпитно делује кроз правила понашања при гледању и извођењу балета. Поред културе понашања ученике треба упутити и на културу одевања и хигијене, како у балетској сали, на сцени, тако и у публици.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Образовно-васпитна пракса је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно унапред предвидети. Она се одвија кроз динамичну спрегу међусобних односа и различитих активности у социјалном и физичком окружењу, у јединственом контексту конкретног одељења, конкретне школе и конкретне локалне заједнице.

Планирање наставе и учења, обухвата годишњи и оперативни план, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Оперативни план подразумева одабир и разраду исхода на месечном нивоу. У фази планирања и писања припреме за час, наставник дефинише исходе за час који воде ка остваривању исхода прописаних програмом, имајући у виду балетске, интелектуалне, физичке и менталне могућности ученика. Посебну пажњу током непосредне припреме за наставу треба посветити планирању и избору метода и техника, као и облика рада. Њихов избор је у вези са исходима учења и компетенцијама које се желе развити, а одговара природи предмета, конкретним садржајима и карактеристикама ученика.

С обзиром на дужину трајања часа ( 90 минута) рад треба ефикасно организовати.

Настава треба да обезбеди сигурну, подстицајну и подржавајућу средину за учење у којој се негује атмосфера интеракције и однос уважавања, сарадње, одговорности и заједништва. Наставник ће дати програм да контекстуализује, односно да испланира наставу и учење према потребама одељења имајући у виду карактеристике ученика, наставне материјале које ће користити, техничке услове, наставна средства и медије којима школа располаже, као и друге ресурсе школе и локалне средине.

Рад наставника обухвата читав спектар активности – од детаљног проучавања препоручених корака класичног балета, осмишљавања комбинација, кореографија, упоређивања различитих извођења pasdedeux, до континуираног вођења обимне евиденције о учениковом раду и напретку, итд.

Наставник континуирано прати и вреднује свој рад и по потреби врши корекције у свом даљем планирању.

Планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа ученика и специфичним потребама ученика. У планирању слободних активности уважавају се интересовања ученика.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Добра организација часа је веома важна за будуће играче. Час је састављен из теоријског и практичног дела који се међусобно прожимају. Ниjeднa oблaст или тема нe мoжe се изучaвaти изоловано у односу на друге и не треба да буде сама себи циљ, a дa сe истoврeмeнo нe рaзгoвaрa o свим другим aспeктимa класичног балета (јединство техничких и извођачких балетских елемената). Задатак наставника је да кроз такав час омогући хармоничан физички и интелектуални развој ученика, стицање балетске технике, уметничког израза и развијање музикалности. Такође је потребно, да се подједнако посвети пажња свим деловима часа који су препоручени одговарајућим садржајем за други, трећи и четврти разред. Часове дуетне игре почињати две недеље након почетка наставне године када су ученици на настави класичног балета достигли потребну форму за безбедно извођење овог предмет.

Наставник може да користи филм, видео снимке и друге различите изворе дигиталне комуникације.

Клавирска пратња на часу је неопходна подршка ученику и наставнику. Даје посебан темпо, ритам и динамику, њоме се наглашава карактер корака, комбинације и кореографије и доприноси остваривању хармоније између играча и музике. Музику за час класичне подршке треба тако организовати да се поред репертоара класичног балета користе и импровизације за постављену балетску етиду, као и да се на одређену музику постави балетска етида. Ако је у балетској представи кореограф потчињен музици, дајући кроз покрет њену садржину и форму, наставник на часу даје предност балетском кораку, а усаглашава музику. Корепетитор је део тима наставник – ученик.

У настави са учеником, важно је инсистирати на смисленом коришћењу физичке кондиције и снаге у циљу постизања издржљивости, гипкости, пластичности тела и покрета, као и изражајност у извођењу. Посебну пажњу треба обратити на однос према партнеру и саиграчима, интеракција са сарадницима, кореографом и публиком.

Избор комбинација, кореографија и pasdedeux које носе у себи одређене техничке и музичке захтеве је од великог значаја за заинтересованост ученика и њихов напредак у техничком и и музичком смислу. Сваки ученик је посебан и у том смислу наставник мора имати и његову ширу слику (породица, школа, окружење, лични капацитети...) како би оптимално избалансирао одговарајући програм који ће ученика довести до практичних вештина, а ове пак отворити пут за даље напредовање.

Веома је значајно код ученика развијати способност опажања и самоопажања, као и критичко мишљење како би се у што већој мери фокусирали на најважније детаље у овладавању појединих корака. У зависности од програма наставнику се препоручује да на часу комбинује фронтални, индивидуални, групни рад, рад у паровима, интерактивно учење и учење путем решавања проблема. При обради се препоручује кроз уводни део часа резимирање претходно обрађеног градива, посебно ако су кораци у функционалној вези. Наставник је у обавези да у процесу обраде демонстрира практичан садржај наставне јединице, било да га изводи сам или уз помоћ професионалног балетског играча у циљу што сигурнијег осамостаљивања ученика. Посебну пажњу усмерити на уредност, хигијену, однос према костиму, патикама и фризури. У формирању професионалног балетског играча неопходно је редовно похађање наставе и неговање радне дисциплине код ученика.

Ученицима је, пре свега, неопходно објаснити потребу дуетне игре и њен значај у балетским представама. Код ученика се развија осећај за заједничку игру, нарочито за темпо играња уз учење одговарајуће технике класичне подршке. Нарочиту пажњу посветити стилу играња, посебним формама и карактеристикама везаних за музику и кореографију.

Дуетна игра је састављена од партерне и подршка у ваздуху која захтева од ученика велико ангажовање, физичку припремљеност и посебне особине као што су физичка спремност, снага, концетрација, спретност, одважност и сигурност. Ове особине код ученика наставник развија поступно, из часа у час.

Наставник организује рад на часу уз помоћног наставника тако да се наставне јединице и комбинације вежбају у што већем броју. Комбинације би требало да буду кратке и разумљиве, да увек имају ниво и различит приступ и не треба их показивати више од два пута, како би се сачувала ученикова пажња. Ученика треба поставити у нове услове – некад и неудобне – да би се код њега развијао осећај сналажљивости и сигурности.

Приликом извођења подршке у ваздуху наставник мора посебну пажњу посветити ученику – мушкарцу који има велику одговорност и велико физичко оптерећење држећи балерину у ваздуху. Наставник мотивише ученика-мушкарца да развија физичку снагу, концентрацију, спретност, одважност, сигурност и психичку стабилност у циљу превазилажења могућег страха од тешких и захтевних захвата у дуетној игри. Девојке које имају тежину преко 50 килограма не би требало да раде сложену ваздушну подршку.

У IV разреду потребно је да ученици на часу класичне подршке буду у балетском костиму – туникама, „пачкама” – како би се што боље усвојила техника играња, а ученик што боље припремио за одређену балетску улогу.

