ЗАКОН

о Просторном плану Републике Србије од 2010. до 2020. године

"Службени гласник РС", број 88 од 23. новембра 2010.

Члан 1.

Просторним планом Републике Србије од 2010. до 2020. године (у даљем тексту: Просторни план) утврђују се дугорочне основе организације, уређења, коришћења и заштите простора Републике Србије у циљу усаглашавања економског и социјалног развоја са природним, еколошким и културним потенцијалима и ограничењима на њеној територији.

Просторни план одштампан је уз овај закон и чини његов саставни део.

Члан 2.

Просторни план састоји се из текстуалног дела и графичких приказа.

Графички прикази чине рефералне карте (Реферална карта 1. „Коришћење земљишта и функционална урбана подручја”, Реферална карта 2. „Мрежа урбаних центара и регионална организација”, Реферална карта 3. „Транспортна инфраструктура и електронска комуникациона мрежа и опрема”, Реферална карта 4. „Енергетска и водопривредна инфраструктура” и Реферална карта 5 „Туризам и заштита животне средине, природног и културног наслеђа”) израђене у размери 1:300.000.

Графичке приказе из става 2. овог члана, израђене у пет примерака, оверава својим потписом председник Народне скупштине.

Члан 3.

Просторни план се разрађује регионалним просторним плановима, просторним плановима подручја посебне намене, просторним плановима за подручја утврђена Просторним планом, просторним плановима јединица локалне самоуправе, урбанистичким плановима, плановима и програмима развоја, прописима и општим актима донетим за њихово спровођење.

Просторни план представља основ за дефинисање стратегија на државном, регионалном и локалном нивоу у мери у којој имају утицај на просторни развој Републике Србије, њених региона и јединица локалне самоуправе.

Члан 4.

Ради утврђивања мера и активности за спровођење Просторног плана Влада, на предлог министарства надлежног за послове просторног планирања, доноси Програм имплементације Просторног плана за период од пет година.

Члан 5.

Извештај о остваривању Просторног плана Влада, на предлог министaрства надлежног за послове просторног планирања, подноси једном годишње Народној скупштини.

Усклађивање Просторног плана са стањем друштвеног и привредног развоја Републике Србије, Влада предлаже Народној скупштини на сваких пет година.

Усклађивање Просторног плана у смислу става 2. овог члана, Влада предлаже Народној скупштини у року годину дана од дана ступања на снагу измена и допуна прописа којима се уређује територијална организација Републике Србије, одређују подручја и седишта управних округа, односно утврђују статистичке функционалне целине у Републици Србији.

Извештај из става 1. овог члана припрема Републичка агенција за просторно планирање на основу индикатора просторног развоја преко којих се мери остваривање циљева просторног развоја утврђених Просторним планом.

Члан 6.

По један примерак графичких приказа из члана 2. став 2. овог закона чува се трајно у Народној скупштини, Влади, министарству надлежном за послове просторног планирања, а два примерка у Републичкој агенцији за просторно планирање.

Студијска и документациона основа на којој се заснива Просторни план чува се у Републичкој агенцији за просторно планирање.

Члан 7.

Право на непосредан увид у графичке приказе из члана 2. став 2. овог закона имају правна и физичка лица на начин и под условима које ближе прописује министар надлежан за послове просторног планирања.

Члан 8.

Текстуални део Просторног плана објављује се у „Службеном гласнику Републике Србије”.

Члан 9.

Програм имплементације Просторног плана Влада доноси у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона.

Члан 10.

Просторни и урбанистички планови, прописи и други општи акти биће усклађени са одредбама овог закона у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона.

Просторни и урбанистички планови донети до ступања на снагу овог закона примењују се у деловима који нису у супротности са Просторним планом.

Члан 11.

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о Просторном плану Републике Србије („Службени гласник РС”, број 13/96).

Члан 12.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.

ПРОСТОРНИ ПЛАН
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ОД 2010. ДО 2020. ГОДИНЕ

I. ОКРУЖЕЊЕ И ОПШТА ОЦЕНА СТАЊА ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

1. Територија Републике Србије у ширем европском окружењу

Република Србија има повољан саобраћајно-географски, али истовремено веома осетљив геостратешки положај. Значај овог положаја се огледа у томе да преко територије Републике Србије пролази коридор још из античких времена Via militaris којим се остварује најкраћа копнена веза између Европе и Азије, односно Блиског Истока. Република Србија се налази на контакту великих Европских региона, односно на раскрсници путева према Централној Европи – Подунављу, Медитерану – Јужном Јадрану и Алпима. Анализом и оценом геостратешких и геополитичких, природних и других вредности, као и компаративних предности Републике Србије у ширем европском простору може се закључити о значају Републике Србије у саобраћајном повезивању Западне и Централне Европе са Југоисточном Европом и Блиским истоком, као и остваривању веза земаља Централне Европе – Средњег Подунавља према Јужном Јадрану, Егејском и Црном мору, односно Медитерану. Геостратешки положај Републике Србије је потпуно промењен у последњих двадесет година. Република Србија поново стиче независност и међународни правни субјективитет после више од 80 година, добија нове суседе и утврђује нове државне границе.

Укупна дужина државне границе Републике Србије износи 2.358,3 km. Од тога, сувоземне су 1.609,4 km (68,2%), а речне или језерске границе су у дужини од 748,9 km (31,8%). Природну границу Републике Србије чине и три међународне пловне реке, Дунав – према Хрватској и Румунији, Сава – према Босни и Херцеговини и Тиса. Речну границу чини и Дрина према Босни и Херцеговини, која није међународни пловни пут. Апсолутна већина граничних прелаза не задовољава европске стандарде инфраструктурне опремљености. Граница према Мађарској, дуга 174,4 km, равничарска је и пружа се од Дунава на западу до насеља Рабе (општина Нови Кнежевац) на истоку. Од 10 граничних прелаза најважнији су Келебија и Хоргош. Граница према Румунији је најдужа појединачна граница Републике Србије (546,5 km или 23,2% укупне дужине границе Републике Србије). Протеже се од Рабе до ушћа Тимока. До ушћа Нере у Дунав углавном је равничарска, а кроз Ђердап се сматра речном, иако је трасирана дуж вештачких језера Ђердап и Ђердап II (укупно 218 km). Има 15 граничних прелаза. Најважнији су Ватин, Јаша Томић, Српска Црња и Ђердап. Граница према Бугарској дугачка је 367,1 km. Протеже се од ушћа Тимока у Дунав до села Жеравино (општина Босилеград). На северу граница је речна и равничарска (Тимок и обод Влашког басена). Већи део је трасиран гребенима Старе планине, Видлича, Руја, Миљевске планине. Постоји шест граничних прелаза, међу којима је најважнији Градина на саобраћајном правцу Београд–Ниш–Софија–Цариград. Граница према Македонији пружа се од Жеравина до шарпланинског села Рестелица (општина Гора). Дугачка је 273 km и трасирана је венцима Дуката, Козјака, Рујна, Језерске планине, Скопске Црне Горе и Шар-планине. Делом пресеца ниске пределе (Прешевска повија), реке и речне долине (Лепенац, Пчиња). Има шест граничних прелаза, а најважнији су Прешево, Прохор Пчињски и Ђенерал Јанковић. Граница према Албанији најкраћа је граница Републике Србије, дуга 111,1 km. Углавном је на гребенима Шар-планине, Коритника, Паштрика, Јуничке планине, Проклетија и Богићевице. Пресеца неколико превоја и вештачко језеро Фијерза на Белом Дриму (из Албаније зашло у територију Републике Србије). Граница званично има два гранична прелаза, али се после окончања рата 1999. године преко ње врши неконтролисан промет. Граница према Црној Гори је дугачка 244,1 km. Пролази кроз планинске пределе – од Богићевице, преко Хајле, Жљеба, Суве планине, Мокре горе, Пештерске висоравни, Матаруга и Градине, до планине Јаворје. Пресеца неколико саобраћајно важних речних долина–Пећке Бистрице (Руговска клисура), Ибра (Стари Колашин) и Лима. Значајнији гранични прелази су Јабука код Пријепоља и Гостун код Бродарева. Граница према Босни и Херцеговини дугачка је 382,8 km и целом дужином је према Републици Српској. Пресеца Старовлашку висију и са планине Звијезде спушта се на Дрину. Узводно Савом повучена је до тромеђе Републике Србије, Републике Хрватске и Босне и Херцеговине код сремског села Јамена. Има 12 граничних прелаза. Најзначајнији су Рача, Бадовинци, Мали Зворник, Котроман и Прибој–Штрпци на прузи Београд–Бар. Граница према Хрватској дугачка је 259,3 km. Од Саве код Јамене протеже се кроз сремску равницу, прелази реку Босут и Фрушку гору и спушта се на Дунав између Илока и Бачке Паланке. Дунавом је углавном трасирана средином пловног пута, али и прелази на једну или другу страну (гранични спорови). Од 13 граничних прелаза најважнији су Бездан, Богојево, Бачка Паланка и Батровци (Коридор Х).

Табела 1. Преглед дужине државне границе

После Париске конференције 1919. године констатовано је да природне границе нису у сваком случају идеалне за утврђивање државних граница у Европи. Ово се нарочито односило на реке са баровитим обалама и многобројним меандрима које су се показале несигурним због сталног померања услед поплава, ерозије обале и сл. То представља проблем утврђивања граница са Хрватском на Дунаву и са Босном и Херцеговином на Дрини. Приватна имања се померају и ситуација се из године у годину мења што је забележио још Јован Цвијић (Цвијићева књига, СКЗ, Београд, 1927. година). Према важећим конвенцијама граница се утврђује на средини пловног пута.

Основна идеја савремене Европе је политички и економски уједињени континент.

Програмима просторног развоја и међудржавне регионалне сарадње уз подршку правних инструмената, мера, смерница, упутстaва и финансијске подршке (прекогранична сарадња у оквирима и ван ЕУ, транснационална сарадња (за европске макро-регионе), сарадња са суседима који нису кандидати за чланство у ЕУ (ENPI)1, међурегионалне сарадње INTERREG IVC2, информатичка и научна подршка ESPON3), између осталог се реализује ова идеја. Непосредно окружење Републике Србије представљају локалне и регионалне територијалне јединице суседних држава које се налазе уз границу и сарађују са пограничним општинама у Републици Србији. То је прекогранични или трансгранични (cross-border cooperation – CBC) вид међународне територијалне/просторне сарадње. У ширем окружењу Република Србија се налази у Југоисточној Европи (ЈИЕ), тј. на Балканском полуострву, која представља оквир за транснационалну сарадњу. Те области могу бити и другачије одређене (Централна Европа, Подунавље, Карпати, Јадрански регион, Црноморски регион итд.). Поред прекограничне и транснационалне сарадње, шири контекст је континентални тј. Европски оквир (релевантне организације су Европска унија и Савет Европе) и глобални или светски оквир (релевантна организација су Уједињене нације). Интеррегионална сарадња je сарадња удаљених територија, које не морају да су у истом транснационалном региону и код нас се за сада своди на сарадњу градова и општина.

Инфраструктура је један од основних инструмената повезивања и интеграције у шире окружење. Инфраструктурни коридори за земље источне Европе дефинисани су на састaнцима 1994. на Кипру и 1997. годину у Хелсинкију – као десет паневропских инфраструктурних коридора, од којих два пролазе кроз Републику Србију – коридор VII и коридор X. Паневропски коридор VII (река Дунав) је једини пловни пут од десет паневропских коридора. Од Келхајма до ушћа у Црно море код Сулине, на дужини од 2.414 km тај коридор има третман европског пловног пута међународног значаја. Сектор Дунава, од Бездана до Тимока, дужине 588 km, од којих су гранични сектори према Хрватској 137,6 km и према Румунији 229,35 km, представља окосницу српске мреже унутрашњих пловних путева. Одређивањем овог паневропског коридора је потврђен његов међународни и континентални значај, а представља изузетан потенцијал за Републику Србију. Паневропски коридор X који обухвата железничку и путну мрежу и дуж кога се планира и изградња гасоводне инфраструктуре, мреже оптичких каблова, као и пратећих садржаја аутопута је важан фактор интеграције Републике Србије у европско окружење и представља једну од развојних шанси за привреду Републике Србије. Коридор у свом основном правцу од Салцбурга до Солуна повезује осам, а укључујући и краке – још шест држава. Од укупне дужине путне саобраћајнице која износи 2.360 km, кроз Републику Србију пролази 874 km (37% коридора).

Поред транзитног саобраћајног положаја на коридорима VII и X, који су недовољно коришћени, Република Србија добија све значајнију улогу у енергетском погледу. Република Србија редефинише своје место и улогу између земаља богатих природним енергетским ресурсима (природни гас и нафта) и земаља потрошача. Нова улога Републике Србије као транзитне земље омогућава јој да изградњом енергетских инфраструктурних система обезбеди бржи опоравак националне економије, као и да дистрибуцијом и употребом природног гаса повиси технолошки ниво привреде и тиме смањи негативне утицаје на животну средину. Поред јачања саобраћајних и енергетских веза, важно је развити и међурегионалне везе у области заштите природних и културних добара, туризма, као и заштите животне средине. Развијање међурегионалних веза, подразумева претходно достизање вишег степена кохерентности и смањивање унутаррегионалних разлика, које могу бити озбиљна препрека за будући просторни развој Републике Србије.

Укључивање Републике Србије у интеграциони процес, по било ком основу, практично почиње после 2000. године када Република Србија постаје део Процеса стабилизације и придруживања. Потписивањем, Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП 2008. година) Република Србија улази у нову фазу односа са ЕУ. Република Србија постаје држава придружена ЕУ са обавезом усклађивања законодавства са европским правним тековинама (acquis communautaire – АС), као и са обавезом на његову доследну примену. У периоду до потписивања ССП Народна скупштина је усвојила Резолуцију о европској будућности Републике Србије 2004. године, а Влада је 2005. године усвојила Националну стратегију Републике Србије за приступање Европској унији. Од 2004. године се интензивно ради на хармонизацији домаћег законодавства са законодавством ЕУ. Национални програм за интеграцију Републике Србије у ЕУ – НПИ из 2008. са изменама из 2009. године је средство за координацију реформи на путу ка ЕУ и „мапа пута” за испуњавање политичких и економских критеријума за приступање. Посебно је потребно јачати административне капацитете и буџетске ресурсе у циљу спровођења законских реформи до краја 2012. године, када би требало да Република Србија буде спремна да преузме све обавезе које проистичу из чланства у ЕУ. Све активности су подељене на краткорочне и средњорочне (период три до пет година). НПИ је „живи” документ који се усаглашава сваке године. Добијање статуса државе кандидата зависи од оцене Европске комисије о спремности Републике Србије да отпочне преговоре о чланству у ЕУ, која се очекује у току 2010. године.

–––––––––––––––

1 Инструмент за сарадњу са европским суседима/The European Neighbourhood and Partnership Instrument (ENPI) промовише сарадњу и економску интеграцију између ЕУ и тзв. земаља-партнера (Алжир, Азербејџан, Белорусија, Египат, Грузија, Израел, Јерменија, Јордан, Либан, Либија, Мароко, Молдавија, Палестинске власти, Руска федерација, Сирија, Тунис и Украјина), у областима унапређења доброг управљања и социјалног и економског развоја, у оквиру 15 посебних програма пограничне сарадње („genuine cross-border cooperation”, CBC) на границама Уније. Укупна средства финансијске помоћи износе 11,18 милијарди евра.

2 Наставак програма INTERREG IIIC за период 2007 – 2013. године, формиран за размену искустава између земаља ЕУ, Швајцарске и Норвешке, са два приоритета – иновације и економија знања, и окружење и превенција од ризика; приоритети су у вези са стратегијом ЕУ, са циљем подстицања развоја и запошљавања у складу са Лисабонском и Гетеборшком стратегијом.

3 Еuropean Spatial Planning Observation Network – Eвропска мрежа за праћење просторног планирања; формирана је да подржи политику развоја и да гради јединство територијалног развоја Европе. То је кооперација између националних институција за просторно планирање које су усмерене на посматрање и анализу трендова регионалног развоја и студија финансирања везаних за просторно планирање.

2. Општа оцена стања

Оцена стања просторног развоја Републике Србије је вршена према интегралном методу који подразумева разумевање међуутицаја економског, социјалног и физичко-еколошког развоја. У том систему, према идеји одрживог развоја приоритет има очување природе односно одрживо коришћење обновљивих, и нарочито, необновљивих ресурса као и оних вредности на којима почива идентитет Републике Србије и њених саставних делова. Ефикасан систем заштите животне средине подразумева интеграцију проблематике животне средине, у оквиру појединачних секторских политика. То подразумева како међусобно усаглашавање циљева и мера, тако и хармонизацију законодавства и стандарда са регулативом ЕУ, као и њихову доследну примену. У досадашњој пракси политика животне средине, углавном није била саставни део других секторских политика, односно проблеми заштите животне средине су претежно секторски третирани у развојним програмима и пројектима.

