Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

 

Сентенца

(извод из решења)

 

"Из ... одредаба Законика о кривичном поступку произлази дужност суда да у свакој пресуди или решењу које одговара пресуди одлучи (по правилу зависно од исхода кривичног поступка) о томе ко ће и у којој висини сносити трошкове поступка и дужност председника већа или судије појединца да ако недостају подаци о висини трошкова донесе решење о њиховој висини када се ти подаци прибаве, с тим што се, према оспореном делу члана 262. став 2. Законика, ти подаци и захтев за њихову накнаду могу поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења које одговара пресуди ... Међутим, у ситуацији кад суд у редовном жалбеном поступку усвоји жалбу и преиначи ожалбену одлуку и том одлуком која је постала правноснажна даном свог доношења ... странка стекне право на трошкове кривичног поступка које није имала до преиначене одлуке, Уставни суд налази да се, полазећи од уставне обавезе државе да обезбеди остваривање људских права, међу којима су и право на правично суђење и право на приступ суду, а која су зајемчена Уставом и гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, као потврђеним међународним уговором, основано може поставити питање да ли прописивање објективног рока за подношење података о висини трошкова и захтева за њихову накнаду, везујући његов почетак за правноснажно окончање кривичног поступка и чијим једногодишњим истеком више није могуће доставити податке и захтев угрожава остваривање ових зајемчених права ... Стога је ... Уставни суд је оценио да се може поставити питање уставности одредбе члана 262. став 2. Законика о кривичном поступку у делу 'Подаци о висини трошкова и захтева за њихову накнаду могу се поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења из става 1. овог члана.', и то конкретно  остваривање права на правично суђење, права на приступ суду и права на једнаку заштиту права из чл. 32. и 36. Устава."

 

 

Уставни суд, Велико већe у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2020. године, донео је

 

 

РЕШЕЊЕ

 

 

1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредбе члана 262. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) у делу који гласи: „Подаци о висини трошкова и захтева за њихову накнаду могу се поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења из става 1. овог члана“.

2. Решење доставити Народној скупштини ради одговора поводом покренутог поступка из тачке 1.

3. Рок за давање одговора је 30 дана од дана пријема овог решења.

 

Образложење

 

Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором дела одредбе члана 262. став 2. Законика наведеног у изреци, у односу на одредбе члана 32. став 1, члана 36. став 2. и чл. 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Одредбу члана 262. Законика, којом је у ставу 1, поред осталог, прописано да ће се у свакој пресуди или решењу које одговара пресуди одлучити ко ће сносити трошкове поступка и колико они износе, а у ставу 2. прописано да ће ако недостају подаци о висини трошкова посебно решење о висини трошкова донети председник већа или судија појединац када се ти подаци прибаве, иницијатор оспорава у делу ове одредбе (става 2.) којим је прописано да се подаци о висини трошкова и захтева за њихову накнаду могу поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења. Иницијатор сматра да је „уставно, правилно и логично“ да се прописани рок од једне године у оспореној одредби рачуна од дана достављања одлуке странкама и њиховим браниоцима, а не од дана када је наступила формална правноснажност пресуде, јер овакав рок фактички зависи од ефикасности поступања државних органа и може да доведе до онемогућавања остварења права на накнаду трошкова кривичног поступка за лица ослобођена у кривичном поступку или оне окривљене према којима је оптужба одбијена у случајевима када је правноснажност настала одлуком другостепеног суда, а они пре сазнања за ову одлуку нису ни могли да имају никаква права на трошкове кривичног поступка. Стога иницијатор сматра да се оваквим „неуставним рачунањем рока“ повређује право на правно средство, право на правично суђење, право на независан и непристрасан суд, право на делотворан правни лек и право на приступ суду, а супротно је и судској пракси Европског суда за људска права и општеприхваћеним европским правилима (Одлука Worm против АустријеPapachelas против Грчке, Otto против Немачке, Golub против Украјине, Esim против Турске и др.). Такође, указује и на нелогичност овог рока јер у укупно трајање поступка улази и време које је потребно за извршење судске одлуке, и да би право на правично суђење било илузорно када обавезујуће одлуке не би биле делотворне, ради чега треба узети да и извршење судских одлука чини интегрални део суђења. Позива се на ставове Уставног суда изражене у Одлуци Уж-7197/2013 од 21. априла 2016. године („Службени гласник РС“, број 63/16) о обавези испитивања да ли је у сваком конкретном случају примена процесних правила била уставноправно прихватљива... јер ако се странци онемогући расправљање и одлучивање пред судом о постављеном захтеву, сви остали елементи сложеног и вишеслојног права на правично суђење постају илузорни и апстрактни, односно беспредметни, те на Одлуку Уставног суда IУз-74/2010 од 9. септембра 2010. године („Службени гласник РС“, број 64/10): да остваривање Законом установљеног права не може зависити од поступања органа надлежних да спроведу поступак о коме се ово право одлучује, те стога ни губитак установљеног права, што је последица истека прописаног рока, не може зависити од тога да ли су надлежни органи поступак окончали у оквиру прописаног рока или не. Како су „трошкови поступка саставни део суђења (Одлука Robins против Уједињеног краљевства, Rotari против Румуније) створена је могућност да остварење законом установљеног права на накнаду трошкова кривичног поступка окривљеног зависи од ефикасности поступања другостепеног и првостепеног суда преко кога се достављају одлуке окривљеном и његовом браниоцу, то се повређује и право на делотворни правни лек, јер се у пракси догађа да се „скраћују“ рокови за остварење права или се чак и губи право на законом признате трошкове том окривљеном против кога се неосновано водио поступак. Иницијатор закључује да се законодавац наведеним прописивањем објективног рока није придржавао уставног налога из члана 18. став 2. и члана 20. став 1. Устава, па је неводећи рачуна о самој суштини зајемченог права на приступ суду као дела права на правично суђење учинио сâмо право на трошкове поступка непредвидивим и неодређеним и препустио га фактички вољи суда у зависности од његове ефикасности у изради и достављању правноснажне пресуде.

У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да се иницијативом оспорава део одредбе члана 262. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) која је систематизована у „Глави XIII Трошкови поступка“, међу одредбама чл. 261. до 268. којима су, уређени, појам и врсте трошкова (члан 261.), одлучивање о трошковима поступка (члан 262.), скривљени трошкови (члан 263.), обавеза окривљеног да накнади трошкове (члан 264.), накнада трошкова из буџетских средстава и на терет других лица (члан 265.), плаћање награде и нужних издатака (члан 266.), трошкови пред судом правног лека (члан 267.) и доношење подзаконског прописа (члан 268.).

Одредбама члана 262. Законика, чији је део става 2. оспорен, прописано је:

„У свакој пресуди или решењу које одговара пресуди одлучиће се ко ће сносити трошкове поступка и колико они износе. У поступку за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, награда вештаку, преводиоцу и тумачу може се одредити до двоструког износа награде предвиђене за вештачење, превођење или тумачење у другим кривичним стварима.

Ако недостају подаци о висини трошкова, посебно решење о висини трошкова донеће председник већа или судија појединац када се ти подаци прибаве. Подаци о висини трошкова и захтева за њихову накнаду могу се поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења из става 1. овог члана.

Када је о трошковима кривичног поступка одлучено посебним решењем, о жалби против тог решења одлучује веће (члан 21. став 4.)“.

Уставни суд констатује да трошкови кривичног поступка представљају како споредни, тако и оба­везни предмет кривичног поступка, јер је кривични суд дужан да у сваком случају донесе одлуку о трошковима поступка. Наиме, главни предмет кривичног поступка је кривично дело у погледу којег се кривични поступак води (causa criminalis), али поред тог главног предмета, постоје и одређени споредни предмети кривичног поступка, који су сви факултативни, јер се о њима, може, али и не мора решавати, за разлику од трошкова, који представљају обавезан споредни предмет кривичног поступка, што произлази из законског правила према којем је у свакој одлуци којом се кривични поступак окончава – тј. у одређеној пресуди (осуђујућа, ослобађајућа или одбијајућа пресуда) или решењу којим се поступак обуставља, односно другом решењу које „одговара“ пресуди, одлучује и ко ће сносити трошкове кривичног поступка, а у неким ситуацијама орган поступка доноси и посебно решење о укупним трошковима криви­чног поступка, или неком њиховом делу. Потпунији пропис о накнади тро­шкова кри­вичног поступка доноси Влада Републике Србије. Из такве процесно-правне природе трошкова кривичног поступка произлази и њихов велики значај у кривичном поступку, па сходно томе и начелна уставноправна релевантност одређених законских решења која се односе на трошкове кривичног поступка.