У завршном разреду омогућити ученику да води час уз помоћ наставника. Узимајући улогу наставника, ученик проверава своје знање, музикалност и способност за логички след елемената у комбинацијама. Најсложенији елементи подршке се уче по избору наставника у зависности од професионалних могућности ученика – факултативно.

Посебан задатак наставника је рад са ученицима приликом извођења најсложенијих техничких задатака.

Веома је важно да ученици често наступају како би стекли сигурност извођења и развили самопоуздање приликом наступа као и да посећују балетске представе, концерте и представе. Дискусијом о одгледаним балетима и извођењем деловима из истих ученици стичу увид у тумачења балетских дела, различите техничке приступе извођача, развијајући тако критичко мишљење, о сопственом и туђем извођењу које ће им помоћи у даљем развоју и напредовању.

Када су у питању такмичења, препоручује се велика умереност и опрез. Мудар наставник неће допустити да ученичка мотивација временом постане искључиво такмичарски обојена, као и да сопствени рад вреднује бројем награда и признања које његови ученици освајају.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ УЧЕНИКА

На часовима предмета Дуетна игра најбитније је развијање балетских, физичких способности, изграђивање вештина и добра сарадња партнера, па функционални задаци имају приоритет. Смер наставе је такав да се увек креће од корака ка теоријском тумачењу.

Наставник прати и вреднује како ученици међусобно сарађују у процесу учења, како решавају сукобе мишљења, како једни другима помажу, да ли испољавају иницијативу, како превазилазе тешкоће, да ли показују критичко мишљење уместо критицизам.

Праћење напредовања ученика започиње иницијалном проценом нивоа на коме се он налази и у односу на који ће се процењивати његов даљи ток напредовања. Ученике треба континуирано, на различите начине, охрабривати да размишљају о квалитету свог рада и о томе шта треба да предузму да би свој рад унапредили. Резултате целокупног праћења и вредновања (процес учења и наставе, исходе учења, себе и свој рад) наставник узима као основу за планирање наредних корака у развијању образовно-васпитне праксе.

Наставник формативно и сумативно оцењује ученике у складу са прописима. Ученику су јасни критеријуми оцењивања. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем).

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

У оквиру свих балетских активности потребно је обезбедити подстицајну атмосферу, а код ученика потенцирати осећање сигурности и подршке. Потребно је отклонити све разлоге за могуће страхове, несигурност и трему који су проузроковани превеликим и нереалним очекивањима професора или родитеља. Учешће ученика на јавним наступима, представама, такмичењима, фестивалима и резултати годишњих испита употпуњују слику о постигнућима наставе и учења.

Кључне речи: тело, простор, покрет, савремена игра, swing, roll, скок, вежбе.

Кључне речи: савремена игра, покрет, вежбе, скок, пад, окрет, тежина, swing, простор.

Кључне речи: кретање, трчање, окрет, скок, пад, издизање, roll, swing, impulse, центар, динамика, простор, offbalance.

Кључне речи: тело, простор, покрет, дисање, offbalance, окрет, скок, пад, издизање,спуштање, roll, swing, tilt, slide

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА САВРЕМЕНА ИГРА

I. УВОДНИ ДЕО

Програм наставе и учења предмета Савремена игра је произашао из потребе праћења савремених достигнућа у области игре у свету као и стечених искустава наставника у раду са ученицима.

Настава је усмерена на остваривање исхода, при чему се даје предност искуственом учењу у оквиру којег ученици развијају лични однос према игри. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Исходи представљају играчке, опажајне и сазнајне активности ученика. На путу остваривања циља и исхода улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора и повезивање садржаја, метода наставе, учења и активности ученика у коме ће моћи да репродукује све техничке и играчке задатке, а и да у истом ужива, не размишљајући о тежини захтева као о неком непребродивом проблему. Неопходно је при том у потпуности уважити разлике код ученика у способностима, интересовањима, као и индивидуални темпо савлађивања нових програмских садржаја.

Код ученика би требало развијати дух заједништва кроз заједничко играње и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Најважнији покретач наставе би требало да буде развијање, буђење мотивације и индивидуалности у подстицању максималног играчког доживљаја као и развијању потенцијала за уметничко изражавање.

Игра у функцији здравља

Уравнотежено и ефикасно вежбање, правилна исхрана и добар ниво хидрације организма од великог су значаја за рад и напредовање ученика. На сваком часу ученике треба упућивати да правилно изводе вежбе, што је важно за одржавање здравља коштано-мишићног апарата. Задатак наставника је да у том смислу, у зависности од врсте корака и специфичног става при извођењу ученике упуте на потребу сталног јачања мускулатуре упражњавањем различитих физичких вежби и примену теоријског знања.

Савремена игра и друге уметности пружају прилику за људску креативност и само-изражавање. Њен позитиван утицај и ефекат се огледа у стицању радне дисциплине, подизању нивоа пажње, развијању меморије, изграђивању одговорног односа према здравој исхрани и здрављу у целини, когнитивној стимулацији и контролисаном емоционалном и физичком одговору.

Одговарајуће понашање на сцени и у публици је део опште културе, па је задатак наставника да на ученике васпитно делује кроз правила понашања при гледању и извођењу игре.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Образовно-васпитна пракса је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно унапред предвидети. Она се одвија кроз динамичну спрегу међусобних односа и различитих активности у социјалном и физичком окружењу, у јединственом контексту конкретног одељења, конкретне школе и конкретне локалне заједнице.

Планирање наставе и учења, обухвата годишњи и оперативни план, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Исходе прописане наставним планом и програмом потребно је операционализовати на месечном нивоу као и за сваки конкретан час. У оперативним плановима наставника и њиховим припремама за час видљиве су наставне методе којима је планирано активно учешће ученика у настави као и развој међупредметних компетенција. Они садрже самовредновање рада и напомене о реализацији планираних активности.

Наставник прилагођава темпо рада различитим образовним и васпитним потребама ученика. Настава треба да обезбеди сигурну, подстицајну и подржавајућу средину за учење у којој се негује атмосфера интеракције и однос уважавања, сарадње, одговорности и заједништва. Наставник континуирано прати и вреднује свој рад и по потреби врши корекције у свом даљем планирању.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Прирoдa савремене игре укaзуje нa стaлнo прoжимaњe свих oблaсти и тeмaтских jeдиницa кoje су прeдвиђeнe прoгрaмoм нaстaве и учења. Ниjeднa oблaст или тема нe мoжe се изучaвaти изоловано у односу на друге и не треба да буде сама себи циљ, a дa сe истoврeмeнo нe рaзгoвaрa o свим другим aспeктимa игре. Кроз наставне теме и области ученици се упознају са елементима и техникама савремене игре, ради се на њиховом разумевању, вежба се овладавање њима и развијају се појмови сценског тела и сценског покрета као што су: дисање, фокус (поглед), тоничност мишића, држање тела, тежина тела у односу на пад и гравитацију, артикулација и музикалност покрета, свест о анатомији људског тела и разумевање начина на који се тело креће, употреба енергије на различитим нивоима, однос покрета према простору.