Посебно је значајно интегрисање заштите животне средине у оквиру планирања (просторног и урбанистичког), пројектовања и изградње, кроз инструменте процене утицаја (стратешке процене планова и програма, као и процене утицаја појединачних пројеката).

Земљиште представља један од кључних елемената животне средине и важан ресурс, који је посебно угрожен природним еродибилним процесима као и деловањем људских активности. Пољопривредно земљиште у Републици Србији је угрожено ширењем насеља, радом великих рударско-енергетско-индустријских басена, изградњом индустријских, привредних, радних и других зона, и порастом тзв. „гринфилд” инвестиција, чиме је настављен негативни тренд губитка пољопривредног земљишта. Ерозија, заслањивање, губитак хранљивих елемената, хемијско загађење од биоиндустријских извора, механичко збијање (обрада тешким машинама), забаривање, поплаве, губитак плодности, неадекватно депоновање отпада и др. су само неки од актуелних проблема.

Проблеми у сектору шума су: неусаглашеност законског оквира, обезбеђивање средстава за спровођење планских одредби; непостојање појединих планско-развојних докумената, постојање мноштва конфликата у газдовању шумама, негативни утицаји и последице економске кризе, ограничавајући фактори који трајно угрожавају рационално и вишенаменско коришћење шума и укупних биолошких потенцијала и др.

Постојеће количине воде у Републици Србији могу задовољити потребе, само под условом да се рационално користе и штите. Водни потенцијал чине и транзитне воде које су ван наше управљачке контроле, као и бројни минерални и термоминерални извори (делимично се користе). Око 2/3 становништва има прикључак на јавну мрежу водоснабдевања, с тим да се процењује да је укупно 80% становништва прикључено на водоводну мрежу. Систем одвођења вода није развијен у довољној мери, тако да свега 50% становништва има прикључак на канализациону мрежу. Стање водоводне мреже је незадовољавајуће јер се бележе губици на мрежи и више од 35%, док се уређаји за пречишћавање вода, ионако малобројни, недовољно користе и лоше одржавају, тако да се отпадне воде углавном испуштају у реципијенте без пречишћавања. Истовремено, наводњавање се спроводи на веома малом броју површина. Такође, мере заштите вода од загађења се слабо примењују. Све је чешћа појава рестрикција вода, посебно у летњем периоду. Досадашњи проблеми су недостатак: ефикасне хармонизоване регулативе, недовољне инвестиције у водопривреди; неадекватна цена воде; нижи ниво услуга; нерационално коришћење вода; низак степен пречишћавање вода; лош квалитет површинских вода; недостатак ефикасног интегралног система управљања водама; бесправна изградња у подручјима изворишта вода и у потенцијално плавним подручјима и др.

Табела 2. Комунална опремљеност 2007. (у%)

Извор: Републички завод за развој (РЗР) и Републички завод за статистику (РЗС)

Република Србија има бројна лежишта минералних сировина (детаљан списак свих лежишта се налази у документацији овог плана – тематска свеска „Минералне сировине”). У погледу разноврсности, значајно место имају енергетске минералне сировине, пре свега угаљ, нафта и гас. Проблем је што се ресурси неодрживо користе, не постоји потпуна анализа стања и досадашњег степена истражености природних ресурса и добара по врстама, просторном распореду, разноврсности, обиму и квалитету. Нема довољно резерви средњег и висококалоричног угља. Резерве у Колубарском и Костолачком басену су довољне за следећих 50 година експлоатације (на садашњем нивоу експлоатације), док резерве у Косовском басену тренутно нису доступне. Превелико ослањање на фосилна горива, диспропорција између геолошких и експлоатационих резерви угља, нафте и природног гаса, указује на могуће неизвесности у располагању тим резервама у будућности. Проблем истрошености нарочито је истакнут код других минералних сировина (олово, цинк, бакар и др.).

Табела 3. Укупне резерве фосилних горива у Републици Србији

Основни извори обновљиве енергије у Републици Србији су: сунце (соларна енергија), ветар, вода у покрету, топлота унутрашњости Земље (геотермална енергија у облику топлоте воде или паре, топлота стена) и биомасе (дрво, органски отпаци и разне биљке уљарице).

Република Србија има природне погодности за коришћење обновљивих извора енергије. Енергија биомасе је најзначајнији домаћи енергетски потенцијал из обновљивих извора. Обновљиви извори енергије се занемарљиво мало користе, сем водених токова у великим хидроелектранама, јер је коришћење обновљивих извора знатно скупље од коришћења конвенционалних извора енергије и није у потпуности правно регулисано.

Општа карактеристика биолошке разноврсности у Републици Србији је велики генетички, специјски и екосистемски диверзитет, али су биолошки ресурси релативно ограничених капацитета, како потенцијалних, тако и оних који се користе. Поједини највреднији и најосетљивији екосистеми су угрожени загађивањем уз неадекватне и недовољне облике заштите. Проблеми су: непридржавање прописаних режима; бесправна изградња објеката у заштићеним подручјима; недовољна улагања.

Квалитет ваздуха је нарушен пре свега у урбанизованим подручјима, или у утицајним подручјима периурбаних зона. На квалитет ваздуха утичу емисије сумпорових, азотових и угљеникових оксида, чађи и других чврстих честица која потичу из термоенергетских постројења, индустрије, саобраћаја или индивидуалних ложишта домаћинстава. Квалитет ваздуха, је нарушен у околини ТЕ, рударских басена и индустријских зона, а у насељима је резултат пораста броја моторних возила. Посебни проблем представља непостојање јединственог катастра аерозагађења, што треба да реши нова законска регулатива (донета у току 2009. године). Неадекватно поступање са отпадом један је од најозбиљнијих проблема. Организовано се сакупља око 2/3 комуналног отпада, и то само у урбаним подручјима. Одлагање отпада не задовољава ни елементарне стандарде, тако да представља потенцијалну опасност за загађење воде, земљишта и ваздуха, као и ризик по здравље људи. Бележи се велики број „дивљих” одлагалишта (поред јавних путева, у речним токовима, као и у природно вредним или заштићеним подручјима). Мада је неколико регионалних депонија већ у функцији или је у фази изградње, концепција регионалних депонија је још увек у фази планирања и пројектовања. Министарство животне средине и просторног планирања у току 2008. и 2009. у оквиру акције под називом „Очистимо Србију” постигло је значајне резултате у уклањању „дивљих депонија”.

У погледу јонизујућег зрачења још увек не постоји: постројење за третман и складиштење радиоактивног отпада, адекватна мрежа за праћење радиоактивности, информатичка подршка са базом података о изворима, као и непрописном коришћењу извора јонизујућег зрачења. У току бомбардовања 1999. године, коришћена је бојева муниција са осиромашеним уранијумом, на више локација у јужној Србији (Копаоник, на територији општине Куршумлија, града Врања, као и широм територије Аутономне покрајине Косово и Метохија). Неке од локација су деконтаминиране, док се на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија налазе још низ потенцијално опасних локација. У области заштите од нејонизујућег зрачења законска регулатива у 2009. години је утврђена и очекује се њена даља имплементација.

Негативне последице плављења су материјалне, а постоји и ризик по људски живот и здравље. У пoтeнцијaлнo плaвним пoдручјима налази се преко 500 насеља, са припадајућим привредним, јавним, стамбеним, инфраструктурним објектима. Систем објеката за одбрану од поплава касни за потребама. Посебан проблем је грађење у угроженим подручјима и недовољно одржавање система, посебно оних за одводњавање. Зато стално расту потенцијалне штете од поплава, посебно мањих насеља и пољопривредног земљишта. Специфичан проблем представљају клизишта, на теренима релативно слабије носивости у периодима повећаних падавина или у деловима насеља где није адекватно регулисано одвођење вода. Ризик од клизишта се односи на могуће материјалне штете, као и могућност угрожавања живота људи.

Око 25 % територије Републике Србије је потенцијално угрожено клизиштима и одронима, док је сеизмичка угроженост на прихватљивом нивоу. У погледу угрожености од технолошких удеса највећи број мањих удеса се догађа на подручју Београда, Панчева, Крушевца, Лознице, Шапца, Новог Сада и Прахова у раду постројења или приликом транспорта опасних материја. Најозбиљнији хемијски удеси, који су се икад забележени у Републици Србији, догодили су се за време бомбардовања 1999. године (Извештај СРЈ, 2000. година; UNEP/UNCHS, 1999. година). Најтеже су погођена постројења нафтне индустрије и хемијске индустрије, складишта нафтних деривата, електране и трансформаторске станице у Панчеву, Новом Саду, Београду, Смедереву, Прахову, Бору, Нишу, Крагујевцу, Великим Црљенима и другим локацијама.

Озбиљни поремећаји броја становника, настављање негативних тенденција, поремећај основних контингената становништва, као и других промена може представљати једну од најзначајнијих препрека у будућем одрживом просторном развоју Републике Србије. Централни проблем демографског развоја је проблем депопулације у великим деловима јужне, источне и западне Србије, услед недовољног рађања (мањи број живорођених него што је потребно за просту репродукцију). Природни прираштај је у Републици Србији без аутономних покрајина и у АП Војводини непрестано опадао, како у апсолутном тако и у релативном износу. Насупрот томе, у АП Косово и Метохија природни прираштај је био у сталном порасту, а стопа је расла све до прве половине седамдесетих, када почиње да опада. Ниске репродуктивне норме већине становништва достигле су критичне вредности и изазвале отворену депопулацију и убрзано демографско старење. У међупописном периоду (1991 – 2002. година), број становника се смањио за 78.800, односно просечна годишња стопа износи -1,0 ‰. Утицај миграције је очигледан у великим целинама Републике Србије, али с различитим ефектима на њихову укупну бројност, док старење становништва представља један од најозбиљнијих развојних проблема. У Републици Србији без покрајина је природну депопулацију (на ниво – 89.100 од 1991. до 2002. године) појачала негативна вредност резултата миграције у износу од 51.500. У АП Војводини је позитиван миграциони салдо од 144.400 хиљаде неутралисао негативне вредности природног прираштаја (82.600 хиљада за цео период), па чак утицао и на пораст броја становника. Отуда је на бројно стање становништва Републике Србије у време пописа 2002. године огроман утицај имао прилив великог броја избеглих и расељених лица (5,1 % од укупног становништва Републике Србије, без података из АП Косово и Метохија). Депопулација је посебно изражена на локалном (општинском) нивоу. Од укупно 161 општине (без података са територије АП Косово и Метохија) у време пописа 2002. године, само четвртина општина (40) имала је позитивну стопу раста своје популације. Међу њима највише је општина (32) са умереном годишњом стопом раста, до 10 ‰. Највећа стопа раста забележена је у општини Стара Пазова (17,2 ‰). Од општина у којима је смањен број становника од 1991. до 2002. године, највише је оних са стопом до - 10,1 ‰ (57 % од укупног броја општина), док су остале (с једним изузетком) имале стопу од - 20,1‰ до - 10,0 ‰. Број становника је највише смањен у општини Црна Трава, чије се становништво смањивало по стопи од - 34,8 ‰ годишње. Становништво у Републици Србији (без података са територије АП Косово и Метохија) представља једну од најстаријих популација у свету, са старошћу од 40,7 година у време пописа 2002. године. Удео младих је низак и опада, док је удео старих висок и стално расте. По први пут забележен је већи број старих него младих (1.177.000 лица млађих од 15 година и 1.241.000 лица 65 и више година), док је у етничким групама (Роми, Албанци на југу) и међу мигрантима (избегла и расељена лица) бројније млађе становништво. Посебно су угрожена старењем и одливом становништва сеоска и брдско - планинска подручја.

Коефицијент економске зависности расте, јер се број активних лица спорије повећава од заједничког броја издржаваних лица и лица с личним приходом, што узрокује озбиљне социо-економске проблеме у одрживом просторном развоју Републике Србије.

Посебан проблем у становању и стамбеној политици представља чињеница да је тек 2009. године усвојен законодавни оквир, тако да су у повоју нови финансијски инструменти развоја становања. Изражена је повећана тражња, док је понуда на тржишту некретнина и даље неодговарајућа. Приметан је и раст цена непокретности, који се посебно разликује у развијеним деловима (градовима) Републике Србије у односу на градове/регионе који су депресирани у периоду транзиције. Посебно је отворено питање јавног/непрофитног сектора и развој социјалног становања, односно дефинисање програма субстандардних делова насеља, па и самих насеља (бесправних – неформалних насеља), као и активирање напуштених непокретности и стамбених јединица у демографски испражњеним, руралним и брдско-планинским подручјима. Оцењено је да има и до могућих милион бесправно саграђених објеката у Републици Србији. Ти објекти и насеља представљају огроман развојни ризик. Истовремено, одражавајући и (не)моћ политичке воље да спречи и реши проблем, бесправна градња и неформална насеља представљају најтежи морални, еколошки и културни белег на лицу Републике Србије. Квалитативна стамбена несташица у неким деловима Републике Србије и даље је знатна иако је, у поређењу с многим земљама ЕУ, стамбени фонд у Републици Србији релативно нов. Доминација станова у приватном власништву као и велике регионалне разлике у квалитету/вредности станова онемогућавају адекватну стамбену мобилност у поређењу са очекиваним повећањем мобилности на тржишту рада у Републици Србији. У погледу одржавања стамбених зграда приступ није одговарајући јер је обавезно одржавање утврђено само у односу на безбедност и заштиту живота људи, а не и у односу на одговарајући квалитет становања и живљења.

Основни предуслов социјалне кохезије је приступање социјалним правима (права у области становања, социјалне заштите, запошљавања, здравства и образовања), односно њихова равномерна просторна дистрибуција. Социјални капитал је релативно слабо развијен. Квалитет живота још увек није на одговарајућем нивоу за све припаднике друштвених група. Постојећа мрежа установа социјалне заштите не обезбеђује одговарајући ниво услуга за све потенцијалне кориснике, посебно у погледу неједнакости у приступу здравственим услугама, што посебно погађа сиромашне и остале ризичне и маргинализоване групе становништва. Сиромаштво и социјална искљученост узрокују огромне губитке људских ресурса, и директно негативно утичу на територијалну кохезију. Поред социјалне статусне сегрегације, сиромашни и социјално искључени живе у неусловним насељима или деловима насеља. Типичан пример су Роми, интерно расељена и избегла лица као и особе са инвалидитетом јер су посебно погођени сиромаштвом, као резултат кумулације ризика. Од свих ризика, доминантна је незапосленост. У погледу регионалне заступљености сиромаштва издвајају се источна и југоисточна Србија, док су Град Београд и АП Војводина подручја где је најмање заступљена сиромашна популација.

Кључни проблеми градова и урбаних насеља су: стихијска урбанизација; субурбанизација градова; концентрација становника; недовољна искоришћеност постојеће мреже насеља; развојна стагнација и назадовање; угроженост еколошког природног и урбаног окружења; угроженост природних и културних вредности; угроженост зона и подручја у којима се не може градити; одсуство заштитних мера или реализација мера заштите; неусклађеност између саобраћајне мреже и намене простора; пренамена пољопривредног земљишта у грађевинско; губљење зелених и отворених простора унутар градског ткива; угроженост јавних простора; непознавање или недостатак воље за прихватање принципа одрживости; аd hoc замена грађевинског фонда; одсуство стандарда; феномен „инвеститорског урбанизма”, који угрожава идентитет насеља, јавно добро и јавни интерес и друго. Основни проблем руралних подручја су маргинализација села, стагнирање и опадање виталности руралних подручја и руралног становништва, што изазива следеће проблеме у односу на урбана подручја: депопулација подручја; нижи ниво техничке и социјалне инфраструктурне опремљености; поремећаји у просторној и насељској структури; стагнација привредне конкурентности руралних подручјa; нарушавање еколошког интегритета руралних подручја; недостатак одговарајуће институционалне и организационе подршке руралном развоју.