Одредбама члана 265. ст. 1, 3. и 6. прописано је кад се обустави кривични поступак или се оптужба одбије или се окривљени ослободи од оптужбе, изрећи ће се у решењу, односно пресуди, да трошкови кривичног поступка из члана 261. став 2. тач. 1) до 6) овог законика, нужни издаци окривљеног и нужни издаци и награда браниоца и пуномоћника (члан 103. став 3.), као и награда вештака и стручног саветника, падају на терет буџетских средстава суда (став 1.), приватни тужилац је дужан да накнади трошкове кривичног поступка из члана 261. став 2. тач. 1) до 6) и тачка 9) овог законика, нужне издатке окривљеног и награду његовог браниоца и пуномоћника (члан 103. став 3.), као и награду вештака и стручног саветника, ако је поступак обустављен или је оптужба одбијена или је окривљени ослобођен од оптужбе, односно ако је оптужба одбијена због смрти окривљеног или због тога што је наступила застарелост кривичног гоњења услед одуговлачења поступка које се не може приписати у кривицу приватног тужиоца (став 3. прва реченица), а ако захтев за накнаду нужних издатака и награде из става 1. овог члана не буде усвојен или суд о њему не донесе одлуку у року од три месеца од дана подношења захтева, окривљени и бранилац имају право да потраживања остварују у парничном поступку против Републике Србије (став 6.).

Из претходно цитираних одредби Законика о кривичном поступку произлази опште правило о дефинитивном сношењу трошкова кривичног поступка, које се у основи заснива на питању успешности оптужбе, тако да ће у већини ситуација окривљени сносити трошкове поступка, ако је оглашен кривим, тј. ако је одређеном судском одлуком утврђено да је он учинио кривично дело (успех оптужбе). Обрнуто, када се ради о неуспеху оптужбе, трошкови у погледу официјелних кривичних дела ће у случају доношења одлука које су повољне за окривљеног, пасти на терет буџета односно њих ће, када су у питању поступци за дела која се гоне по приватној тужби, сносити приватни тужилац. Од овог општег правила постоје и одређени изузеци, који када је реч о конкретном уставноправно спорном питању нису од значаја.

Одредбама Устава Републике Србије утврђено је да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују, да потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом (члан 16. став 2.), да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се приликом ограничења Уставом зајемчених права не сме задирати у суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.), да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.), да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. (члан 32. став 1.), да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.), да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и  права грађана и поступак пред судовима и другим државним органима (члан 97. тачка 2.), да закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права (члан 194. став 5.).

Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода("Службени лист Србија и Црна Гора – Међународни уговори", број 9/03) гарантује се да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним  судом, образованим на основу закона (члан 6.), да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13.).

Полазећи од уставне надлежности законодавца из члана 97. тачка 2. Устава, да уређује и обезбеђује поступак пред судом, Уставни суд налази да то овлашћење обухвата и овлашћење да се пропишу рокови за предузимање процесних радњи у том поступку и да прописани рокови имају посебан значај са становишта процесне дисциплине, ефикасности и правне сигурности.

Из наведених одредаба Законика о кривичном поступку произлази дужност суда да у свакој пресуди или решењу које одговара пресуди одлучи (по правилу зависно од исхода кривичног поступка) о томе ко ће и у којој висини сносити трошкове поступка и дужност председника већа или судије појединца да ако недостају подаци о висини трошкова донесе решење о њиховој висини када се ти подаци прибаве, с тим што се, према оспореном делу члана 262. став 2. Законика, ти подаци и захтев за њихову накнаду могу поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења које одговара пресуди.