Класична балетска техника игре је основ на који се надограђују технике савремене игре као што су технике Хозе Лимона, Мерс Канингама, Лестер Хортона, Руддолф Лабана и Мет Метокса, Марте Грем, Дорис Хамфр. Корелација два наставна предмета омогућава ученику да лакше усваја предвиђено градиво и систематично усавршава технику извођења – поставка тела, владање телом, осећај за ритам и фразу, динамика извођења игре обогаћене експресивношћу. Наставне јединице у програму које су дате сукцесивно уз правилно планирање односа обрада, понављање, вежбање, систематизацију, требало би да омогуће успешно реализовање предвиђених садржаја чиме би резултат наставног процеса довео до припремљености ученика за преузимање улога у конкретним кореографским задацима. У зависности од степена ангажовања ученика и наставника на развијању свих аспеката личности играча могу се очекивати и нови начини изражавања кроз покрет и игру.

Потребно је познавати што шири играчки речник и добро разумети однос између разних вежби; да су вежбе на поду припрема за рад на средини а ове опет припрема за разне комбинације вежби преко пода. Кад се каже преко пода мисли се на коришћење свеобухватног простора, односи разних праваца и смерова (дијагонала, круг, хоризонтала, вертикала, цик-цак, спирала итд.).

На часовима са ученицима треба радити на:

– индивидуалној креативности у покрету,

– комплетној употреби тела као инструмента,

– употреби простора,

– истраживању покрета,

– употреби разних ритмова и фраза.

Програм првог разреда је уводни, од упознавања ученика са појмом савремене игре, њеним историјским развојем, постојећим правцима и техникама, преко упознавања тела и његових функција, анатомијом, тежином, дисањем, равнотежом, тензијом и релаксацијом . Сазнају се основне позиције, став и употреба кичме, начини за савладавање силе земљине теже, однос тела и простора. Кроз наставне теме: вежбе на поду, вежбе на средини и у простору, упознају се основни елементи савремене игре, ради се на њиховом разумевању и увиђању односа: део тела – покрет – корак – тело – простор; вежба се овладавање њима и ученици се уводе у вештину телесног изражавања.

Други разред програмски обрађује вежбе на поду и на средини. Тежина елеменета је повећана, за повезивање и увежбавање усвојених елемената кроз комбинације потребан савладани ниво координације и свесног вођења тела као инструмента игре. Вежба се техника али се потенцира код ученика и потреба за постојањем личне прераде усвојеног и активност која показује и доживљај.

Трећи разред као и програм четвртог разреда наставља са вежбањима на поду, на средини и у простору. Процес савладавања се усложњава, обилује вишечланим комбинацијама и тражи активно и стваралачко учешће ученика у импровизацијама.

Вежбе на поду представљају припрему за вежбе на средини. Приликом обраде наставних јединица на поду важно је да ученици остваре квалитетан однос са подлогом по undercurve принципу кретања. То се постиже систематичним радом на четири основна принципа контакта (roll, slide, push, pivot).

Вежбе на средини захтевају рад на узрочно-последичној повезаности кретања (органски низ), коришћењу тежине тела и правилну употребу мишића. Обратити пажњу на in and out принцип кретања. Важно је радити на правилној поставци тела, владању телом, осећају за ритам и фразу, динамици извођења игре. Динамика се постиже радом на ритмовима (impulse, impact, swing, accent, rebound, sway, pause, vibration).

Вежбе кроз простор подразумевају коришћење целокупног простора, коришћење одговарајућих тачки, нивоа и равни простора и односе разних праваца и смерова (дијагонала, круг, хоризонтала, вертикала, спирала, цик-цак). Ученици би требало да имају свест о центру тела и инерцији и да то примењују приликом кретања и да користе фокус и прогресивно и дигресивно.

Посебан аспект уметности савремене игре је стално истраживање нових начина изражавања кроз покрет и игру. Кроз часове импровизације психофизички потенцијали ученика се подстичу на даља самостална изражавања у овој области.

Праћењем плесних представа и дискусијом о њима ученици стичу увид у различите приступе и начине извођења и на тај начин развијају критичко мишљење.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ УЧЕНИКА

Важан задатак наставника је да на почетку процеса учења спроведе иницијалну процену нивоа на коме се ученици налазе и тиме установи вештине, способности, интересовања, искуства, нивое постигнућа и потешкоће појединачног ученика или читавог одељења. На основу тога могуће је ефикасно планирати и организовати процес учења и индивидуализовати приступ учењу. У односу на иницијалну процену наставник ће пратити и процењивати даљи ток напредовања ученика узимајући у обзир могућности и способности ученика .

Од посебног значаја је да се обрати пажња код вежби на поду на снагу, брзину, централизацију тела, ток кретања, однос тела и подлоге; код вежби на средини на став тела, позиције стопала и руку, правилне curve и arch позиције, узрочно-последични ток кретања и на употребу динамике; код вежби у простору на однос тела и простора, употребу фокуса.

Наставник формативно и сумативно оцењује ученике у складу са прописима. Ученику су јасни критеријуми оцењивања. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем).

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

Ученике треба оспособљавати да процењују сопствени напредак у остваривању исхода предмета као и напредак других ученика.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, танцовалност, музикалност, формације, различити карактери, јавни наступ.

Кључне речи: терминологија сценско народних игара, координација покрета, танцовалност, музикалност, формације, различити карактери.

Кључне речи: терминологија сценско народне игре, класичан балет, танцовалност, музикалност, координација покрета, формације, различити карактери, јавни наступ.

Кључне речи: терминологија сценско народне игре, координација покрета, танцовалност, музикалност, формације, различити карактери, јавни наступ, класичан балет, репертоар позоришта, сопствени израз.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА КАРАКТЕРНЕ ИГРЕ

I. УВОДНИ ДЕО

Настава је усмерена на остваривање исхода, при чему се даје предност искуственом учењу у оквиру којег ученици развијају лични однос према балету, а постепена рационализација искуства временом постаје теоријски оквир. Искуствено учење подразумева активно гледање разноврсних сценско народних игара и лично балетско изражавање ученика кроз извођење корака сценско народних игара. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Циљ наставе и учења је хармоничан физички развој ученика, стицање балетске технике, уметничког израза и развијање музикалности. Ниjeднa oблaст или тема нe мoжe се изучaвaти изоловано у односу на друге и не треба да буде сама себи циљ, a дa сe истoврeмeнo нe рaзгoвaрa o свим другим aспeктимa класичног балета (јединство техничких и извођачких балетских елемената).