Културно наслеђе није афирмисано као развојни ресурс и заштита културног наслеђа се још увек секторски третира. Још увек не постоји национална стратегија, док су законска решења из 1994. године превазиђена. Посебан проблем представља статус културног наслеђа са Листе светског културног наслеђа UNESCO, с тим да су посебно угрожена културна добра на територији АП Косово и Метохија. На Листи су: Стари Рас са Сопоћанима; Манастир Студеница; средњовековни споменици на Косову (Манастир Високи Дечани, Пећка Патријаршија, црква Богородице Љевишке, Манастир Грачаница) и археолошко налазиште Гамзигра – Ромулијана. Највећа пажња се посвећује сакралним грађевинама, док се народна архитектура запоставља. Приметна је појава бесправне градње, као и одвијање тешког – транзитног саобраћаја у непосредној близини културног наслеђа. Питање власништва над културним наслеђем је отворено у процесу транзиције и за сада је без адекватног одговора, док је међурегионално повезивање остварено у мањем обиму. Предели су под утицајем убрзаних и честих трансформација које доводе до негативних промена, а само неки од таквих процеса су: интензивирање и повећање степена пољопривредне производње услед којих долази до нестајања природних станишта и хомогенизације предела; интензивирање урбаног ширења и развоја инфраструктуре који угрожавају системе веза и фрагментирају пределе; лоцирање туристичких и рекреационих комплекса у највреднијим деловима територије (високо планински предели) који уништавају, као и депопулација руралних предела и напуштање традиционалног начина обраде земљишта, што доводи до промене и нестајања карактера предела као основе културног идентитета. Физичка структура насеља се трансформише, губећи на квалитету, док укупни дизајн јавног и приватног простора, као и урбана култура становника у већини насеља у Републици Србији до сада нису перципирани нити третирани као вредност.

У Републици Србији је заштићено преко 400 природних добара, сврстаних у три категорије – од изузетног значаја, великог значаја и значајна добра, од којих су нека уписана у рамсарску листу, листу MAB („Човек и биосфера”) и Светску листу заштићеног природног и културног наслеђа (UNESCO). Околине културних добара представљају вредне просторе који се стављају под заштиту (укупно проглашена 43 подручја – заштићених околина). Утврђено је 46 међународно значајних подручја за птице (IBA), 62 међународно значајних подручја за биљке (IPA) и 40 међународно значајних подручја за лептире. Започет је развој EMERALD мреже у Републици Србији, у циљу успостављања еколошке мреже састављене од подручја од посебне важности за заштиту природе (Areas of Special Conservasion Interest – ASCI), и у том смислу обрађено је 61 подручје. Основни проблеми у домену заштите природе и природних добара су везани за неспровођење и непознавање важећих прописа од стране становништва и локалне самоуправе, надлежних инспекцијских служби, судова, стручних установа и институција, нерационално коришћење природних ресурса, слаба покривеност планском и урбанистичком документацијом, неинвентивност, слаба опремљеност и лоша организованост многих стараоца природних добара, ниска улагања државе у најатрактивнијим подручјима Републике Србије, итд. Укупна површина заштићених природних добара износи око 5.471,76 km², што чини око 6,19% од укупне територије Републике Србије. До сада је под заштиту стављено око 6,2% територије Републике Србије, а више од 2,6% територије се налази у поступку заштите, с тиме да се планира да до 2012. године буде заштићено 12% територије Републике Србије. Последњих година трендови показују да се значајно шири свест о потреби заштите природе, тако да се очекује спречавање негативних тенденција – неконтролисане бесправне изградње у заштићеним подручјима и деградација вредних природних подручја.

Проблеми привредног развоја су4: висока стопа незапослености (14,0); успоравање привредног раста (у 2008. остварена је стопа раста БДП од 5,4 % и процењује се да износи око 80% БДП из 1990. године (БДП по становнику у Републици Србији у 2008. години је износио 4500 евра); ниска продуктивност привреде (Република Србија се налази на 85. месту према Индексу глобалне конкурентности за 2008. годину); низак ниво иновационе активности (према извештају светског економског форума, Република Србија се налази на 70. месту; висок спољно-трговински дефицит, који у 2008. години износи 8,2 милијарди евра, уз двоструко већи обим увоза од вредности извоза. Ови проблеми су последица процеса транзиционе рецесије и промена у ширем окружењу, проистичу из недовољно конкурентне привреде, нетрансформисане постојеће привредне структуре, спорости транзиционог процеса у приватизацији, реструктурирању, реорганизацији и приватизацији јавних предузећа. Ово изазива озбиљне развојне проблеме у запошљавању и последице у демографској слици Републике Србије и регионалним диспропорцијама. Слаба регионална повезаност предузећа, непостојање кластера, инкубатора или технолошких паркова, један је од основних узрока недовољне конкурентности малих и средњих предузећа и регионалне некохерентности. Повезаност ових проблема са низом демографских и еколошких слабости, утиче на стање драстичне регионалне неравнотеже. Непостојање институција на средњем нивоу (између државног и општинског), отежава или чак онемогућује успешнији и кохерентнији просторни развој Републике Србије. Главно настојање у погледу политике регионалног и просторног развоја је да се постигне равнотежа између развоја свих регионалних целина, како оних неразвијених, тако и оних развијених, применом приступа и модела уравнотежене територијалне и социјалне и подстицањем економске конкурентности.

Табела 4. Регионалне неједнакости по областима (управним окрузима)

Извор: Регионални развој Србије 2009, Републички завод за развој (РЗР)

Међутим, у току транзиционог периода после 2000. године, регионалне неједнакости5 Републике Србије се још више продубљене. Регионална поларизација је вишеслојна и испољава се у високим регионалним и међурегионалним разликама у погледу демографских карактеристика, људских потенцијала, привредне структуре и њене ефикасности, сиромаштва и инфраструктурне изграђености. Томе доприносе негативна демографска кретања (изразита депопулација, демографско заостајање, слаби демографски ресурси и неравномеран територијални размештај становништва, односно драстично пражњење руралног и неразвијеног подручја). Регионално посматрано, највећи број области припада демографски угроженом подручју, чије се макроекономске последице огледају у ниској привредној активности и нивоу развијености. С друге стране, град Београд и Јужно-бачка област се издвајају као подручја изразите концентрације становништва. Регионална образовна структура становништва Републике Србије и даље је неповољна, односно скоро 50% одраслог становништва налази се на елементарном образовном нивоу или испод њега, са најзаступљенијим средњим степеном образовања (41%), док је са високом стручном спремом само 6% становника. Економски слабе области (Пчињска, Борска, Браничевска, Рашка) услед нижег степена образованости су на критичном нивоу у погледу квалитета понуде радне снаге.

Табела 5. Регионалне неједнакости по општинама

Извор: Регионални развој Србије 2009, Републички завод за развој (РЗР)

Економске међурегионалне неравномерности се испољавају у драстичном расту незапослености (118 општина и градова са вишом стопом незапослености од републичког просека) и екстремно ниским привредним резултатима (негативан финансијски резултат исказало је 18 области, односно 85 општина пословало је са губитком у 2008. години). Регионална асиметричност, огледа се у све већим разликама између развијених и неразвијених области, што се негативно одражава на укупан економски регионални развој Републике Србије (просечне зараде највише у граду Београду и Јужно-бачкој области, а најниже у Топличкој и Пиротској области). Проблем опремљености инфраструктуром је нарочито изражен у погледу разноликог степена, по регионима, саобраћајне, телокомуникационе и водопривредне инфраструктурне опремљености. Разлике се манифестују као однос неразвијеног јужног подручја и развијенији север у погледу квалитета путева, електронских комуникација и услова становања. Сиромаштво изазвано демографским и привредним нескладом, са растућим социјалним последицама и ниским животним стандардом становништва (18 области бележи средњи ниво хуманог развоја) нарочито је распрострањено на неразвијеном (23,3% сиромашних у јужној и источној Србији) и руралном подручју.

Саобраћајна инфраструктура. Неизграђен Коридор X, одложене активности на изградњи аутопута Е-763, незавршена обилазница око Београда, неизграђени нови мостови у Београду, неизграђене обилазнице око градова, стари систем наплате, теже обезбеђивање средстава за довршавање започетих реконструкција, недовољан проценат покривености савременим коловозом регионалне и локалне путне мреже су неки од основних проблема.

Донета је нова регулатива у области јавних путева. Пловни путеви, се само делимично користе у односу на расположиве потенцијалне капацитете. Домаћи саобраћај није повезан са пловидбеним путевима у Рајнском и Дунавском систему, тако да се домаће луке и пристаништа нису обновили, као ни флота. Главни проблем су негативни ефекти приватизације лука који могу да укину лучку делатност те да Република Србија изгуби стратешку позицију на Дунаву.

Изградња мреже и центара интегралног транспорта (РТЦ), није у складу са планираном динамиком. У погледу ваздушног саобраћаја, потребно је да се дограде и модернизују аеродроми у Београду и Нишу. Железнички саобраћај је у лошем стању, а радови на модернизацији и реконструкцији нису обављени, тако да стање железничке инфраструктуре ни по обиму и капацитету не одговара ни минималним стандардима.

Преносни систем електричне енергије чини мрежа 400 kV, 220 kV и део мреже 110 kV, као и други објекти. Укупна дужина далековода 110 – 400 kV износи 9.649 km, а укупно инсталисана снага у трансформаторским станицама 110/х, 220/х и 400/х kV износи 18.152,5 MVA. Дужина мреже далековода 110 kV и изнад повећана је за више од 5,6 пута, а инсталисана снага трансформаторских станица 110 kV и изнад повећана је чак за 82,1 пута. У периоду санкција цене домаће енергије су пале на веома ниски (социјални) ниво, економски положај се веома погоршао, везе са иностранством прекинуте и могућности увоза и извоза енергије смањене, развој, изградња и ревитализација постојећих капацитета, нису вршени. Повећање нерационалне потрошње електричне енергије и пораст вршних снага у систему, пренапрегнуто коришћење појединих капацитета, а због ниских цена електричне енергије, забележен је пад прихода. Одсуство регуларног увоза енергената довело је до промене структуре финалне енергије у Републици Србији, док је електрична енергија повећала своје учешће.

Стање водоводне инфраструктуре није задовољавајуће. Кључни проблеми су следећи: стање дистрибутивних система у великом броју насеља је лоше, што доводи до великих губитака у мрежи (чак и преко 35%), касни се са развојем изворишта; лоша заштита изворишта; запуштање локалних изворишта на рачун увођења регионалних система. Због великих губитака специфична потрошња у градовима је висока и износи око 460 l/становник дан. Од тога, домаћинства троше око 49%, привредни капацитети прикључени на такве јавне водоводе троше око 25%, док су 26% сви остали регистровани потрошачи, којима се вода наплаћује (ресторани, болнице, санитација града, као и губици у мрежи). У селима је специфична потрошња мања и износи око 2/3 специфичне потрошње градова.

Развој електронске комуникационе мреже и опреме у значајној је мери био ометан и успорен бомбардовањем из 1999. године. Упркос томе, постигнути су значајни резултати. Позитивни прописи стварају предуслове за укидање монопола, либерализацију тржишта и повећање конкурентности електронских комуникационих услуга. Напредак је учињен приватизацијом државног власништва у једном од два велика оператера јавне мобилне мреже, као и увођење и трећег оператера, што је допринело развоју конкуренције у овој области.

Конкуренција је развијена у услугама КДС и у приступу интернету, али су приступни капацитети, углавном, малих брзина.

Институционални оквир просторног развоја обухвата следеће групе питања: законодавни оквир, планови и планирање, институционална и кадровска опремљеност, финансирање просторног развоја, спољни утицаји на планирање просторног развоја, информациони систем, партиципација, територијална организација и систем одлучивања и просторна интеграција Републике Србије у шире окружење.

Табела 6. SWOT анализа просторног развоја Републике Србије

–––––––––––––––

4 Извештај о развоју Србије 2008. година, Републички завод за развој, 2009. година

5 Регионални развој Србије 2009, Републички завод за развој, 2009.

II. ВИЗИЈА, ПРИНЦИПИ И ЦИЉЕВИ ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА

На основу анализе и оцене стања и проблема просторног развоја Републике Србије, као и досадашњих тенденција у периоду после усвајања Закона о Просторном плану Републике Србије (1996. година):

– имајући у виду реалне и потенцијалне капацитете за просторни развој, односно одрживи економски, социјални и физичко-еколошки развој у постојећем и унапређеном институционалном систему;

– водећи рачуна о тренутном и претпостављеном будућем екстерном утицају на просторни развој;

– претпостављајући довршетак и унапређење законодавног оквира који утиче на просторни развој Републике Србије;

– настојећи да се грађанима Републике Србије обезбеди здраво окружење, квалитетни и безбедни услови живота и рада;

– тежећи обезбеђењу атрактивних и ефективних услова за инвестирање на одржив начин.

Овим планом се утврђује визија, принципи и циљеви просторног развоја Републике Србије и њених регионалних целина, у њеним Уставом утврђеним границама.

1. Визија просторног развоја Републике Србије

У погледу просторног развоја дугорочна визија Републике Србије је да буде: територијално утврђена и регионално уравнотежена, одрживог економског раста и конкурентна, социјално кохерентна и стабилна, инфраструктурно опремљена и саобраћајно приступачна, очуваног и заштићеног природног и културног наслеђа, квалитетне животне средине, и функционално интегрисана у окружење.

Ка остварењу ове визије Република Србија ће уложити посебне напоре да:

– чврсто успостави своје границе и афирмише свој државни идентитет као и идентитет својих специфичних регионалних целина;

– искористи свој геостратешки положај у Европи, заснован на трансдржавним потенцијалима река Дунава, Дрине, Саве и Тисе, као и венаца Карпатских и Балканских планина;

– афирмише функционалне прекограничне везе и кооперацију са суседима;

– очува и прошири заштићене природне целине као и да обезбеди заштиту и одрживу употребу елемената природе у целини;

– очува своје културно и историјско наслеђе и обезбеди његово одрживо уређење и коришћење;

– искористи свој демографски капитал у зонама демографске концентрације, односно знатно га унапреди у зонама демографског пражњења систематском демографском, популационом и економском политиком;

– афирмише и доследно спроведе политику полицентризма и децентрализације, уз истовремену функционално-развојну интеграцију јединица локалне самоуправе;

– посебним мерама и политиком регионалног развоја подстакне развој и реструктурирање неразвијених подручја, уз истовремену пуну подршку даљем развоју развијених подручја на својој територији;

– знатно повећа степен приступачности у саобраћајном и инфраструктурном погледу, нарочито у подручјима која заостају у развоју;

– установи нови систем организације и дистрибуције јавних служби, као и доследну и строгу заштиту елемената од јавног интереса, односно јавног добра;

– подстакне јачање свести код грађана, инвеститора и администрације на свим нивоима о значају заштите јавног добра, уређењу територије и одрживом просторном развоју;

– систематски развија и ажурира информациони систем о простору и учини га доступним свима које занима просторни развој Републике и њених конститутивних целина;

– убрзано рационализује и модернизује администрацију у чијој је надлежности развој и уређење простора, као и дефинитивно спречавање бесправне градње, уз елиминацију коруптивних и других негативних појава које драстично угрожавају просторни развој Републике Србије.

2. Општи принципи просторног развоја Републике Србије

Под основним принципима планирања подразумевају се Водећи принципи за одрживи просторни развој европског континента, усвојени на 12. седници Европске конференције министара одговорних за регионално/просторно планирање (CEMAT), 2000. године у Хановеру6. Поред Водећих принципа, значајну оријентацију у просторном развоју Републике Србије представљаће и Љубљанска декларација о територијалној димензији одрживог развоја (CEMAT, 2003. година), прилагођена за потребе просторног развоја Републике Србије, Територијална агенда Европске уније - Ка конкурентнијој и одрживој Европи разноврсних региона (2007. година)7 којом су обухваћени циљеви Лисабонске и Гетеборшке стратегије, Лајпцишка повеља (2008. година)8, Кохезиона политика Европске уније9 и други документи од значаја за Републику Србију у фази приступања ЕУ. Полазну основу за дефинисање визије и циљева просторног развоја, чини стање кључних фактора просторног развоја и активирање развојних потенцијала Републике Србије. Нарочито ће бити значајно јачање одрживости, идентитета, конкурентности, кохезије и конкурентности, као и унапређење управљања просторним развојем Републике Србије, с обзиром да у пракси просторног планирања у Републици Србији основни принципи планирања још увек нису заживели у мери у којој је то неопходно. Истичу се следећи принципи просторног развоја Републике Србије од којих су кључни наведени и као критеријуми за оцену достигнутог степена просторног развоја Републике и појединих територијалних јединица:

– одрживост, као генерални принцип који мора бити примењен код свих активности у простору Републике Србије;

– децентрализација, као кључни принцип од којег зависи степен активирања територијалног капитала на локалном и регионалном нивоу;

– деконцентрација, рационално и систематско растерећење већих центара у погледу институција, кадрова и средстава на више тачака на територији Републике Србије;

– територијална кохезија, као резултат уравнотеженог социо-економског регионалног развоја;

– јачање конкурентности, што подразумева даљи развој метрополитенских подручја и истовремено јачање и функционално профилисање слабо развијених региона, посебно руралних и индустријских;

– активна имплементација политике просторног развоја и учешће јавности;

– полицентрични територијални развој, са наглашеном улогом градова и функционалних урбаних подручја (економски региони, области), као и јачањем веза на релацији село – град;

– функционална специјализација, поштујући компаративне предности у погледу развојних потенцијала регионалних целина;

– формирање и јачање мрежа градова и насеља (кластери) које могу да обезбеде развој комплементарних функција;

– унапређење приступачности информацијама и знању преко електронских комуникационих мрежа развијених да покривају читаве регионе/државу;

– унапређење саобраћајне доступности као доминантан фактор искоришћења територијалних потенцијала и уравнотеженог развоја;

– развој културног идентитета и територијалне препознатљивости;

– перманентна едукација грађана и администрације;

– супсидијарност представља могућност решавања одређеног проблема на више нивоа одлучивања, односно на оном нивоу одлучивања који ће обезбедити највећу ефикасност;

– стриктно поштовање заштите јавног интереса, јавних добара и јавног простора;

– унапређење и заштита природног и културног наслеђа као развојног ресурса;

– смањење штетног утицаја на животну средину;

– јавно-приватно партнерство;

– већа транспарентност код одлучивања о просторном развоју;

– трансгранично, интеррегионално и трансдржавно функционално повезивање регионалних и локалних јединица.