Такође, произлази да се прописани рок из члана 262. став 2. Законика односи само на висину трошкова кривичног поступка о којима суд не одлучује по службеној дужности, будући да је према одредби члана 261. став 4. Законика трошкове поступка прописане у тој одредби орган поступка дужан да, у поступку због кривичног дела за која се гони по службеној дужности (а који су унапред исплаћени) уноси у попис који се прилаже списима.

Према одредбама чл. 275. и 277. Законика пресуда постаје правноснажна када се више не може побијати жалбом или када жалба није дозвољена, а правноснажна пресуда постаје извршна од дана достављања, ако за извршење не постоје законске сметње, док правноснажност решења наступа када се оно не може побијати жалбом или када жалба није дозвољена, а извршно, када постане правноснажно, ако овим закоником није другачије одређено.

Из претходно цитираних законских одредби произлази да постоје два процесна начина на који одређена одлука може постати правноснажна: 1) активно, ако је био уложен редовни правни лек, а одлука је процесно опстала у другостепеном поступку, или 2) пасивно, када у Закоником прописаном року није уложена жалба, па је пропуштањем тог рока, одлука постала правноснажна. Из овога произлази да судска одлука постаје правноснажна у следећим процесним ситуацијама: 1) када другостепени суд одбије жалбу и потврди побијану одлуку, односно усвоји жалбу, али само преиначи побијану одлуку; 2) ако се пропусти рок за подношење жалбе или се сви титулари жалбе одрекну од тог редовног правног лека, тј. одрекну од свог права на његово улагање, односно одустану од већ изјављене жалбе; као и 3) када је одлука било првостепеног, било другостепеног суда донета, ако се ради о одлуци против које жалба није дозвољена или је жалба допуштена, али се изјави по протеку прописаног рока, односно изјави је неовлашћено лице.

Према оспореном делу члана 262. став 2. Законика почетак објективног рока за доставу података о висини трошкова и захтева за њихову накнаду је дан правноснажности пресуде или решења које одговара пресуди.

Уставни суд налази да у случајевима из члана 455. став 1. тач. 1), 2) и члана 467. став 4. Законика када другостепени суд на седници већа или на основу одржаног претреса одбаци жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну, односно одбије жалбу као неосновану и потврди првостепену пресуду, односно суд решавајући о жалби против решења које одговара пресуди одбаци жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну, одбије жалбу као неосновану, прописани рок из члана 262. став 2. Законика по правилу не би ни био уставноправно споран, као ни у ситуацији из чл. 463. и 464. Законика, када о жалби против другостепене пресуде решава апелациони суд. Уставни суд при констатује и да треба имати у виду да за све ситуације које се односе на могућност подношења захтева за накнаду трошкова „накнадно“ у односу на моменат доношења одлуке суда која обухвата и одлуку о трошковима, онда када се ти подаци прибаве, мора важити идентичан рок, или пак не мора постојати било какав рок, као што је то био случај у свим Законима о кривичном поступку који су важили у некадашњој Југославији.

Међутим, у ситуацији кад суд у редовном жалбеном поступку усвоји жалбу и преиначи ожалбену одлуку и том одлуком која је постала правноснажна даном свог доношења (јер је донета од стране другостепеног, односно трећестепеног органа) странка стекне право на трошкове кривичног поступка које није имала до преиначене одлуке, Уставни суд налази да се, полазећи од уставне обавезе државе да обезбеди остваривање људских права, међу којима су и право на правично суђење и право на приступ суду, а која су зајемчена Уставом и гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, као потврђеним међународним уговором, основано може поставити питање да ли прописивање објективног рока за подношење података о висини трошкова и захтева за њихову накнаду, везујући његов почетак за правноснажно окончање кривичног поступка и чијим једногодишњим истеком више није могуће доставити податке и захтев угрожава остваривање ових зајемчених права. Наиме, иако је таква ситуација у пракси по логици ствари, свакако веома ретка, она свакако није искључна, што се може уочити како на основу аргумената наведених у иницијативи, тако и на основу логичког тумачења дејства  инструктивних рокова који се односе на поступање другостепеног суда, који се детаљније објашњавају у даљем тексту.