Исходи представљају играчке, опажајне и сазнајне активности ученика. Препоручени кораци сценско народних игара остављају простор за избор и других садржаја у складу са могућностима ученика.

На путу остваривања циља и исхода улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора и повезивање садржаја, метода наставе, учења и активности ученика у коме ће моћи да репродукује све техничке и уметничке задатке, а и да у истом ужива, не размишљајући о тежини захтева као о неком непребродивом проблему.

Корелација између предмета може бити полазиште за бројне активности у којима ученици могу бити учесници као истраживачи, креатори и извођачи. Код ученика би требало развијати дух заједништва кроз заједничко играње и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Најважнији покретач наставе би требало да буде развијање, буђење мотивације и индивидуалности у подстицању максималног балетског доживљаја као и развијању потенцијала за балетско изражавање у различитим карактерима.

Игра у функцији здравља

На сваком часу ученике треба упућивати да правилно изводе кораке што је важно за одржавање здравља коштано-мишићног апарата. Задатак наставника је да у том смислу, у зависности од врсте корака и специфичног става при извођењу ученике упуте на потребу сталног јачања мускулатуре упражњавањем различитих физичких вежби и примену теоријског знања. На сваком часу ученике треба упућивати да су уравнотежено и ефикасно вежбање, правилна исхрана и добар ниво хидрације организма од великог значаја за њихов рад и напредовање.

Балетска уметност нам пружа могућност да изразимо наше јединствене мисли и осећања култивисаним покретом. Класичан балет и друге уметности пружају прилику за људску креативност и самоизражавање. Познавањем и разумевањем класичног балета остварује се виши облик писмености развијањем интуиције, маште и размишљања, што доводи до јединствених, софистицираних облика комуникације. У том смислу позитиван ефекат учења класичног балета који се пројектује на свакодневни живот је стицање радне дисциплине, подизање пажње, развијање меморије, моторике, правилан однос према здравој исхрани и здрављу у целини, развијање контроле емоционалних и физичких реакција/одговора као и одговарајућа когнитивна стимулација.

Одговарајуће понашање на сцени и у публици је део опште културе, па је дужност наставника да на ученике васпитно делује кроз правила понашања при гледању и извођењу балетског задатка. Поред културе понашања ученике треба упутити и на културу одевања и хигијене, како у балетској сали, тако и у публици.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Образовно-васпитна пракса је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно унапред предвидети. Она се одвија кроз динамичну спрегу међусобних односа и различитих активности у социјалном и физичком окружењу, у јединственом контексту конкретног одељења, конкретне школе и конкретне локалне заједнице.

Планирање наставе и учења, обухвата годишњи и оперативни план, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Оперативни план подразумева одабир и разраду исхода на месечном нивоу. У фази планирања и писања припреме за час, дефинише исходе за час који воде ка остваривању исхода прописаних програмом, имајући у виду балетске, интелектуалне, физичке и менталне могућности ученика. Посебну пажњу током непосредне припреме за наставу треба посветити планирању и избору метода и техника, као и облика рада. Њихов избор је у вези са исходима учења и компетенцијама које се желе развити, а одговара природи предмета, конкретним садржајима и карактеристикама ученика.

Наставник ће дати програм да контекстуализује, односно да испланира наставу и учење према потребама одељења имајући у виду карактеристике ученика, наставне материјале које ће користити, техничке услове, наставна средства и медије којима школа располаже, као и друге ресурсе школе и локалне средине. С обзиром на дужину трајања часа ( 45, 90 минута) рад треба ефикасно организовати.

Настава треба да обезбеди сигурну, подстицајну и подржавајућу средину за учење у којој се негује атмосфера интеракције и однос уважавања, сарадње, одговорности и заједништва. Наставник ће дати програм да контекстуализује, односно да испланира наставу и учење према потребама одељења имајући у виду карактеристике ученика, наставне материјале које ће користити, техничке услове, наставна средства и медије којима школа располаже, као и друге ресурсе школе и локалне средине.

Рад наставника обухвата читав спектар активности – од детаљног проучавања препоручених корака карактерне игре, осмишљавања комбинација, кореографија, упоређивања различитих извођења и прилагођавање сценско народних игара узрасту ученика, до континуираног вођења обимне евиденције о учениковом раду и напретку, итд.

Наставник континуирано прати и вреднује свој рад и по потреби врши корекције у свом даљем планирању.

Планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа ученика и специфичним потребама ученика. У планирању слободних активности уважавају се интересовања ученика.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Програм наставе и учења предмета Карактерне игре надовезује се на програм, односно знања и вештине које су ученици стекли током основног балетског образовања и обухвата карактерне игре (игре разних народа) обрађене за игру на сцени и фолклорне игре (наше националне игре).

Час је састављен из теоријског и практичног дела који се међусобно прожимају. Кроз понуђене садржаје наставник креира наставу током које ће ученици савладати основне кораке српске, руске, мађарске, италијанске и шпанске народне игре, усвојити epaulement, специфичан рад руку, „лупања”, рад са лепезом и другим реквизитима (марама, деф, кастањете). Љубав према фолклору доприноси развоју хармоничне личности играча који познаје традицију свог и других народа, формира свој поглед на свет, поседује способност за сарадњу, разуме различитости и поседује умеће толеранције.

Програм првог разреда бави се појединачним покретима, корацима, њиховом комбинацијом, елементима италијанске, мађарске и игара са наших простора. На већ постављено тело ученика кроз овладавање корацима, еpaulement, радом руку, снажењем ногу, надограђује се хитрина, пластичност корпуса, танцовалност, изражајност, са циљем приказа особености карактера игара.

Током другог разреда наставе и учење проширује се дијапазон покрета, уводе се вишечлане комбинације, наставља се са учењем елемената мађарске, италијанске, руске игре и обрађују се нове игре нашег поднебља. Вежба се координација у сложенијим комбинацијама, техника, усавршава музикалност и изражајност на играма из претходне године.

Трећи разред обилује усложњеним комбинацијама покрета и корака, обрађују се елементи и игре са простора Пољске, Шпаније и Мађарске. Да би се постигао склад у координацији кретања, карактер и садржајност игре, већа пажња се посвећује игри у паровима. Раније пређеним елементима поред штапа, на средини сале додају се нови елементи и на томе се праве сложеније етиде. Темпо се убрзава, а ритмички цртежи су сложенији. Инсистира се на пластичности и стилу игре.

Четврти разред се бави елементима ромске игре, на средини. Ради се на кореографијама игара заступљених у понуђеном садржају и играма из репертоара оперета, опера и балета.

У трећем и четвртом разреду препоручује се наставницима да осмисле комбинације код штапа и на средини сале у арапском и индијском карактеру.

Различите комбинације и кореографије у домену сценске и народне игре доприносе разумевању карактера одређене игре и формирању играчког лика у складу са тим.