–––––––––––––––

6 Guiding Principles for Sustainable Spatial Development of the European Continent, adopted at the 12th Session of the European Conference of Ministries responsible for Regional Planning (CEMAT), Hanover, September 2000.

7 Territorial Agenda of the European Union: Towards a More Competitive and Sustainable Europe of Diverse Regions, Agreed on the occasion of the Informal Ministerial Meeting on Urban Development and Territorial Cohesion in Leipzig on 24/25 May 2007.

8 Leipzig Charter on Sustainable European Cities, Leipzig, 2007.

9 EU Cohesion and Regional Policy 2007-2013, Europian Commission, Bruxelles.

3. Основни циљеви

Успешан просторни развој Републике Србије, односно постепено приближавање визији њеног просторног развоја захтева достизање серије основних циљева, међу којима су према свом значају равноправно најважнији следећи:

1) УРАВНОТЕЖЕНИЈИ РЕГИОНАЛНИ РАЗВОЈ И УНАПРЕЂЕНА СОЦИЈАЛНА КОХЕЗИЈА

Територијалну кохезију треба разумети као резултат одрживог активирања целокупног капитала и потенцијала оних територијалних јединица које за то имају одговорност и капацитет. То истовремено значи и јачање тзв. „меког” капитала (институције, кадрови, стратешки планови, култура, образовање и сл.), нарочито у оним деловима Републике Србије који немају одговарајући капацитет. Социјална кохезија, као циљ просторног рaзвоја Републике Србије, означава напор ка смањењу разлика у степену развијености и јачању територијалне конкурентности Републике као целине, али и њених регионалних подцелина. Овај циљ ће се достићи уз пуну законодавну и институционалну подршку политици уравнотеженог регионалног развоја, равномерне опремљености и доступности саобраћајној и техничкој инфраструктури, јавним службама и информацијама. Већи степен доступности инфраструктури, службама и информацијама за све становнике, усклађеност и одрживост социо-економског развоја, заустављени негативни демографски трендови и равномернији просторни размештај становништва у балансираном и полицентричном систему насеља, са посебном улогом градова и њихових функционалних подручја, представљају предуслове за унапређење кохезије на регионалном и националном нивоу.

2) РЕГИОНАЛНА КОНКУРЕНТНОСТ И ПРИСТУПАЧНОСТ

Раст конкурентности ће бити омогућен развојем урбаних центара, односно центара развоја од националног и регионалног значаја, уз пуно активирање територијалних потенцијала и јачање територијалног капитала на принципима одрживости. То захтева ефикасно спровођење свих транзиционих и реформских процеса који могу да активирају регионалне развојне потенцијале земље – људске, материјалне и природне – и допринесу да привреда Републике Србије постане привлачна за инвестиције. Јачање привредне конкурентности захтева стварање „стабилног и ефикасног тржишног система привређивања и конкурентне привреде способне да се суочи са притиском конкуренције” (критеријум из Копенхагена)10. Конкурентна привреда у специфичном просторном окружењу ће да омогући већи привредни раст и повећани стандард становништва. У том смислу, јачање надлежности и одговорности за квалитетнији и ефикаснији просторни развој јединица локалне самоуправе и регионалних целина, уз систематску подршку државе, треба да омогући да у жестокој конкуренцији успевају они који повећавају продуктивност, смањују трошкове, јачају институције и инвестирају у образовање11. Јачањем улоге обновљених и уређених градова, као и њихове надлежности и одговорности, они ће постати генератори развоја, утичући пре свега на функционална подручја, и просторну интегрисаност са руралним окружењем и областима и регионима у целини. Развојем и модернизацијом свих могућих видова транспортних система биће унапређена приступачност регионалних целина.

3) ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ ПРИРОДНИХ РЕСУРСА И ЗАШТИЋЕНА И УНАПРЕЂЕНА ЖИВОТНА СРЕДИНА

Унапређење животне средине биће засновано на рационалном коришћењу природних ресурса, повећању енергетске ефикасности, уз коришћење обновљивих извора енергије и увођење чистијих технолошких решења (посебно енергетских и саобраћајних), темељном и систематском чишћењу Републике Србије и принципу регионалног одлагања отпада, знатном смањењу негативних утицаја у урбаном и руралном окружењу, развојем зелених површина у градовима, пошумљавањем и уређењем предела и другим мерама које ће обезбедити здравији и удобнији живот у Републици Србији, у складу са вишим стандардима у Европи. Посебан значај ће имати заштита животне средине и уређење јавних простора у насељима као и унапређење мерила животне средине у руралним подручјима и сеоским насељима.

4) ЗАШТИЋЕНО И ОДРЖИВО КОРИШЋЕНО ПРИРОДНО И КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ И ПРЕДЕО

Заштита и одрживо коришћење природног и културног наслеђа и природних ресурса чиниће основ идентитета Републике Србије и њених регионалних целина, али и основу будућег привредног/туристичког развоја. У складу са приоритетима просторног развоја Републике Србије, биће потребно инсистирати на даљем развоју мрежа вредних/заштићених природних целина и културних предела са посебним нагласком на еколошки, односно, културно осетљивим подручјима. Природно и културно наслеђе

ће бити штићено, уређивано и коришћено према европским стандардима, са посебним задатком повећања заштићених природних целина и систематизацијом културног наслеђа, као и имплементацијом Фирентинске конвенције о пределу, европских и светских конвенција о заштити културног наслеђа, конвенција и декларација које се односе на биодиверзитет, природне подсистеме и друга документа.

5) ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНА ИНТЕГРИСАНОСТ У ОКРУЖЕЊЕ

Функционално повезивање са регионима у окружењу, односно територијална кооперација Републике Србије, одвијаће се у складу са европским принципима прекограничне, интеррегионалне и транснационалне сарадње (функционални утицаји развоја прелазе административно утврђене границе на свим нивоима), и представљаће важан задатак свих нивоа управе у остваривању просторне интеграције Републике Србије у европско окружење. Да би се то остварило, биће потребна јасна и константна политика, као и адекватан законодавни оквир који ће омогућити развој пројеката у складу са европским и националним фондовима.

Такође, биће потребно и систематско планско сагледавање могућности за имплементацију пројеката у оквиру сарадње јединица локалне самоуправе или регионалних целина са партнерима из европског окружења. Међу темама које су од значаја за формулисање поменутих пројеката треба истаћи заштиту животне средине, заштиту и повезивање природног и културног наслеђа, развој техничке инфраструктуре и саобраћаја, пољопривреде, туризма и др. Исто важи и за унутаррегионалне интеграције.

–––––––––––––––

10 Стратегија регионалног развоја Републике Србије за период од 2007. до 2012. године; Критеријуми из Копенхагена (Copenhagen Criteria) – на састанку Европског Савета у Копенхагену 1993. године, шефови држава или влада земаља чланица Европске уније сложили су се да ће примити у чланство ЕУ придружене земље чланице из Централне и Источне Европе које изразе жељу за тим. Те земље ће постати пуноправне чланице када испуне следеће критеријуме: (1) стабилност институција које осигуравају демократију, правну државу, поштовање људских права и мањина, (2) постојање ефикасног тржишног привређивања, (3) способност предузећа да издрже тржишни притисак снага у Унији и (4) способност преузимања обавеза које произилазе из чланства укључујући спровођење циљева политичке, економске и монетарне уније. http://ec.europa.eu/enlargement/enlargement_process/accession_process/criteria/index_en.htm

11 Истраживање РЗР: Конкурентност привреде Србије 2008.

4. Оперативни циљеви

Ка достизању основних циљева Република Србија и све територијалне јединице које имају надлежност у области просторног развоја нужно ће морати да поштују серију међузависних приоритета односно оперативних циљева. То су:

– заштита, контролисано и одрживо коришћење природе, природних ресурса, природног и културног наслеђа;

– систематско чишћење простора Републике Србије од отпада, санација, рекултивација и рехабилитација подручја са најугроженијом животном средином (борско-мајданпечки, колубарски и костолачки рударски комплекс, панчевачки привредни комплекс, простор између Косовске Митровице и Обилића, контаминирана подручја, загађене реке и језера, канали у Војводини и др);

– заустављање и строга контрола нерационалног ширења грађевинских подручја и веће ангажовање браунфилда односно пажљив и рационалнији приступ гринфилд инвестицијама; напоредо са строгом и доследном превенцијом, спречавањем и санкционисањем бесправне изградње уз максималну заштиту јавних добара (заштићена подручја и коридори, уређени предели, природно и културно наслеђе, јавни простори у насељима, јавни објекти и др.);

– ублажавање негативних демографских процеса и њихово преусмеравање посебним мерама економског и социјалног развоја, нарочито за заустављање емиграције младог стручног и научног кадра и њихово ангажовање на „спашавању” и ревитализацији неразвијених подручја;

– подршка полицентричном развоју, јачањем улоге средњих и малих урбаних центара и спровођењем доследне политике полицентризма и децентрализације;

– јачање позиције београдског и новосадског метрополитенског подручја њиховим интензивнијим повезивањем и афирмисањем као једне од регионалних капија југоисточне Европе, афирмација нишког метрополитенског подручја као будуће капије на југу Србије уз убрзанији развој функционалног урбаног подручја Крагујевца, Ужица и Зајечара;

– плански осмишљен развој руралног подручја заснован на повезивању са функционалним урбаним подручјима и/или на програмима рехабилитације;

– равномернија мрежа објеката и услуга јавних служби усклађена са размештајем и потребама становништва, а нарочито службе социјалне заштите;

– превенција и најстрожа контрола појаве бесправне изградње уз истовремени развој система социјалног и доступног становања;

– константно и институционално подржано смањивање разлика између развијених и неразвијенијих подручја на свим нивоима од државног до локалног;

– развој привредних активности у складу са карактеристикама просторних целина и њиховим реалним капацитетима;

– повећана саобраћајна приступачност и опремљеност простора техничком инфраструктуром;

– капитално инвестирање у стратешки значајну инфраструктуру (саобраћајну, енергетску, електронску комуникациону мрежу и опрему) на правцима према југу и југозападу као и на правцима који повезују западну и источну Србију;

– побољшање енергетске ефикасности и коришћење обновљивих извора енергије;

– приоритетна и селективна подршка изабраном броју пропулзивних подручја, уз истовремену подршку појединим неразвијеним подручјима са значајним територијалним потенцијалом, у првом реду у јужној и источној Србији и на подручју северног Косова (у оквиру интеграцијских процеса унутар територије Републике Србије);

– функционално повезивање са земљама у окружењу уз подршку локалним и регионалним јединицама за прекограничну и интеррегионалну кооперацију;

– јачање стручне и институционалне оспособљености и одговорности за управљање просторним развојем, систематском едукацијом администрације и јачањем свести грађана о приоритетима просторног развоја, унапређењем информационог система о простору, елиминацијом корупције и других негативних појава које делују на просторни развој Републике Србије.

Ови циљеви се прецизирају и разрађују кроз циљеве тематских области еколошког, социјалног и економског развоја.

III. СЦЕНАРИЈИ И КОНЦЕПЦИЈА ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА

1. Сценарији просторног развоја Републике Србије

Пут ка остварењу постављених основних циљева просторног развоја Републике Србије је пун неизвесности због глобалне економске кризе, могућих политичких препрека на путу даље интеграције Републике Србије у Европску унију, унутрашњих економских и социјалних потешкоћа као и недовршеног и недовољно координираног законодавног оквира. Проблем представља и непотпуна статистичка основа односно проблем недостајућих података за АП Косово и Метохија.

Остварење циљева, као и приоритета у критичној економској и неизвесној политичкој ситуацији могуће је претпоставити у контексту два сценарија:

– сценарио одрживог просторног развоја;

– сценарио рецесивног раста.

Отворена питања која су претходила дефинисању два сценарија са одговарајућим варијантама су:

– нејасна будућности Републике Србије по питању чланства у ЕУ (кад и под којим условима), уз истовремено претежно опредељење Републике Србије ка ЕУ;

– релативно експлицитно опредељење за примену мера и стандарда у складу са ЕУ стандардима и документима који су услов за ЕУ чланство, док се значај осталих занемарује или ставља у други план; споро редефинисање постојећих мера и стандарда, и веома спора примена;

– опредељење ка регионалним интеграцијама и сарадњи са суседним земљама, више у виду одговора на искуства међународне заједнице или услова које потенцијално чланство у ЕУ поставља, него у виду експлицитног и искреног опредељења;

– двојни став у погледу развијања сарадње, партнерства и развоја цивилног друштва; са једне стране, декларативна опредељеност, са друге, недовољно охрабрујући резултати у пракси;

– негативни ефекти светске кризе који ће успорити и умањити прилив инвестиција у земљу, покретање нових инвестиционих циклуса и улагање у капиталне објекте;

– рецесивни токови економског развоја – негативне вредности БДП, инвестиција, запослености, пораст спољног дуга у току наредних три до четири године и очекивање опоравка после 2014. године;

– спори процеси институционалне и правне транзиције ка савременој и на принципима права уређене државе;

– декларативне опредељености ка одрживом развоју уз истовремену слабу имплементацију.

У складу са очекиваним негативним ефектима глобалне кризе и неизвесном будућношћу, остварење постављених циљева и приступ у дефинисању сценарија развоја је да се могући будући развој сагледава кроз два могућа сценарија, од којих сваки изазива серију последица на просторни развој Републике Србије, и то:

– сценарио рецесивног раста са елементима кризног управљања подразумева слабе структурне промене, наставак негативних развојних кретања, споро и делимично решавање проблема просторног развоја, под окриљем глобалне економске кризе. Овај сценарио симулира постојеће стање уз претпоставку да неће трајати дуже од 3 – 4 године;

– сценарио одрживог просторног развоја подразумева одрживи привредни раст и уравнотежен регионални развој, рационалну просторну организацију градова, руралног подручја, насеља, ефикасно и рационално коришћење ресурса, повећање територијалног капитала, виши стандард и развијеност, боље услове живљења становништва, очувану природу и животну средину. Овај сценарио симулира претпостављену трансформисану и уређену државу која би могла да се очекује у предприступној фази придруживања Европској унији.

1.1. Сценарио рецесивног раста са елементима кризног управљања

Сценарио рецесивног раста са елементима кризног управљања, пре свега треба да омогући препознавање:

1) приоритетних пројеката који не трпе одлагање или не могу бити одлагани и за које су већ опредељена/препозната средства/извори финансирања или за које се процењује да ће бити могуће обезбедити средства/изворе финансирања;

2) пројекте за чију реализацију се процењује да не ангажују већа средства, односно да су у оквирима расположивих или очекиваних финансијских капацитета (државе, локалне самоуправе), и која су од значаја за просторни развој земље, региона или локалног нивоа;

3) пројекте за које се оцењује да су од значаја за просторни развој земље и чија реализација ће уследити после 2014. године односно у периоду после отпочињања опоравка од кризе.

Избор пројеката означених под 1) врши се на основу процене приоритета, односно решавања приоритетних проблема, наспрам нечињења, тј. одлагања – status quo, изводљивости у оквиру текућих и очекиваних (изгледних) ограничења, пре свега финансијских, неопходних за реализацију, а затим и капацитета носиоца реализације. Низ пројеката који не ангажују већа средства, а која су од значаја за просторни развој земље је могуће покренути у овом периоду. То су најчешће они пројекти који носе популаран назив „велико спремање”, а који се односе нпр. на доношење локалних урбанистичких или просторних планова, примену еколошких стандарда у алокацији земљишта за разне урбане/просторне активности или коришћењу простора, комплетирању законодавно-регулативне материје, еколошких акција трајног и систематског карактера као што је акција „Очистимо Србију”, едукације локалних управа, подизању капацитета институција и локалних управа, самопомоћи. За велики број ових пројеката или иницијатива већ постоји инострана финансијска подршка којој Република Србија има приступ па на тај начин постају и изводљивији. Значај ових пројеката је огроман јер мобилише позитивну енергију код људи и даје веру да је могућ помак и у кризним ситуацијама. Уједно, ови пројекти су припрема за посткризни период. Са друге стране, пожељно је као одговор на кризу и спремност за посткризни период да се покрену пројекти који су проблемски развојно оријентисани и чија се реализација очекује у периоду после кризе. Самим тим, ови пројекти не спадају у приоритете.