Овде такође, треба посебно имати у виду да не само што Законодавац утврђује одређене инструктивне рокове у конкретној процесној ситуацији, која је непосредно повезана са спорним уставноправним питањем, односно прописује рокове чије пропуштање не производи било какву релевантну кривичнопроцесну последицу, већ у исто време у Законику о кривичном поступку није уопште утврђен рок у којем другостепени суд мора да другостепену одлуку достави странкама и другим лицима којима се таква одлука према законским правилима доставља. Све ово а у вези са постојањем објективног и преклузивног рока од једне године од дана правноснажности пресуде или решења о обустави кривичног поступка, за подношеења подацтака о висини трошкова и захтева за њихову накнаду, онда када су они накнадно прибављени, у којем случају посебно решење о таквим трошковима доноси председник већа или судија појединац. Из овога произлази и контрадикција између с једне стране, постојања само инструктивних рокова за поступање другостепеног суда, а уз непостојање било каквог рока за достављање одлуке другостепеног суда и с друге стране, Закоником о кривичном поступку утврђеног објективног и преклузивног рока, чијим се протеком, дефинитивно губи право које се могло остваривати док је рок трајао.

Уставни суд констатује и да у нашем кривичнопроцесном систему деценијама није уопште постојао било какав рок за подношење података и висини трошкова, онда када су такви подаци недостајали у време доношења одлуке суда којом се окончава кривични поступак, из чега произлази и да евентуално утврђивање неуставности таквог, у сада важећем Законику о кривичном поступку формулисаног објективног и преклузивног рока у односу на чије пропуштање није могућ ни повраћај у пређашње стање, ни у ком случају не би онемогућило примену „преосталог“ текста релевантне норме Законика о кривичном поступку (члан 262. став 2), према којој  ће ако недостају подаци о висини трошкова посебно решење о висини трошкова донети председник већа или судија појединац, када се ти подаци прибаве. Наравно, законодавац би, уколико би то сматрао адекватним, могао одговарајућом новелом Законика о кривичном поступку да у погледу „накнадног“ подношења података о висини трошкова, пропише субјективан и преклузиван рок), који као такав не би био уставноправно споран.

Стога је Уставни суд имао у виду рок прописан у одредбама члана 461. ст. 2. и 3. Законика за поступање другостепеног суда (да своју одлуку са списима достави првостепеном суду најкасније у року од четири, односно три месеца од дана када је судија известилац примио списе тог суда са предлогом јавног тужиоца, уз могућност продужења за још 60 дана), односно рок из одредбе члана 467. став 5. Законика за поступање по жалби на решење (30 дана). Како су наведени рокови инструктивни и уз то Законик не уређује у ком року првостепени суд мора да достави другостепену одлуку странкама, а неспорно је да странка,  односно друго лице којем се доставља одлука другостепеног суда, ни на који начин не може да утиче на то да се достава другостепене одлуке изврши пре истека рока прописаног оспореном одредбом Закона, а то је услов за подношење захтева за накнаду трошкова и података о њиховој висини, и да се законски рок, сагласно члану 224. став 1. Законика, не може продужавати, Уставни суд је оценио да се може поставити питање уставности одредбе члана 262. став 2. Законика о кривичном поступку у делу „Подаци о висини трошкова и захтева за њихову накнаду могу се поднети најкасније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења из става 1. овог члана.“, и то конкретно  остваривање права на правично суђење, права на приступ суду и права на једнаку заштиту права из чл. 32. и 36. Устава.

Како је Уставни суд оценио да се као спорно поставља питање сагласности наведеног дела одредбе члана 262. став 2. Законика о кривичном поступку са Уставом и несагласности са потврђеним међународним уговором, то је, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), решено као у изреци.

Полазећи од изложеног, а на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 1) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео решење као у изреци.

 

Број IУз-134/2019

Председник Већа,

Снежана Марковић, с.р.