Зато је избор комбинација и кореографија које носе у себи одређене техничке и музичке захтеве од великог значаја за заинтересованост ученика и њихов напредак. То је нарочито важно за ученике који усвајају кораке карактерне игре, а кореографска слика која им се допада буди потребу да изнова истражују, вежбају и кроз то и напредују у техничком и музичком смислу. Сваки ученик је посебан и у том смислу наставник мора имати и његову ширу слику (породица, школа, окружење, лични капацитети...) како би оптимално избалансирао одговарајући програм који ће ученика довести до практичних вештина, а ове пак отворити пут за даље напредовање.

Продуктивна интеракција између наставника и ученика доприноси осамостаљивању играча као креативне личности која има потребу за истраживањем и оригиналним изражавањем у домену игре и кореографије.

Наставник у свом раду треба да користи сва доступна средства дигиталне комуникације као што су филм, видео снимци и слично.

Клавирска пратња на часу је неопходна подршка ученику и наставнику. Она даје посебан темпо, ритам и динамику, њоме се наглашава карактер корака и доприноси остваривању хармоније између играча и музике. Ако је у балетској представи кореограф потчињен музици, дајући кроз покрет њену садржину и форму, наставник на часу даје предност балетском кораку, а усаглашава музику. Корепетитор је део тима наставник – ученик.

У настави са учеником, важно је инсистирати на смисленом коришћењу физичке кондиције и снаге у циљу постизања издржљивости, гипкости, пластичности тела и покрета, као и изражајност у извођењу. Посебну пажњу треба обратити на однос према партнеру и саиграчима, интеракција са сарадницима, кореографом и публиком.

Веома је значајно код ученика развијати способност опажања и самоопажања, као и критичко мишљење како би се у што већој мери фокусирали на најважније детаље у овладавању појединих корака. У зависности од програма наставнику се препоручује да на часу комбинује фронтални, индивидуални, групни рад, рад у паровима, интерактивно учење и учење путем решавања проблема. Посебан део пажње наставника треба да буде усмерен на развијање одговарајућег односа према уредности и хигијени када се ради о костиму, обући и фризури. Висок ниво радне дисциплине и редовност похађања наставе су предуслови оптималних резултата у реализацији програма.

Веома је важно да ученици често наступају како би се ослободили страха од наступа као и да стекну навику посећивања балетских представа, концерата и представа. Дискусијом о одгледаним балетима и извођењем делова из истих, ученици стичу и лично искуство у тумачењу балетских дела, карактерних игара у оквиру дела, начине извођења, различите техничке приступе извођача, развијајући тако критичко мишљење, о сопственом и туђем извођењу које ће им помоћи у даљем развоју и напредовању.

Мудар наставник неће допустити да ученичка мотивација временом постане искључиво такмичарски обојена, као и да сопствени рад вреднује бројем награда и признања које његови ученици освајају.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

На часовима карактерних игара најбитније је развијање балетских, стилских и физичких способности и изграђивање вештина, па функционални задаци имају приоритет. Смер наставе је такав да се увек креће од корака ка теоријском тумачењу. Из тих разлога, инсистира се на дефиницијама и препознавању, извођењу и идентификовању корака карактерних игара. Критеријум у оцењивању је уложен труд ученика и његово лично напредовање у складу са личним и балетским физичким могућностима.

Наставник прати и вреднује како ученици међусобно сарађују у процесу учења, како решавају сукобе мишљења, како једни другима помажу, да ли испољавају иницијативу, како превазилазе тешкоће, да ли показују критичко мишљење уместо критицизам.

Праћење напредовања ученика започиње иницијалном проценом нивоа на коме се он налази и у односу на који ће се процењивати његов даљи ток напредовања. Ученике треба континуирано, на различите начине, охрабривати да размишљају о квалитету свог рада и о томе шта треба да предузму да би свој рад унапредили. Резултате целокупног праћења и вредновања (процес учења и наставе, исходе учења, себе и свој рад) наставник узима као основу за планирање наредних корака у развијању образовно-васпитне праксе.

Наставник формативно и сумативно оцењује ученике у складу са прописима. Ученику су јасни критеријуми оцењивања. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем).

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

У оквиру свих активности карактерних игара потребно је обезбедити пријатну атмосферу, а код ученика потенцирати осећање сигурности и подршке. Потребно је отклонити све разлоге за могуће страхове, несигурност и трему који су проузроковани превеликим и нереалним очекивањима професора или родитеља. Учешће ученика на јавним наступима, представама, такмичењима, фестивалима и резултати годишњих испита употпуњују слику о постигнућима наставе и учења.

ОДСЕК САВРЕМЕНЕ ИГРЕ

1. Савремена игра – главни предмет,

2. Репертоар савремена игре,

3. Класичан балет,

4. Импровизације,

5. Игре XX века

Кључне речи: тело, простор, покрет, савремена игра, swing, roll, скок, вежбе.

Кључне речи: савремена игра, покрет, вежбе, скок, пад, окрет, тежина, swing, простор.

Кључне речи: кретање, трчање, окрет, скок, пад, издизање, roll, swing, impulse, центар, динамика, простор, off balance.

Кључне речи: тело, простор, покрет, дисање, offbalance, окрет, скок, пад, издизање, спуштање, roll, swing, tilt, slide.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА САВРЕМЕНА ИГРА – ГЛАВНИ ПРЕДМЕТ

I. УВОДНИ ДЕО

Програм наставе и учења предмета Савремена игра је произашао из потребе праћења савремених достигнућа у области игре у свету као и стечених искустава наставника у раду са ученицима.

Настава је усмерена на остваривање исхода, при чему се даје предност искуственом учењу у оквиру којег ученици развијају лични однос према игри. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Исходи представљају играчке, опажајне и сазнајне активности ученика. На путу остваривања циља и исхода улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора и повезивање садржаја, метода наставе, учења и активности ученика у коме ће моћи да репродукује све техничке и играчке задатке, а и да у истом ужива, не размишљајући о тежини захтева као о неком непребродивом проблему. Неопходно је при том у потпуности уважити разлике код ученика у способностима, интересовањима, као и индивидуални темпо савлађивања нових програмских садржаја.

Код ученика би требало развијати дух заједништва кроз заједничко играње и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Најважнији покретач наставе би требало да буде развијање, буђење мотивације и индивидуалности у подстицању максималног играчког доживљаја као и развијању потенцијала за уметничко изражавање.

Игра у функцији здравља

Уравнотежено и ефикасно вежбање, правилна исхрана и добар ниво хидрације организма од великог су значаја за рад и напредовање ученика. На сваком часу ученике треба упућивати да правилно изводе вежбе, што је важно за одржавање здравља коштано-мишићног апарата. Задатак наставника је да у том смислу, у зависности од врсте корака и специфичног става при извођењу ученике упуте на потребу сталног јачања мускулатуре упражњавањем различитих физичких вежби и примену теоријског знања.