1.2. Сценарио одрживог просторног развоја

Сценарио одрживог просторног развоја подразумева реформисан и дефинисан:

– правно-институционални оквир Републике Србије као чланице ЕУ (кандидата за чланство у ЕУ), што подразумева: изграђена и усклађена институционална решења у планирању и управљању, правно дефинисан интегративни значај и ефикасан систем просторног планирања и управљања, дефинисан систем дугорочног секторског и стратешког планирања на принципима одрживости, ефикасну и доследну примену модерних институционалних – организационих аранжмана, развијен регионални ниво просторног планирања и управљања, развијене тржишне институције, механизме и инструменте, јачање јавне и институционалне контроле, децентрализован систем одлучивања, изграђене значајне административне капацитете за промене на свим нивоима, кооперативно понашање актера, висок квалитет образовних институција, јачање сарадње са земљама ЕУ и окружењем, спутавање монопола, корупције и спекулација, развијену свест о поштовању закона о грађењу;

– тржишно-економски и развојни оквир у коме је: прилагођавање и контрола раста тржишних и глобализацијских процеса на одрживој основи, успешно завршен транзициони процес реформи, обезбеђен раст конкурентности и продуктивности привреде, минимизиран ризик и неизвесност, дефинисан механизам и инструменти за привлачење нових страних директних инвестиција и домаћих улагања уз пораст инвестиционе активности, привреда реструктурирана по моделу еко – еко, одржива производња и потрошња, политика одрживог развоја привреде уз опадање улоге прераде сировина, енергената и примарне прераде ресурса, развој заснован на знању и иновацијама и ефикасности коришћења ресурса, заступљен раст извоза, дефинисано одрживо коришћење не/обновљивих ресурса, обезбеђено функционисање структурних промена привреде ка еко-ефикасним гранама и активностима, покренут процес реиндустријализације и развоја high tech, присутан раст укупне запослености, примена и дифузија иновација и информационо-комуникационих технологија у већини сектора, обезбеђен амбијент за настанак нових и иновативних фирми;

– макроекономски оквир са: одрживим привредним растом, макроекономском стабилношћу, превазиђеним утицајима финансијске, економске и дужничке кризе, пројекцијама синтезних показатеља (БДП, БДВ, инвестиције, запосленост, спољни дуг, буџетски дефицит, продуктивност, итд.), уравнотеженим регионалним развојем, развијеним регионалним кластерима;

– демографски оквир: циљ простог обнављања становништва је неопходан и најважнији, али у условима старења становништва, депопулације, као и смањеног фертилитета је недостижан у краткорочном и средњерочном периоду. Неусклађеност прокламованих циљева у ППРС-у из 1996. године, као и циљева из других стратешких докумената у периоду после 2000. са резултатима у подстицању рађања још више продубљује јаз између пожељног и потребног, с једне, и оствареног демографског опоравка, са друге стране. Могући сценарији демографског развоја Републике Србије до 2020. године су оптимистички или сценарио максималног броја и песимистички или сценарио минималног броја становника. Није реално очекивати значајне промене у кретању природне компоненте у планском хоризонту, због чега разлика између ових није значајна. Са друге стране, миграциони фактор може битно утицати на сценарије демографске развоја, посебно у случају уласка Републике Србије у ЕУ, што може утицати на смер и интензитет миграција. У супротном, претпоставља се даљи тренд негативног миграционог обрасца;

– социјални оквир који подразумева: модерно, правично и просторно уравнотежено друштво, неговање друштвеног дијалога и консензуса, јаке локалне и регионалне коалиције, саниране главне социјалне проблеме, благи раст стандарда и квалитета живота, подношљиви ниво незапослености, ублажавање нивоа сиромаштва, друштвену партиципацију, смањену стопу криминала, развијеност социјалних институција и друштвене бриге;

– еколошки оквир у коме је: повећана улога заштите животне средине у политици локалног развоја, просторним и секторским плановима и одлукама о развоју, обезбеђена примена EIA, SEA i IPPC за развојне планове, програме и пројекте у примени екоуправљања, пословање на принципима одрживог бизниса, учешће јавности у доношењу одлука о локацији и развоју, смањено или елиминисано негативно дејство ефеката развојних пројеката на животну средину, јасни еколошки критеријуми у коришћењу простора, очувана природа, животна средина и културно наслеђе;

– просторно-урбани оквир и опције значе: смањење ограничења за одрживи просторни развој, креирање конкурентских предности и промоција регионалних и локалних потенцијала простора на основу јачања територијалног капитала, просторна интеграција структура и процеса, територијална кохезија на различитим нивоима, јачање конкурентности простора градова и региона у Републици Србији, посебно градова средње величине, промовисање предности метрополитенског простора, просторна интегрисаност развојних коридора, урбаних центара, „градова капија”, капиталних терминала и пунктова у организацији простора, развијени инструменти политике метрополитенског развоја, смањење броја неразвијених подручја, урбана обнова и обнова села на одрживим основама, привредни раст у руралном и приградском подручју, индустријски развој као важан чинилац регионалне просторне кохезије, дисперзија квалитетних услуга јавних служби, оснивање нових локационих форми привреде и индустрије – индустријских зона и паркова, технолошких паркова, бизнис инкубатора за МСП, дисперзија индустријских локација, полицентрични територијални развој, локације индустрије у урбаном ткиву („браунфилд” локације).

Табела 7. Сценарији просторног развоја Републике Србије

2. Концепција просторног развоја Републике Србије

Сматрајући визију путоказом на дуготрајном путу ка ефикасном просторном развоју Републике Србије, принципе начином и правилима понашања који ће контролисати просторни развој, а циљеве структурним оријентирима на том путу пуном могућности али и претњи, концепцијом просторног развоја Републике Србије утврђују се основна опредељења, кључна решења и пропозиције којих ће бити дужни да се држе и да их примењују сви надлежни органи, организације и институције државног, регионалног и локалног нивоа. На основу искуства из израде и примене Просторног плана Републике Србије (1996. година) као и сазнања о процесима у просторном развоју Републике Србије у периоду његове примене до 2009. године, овим просторним планом се сагледава перспектива дугорочног просторног развоја уз уважавање веома отежаних и у највећој мери неизвесних интерних (финансијска и економска криза, непотпуно законодавство) и екстерних фактора развоја (међународни односи и однос међународне заједнице према АП Косово и Метохија). Ради тога, овај просторни план утврђује оквир будућег просторног развоја усмерен ка два временска хоризонта. Хоризонт реалних могућности је сагледан према институционалним, организационим и финансијским могућностима до 2014. године. Хоризонт претпостављених могућности је сагледан према сценарију по коме се очекује да Република Србија постане чланица Европске уније пре 2020. године. У оба временска хоризонта овај просторни план омогућава остварење циљева усмерених ка дугорочној визији, веће равнотеже економског, демографског, социјалног и физичко-еколошког развоја на државном и регионалном нивоу. Основно планско опредељење јесте дугорочни уравнотеженији и одржив просторни развој државе и свих њених конститутивних територијалних јединица мобилизирањем развојних потенцијала, већим ангажовањем и развојем територијалног, социјалног, хуманог и културног капитала и свих регионалних целина (региона, НСТЈ 2) и подцелина (области, НСТЈ 3).

Приближавање и виши квалитет живљења и рада у урбаним и руралним подручјима омогућиће очување и јачање њиховог демографског и хуманог капитала и подстицати повољнију дистрибуцију становништва засновану на територијалном капиталу подручја.

Упоредо с тим, јача и конкурентнија позиција Републике Србије и њених регионалних целина оствариваће се повећањем приступачности, јачањем функционалних веза, артикулисањем како регионалног и националног, тако и урбаног и руралног идентитета и, посебно, очувањем и унапређењем квалитета животне средине.

За уравнотеженији просторни развој Републике Србије кључну улогу имаће привлачни, конкурентни и иновативни урбани центри у функционалној констелацији са руралним окружењем. У том погледу најдинамичнији и најснажнији урбани центри Београд, Нови Сад, Крагујевац и Ниш, на средишњој осовини север – југ, биће носиоци просторног, односно интегрисаног и одрживог развоја како својих метрополитенских подручја тако и Републике Србије у целини, уз неопходну подршку већих регионалних центара, пре свега Ужица у западном и Зајечара у источном делу Србије, као и градова у Шумадијској и Поморавској области који ће добити подршку за убрзанији развој као фокусне тачке региона којима припадају. Релативну равнотежу овим урбаним центрима представљаће већи регионални центри на западу и истоку Србије и њихова функционална урбана подручја, који ће добити подршку за убрзанији развој као регионалне фокусне тачке.

Кључни генератор развоја је град Београд са својим капацитетима и потенцијалима, који ће да остане фокусна тачка економског и социјалног развоја Републике Србије уз нужну претпоставку функционалног повезивања са метрополитеном Новог Сада и општинама у окружењу које су са њим у интензивној функционалној вези. Повезивање метрополитенских подручја Новог Сада и Београда значајно је пре свега са становишта њиховог положаја на раскршћу европских коридора VII и X, и бољег позиционирања међу европским метрополитенским подручјима. Специфичан значај ће имати и мањи урбани центри, релативно добро распоређени широм територије Републике Србије. Посебан значај у овом смислу имаће и перспективно функционално повезивање са Косовском Митровицом и Приштином.

У остваривању уравнотеженијег просторног развоја значајну улогу имаће динамичнија урбано/рурална структура Републике коју ће остваривати значајан део сеоских и приградских насеља функционално везаних са урбаним центрима, то јест у обухвату функционалних урбаних подручја. Умрежавањем функционалних урбаних подручја и функционалним повезивањем општина око већих развојних пројеката, односно формирањем развојно-функционалних региона (области – НСТЈ 3), поједини више или мање развијени делови Републике Србије треба да ојачају своје развојне капацитете у складу са достигнутим степеном конкурентности и приступачности нужне за убрзанији и квалитетнији развој. Ово свакако захтева и преиспитивање начина управљања односно одговорности управе и институција за остварење већег степена развијености локалних јединица и регионалних целина.

Остваривање уравнотеженијег регионалног развоја и јачања територијалне кохезије биће предмет посебне пажње и координације регионалног планирања и регионалног просторног планирања за развој система функционалних урбаних подручја, односно повезивање урбаних центара, односно повезивање урбаних центара са насељима у функционалном окружењу, преко којих ће се знатније активирати ресурси и капацитети појединих области. За ово ће у првој фази, до 2014. године, бити нужна подршка државе (саобраћајна и инфраструктурна приступачност, пореске интервенције ради привлачења инвестиција, стручна помоћ и сл.), нарочито на девастираним, економски и социјално тешко угроженим подручјима, како би се ојачао њихов демографски и економски капацитет. За делове територије Републике Србије изван функционалних урбаних подручја регионалне институције ће дефинисати посебне пројекте којима ће се ти делови ревитализовати, развијати и уређивати у складу са територијалним потенцијалима, концепцијом и приоритетима заштите и одрживог коришћења природих ресурса и добара и одрживог развоја пољопривреде, водопривреде, туризма и других економских активности. Поједина периферна, удаљена и недовољно интегрисана рурална подручја, са слабим територијалним потенцијалом, предеоно ће се уређивати и сезонски користити, или ће предност бити дата природним процесима према опредељењима заштите и одрживог коришћења природих ресурса и добара.

Посебан значај за будући просторни развој Републике Србије имаће просторна интеграција Републике Србије и њених региона и општина у окружење. Ово ће де буде остварено на три нивоа: прекогранично, међурегионално и трансдржавно. У периоду до 2013. године, прекогранична и транснационална сарадња ће се превасходно одвијати у оквиру ЕУ програма територијалне/просторне сарадње (INTERREG IV) и то IPA CBC програма сарадње између региона и општина Републике Србије и Мађарске (инфраструктура, животна средина, привреда, образовање и култура), Републике Србије и Румуније (привредни и друштвени развој, заштита животне средине, управљање ванредним ситуацијама) и Републике Србије и Бугарске (инфраструктура, заштита животне средине, институционално, образовно и пословно повезивање, одрживо коришћење ресурса), као наставка сарадње из претходног програмског периода, али и региона и општина Републике Србије и Републике Хрватске (одрживи друштвено-економски развој), Републике Србије и Босне и Херцеговине (побољшање продуктивности и конкурентности привредних, руралних и ресурса животне средине) и Републике Србије и Републике Црне Горе (унапређење привредне сарадње, саобраћајно повезивање, развој туризма), као нових програма суседске (међуопштинске) сарадње.

Превазилажење заостатка у сарадњи са Македонијом и Албанијом ће, такође, бити нужна оријентација у перспективи (саобраћај, инфраструктура, туризам, заштита наслеђа, економија, животна средина) како би се тиме подстакао бржи развој општина на југу Србије. Транснационална сарадња ће се у периоду до 2014. године одвијати у оквиру Транснационалног програма сарадње за Југоисточну Европу са следећим приоритетним областима: подстицање иновација и предузетништва; заштита и унапређење животне средине; унапређење приступачности; развој транснационалних синергија за одржива подручја раста.

Програми сарадње у периоду 2014 – 2020. година биће дефинисани у складу са статусом Републике Србије у процесу евроинтеграција. Евентуално чланство Републике Србије у Европској унији омогућило би, у том смислу, укључивање и у званичне ЕУ програме структурних фондова. Међурегионална кооперација остварена у сарадњи Баната са жупанијама и регионима у Мађарској и Румунији (ДКТМ Еврорегион) наставиће се уз очекивано прецизирање развојних пројеката ради конкурисања код фондова Европске Уније. Исто се односи и на област северозападне Бачке и сарадњу са хрватском и мађарском страном, на активирање сарадње у прекодринском појасу као и на оживљавање сарадње региона у источној Србији са регионима у Румунији („Гвоздена врата”) односно у југоисточној Србији са Бугарском, Македонијом и Црном Гором. Преко европског програма INTERREG подршку ће добити и међурегионална сарадња региона и области у Републици Србији са регионима у Европи. Посебан значај ће имати прекогранична сарадња са регионима Републике Српске односно Босне и Херцеговине, а у перспективи са Албанијом преко АП Косово и Метохија.

Трансдржавна кооперација Републике Србије односно њених региона и области ће да се оствари око великих трансдржавних система међу којима су најзначајнији Коридор X, Коридор VII (Подунавље), Подриње, Посавина и Карпати, у складу са потписаним конвенцијама о сарадњи Републике Србије са земљама дуж тих система. Овим Република Србија треба да потврди и унапреди свој геостратешки положај у европском окружењу. Функционално повезивање са Руском федерацијом, у области енергетике пре свега, даље треба да унапреди постојеће привредне капацитете и конкурентност Републике Србије. Као пуноправни члан Уједињених нација, Република Србија преко организације UNESCO ће да учествује у програмима са значајнијом просторном димензијом , као што су програм „Човек и биосфера” (MAB) и програм „Светска баштина” (World Heritage). Поред Унеска, активности из области просторно-развојне политике у Републици Србији имају и програм УН за развој (UNDP) и програм УН за насеља (UN Habitat). Оба програма спроводе активности за подршку локалном развоју – први је активан у подршци општинама у југозападном делу Републике Србије, а други у седам градова/општина (Панчево, Стара Пазова, Краљево, Крагујевац, Ваљево, Чачак и Ниш). У оквиру Савета Европе Република Србија ће и даље да учествује као члан Конференције европских министара просторног планирања (CEMAT) која одржава међународне конференција сваке треће године на којима се усвајају повеље, декларације, принципи и други међународни документи од значаја за просторни развој. Друго тело Савета Европе је Конгрес локалних и регионалних власти Европе CLRAE, који, за разлику од CEMAT-a који подржава сарадњу на државном нивоу, то чини на регионалном и локалном нивоу. Поред наведених оквира сарадње, Република Србија учествује и у бројним иницијативама које третирају стратешке теме попут заштите и развоја на подручју Централне, Источне и Југоисточне Европе, Подунавља, Карпата, Саве итд, као и у интересним просторним групацијама - еврорегионима („Дунав – Криш – Муреш – Тиса”, „Danube 21”, „Euroregion Eurobalkans – Ниш – Софија – Скопље”, „Дрина – Сава – Мајевица”, „Стара Планина”, „Нишава”). Посебан вид интеграције представља и усклађивање стартешких опредељења Републике Србије и националних планских докумената суседних земаља.

2.1. Социјална кохерентност

Демографски капитал Републике Србије представља један од најкритичнијих ограничавајућих фактора за њен будући просторни развој. С обзиром да је детерминистички систем фертилитета изузетно сложен, а становништво аутономан систем који не реагује аутоматски на промене из окружења, могуће је очекивати да ће се неповољни токови у природном обнављању становништва наставити. Ако се ови трендови хитно не успоре и не преусмере активирањем и бољим коришћењем ресурса сваке локалне средине, у блиској будућности ће настати биолошко изумирање у великом броју сеоских насеља и у низу региона. Препоруке државама и владама од стране међународних релевантних институција садрже залагања за активан однос према миграцијама становништва, путем формулисања и спровођења мера миграционе политике у склопу популационе и других развојних политика. Стога је потребно унапређење друштвено-економских мера и програма у циљу усмеравања пожељних трендова у размештају становништва, унутрашњим и међународним миграцијама. Остварење циља равномернијег размештаја становништва могуће је постићи развојем полицентричног модела урбанизације и политиком регионалног развоја, који би требало да умање досадашње негативне ефекте у демографској, економској, социјалној и осталим сферама, настале брзим и неконтролисаним одвијањем миграција.

Социјална кохерентност Републике Србије и њених територијалних целина ће захтевати јачањe хуманог и социјалног капитала, нарочито у деловима где је изражена депопулација или неповољна демографска структура као што су источна Србија, јужна Србија и, у мањој мери, Банат и западна Србија. Посебним мерама демографске и међузависне економске политике биће неопходно повећати привлачност ових делова Републике за живот и рад. Подршка развоју урбаних центара у тим подручјима као и њихова функционална повезаност са селима у окружењу захтева артикулацију политике децентрализације и полицентризма. Мрежа урбаних насеља у источној Србији указује на приоритетну улогу Зајечара и Бора, али и на могућу већу улогу Неготина, Кладова, Мајданпека или Књажевца у случају њихове јасније привредне оријентације усмерене ка модернијим облицима одрживе индустријске производње, туризму и другим компатибилним активностима. Функционално умрежавање ових урбаних центара у развојне регионе, ради веће могућности остварења регионалних пројеката треба да привуче људе и средства у овај део Републике Србије богат ресурсима и културним и биолошким диверзитетом. Јачање територијалног идентитета као и приступачности овог дела Републике Србије и његове веће економске ефикасности ће бити последица веће децентрализације и политике полицентризма које ће локалној самоуправи и регионалној повезаности дати веће могућности коришћења јавне својине у сврху успешнијег просторног развоја. Западна Србија треба да реши озбиљан проблем расцепканости условљене геоморфолошким карактеристикама и традиционалном неповезаношћу у социјалном смислу.

Начин насељавања и структура економских делатности биће усмерен на јачање већих урбаних центара а пре свега Ужица, Шапца, Ваљева и Лознице али и на јачање улоге мањих урбаних центара као што су Бајина Башта, Нова Варош, Пријепоље и Прибој. Њихово функционално повезивање са селима раштрканог типа ће бити отежано пре свега услед слабије могућности саобраћајног и инфраструктурног повезивања што ће захтевати посебне програме руралног развоја засноване на специфичним облицима пољопривреде, сточарства, шумарства, лова, као и мале индустрије засноване на локалним ресурсима, туризма и рекреације савременог типа. Јужна Србија, као простор најсложенијих социјалних проблема, знатно расцепкан и недовољно интегрисан у укупан простор Републике Србије, захтеваће посебне програме и пројекте регионалног развоја који ће ојачати економске активности и усмерити их ка унапређеном моделу економске и социјалне повезаности. Од стратешког значаја је економско-инфраструктурно интегрисање контактног подручја са АП Косово и Метохија. Посебно су важни простори са значајним природним ресурсима и вредностима, као што су Власина и Крајиште са слабо или погрешно коришћеним потенцијалима за развој туризма. Интегрисана заштита и развој Власине и Крајишта захтевају кооперацију општина Црна Трава, Власотинце, Сурдулица, Владичин Хан и Босилеград. Повезивање општина око будућег резервата природе планина Радан и Соколовица и већих развојних пројеката може да помогне у решавању судбине становника општина Куршумлија, Лебане и Прокупље, и обнављању социјалног капитала овог дела Републике Србије. Повезивање је нужно и између општина Гаџин Хан, Бела Паланка и Бабушница око заштите и валоризације Суве планине. Улога већих урбаних центара Лесковца и Врања, на позицији дуж Коридора X, биће од пресудног значаја за простор јужне Србије у повезивању великог броја сеоских насеља (општина Лесковац) и развоју и функционалном интегрисању општина Трговиште, Прешево и Бујановац у социјални и економски систем са окружењем, биће од пресудног значаја за простор jужне Србије. Развојни пројекти на регионалном нивоу уз укључивање свих локалних заједница у њихово остварење, могу да допринесу економској и социјалној ревитализацији овог простора, што ће захтевати и посебне напоре Републике код јачања система социјалне инфраструктуре.

Социјални капитал Републике Србије је у међузависности са специфичностима територијалне кохезије и демографских процеса, односно повезаности и интегрисаности на нивоу целине Републике и појединих регионалних целина, али и са локалним и регионалним особинама, културом, традицијом и географским предиспозицијама. Здравство, образовање, социјална заштита и култура, у државном и приватном сектору ће бити предмет посебне пажње ради њихове кључне улоге у просторном развоју Републике Србије, уз претпоставку њихове системске кооперације. Просторна дистрибуција, модернизација, повезаност и приступачност мрежа услуга и објеката јавних служби у великој мери ће зависити од степена децентрализације и система финансирања који ће бити последица неког од сценарија њеног будућег просторног развоја. Могућности и реални капацитети Републике Србије да изгради квалитетан и одржив систем јавних служби и услуга су у великој мери ограничени економском ситуацијом односно зависни од брзине њеног опоравка. Јаче повезивање са приватним сектором, развој и укључивање цивилног сектора, боље коришћење постојећих објеката јавних служби, њихова дистрибуција и редистрибуција ће у великој мери зависити од законодавног оквира и система финансирања који ће одразити свест о значају социјалних услуга за просторни развој Републике Србије. Кључни елементи концепције просторног развоја социјалне компоненте су:

– подстицај повезивању јавног и приватног сектора у појединим областима социјалног развоја;

– јачање иновативности, квалитета и разноврсности услуга у области социјалног развоја;

– хоризонтално и вертикално повезивање јавног сектора у области социјалних, здравствених, образовних и културних услуга ради јачања њихове приступачности и ефикасности;

– критичко преиспитивање постојећих стандарда и норматива прилагођених локалним и регионалним потребама и могућностима;

– јачање подршке искљученим или сиромашним друштвеним групама, кроз процес децентрализације и јачањем одговорности локалне самоуправе;

– рационализација коришћења слабо коришћених грађевинских објеката јавних служби;

– успостављење адекватне мреже објеката здравства, образовања, социјалне заштите и културе у децентрализованој и регионализованој Републици Србији;

– развој система социјалног становања, усаглашен са урбаном и руралном политиком на локалном нивоу и уз уважавање и промовисање принципа социјалне инклузије и кохезије.

Важан сегмент социјалног развоја ће бити систем социјалног становања који ће бити развијан према јасној, флексибилној, примењивој, подстицајној и недискриминаторној правној регулативи, постављено на принципима супсидијарности, децентрализације економске одрживости. Систем социјалног становања који ће бити усаглашен са урбаном и руралном политиком на локалном нивоу и њен саставни део, а посебно са програмима урбаног развоја, обнове и реконструкције чији ће саставни део бити програми социјалног становања, уз уважавање и промовисање принципа социјалне инклузије и кохезије кроз планове и конкретне пројекте. Социјални развој Републике Србије ће бити у жижи интегралног приступа њеном просторном развоју и важно мерило код доношења развојних одлука.

2.2. Еколошка повезаност, уређеност и одрживост

За заштиту природе и њених вредности значајну улогу имаће заштићена и презентирана природна добра која ће до 2014. године покривати преко 10% територије Републике Србије, што ће представљати повећање за скоро 100% у односу на стање 2008. године. Биће обухваћена нова заштићена подручја са природним вредностима високих планина (Бељаница – Кучајске планине, Ваљевске планине, Радан – Соколовица, Сува планина, Мокра Гора –Проклетије), подручја дуж река Саве и Дунава и сл. Очување биодиверзитета према светским и европским конвенцијама и протоколима представља приоритет просторног развоја Републике Србије. Заштита и уређење културних предела предела допринеће развоју регионалног и локалног идентитета, заштити биодиверзитета и ефикаснијем развоју економских активности, међу којима туризам заузима значајно место. Равничарски предели АП Војводина, долине великих река, високе планине, брдске зоне Шумадије, западне и јужне Србије, ће у том смислу бити плански штићени и уређивани уз едукацију и учешће становништва које се идентификује са тим пределима. У уређењу урбаних предела и руралног простора Републике Србије у органској корелацији са природним окружењем, посебна пажња биће посвећена ограничавању неконтролисаног (ако се уређује нема неконтролисаног) ширења грађевинских подручја и рециклирању грађевинског земљишта, заштити животне средине и сл.

Међу природним ресурсима посебан значај имаће одрживо и строго конролисано коришћење водних ресурса као и заштита вода од нерационалне приватизације, загађења и неадекватног коришћења. Водени токови Дунава, Саве и Тисе имаће мултифункционалну улогу, у првом реду за све велике потрошаче воде, саобраћај и рекреацију, уз повећану пажњу код испуштања отпадних вода. Површинске воде ће имати посебан значај за снабдевање аридних и безводних крајева Републике Србије уз неопходне грађевинске интервенције за њихово акумулирање и пречишћавање. Подземне воде, иако у великој мери угрожене, биће под посебном контролом као јавно добро од великог значаја. Остале реке, језера, мочваре и баре биће заштићене и коришћене према међународним стандардима. Приоритет има заштита пољопривредног земљишта и очување његовог биодиверзитета за производњу хране. Кључна мера је спречавање неконтролисаног или нерационалног покривања квалитетног пољопривредног земљишта грађевинским објектима, у првом реду контролом обима и структуре тзв. гринфилд инвестиција. Подједнаког значаја је спречавање процеса и санација површина захваћених ерозијом, посебно у непошумљеним деловима АП Војводине, и у брдско планинским подручјима. Шуме ће плански бити саниране и увећаване на одржив начин како би зелена и дрвна маса добиле већу стратешку улогу у развоју појединих регионалних целина. Утолико ће и пољопривредно и шумско земљиште бити предмет систематске планске, законодавне и економске контроле. Посебним програмима пажња ће бити посвећена смањењу утицаја на климатске промене услед прекомерног загревања и испуштања гасова који угрожавају озонски омотач. Ангажовање алтернативних, обновљивих извора енергије (геотермална енергија, сунчева енергија, ветроенергија, хидроенергија) ће у томе имати посебну улогу у појединим деловима Републике Србије где за то постоје повољни услови. Минералне сировине ће бити коришћене на строго контролисан и одржив начин као необновљив ресурс, уз максимално подстицање и обавезност коришћења секундарних сировина (летећи пепео, шљака, јаловински материјали итд). Стратешке сировине (угаљ, бакар, нафта) ће се плански експлоатисати, у складу са савременим економско-еколошким стандардима и реалним стратешким потребама Републике Србије. Колубарски угљени базен, Костолачки базен, Борски басен, косовски рудни потенцијали, изворишта нафте у АП Војводини, као и мањи постојећи и нови извори треба да помогну у остварењу енергетске самосталности Републике Србије и њене увећане конкурентности.

Физичка уређеност простора и заштићена животна средина треба да повећају степен привлачности Републике Србије за инвеститоре и туристе, али и јачање идентификације становника са својим животним окружењем. Ово, пре свега, подразумева темељно чишћење Републике Србије, а изнад свега развој свести и едукацију грађана и локалне администрације. Заштита и унапређење животне средине у градским и сеоским насељима захтеваће преиспитивање критеријума и приближавање европским нормама у очувању квалитета животне средине. Бесправна градња која метастазира широм Републике Србије последњих двадесетак година и која најозбиљније угрожава идентитет, функционисање и уређење насеља и предела мора да буде апсолутни приоритет у нормативном и апликативном смислу са посебном одговорношћу локалне управе и администрације на регулисању и превенцији овог начина грађења и коришћења простора. Крупна последица бесправне градње је и неуређен и запуштен предео, односно слика односа природе и грађених структура.

Уређење и обнова градова Републике Србије је велика тема са посебном улогом у просторном развоју Републике Србије. Кључни проблем у овој фази развијености Републике Србије је ограничена економска могућност приступању систематској обнови градова. У тим околностима приоритет је обнова заштићених урбаних целина као што су Сремски Карловци, Петроварадин, стара језгра Сомбора, Суботице, Земуна, Ваљева или Призрена, као и делови градова и мањих урбаних насеља. Урбана обнова подразумеваће комплексан приступ који обухвата како физичку тако и економску и социјалну обнову, спрегнуте у јединствене пројекте. Економска обнова ће свакако захтевати и неопходну реиндустријализацију градова, са веома селективним приступом по питању технолошких, еколошких и економских ефеката у просторном развоју.

Обнова села као културолошка и значајна економско-еколошка тема ће такође бити предмет посебне пажње у дугорочном смислу, нарочито код оних села која се налазе у функционалном окружењу градова. Преиспитивањем улоге и одговорности града на решавању питања односа урбаних центара и села у окружењу биће размотрено и питање еколошке, економске и социјалне равнотеже на релацији село – град и у тим оквирима обнове села.

Посебним програмима за активирање руралних подручја која нису у функционалној вези са урбаним центрима, биће обухваћено и питање судбине села у тим подручјима. Обнова градова и села ће бити припремана (закони, пројекти, студије) у периоду до 2013. године уз очекивану подршку европских фондова и у складу са европским стандардима. Законодавни оквир за обнову градова и села ће бити предмет пажње Републике док ће имплементација бити предмет одговорности регионалног и локалног нивоа.

Подручја са заштићеним, уређеним и адекватно презентираним културним наслеђем ће јачати привлачност и конкурентност за инвестирање и развој туризма. Најзначајнији међу њима, који захтевају посебну пажњу су објекти под заштитом UNESCO са окружењем, национални паркови, паркови природе, заштићене целине старих градских језгара, подручја концентрације објеката средњовековног духовног и световног наслеђа, археолошких налазишта из праисторије и римског периода и др. Међу просторним целинама, односно културним пределима, приоритет треба да има спровођење мера заштите, развој и уређење манастира на Фрушкој Гори, манастира у Овчарско-кабларској клисури, Сремских Карловаца и Призрена.