Савремена игра и друге уметности пружају прилику за људску креативност и само-изражавање. Њен позитиван утицај и ефекат се огледа у стицању радне дисциплине, подизању нивоа пажње, развијању меморије, изграђивању одговорног односа према здравој исхрани и здрављу у целини, когнитивној стимулацији и контролисаном емоционалном и физичком одговору.

Одговарајуће понашање на сцени и у публици је део опште културе, па је задатак наставника да на ученике васпитно делује кроз правила понашања при гледању и извођењу игре.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Образовно-васпитна пракса је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно унапред предвидети. Она се одвија кроз динамичну спрегу међусобних односа и различитих активности у социјалном и физичком окружењу, у јединственом контексту конкретног одељења, конкретне школе и конкретне локалне заједнице.

Планирање наставе и учења, обухвата годишњи и оперативни план, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Исходе прописане наставним планом и програмом потребно је операционализовати на месечном нивоу као и за сваки конкретан час. У оперативним плановима наставника и њиховим припремама за час видљиве су наставне методе којима је планирано активно учешће ученика у настави као и развој међупредметних компетенција. Они садрже самовредновање рада и напомене о реализацији планираних активности.

Наставник прилагођава темпо рада различитим образовним и васпитним потребама ученика. Настава треба да обезбеди сигурну, подстицајну и подржавајућу средину за учење у којој се негује атмосфера интеракције и однос уважавања, сарадње, одговорности и заједништва. Наставник континуирано прати и вреднује свој рад и по потреби врши корекције у свом даљем планирању.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Прирoдa савремене игре укaзуje нa стaлнo прoжимaњe свих oблaсти и тeмaтских jeдиницa кoje су прeдвиђeнe прoгрaмoм нaстaве и учења. Ниjeднa oблaст или тема нe мoжe се изучaвaти изоловано у односу на друге и не треба да буде сама себи циљ, a дa сe истoврeмeнo нe рaзгoвaрa o свим другим aспeктимa игре. Кроз наставне теме и области ученици се упознају са елементима и техникама савремене игре, ради се на њиховом разумевању, вежба се овладавање њима и развијају се појмови сценског тела и сценског покрета као што су: дисање, фокус (поглед), тоничност мишића, држање тела, тежина тела у односу на пад и гравитацију, артикулација и музикалност покрета, свест о анатомији људског тела и разумевање начина на који се тело креће, употреба енергије на различитим нивоима, однос покрета према простору.

Поред рада на техници ученици би требало да се упознају са настанком и развојем савремене игре, са различитим периодима развоја уметности, да уоче промене до којих је долазило током развоја и које кључне личности су својим радом и креативношћу допринеле том развитку. Савремена игра је подложна честим променама, а наставник би на основу знања и искуства, а држећи се онога што је у традицији вредно, требало да одлучи које су то нове идеје које ће прихватити и тиме надоградити своје знање и компетентност.

Потребно је познавање стручне терминологије као и уочавање на који начин различите вежбе доприносе целокупном играчком изразу. Вежбе на поду представљају припрему за вежбе на средини а оне даље припремају ученика за комбинације вежби преко пода. Кад се каже преко пода мисли се на коришћење свеобухватног простора, односа разних праваца и смерова (дијагонала, круг, хоризонтала, вертикала, цик-цак, спирала итд.).

На часовима са ученицима треба радити на:

– индивидуалној креативности у покрету,

– комплетној употреби тела као инструмента,

– употреби простора,

– истраживању покрета,

– употреби разних ритмова и фраза.

Програм првог разреда је уводни и подразумева упознавање ученика са појмом савремене игре, постојећим правцима и техникама; упознавање тела и његових функција (анатомијом, тежином, дисањем, равнотежом, тензијом и релаксацијом); усвајање основних позиција, става тела и употребе кичменог стуба приликом савијања и исправљања, начине за савладавање силе земљине теже и односа тела и простора. Посебна пажња посвећује се вежбама на поду и изградњи односа тела и пода. У другом разреду повећава се тежина елемената који се обрађују. За повезивање и увежбавање усвојених елемената вежби на поду кроз комбинације потребан је виши ниво координације и свесног вођења тела као инструмента игре. Посебна пажња посвећује се вежбама на средини сале. У трећем и четвртом разреду тежина елемената се континуирано повећава и усложњава. Акценат је више стављен на кретање ученика кроз простор, велике скокове и падове, offbalance и спиралне окрете, скокове и падове кроз простор. Вежба се техника, али је важан и лични доживљај и аутентично изражавање ученика, њихових мисли, осећања и могућност да их изразе кроз игру.

Вежбе на поду представљају припрему за вежбе на средини. Приликом обраде наставних јединица на поду важно је да ученици остваре квалитетан однос са подлогом по undercurve принципу кретања. То се постиже систематичним радом на четири основна принципа контакта (roll, slide, push, pivot).

Вежбе на средини захтевају рад на узрочно-последичној повезаности кретања (органски низ), коришћењу тежине тела и правилној употреби мишића. Обратити пажњу на in and out принцип кретања. Важно је радити на правилној поставци тела, владању телом, осећају за ритам и фразу, динамици извођења игре. Динамика се постиже радом на ритмовима (impulse, impact, swing, accent, rebound, sway, pause, vibration).

Вежбе кроз простор подразумевају коришћење целокупног простора, коришћење одговарајућих тачки, нивоа и равни простора и односе разних праваца и смерова (дијагонала, круг, хоризонтала, вертикала, спирала, цик-цак). Ученици би требало да имају свест о центру тела и инерцији и да то примењују приликом кретања и да користе фокус и прогресивно и дигресивно.

Од посебног значаја за савремену игру је стално истраживање нових начина изражавања кроз покрет. Вежбе импровизације важне су за добијање жељених ефеката у игри као што су различити квалитети, сливеност, лакоћа и виртуозност покрета. Ученици кроз вежбе импровизације развијају креативност.

Уметност превазилази прелаз између поза и планираних покрета, она у себи укључује многе елементе који се међусобно преплићу, пре свега експресивност и мотивацију. Сваки играч мора да открије суштину игре у оквиру тела као сопственог инструмента, да научи да се користи својим емоционалним, интелектуалним и физичким капацитетима.

Веома је важно да ученици што чешће јавно наступају како би стицали сигурност, изражајност и експресивност извођења. Праћењем плесних представа и дискусијом о њима ученици стичу увид у различите приступе и начине извођења и на тај начин развију критичко мишљење.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Важан задатак наставника је да на почетку процеса учења спроведе иницијалну процену нивоа на коме се ученици налазе и тиме установи вештине, способности, интересовања, искуства, нивое постигнућа и потешкоће појединачног ученика или читавог одељења. На основу тога могуће је ефикасно планирати и организовати процес учења и индивидуализовати приступ учењу. У односу на иницијалну процену наставник ће пратити и процењивати даљи ток напредовања ученика узимајући у обзир могућности и способности ученика.