2.3. Економско-регионална интерактивност

Економска повезаност и интерактивност треба да обезбеди да Република Србија у периоду до 2020. године буде просторно структурирана и економски развијена како би била конкурентна на међународном нивоу, социјално кохерентна и еколошки одржива. Ово значи неопходност мобилизирања територијалног капитала и потенцијала на одржив начин на већем делу територије Републике Србије, у складу са регионалним специфичностима и реалним капацитетима, уз истицање посебне улоге градова као носиоца развоја са њиховим функционалним окружењем. У том циљу нужно је умрежавање или кластерисање на нивоу развојних региона који ће имати капацитет, обавезу и одговорност унапређења регионалног развоја. Крупне просторне целине са својим карактеристичним географским, историјским, функционалним и културним карактеристикама су:

– Аутономна покрајина Војводина, са значајним хуманим, културним и економским капиталом, специфичном традицијом у производњи, и са квалитетним потенцијалима за развој интензивне, модерне пољопривреде, виноградарства, прерађивачке индустрије експортно оријентисане, саобраћајне привреде, туризма и развијеног сектора услуга. Неравномерност степена развијености појединих делова овог региона ће се решавати применом принципа децентрализације и полицентризма где ће већи градови и градска насеља као што су Суботица, Сомбор, Сремска Митровица, Панчево, Вршац, Зрењанин и Кикинда, имати улогу „мотора развоја” односно фокусних тачака око којих ће се груписати мање општине формирајући развојне регионе на читавој територији покрајине. Град Нови Сад ће имати улогу развојног центра на укрштању коридора X и VII уз претпостављено функционално повезивање са градом Београдом, чиме ће ово подручје представљати једну од „капија” у овом делу Европе, веома значајну за укупни развој Републике Србије;

– град Београд, најснажније административно и функционално подручје Републике Србије, са интелектуалним, научним и стручним капацитетима највишег ранга у Републици Србији, са релативно развијеном инфраструктуром и привредним потенцијалима посебно у сектору информационих технологија, комуникација и високоакумулативних индустрија, саобраћајне привреде и туризма, и нарочито значајном геостратешком позицијом на Дунаву и Сави. Обреновац, Лазаревац, Младеновац, чине констелацију урбаних центара са Београдом, који могу да групишу села и мање центре у свом функционалном окружењу, и да политиком децентрализације и полицентризма у већој мери активирају читаву територију града. У ширем регионалном смислу, повезујући се функционално са општинама Пећинци, Рума, Стара Пазова, Панчево, Смедерево, Смедеревска Паланка, Уб и Лајковац, и формирањем метрополитенске осовине са градом Новим Садом преко Инђије, град Београд ће да инструментализује своју позицију и капацитет једног од водећих метрополитена у овом делу Европе, захваљујући пре свега свом институционалном и кадровском капацитету, као и економском и културном потенцијалу;

– централна Србија, простор специфичног биолошког и културног диверзитета који чини централну осовину територијалне кохезије Републике Србије обухватајући Шумадију и брдско-планинска подручја југозападне Србије, од Шумадијске, Моравичке и Расинске до Рашке области. Овај простор, са градом Крагујевцем као највећим урбаним центром, и неколико мањих али веома значајних урбаних центара попут Смедерева и Пожаревца који су функционално снажније повезани са градом Београдом, затим Чачка, Краљева и Крушевца у западноморавском појасу, Јагодине, Ћуприје и Параћина у великоморавском појасу или Новог Пазара у Рашкој области, има одређене просторно-развојне потенцијале али и значајна ограничења која отежавају просторни развој ове макрорегионалне целине. Функционално повезивање општина у мање развојне регионе према географским, културним и економским специфичностима, од којих неке значајно заостају у развоју, и формирање полифункционалних региона (области), треба да помогне код развоја или преструктурирања привредне основе, као и јачања њихових социјалних и еколошких капацитета. Боље и одрживо коришћење постојећих индустријских капацитета око већих урбаних центара, у великој мери зависно од ограничених хидропотенцијала у једном делу овог региона, развој одрживог туризма на високим планинама, око манастира и у бањама, и специфично одржавање пољопривреде, рударства, ловства, шумарства и других активности зависних од осетљивих природних ресурса, као и развој мале привреде и културног туризма на подручју Рашке области, високопланинског туризма на Копаонику и Голији треба да помогну јачању привредног и социјалног развоја. Функционална подручја око већих урбаних центара, обухватајући и један део сеоских насеља, ће имати посебну улогу код усмерења регионалног развоја ове макрорегионалне целине Републике Србије;

– источна Србија, као целина изузетних природних али тешко угрожених демографских потенцијала, ће имати значајан проблем код обнове демографске структуре (укупни контингент, старосна, квалификациона) а кроз то и мобилизирања економских развојних пројеката. Простор веома богатог биолошког и културног диверзитета, ослоњен на реку Дунав са једне стране, прожет са трансдржавним системом карпатских планина и ограђен драгоценим природним резерватом Бељанице и Кучајских планина, уз значајни хидропотенцијал (река Тимок и др.) ће захтевати озбиљну и систематску организацију на регионалном нивоу која ће покренути веће развојне пројекте уз неопходност умрежавања општина око већих урбаних центара. Улога Зајечара је посебно важна имајући у виду капацитете за развој индустрије, енергетике и туризма у ширем окружењу, а улога Бора је важна уколико се развој рударства и пратећих индустрија оживи на одржив начин као и развој туризма на Црном Врху као комплементарна активност. Град Пожаревац и браничевско окружење и град Смедерево са подунавским окружењем, иако функционално и физички раздвојени од другог дела ове просторне целине, треба посматрати како са становишта његових привредних, културних и институционалних капацитета, тако и са становишта њихове потенцијалне улоге функционалног моста између града Београда и источног дела Србије. Ово претпоставља јачање саобраћајних и инфраструктурних веза, и пројекте у области привреде, саобраћајне привреде, енергетике, туризма и др. Неготин, Кладово и Мајданпек са својим специфичним културним и привредним обележјима треба да допринесу оживљавању просторног развоја ове макрорегионалне целине у сарадњи са регионалним центрима Зајечаром и Бором, али уз очекивану подршку Републике у првој фази ревитализације овог драгоценог граничног подручја Републике Србије, нарочито код јачања приступачности и заштите природних целина (Национални парк Ђердап, Ртањ, Бељаница и Кучајске планине). Трансгранични пројекти са партнерима из Румуније и Бугарске треба да имају значајну улогу у овом процесу просторног развоја источне Србије. На другој страни, статистичко придодавање поморавске области источној Србији треба да омогући да три важна урбана центра (Јагодина, Ћуприја и Параћин), јаче фунцкионално повезана у градску целину, и уз јачу улогу Деспотовца и Свилајнца подрже развој источне Србије, њено повезивање у правцу Коридора Х и повезивање у органску целину простора изузетних предеоних квалитета од Бељанице, Кучајских планина, Ресаве и Ресавске пећине, до манастира и других природних и културних ресурса за развој туризма високе класе, уз ограничење које представља војни полигон Пасуљанске ливаде;

– западна Србија, гранични простор махом брдско-планинског карактера на западу Србије, ослоњен на реку Дрину и на северу реку Саву, и упућен на активну функционалну сарадњу са општинама и регионима Републике Српске односно Босне и Херцеговине, садржи вредне природне целине попут Таре са Мокром Гором, Златибора, Златара и Ваљевских планина, изразито богатог биодиверзитета, али недовољно и неадекватно искоришћене за развој туризма или сточарства (Ваљевске планине). Слаба приступачност и функционална повезаност међу општинама ће се постепено елиминисати у чему ће важну улогу имати Република (у првој фази) али и градови попут Ужица, Лознице, Ваљева и Шапца. Поред специфичних видова пољопривреде, значајну улогу ће имати и ловство и шумарство, затим индустрија ослоњена на природне ресурсе или модерне технологије око већих градова, енергетика хидропотенцијала као и туризам високог стандарда планинских подручја који треба да потенцира конкурентност овог подручја у ширим оквирима. Енергетски потенцијали река Дрине и Саве као и рудни потенцијал Колубарског угљеног базена, туризам на Соколским планинама, Златибору, Златару и Тари са Мокром Гором, као и потенцијали Увца и функционалне везе са Голијом на јужној страни, и потенцијали Засавице и других природних целина на северној страни, захтевају добру функционалну повезаност са централном Србијом односно са АП Војводином која ће се остварити преко мањих развојно-функционалних региона. Због геоморфолошких особина западне Србије, значајну улогу треба да добију и мањи урбани центри попут Прибоја, Пријепоља, Нове Вароши или Бајине Баште;

– јужна Србија, као целина која има највеће просторно развојне проблеме, захтеваће највеће интервенције и подршку Републике. Овим треба да се регенерише хумани капитал у већем броју општина али и преусмери економски и социјални развој ка вишем нивоу од досадашњег. Заостала привредна структура, гашење највећег броја привредних јединица, енормни социјални проблеми, специфични проблеми општина са доминантно албанским становништвом, проблеми граничног појаса и други озбиљни проблеми захтеваће средства и квалитетну организацију на регионалном нивоу како би се простор Пиротске, Понишавске и Топличке, као и Јабланичко и Пчињске области рехабилитовао и тако допринео већој територијалној кохезији Републике Србије. Улога урбаних центара Ниша, Лесковца и Врања биће пресудна код организације и реализације пројеката регионалног развоја, уз претпостављено активно учешће и функционално повезивање општина овог дела Републике Србије. Посебна пажња ће бити посвећена привредном јачању Прокупља на стратешки осетљивом простору према АП Косово и Метохија. Подршка јачању приступачности, развоју модерне индустријске производње, ослоњене на природне ресурсе овог подручја као што је лежиште фосфатне руде „Лисина”, веће и одрживо коришћење шумских и водних ресурса, активирање туризма ослоњеног на планинска подручја Власине и Крајишта, Суве и Сврљишке планине, Радана и Соколовице са Ђавољом вароши, Царичиним градом и бањама у окружењу и, нарочито, Старе планине (јужна страна) у кооперацији са бугарском страном, биће неопходна у првом периоду развоја уз активно повезивање свих актера на овом подручју;

– Аутономна покрајина Косово и Метохија, макрорегионална аутономна целина са статусом дефинисаним Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, оствариће јаке функционалне везе са другим деловима Републике Србије. Ове везе ће бити потенциране јачањем саобраћајних и инфраструктурних веза како би се развили пољопривредни, енергетски, индустријски и туристички потенцијали овог подручја богатог културног наслеђа али оптерећеног економским и социјалним проблемима. Три географске и функционалне подцелине, Косово, Метохија и Косовско Поморавље, са већим урбаним центрима као што су Пећ, Ђаковица и Призрен у Метохији, Косовска Митровица и Приштина на Косову и Гњилане у Косовском Поморављу, засниваће свој просторни развој према ресурсима којима располажу, међу којима се истичу значајна лежишта лигнита као и лежишта олова и цинка и напокон, изузетна изворишта шарских вода. Посебна пажња ће бити посвећена енклавама са доминантно српским становништвом, као и заштити српског културног наслеђа са изузетним духовним и културним вредностима манастира Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, и др. и духовне и урбане културе у Призрену пре свега. Просторни развој ове покрајине увелико ће зависити од остварења сарадње унутар Републике Србије и од усклађивања будућих програма просторног развоја.

Просторна интеграција и функционална повезаност регионалних целина, нужна за остварење веће територијалне кохезије Републике и за јачање развојних капацитета и веће конкурентности свих њених саставних делова, упућује на идентификацију развојних појасева који су већ формирани или очекивани у будућности. У том погледу три развојна појаса ће бити доминантна:

– дунавски појас, односно шири простор функционално упућен или повезан на реку Дунав, укључујући и појас дуж реке Саве. Простор који је нераскидиво везан са Подунављем на западу, у правцу Мађарске, Хрватске, Словачке, Аустрије и Немачке, и на истоку, у правцу Бугарске, Румуније, Украјине и Молдавије, представља кључну развојну осовину за просторну интеграцију Републике Србије са Европом. Привреда, саобраћај, туризам, културна сарадња и други облици повезивања становништва дуж ове развојне осовине, подржаваће планови и пројекти везани за Коридор VII, односно заједничка стратегија развоја заснована на међудржавној сарадњи дунавских држава и региона. Кључне тачке на овом развојном правцу ће бити дунавске капије, односно градови Нови Сад, Београд, Панчево и Смедерево са својим лучким потенцијалним и другим системима ослоњеним на реку Дунав. Посебну улогу у том систему треба да има и Лука Београд као логистички центар за организацију и дистрибуцију интегралног транспорта, функционално повезана са лукама у Новом Саду, Панчеву и Смедереву. Осим саобраћаја важно место ће имати и пројекти и кооперација у заштити природних и културних добара између Републике Србије и Републике Хрватске у зони Апатина и Сомбора, односно Осијека, и националних паркова Ђердап и Гвоздена врата (Portille de Fer) између Републике Србије и Румуније;

– појас Коридора X дуж Мораве, који повезује најразвијеније делове и урбане центре Републике Србије, са перспективом повезивања Републике Србије у правцу севера (ка чвору у Будимпешти) и југа (ка Скопљу и Солуну). Индустрија, туризам и савремене услуге су концентрисани у овом појасу и биће даље развијани на принципима одрживог развоја и чинити кохезиону кичму Републике. У том погледу нарочити нагласак ће бити на развоју интегралног система уређења и коришћења долине Велике Мораве и јачању развојних капацитета у том појасу. Довршетак Коридора X на јужном правцу и квалитетно повезивање са локалним и регионалним целинама ће бити просторно развојни приоритет, где ће највећи урбани центри Нови Сад, Београд, Крагујевац и Ниш бити кључни са становишта развоја интегралног транспорта и укупне привреде. Мањи урбани центри попут Суботице, Панчева, Смедерева, трограђа Јагодина – Ћуприја – Параћин, Лесковца и Врања употпуниће развојни капацитет ове осовине;

– појас Западне Мораве ка Коридору X дуж Нишаве, који до сада није био довољно артикулисан и повезан, тражиће додатна улагања како на правцу дуж Западне Мораве тако и на довршетку коридора Xc од Ниша до Димитровграда. Овај појас јача могућност просторне интеграције Републике Србије у правцу Босне и Херцеговине на западу односно Бугарске и Коридора IV на истоку. Развој туризма, индустрије, шумарства и мањих привредних грана ослоњених на овај појас, допринеће и укупном просторном развоју западне и источне Србије. Улога урбаних центара дуж овог појаса, Ужица, Чачка, Краљева, Крушевца, Ниша и Пирота, ће бити од значаја за активирање привредних потенцијала и мобилизирање територијалног капитала од интереса за укупни просторни развој Републике Србије.

Поред ова три доминантна појаса развојну улогу треба да стекну и појас дуж реке Тисе, са пет слабо развијених општина и могућом већом улогом Сенте, као и појас на правцу Београд – Пожега – Јужни Јадран који ће бити више артикулисан изградњом аутопута у будућности и усмерен у правцу кооперације са Црном Гором, односно луком Бар, повезујући Коридор IV у Румунији са Баријем у Италији. За просторни развој Републике Србије од значаја ће бити и карактеристичне целине и објекти апсолутног или релативног идентитета који се препознају, афирмишу или идентификују на регионалном, националном или међународном нивоу, као што су:

– урбани центри и њихова средишта са својом специфичном улогом у идентификацији и афирмацији урбане културе;

– тачке укрштања коридора VII и X – „црвене тачке” (Нови Сад, Београд и Бешка) које по значају омогућавају интензивнији развој туристичких, привредних и саобраћајних активности и услуга;

– стратешки објекти у енергетици (хидроцентрале, капитални рударски басени), саобраћају (луке, аеродроми, гранични прелази), одбрамбеној активности (велики полигони) и сл.;

– објекти културног и природног наслеђа заштићени према међународним (UNESCO, Рамсарска конвенција и сл.) или националним стандардима;

– објекти социјалне инфраструктуре од националног значаја (здравство, високо школство, култура, спорт);

– симболи државности, који обележавају државни идентитет везани за историју, духовност, геостратешки положај или достигнућа у развоју;

– преко регионалних просторних планова биће неопходно идентификовати репере регионалног идентитета (културне, историјске, природне, привредне брендове) преко којих ће се препознавати и афирмисати специфичност појединих региона.

2.4. Концептуални оквир и коришћење територијалног капитала Републике Србије и њених регионалних целина

Обнова стратешког мишљења, истраживања и управљања у Републици Србији, поред општих принципа који се дефинишу за већи број области, односно, за вођење планско-развојних и других стратешких политика треба да се заснива на неколико битних постулата:

– увођење просторних аспеката у све националне секторске политике, односно, у припремање, доношење и остваривање стратешких развојних одлука;

– остваривање равнотеже између економске, социјалне и територијалне кохезије, како би се ублажило дејство агресивног постсоцијалистичког тржишта на разне социјалне, територијалне и културне системе и ресурсе;

– заснованост регионалних и локалних планова развоја и заштите, као и других стратешких докумената (мастер планова итд) на републичком просторном оквиру, и интегрално управљање територијалним развојем Републике Србије на суб-националним управљачким нивоима;

– припремање, доношење и остваривање координираних одлука у складу са општим захтевом да се постигне што равномернији просторни (територијални, регионални и сл.) распоред становништва и активности;

– императив остваривања помака „од владања ка управљању” у одлучивању и стратешком управљању, као врховним принципом управљања просторним развојем, заснован на компетентном знању и партиципацији широког круга актера;

– приоритетна заштита јавних простора, и спречавања апропријације јавних простора за приватне (индивидуалне) сврхе уз неадекватну надокнаду, или без икакве надокнаде. Посебно, спречавање распродаје јавне имовине која чини кључне елементе територијалног капитала Републике Србије, односно, спречавање продаје која представља сметњу рационалном коришћењу њених ресурса и потенцијала, односно, одржавању и јачању конкурентске способности Републике Србије у међународној економској, политичкој, културној и другој утакмици;

– настојање ка што мањем степену социјалног искључивања у апропријацији јавних простора, односно, на што мањем степену смањивања егзистенцијалних и развојних шанси за све социјалне групе и територијалне ентитете;

– постизање равнотеже између „инпута” и „аутпута”: смањивање јединичне употребе ресурса (природних, људских, производних, територијалних и др.) у стварању производа и услуга, и напоредо смањивање степена загађености животне средине у односу на остварену производњу и услуге, у складу са просторно-еколошким капацитетима.