Од посебног значаја је да се обрати пажња код вежби на поду на снагу, брзину, централизацију тела, ток кретања, однос тела и подлоге; код вежби на средини на став тела, позиције стопала и руку, правилне curve и arch позиције, узрочно-последични ток кретања и на употребу динамике; код вежби у простору на однос тела и простора, употребу фокуса.

Наставник формативно и сумативно оцењује ученике у складу са прописима. Ученику су јасни критеријуми оцењивања. Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем).

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

Ученике треба оспособљавати да процењују сопствени напредак у остваривању исхода предмета као и напредак других ученика.

Кључне речи: кореографија, група, соло, музикалност, фокус, сценско присуство, покрет, фразирање, простор, праћење.

Кључне речи: кореографија, соло, дует, група, покрет, динамика, имагинација, изражавање, динамика, простор, ритам, импулс.

Кључне речи: интерпретација, кореографски материјал, индивидуалност, темпо, извођење, тема, идеја, композиција, импровизација, креативност, формација.

Кључне речи: кореографија, соло, дует, група, композиција, идеја, ослушкивање, праћење, инспирација, сцена, уметнички доживљај.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА РЕПЕРТОАР САВРЕМЕНЕ ИГРЕ

I. УВОДНИ ДЕО

Репертоар савремене игре је наставни предмет који се изучава од првог до четвртог разреда, пратећи програм главног предмета и допуњавајући га уметничком интерпретацијом, синхронизацијом групног извођења и подизањем целокупне играчке технике на виши ниво креативности. Путем овог предмета ученици стичу знање и охрабрење за сопствени кореографски рад чиме се профилишу и будући кореографи.

Настава је усмерена на остваривање исхода, при чему се даје предност искуственом учењу у оквиру којег ученици развијају лични однос према игри. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Исходи представљају играчке, опажајне и сазнајне активности ученика. На путу остваривања циља и исхода улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора и повезивање садржаја, метода наставе, учења и активности ученика у коме ће моћи да репродукује све техничке и играчке задатке, а и да у истом ужива, не размишљајући о тежини захтева као о неком непребродивом проблему. Неопходно је при том у потпуности уважити разлике код ученика у способностима, интересовањима, као и индивидуални темпо савлађивања нових програмских садржаја.

Код ученика би требало развијати дух заједништва кроз заједничко играње и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Најважнији покретач наставе би требало да буде развијање, буђење мотивације и индивидуалности у подстицању максималног играчког доживљаја као и развијању потенцијала за уметничко изражавање.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Програм оријентисан на исходе наставнику даје већу слободу у креирању и осмишљавању наставе и учења. Исходи су главни оријентир наставнику да одреди обим и дубину обраде појединих садржаја, избор својих и ученичких активности, динамику рада, начине праћења и вредновања. Полазећи од датих исхода и кључних појмова садржаја наставник најпре креира свој годишњи план рада из кога ће касније развијати своје оперативне планове, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Оперативни план подразумева одабир и разраду исхода на месечном нивоу. У оперативним плановима наставника и припремама за час видљиве су наставне методе којима је планирано активно учешће ученика у настави као и развој међупредметних компетенција. Оперативни планови, са уситњеним исходима који треба да буду тако формулисани да обезбеђују мерљивост или бар проверљивост, омогућавају наставнику бољи увид у напредовање ученика, као и у ефекте сопственог рада. Уколико постоје тешкоће да се неки исход из оперативног плана достигне, то је знак наставнику да изврши неке промене у планирању.

Наставник прилагођава темпо рада различитим образовним и васпитним потребама ученика. Настава треба да обезбеди сигурну, подстицајну и подржавајућу средину за учење у којој се негује атмосфера интеракције и однос уважавања, сарадње, одговорности и заједништва.

Наставник континуирано прати и вреднује свој рад и по потреби врши корекције у свом даљем планирању. Оперативни планови и припреме за рад садрже самовредновање рада и напомене о реализацији планираних активности.

За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања са којима ученике треба унапред упознати. Планирање додатне и допунске наставе је засновано на праћењу постигнућа ученика и специфичним потребама ученика.

III. ОСТВАРИВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

На овом предмету акценат је на групном и индивидуалном раду тј. активности ученика уз сарадничку и подстичућу функцију наставника. Природа садржаја предмета омогућава коришћење различитих облика рада и наставних метода, које ангажују и мотивишу ученике у раду. Осим демонстрационе методе, пожељно је комбиновати метод проучавања случаја, дијалошки метод, метод репродукције и метод доживљавања. Аналитичка и синтетичка су компатибилне методе које су такође пожељне у раду. Кроз наставне области развијају се техничке и креативне способности ученика. У реализације програма наставник поштује дидактичке принципе, полазећи од познатог ка непознатом, од простог ка сложеном, од конкретног ка апстрактном и од појединачног ка општем.

Веома је важна стална упућеност ученика на посећивање представа и презентација истих на настави путем видео записа. Детаљна анализа кореографије доприноси интерпретацији покрета и даљој мотивацији ученика за одређене теме и феномене. Потребно је ученицима препоручивати сродну литературу, изложбе, концерте и друге уметничке форме које ће обогатити њихово знање о темама обрађеним у задатим кореографијама.

Ниjeднa oблaст или тема нe мoжe се изучaвaти изоловано у односу на друге и не треба да буде сама себи циљ, a дa сe истoврeмeнo нe рaзгoвaрa o свим другим aспeктимa игре. Анализа и извођење кореографија подразумева синтезу елемената савремене игре у задату целину, усавршавање технике савремене игре уз поштовање кореографских захтева, развијање и неговање музикалности и сарадничког духа, подстицање креативности и имагинације и разумевање интерпретације покрета.

Наставне теме и садржаји за све четири године су у складу са програмом главног предмета-Савремене игре, те се тако одређени елементи усавршавају и синтетишу у кореографске целине. Програм првог разреда подразумева и рад на освешћивању и употреби фокуса, развијању сценског присуства, односу тела и простора, праћењу и ослушкивању групе и формирању и одржавању формација. У другом разреду акценат је стављен на динамику појединца и групе, промене темпа и динамике, и рад на квалитету покрета и употреби енергије. Програм трећег разреда акценат ставља на значају соло интерпретације, групне интерпретације и индивидуалности у оквиру групе и на укључивању техника импровизације као алата за стварање кореографског материјала. Програм четвртог разреда подразумева самостално и групно осмишљавање кореографског материјала и анализу кореографије при чему се ученик упознаје са драматуршким линијама, током мисли и доношењем одлука у плесу, употребом музике и улогом костима.

Важно је да ученици редовно јавно наступају како би развијали сигурност, изражајност и експресивност извођења. Праћењем и дискусијом репертоара плесних представа ученици стичу увид у различите приступе и начине извођења и на тај начин развију критичко мишљење.

IV. ПРАЋЕЊЕ И ВРЕДНОВАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

За успешну наставу и учење важно је планирати и начине праћења и вредновања знања ученика. Наставник у складу са прописима формативно и сумативно вреднује знање ученика, а ученици треба да буду унапред јасно упознати са начинима и критеријумима вредновања знања. Важан задатак наставника је да на почетку процеса учења спроведе иницијалну процену нивоа на коме се ученици налазе и тиме установи вештине, способности, интересовања, искуства, нивое постигнућа и потешкоће појединачног ученика или читавог одељења. На основу тога могуће је ефикасно планирати и организовати процес учења и индивидуализовати приступ учењу. У односу на иницијалну процену наставник ће пратити и процењивати даљи ток напредовања ученика узимајући у обзир могућности и способности ученика.

Савремени приступ настави подразумева процену знања током савладавања програма и стицања одговарајуће компетенције. Резултат оваквог вредновања даје повратну информацију и ученику и наставнику о томе које компетенције су развијене а које не, као и о ефикасности одговарајућих метода које је наставник применио за остваривање циља.

Важан критеријум оцењивања јесте индивидуално напредовање ученика у односу на могућности ученика, као и ангажовање ученика (однос према раду, активно учествовање у настави, сарадњу са другима и исказано интересовање и мотивацију за учењем и напредовањем).

Оцена представља објективну и поуздану меру остварености циљева, исхода учења, као и напредовања и развоја ученика и показатељ је квалитета и ефикасности заједничког рада наставника, ученика и школе у целини.

Ученике треба оспособљавати да процењују сопствени напредак у остваривању исхода предмета као и напредак других ученика.

Потребно је обезбедити подстицајну атмосферу, а код ученика потенцирати осећање сигурности и подршке. Значајно је отклонити све разлоге за могуће страхове, несигурност и трему који могу бити проузроковани превеликим и нереалним очекивањима ученика, наставника, родитеља или законских заступника.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, préparation зa tour у великим позама, велики скок.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, préparation зa tour у великим позама, велики скок.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, tour у великим позама, велики скок.

Кључне речи: балетска терминологија, координација покрета, pirouettes, tour у великим позама, велики скок.

УПУТСТВО ЗА ДИДАКТИЧКО-МЕТОДИЧКО ОСТВАРИВАЊЕ ПРОГРАМА КЛАСИЧАН БАЛЕТ – Одсек савремене игра

I. УВОДНИ ДЕО

Класичан балет је предмет који чини основну дисциплину током целокупног школовања играча. Програм наставе и учења је сачињен на основу програма и метода истакнутог балетског педагога Агрипине Ваганове. Основна начела ове методе заснивају се на развијању пластичности тела, координацији покрета и усавршавању балетске технике до виртуозности.

Настава је усмерена на остваривање исхода, при чему се даје предност искуственом учењу у оквиру којег ученици развијају лични однос према балету, а постепена рационализација искуства временом постаје теоријски оквир. Искуствено учење подразумева активно гледање класичног балета и лично балетско изражавање ученика кроз извођење основних корака класичног балета. Оријентација на процес учења и исходе брига је не само о резултатима, већ и начину на који се учи, односно како се гради и повезује знање и стичу вештине у смислене целине, како се развија мрежа појмова и повезује знање са практичном применом.

Исходи представљају играчке, опажајне и сазнајне активности ученика. На путу остваривања циља и исхода улога наставника је врло важна јер програм пружа простор за слободу избора и повезивање садржаја, метода наставе, учења и активности ученика у коме ће моћи да репродукује све техничке и уметничке задатке, а и да у истом ужива, не размишљајући о тежини захтева као о неком непребродивом проблему. Неопходно је при том у потпуности уважити разлике код ученика у способностима, интересовањима, као и индивидуални темпо савлађивања нових програмских садржаја.

Корелација између предмета може бити полазиште за бројне активности у којима ученици могу бити учесници као истраживачи, креатори и извођачи. Код ученика би требало развијати дух заједништва кроз заједничко играње и комуникацијске вештине у циљу преношења и размене искустава и знања. Најважнији покретач наставе би требало да буде развијање мотивације и индивидуалности у подстицању максималног балетског доживљаја као и развијању потенцијала за балетско изражавање.

Игра у функцији здравља

На сваком часу ученике треба упућивати да правилно изводе балетске кораке што је важно за одржавање здравља коштано-мишићног апарата. Задатак наставника је да у том смислу, у зависности од врсте корака и специфичног става при извођењу, ученике упуте на потребу сталног јачања мускулатуре упражњавањем различитих физичких вежби и примену теоријског знања.

На сваком часу ученике треба упућивати да су уравнотежено и ефикасно вежбање, правилна исхрана и добар ниво хидратације организма од великог значаја за њихов рад и напредовање.

Балетска уметност нам пружа могућност да изразимо наше јединствене мисли и осећања култивисаним покретом. Класичан балет и друге уметности пружају прилику за људску креативност и самоизражавање. Познавањем и разумевањем класичног балета остварује се виши облик писмености развијањем интуиције, маште и размишљања, што доводи до јединствених, софистицираних облика комуникације. У том смислу позитиван ефекат учења класичног балета који се пројектује на свакодневни живот је стицање радне дисциплине, подизање пажње, развијање меморије, моторике, правилан однос према здравој исхрани и здрављу у целини, развијање контроле емоционалних и физичких реакција/одговора као и одговарајућа когнитивна стимулација.

Одговарајуће понашање на сцени и у публици је део опште културе, па је задатак наставника да на ученике васпитно делује кроз правила понашања при гледању и извођењу балета. Поред културе понашања ученике треба упутити и на културу одевања и хигијене у балетској сали.

II. ПЛАНИРАЊЕ НАСТАВЕ И УЧЕЊА

Образовно-васпитна пракса је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно унапред предвидети. Она се одвија кроз динамичну спрегу међусобних односа и различитих активности у социјалном и физичком окружењу, у јединственом контексту конкретног одељења, конкретне школе и конкретне локалне заједнице.

Планирање наставе и учења, обухвата годишњи и оперативни план, као и припрему за час. Годишњим планом дефинисан је фонд часова у току школске године. Оперативни план подразумева одабир и разраду исхода на месечном нивоу. У фази планирања и писања припреме за час, наставник дефинише исходе за час који воде ка остваривању исхода прописаних програмом, имајући у виду балетске, интелектуалне, физичке и менталне могућности ученика. Посебну пажњу током непосредне припреме за наставу треба посветити планирању и избору метода и техника, као и облика рада. Њихов избор је у вези са исходима учења и компетенцијама које се желе развити, а одговара природи предмета, конкретним садржајима и карактеристикама ученика.

С обзиром на дужину трајања часа (90 минута) рад треба ефикасно организовати.