Концепција коришћења територијалног капитала

Стратешки циљеви коришћења „тврдог територијалног капитала” обухватају:

– у односу на геостратешку позицију Републике Србије, боље коришћење просторног положаја Републике Србије у ширем подручју „укрштања” европских коридора VII и X, у односу на сада низак степен његовог коришћења. Приоритет има стратешка оријентација на што бољи и квалитетнији саобраћајни приступ Солунском заливу, а затим и Јужном Јадрану, како би се што боље искористила позиција Републике Србије у односу на шире регионално окружење (Средња Европа, западна обала Црног мора и др). Приоритет има и обнова постојеће техничке инфраструктуре, односно, изградња нове, на наведеним правцима. У томе, стратешка контрола јужног правца (ширег регионалног подручја Бујановца и Прешева) има приоритет;

– за оптимално комбиновано коришћење европских Коридора VII и Коридора X неопходно је рехабилитовати дунавски простор, што обухвата: комплетирање постојећих и изградња нових, адекватних терминала за интермодални саобраћај (повезивање разних видова саобраћаја); даља имплементација речног информационог сервиса (РИС) на међународним пловним путевима; обнова мостова и изградња нових; реконструкција бродских преводница Ђердап I и II; чишћење корита Дунава од потопљених пловила (немачке флоте, хаваријских удеса итд.); уређење корита Дунава;

– развој акционог подручја, односно, даљу концентрацију и поларизацију активности и становништва на подручју између Новог Сада, Београда и других урбаних центара у функционалном окружењу, треба уравнотежити у односу на развој других делова Републике Србије, а у првом реду у односу на развој градских и регионалних подручја изван овог подручја који имају знатније развојне потенцијале. У овим градовима и подручјима, приоритет има њихова реиндустријализација, комбинованим активирањем односно коришћењем нових (гринфилд) и напуштених – раније коришћених и других локација (браунфилд), на принципу „одрживе производње и бизниса”, нарочито у градовима средње величине и њиховим регионалним подручјима;

– у наведеним оквирима, приоритетно је искористити: релативно повољан просторни распоред градова средње величине, који, уз одговарајућу просторно-развојну политику, могу преузети улогу будућих урбаних центара развоја; велике могућности обнављања запуштеног и/или недовољно одржаваног грађевинског фонда у градовима; и релативну очуваност физичке средине у појединим мањим градским центрима и варошима, као фактор могућног новог продуктивног инвестирања и привлачења радно способног становништва. Такође треба користити и потенцијале већих регионалних центара (Крагујевац, Ужице, Зајечар, Ниш, Косовска Митровица), са циљем да се постигне укупан полицентрични развој, односно, да се успостави контратежа даљој концентрацији активности и становништва на мањем делу простора Републике Србије;

– у погледу организације и уређења простора у ужем смислу, стратешки циљеви обухватају: смањивање неравномерности демографског раста, разлика у општем степену развијености, запосленост, инвестиција, развијености јавних служби и изграђености техничке инфраструктуре; дефинитивна елиминација неконтролисане и/или непланске изградње и другог сличног запоседања простора и, нарочито, узурпације јавног простора за приватне сврхе и намене; поправљање опште запуштености и неуређености простора; пораст квалитета природног и изграђеног („културног”) пејсажа, као и побољшање културе грађења; пораст хигијенске и друге комуналне уређености; заустављање неконтролисаног раста предграђа градова и вароши, изразито неповољног са становишта саобраћајне, енергетске, комуналне и друге одрживости;

– међу огромним деловима напуштених односно неактивираних подручја, нарочито руралних, треба изабрати она која су приоритетна за демографску, привредну, културну и другу обнову и рехабилитацију. Овде се треба држати принципа изразите селективности, односно да се расположива, а ефективно скромна, средства употребе на оно што је најпрече.

2.5. Институционална одговорност

Успешан просторни развој Републике Србије, зависиће од начина управљања просторним развојем. У том погледу инструменти управљања просторним развојем ће бити преиспитани, модернизовани и рационализовани до оног степена који обезбеђује већу отвореност, ефикасност, поузданост и учешће свих актера код доношења одлука. Начин управљања просторним развојем у Републици Србији нарочито ће зависити од оствареног степена децентрализације, односно од степена преношења надлежности и одговорности на регионални ниво, као и од оспособљености и обезбеђења одговарајућих инструмената за остварење квалитетнијег просторног развоја општина и регионалних целина. Преношењем надлежности са републичког нивоа (тзв. „Омнибус закон” из 2002. године) АП Војводина активно решава проблеме просторног развоја на регионалном нивоу преко својих институција надлежних за регионално и локално планирање просторног развоја. Према томе, Република Србија ће:

– развити логистичку и другу подршку локалним самоуправама која ће им помоћи да у пуној мери искористе своја права, и испуне обавезе које проистичу из значајних надлежности које закон дефинише;

– развити информациону основу која обухвата имовинске, функционалне и друге податке о целокупном простору општине/града, релевантне политике, стратегије, програме и планове и све друге информације које су од интереса за актуелне и будуће актере просторног развоја и грађане;

– развити сервисне функције општине/града као центра који обједињава све актере просторног развоја, повезује их са спољним партнерима (интра и интеррегионална координација). Формирају се агенције и друге беспрофитне организације које воде инвеститоре кроз административни поступак улагања и грађења, и доприносе конкурентности и атрактивности територије општине и града као места за квалитетан живот и профитабилно привређивање.

– развити инструменте административне присиле у спровођењу закона, стандарда, државних и локалних прописа, и свих аката који имају снагу плана (стратегије, просторни и урбанистички планови, грађевинске и друге дозволе, спречавање бесправне изградње, итд.). У одговарајућим областима релевантним за просторни развој, инструменте развијати на нивоу Републике, али и на нивоу локалних самоуправа;

– развити инструменте административно устројених и селективних стимулација и дестимулација којима се усмеравају активности грађења и уређења простора, на пољу привређивања, социјалне заштите, културе, заштите средине и другим областима у којима је надлежна општина/град. Инструменти као што су фискална политика, локалне таксе, бенефиције у кредитирању, приоритети у коришћењу јавних добара, итд, ослањају се на средства Републике, региона, града, општине и међународне заједнице, а по правилу су подржани и интересима привреде. Ради се о инструментима компензације интереса (вертикално од Републике до општине и хоризонтално унутар и изван региона).

– институционализовати различите форме партнерства јавног и приватног сектора, односно државе (од Републике до општине) као формалног заступника јавног добра, и приватне иницијативе (привредних субјеката, грађана и других актера), у форми заједничког улагања, учешћа у натури (непокретна и покретна добра), беспрофитног рада, заједничког газдовања јавним и приватним добром, и друго;

– развити законом прописане али и локално условљене и неформалне облике партиципације у процесу одлучивања (грађани и њихова удружења, актери просторног развоја, удружења и политичке странке), чиме се разрешава конфликт на релацији јавно – приватно, смањује отпор развојним иницијативама, и ствара подршка реализацији политика, стратегија и планова које се на овај начин доносе;

– развити инструменте комуникације и сарадње, вертикално према региону и Републици, и хоризонтално на нивоу окружења и прекограничне сарадње, без којих није могуће реализовати принципе децентрализације, као ни претходно наведене циљеве.

IV. РЕГИОНАЛНИ РАЗВОЈ

1. Децентрализација и регионални развој

Феномен регионалне неравномерности је присутан у већини земаља и изражава се као однос развијених и неразвијених подручја. По томе Република Србија није изузетак. Генерално, регионални развој земље добија многе особености развоја привреде у целини. Друштвене, економске, демографске, инфраструктурне, социјалне и еколошке промене унутар подручја Републике Србије у периоду 2001-2009. година нарасле су до екстремних вредности и узроковале су веће регионалне диспропорције. Неравномерност се не огледа само у економским индикаторима (дохотку, заради), већ и у другим показатељима рада и животног стандарда. Посебно важан сегмент су друштвени и социјални аспект неравномерног развоја подручја (региона, области) који се мере и тумаче преко основних и пратећих индикатора сиромаштва, просторне приступачности, социјалне искључености, доступности институција супраструктуре, демографских карактеристика, инфраструктурних потенцијала, еколошких предиспозиција и сл.

Вишедеценијска регионална поларизованост изазвала је бројне структурне регионалне неравнотеже у Републици Србији. Привредне гране су регионално неповезане, при чему су неразвијена подручја скоро заобиђена у индустријализацији. Важно је напоменути да се регионална поларизованост, а посебно статус неразвијених подручја, није током деценија битније промениo. Предност развијенијих крајева Републике Србије је у релативном већем дохотку по становнику, запослености, у створеним предусловима савременог развоја, изграђеној инфраструктури, положају на међународним осовинама развоја и искуствима у индустријализацији. Насупрот овом, неразвијена подручја суочена су са одсуством економске компензације и системске солидарности.

Период транзиције је додатно нијансирао разлике у регионалној развијености. Управљање регионалним развојем било је неопходно институционализовати, редефинисати улогу државе у циљу унапређивања регионалног развоја кроз примену нових концепција развојних политика за отклањање или бар смањивање последица транзиције. На ниво раста незапослености, пад дохотка становништва, процес приватизације и капитална улагања утицали су различити фактори: привлачност за инвестиције, мрежа саобраћајних коридора, положај уз границу, технолошке иновације, производни капацитети, социјалне прилике, велика улагања на одређеној локацији, друштвена диспонираност за увођење новина и остваривање напретка. Наглашена регионална поларизација која, у неким облицима, прелази друштвено рационалне границе, посебно је изражена на релацији између: економске диспропорције између дунавско-савске агломерације (Београд и Нови Сад) и осталог подручја; између развијених и неразвијених подручја (компактно неразвијено јужно и југозападно подручје, пригранично, као и општине и српске заједнице АП Косово и Метохија); унутаррегионалне, демографско-економске диференцијације са атомизацијом (уситњавањем) насеља на неразвијеном подручју. Различита поларизација говори о вишедимензионалној регионалној неравномерности у Републици Србији.

Институционалне узроке пораста регионалних диспаритета треба тражити у некоординацији секторске и регионалне политике, а с друге стране, препуштањем развоја неразвијених слободном тржишту без изграђених институција. Ово је водило поларизацији и продубљивању њихових проблема, усмеравајући привредне и друштвене активности и становништво у развијене регионе и урбане агломерације, што је резултирало популационом и економском суперконцентрацијом. Разлике су у великој мери резултат регионалних специфичности, нарочито структуре привреде која утиче на лакше или теже прилагођавање текућим привредним и друштвеним променама. Разлике су се показале у редоследу предузетих транзиционих мера и динамици њиховог спровођења.

Десетогодишње искуство показује да је транзиција велики „друштвени инжењеринг” у којем држава треба да учини оно што тржиште није могло само, или то није могло у кратком периоду. Процес отклањања регионалних разлика је тежак, скуп и спор. Не могу се очекивати брзи и лаки успеси. У том контексту, избор механизама и инструмената вођења регионалне политике осетљив је на политичке и опште друштвене прилике које детерминишу уређење законског оквира и почетак рада регионалних институција. Осим текућег прилагођавања, неопходно је остварити и дубље друштвено-економске промене у регионалним структурама, као и институционализацију регионалне политике у њена три базна сегмента – регионализација, институције и подстицајна политика.

Суштина савременог подизања економске али и социјалне, друштвене, институционалне, научне, културне и сваке друге развојне димензије односи се на економску политику интеграције. Овај нови концепт треба да омогући складнији регионални развој. Модерна улога државе огледа се у томе да успостави институције које уједињују, инфраструктуру која повезује и интервенцију мерама које су директне (усмерене), како би се обезбедио и постигао интегрални развој и развој региона.

У периоду реализације овог просторног плана, кључни елемент развојних политика представљаће процес интеграције – економске (у глобалну привреду, или повезивање мање развијених са просперитетним регионима), политичке (улазак у EУ), инфраструктурне (јаче повезивање удаљених крајева унутар земље или између држава), социјалне (укључивање маргиналних социјалних група у друштвене токове), институционалне (повезивање и сарадња више нивоа власти у циљу дефинисања и спровођења развојних политика) и др. Регионално повезивање (интеграција), урбанизација и регионални развој три су сегмента на којима државе треба да инсистирају приликом разматрања могућности за економски раст. Наиме, за постизање циља неопходно је извршити неколико „географских промена” – повећати густину, смањити раздаљину и ублажити одвојеност од окружења.

1.1. Регионална организација Републике Србије

Регионални развој и проблематика регионалне организације у Републици Србији нису никада имали адекватну позицију у хијерархији развојних циљева државе. Политика регионалног развоја Републике Србије вођена протеклих деценија углавном се заснивала на подстицању недовољно развијених подручја (општина), што се, пре свега, манифестовало кроз дефинисање краткорочних подстицајних механизама за које су се издвајала одређена финансијска средства. Досадашњи концепт регионалног развоја карактерише одсуство интегралног приступа развоју и координисане активности ресорних министарстава и других институција у чијој је надлежности била проблематика регионалног развоја. Ефекти економске дисторзије 1990-их година, појава нових економско-привредних девастираних подручја у транзиционом периоду 2001 – 2008. година и светска економска криза (2008 – 2009. година), само су још више допринели продубљивању изражених вишегодишњих регионалних диспропорција.

Разлике у нивоу развијености појединих подручја у Републици Србији су међу највишима у европским оквирима и односе се на све аспекте развијености (људски, привредни, социјални и др.).

Република Србија има три нивоа јавне администрације – централни (републички), покрајински и општински. Садашња територијална организација Републике Србије уобличена је Уставом Републике Србије12, Законом о територијалној организацији Републике Србије13 и Уредбом о начину вршења послова министарстава и посебних организација ван њиховог седишта14. Организациону структуру Републике Србије чине две аутономне покрајине – АП Војводина и АП Косово и Метохија15 – 193 општине, 23 града16, град Београд и 29 управних округа17. Све ово указује да Република Србија има модел асиметричне територијалне организације, где заједно са општим принципима два нивоа управе (централне и локалне), коегзистира, али само у специфичном простору, мезо-управа (аутономна покрајина) која ужива посебан статус.

Искуства европских земаља показују да регионализација представља ефикасан инструмент управљања државом, метод бржег развоја региона и јак контролни инструмент успостављања равнотеже регионалних развојних диспаритета. Регионализација је постала основни метод ЕУ за јачање интеграционих процеса и за реализацију заједничких великих пројеката, размену знања и искустава. Земље ЕУ су увеле систем НСТЈ класификације18, у циљу прикупљања статистичких података за регионе (планско-статистички и развојни региони), на основу којих се врши дефинисање одговарајућих регионалних индикатора неопходних за праћење и анализирање регионалних диспропорција и класификацију региона за коришћење финансијских средстава из структурних фондова ЕУ. Овакви региони не морају да буду административне јединице, али границе таквих јединица у земљама чланицама ЕУ прате и административне поделе. Зато су, и пре ширења Европске уније 2004. године, тадашње земље кандидати настојале да своје системе локалне самоуправе прилагоде статистичким регионима НСТЈ система којим се препоручује и обнављање система регионализма и територијалних подела. Како се ова тенденција намеће и као обавеза Републике Србије у процесу придруживања Европској унији отварана су питања територијалног развоја и регионализације.

Усвајањем Закона о регионалном развоју19 направљен је први корак у успостављању ефикасне регионалне организације државе.

Закон омогућава успостављање региона и области, али не као административних региона са правним субјективитетом, већ као функционалних територијалних целина за потребе планирања и спровођења политике регионалног развоја, у складу са номенклатуром статистичких територијалних целина 2 (НСТЈ-2), односно целина 3 (НСТЈ-3). Уредбом о номенклатури статистичких територијалних јединица20 утврђени су критеријуми по којима се врши груписање по три нивоа (НСТЈ-1 између три и седам милиона становника, НСТЈ-2 између 800.000 и три милиона становника, НСТЈ-3
између 150.000 и 800.000 становника). Критеријуми према којима се врши груписање нивоа НСТЈ базирају се на општим критеријумима који су утврђени стандардима Европске уније, и то: број становника, геополитичка позиција, природни потенцијали, постојећа територијална организација и културно-историјско наслеђе. На основу примене критеријума ове уредбе, у Републици Србији се на нивоу НСТЈ-1 образују следеће функционалне целине:

– Србија – север је јединица у чији састав улази Београдски регион и Регион Војводине;

– Србија – југ је јединица на нивоу НСТЈ-1 у чији састав улазе Регион Шумадија и западна Србија, Регион јужна и источна Србија и Регион Косово и Метохија.

Законом је предвиђено да сваки регион оснује регионални развојни савет састављен од представника покрајинске, локалне и градске управе, цивилног сектора и представника Владе који имају саветодавну улогу у доношењу и имплементацији политике регионалног развоја. У сваком региону оснива се регионална развојна агенција која спроводи политику регионалног развоја на нивоу региона. Сви региони испуњавају услове да се третирају као економски региони, с обзиром да су привредно и географски заокружени и располажу природним и људским ресурсима, што им омогућава стварање јачих жаришта раста и одговарајућу диверзификацију производње. Ово је основа за територијалну поделу рада и производну специјализацију међу регионима. Имајући у виду асиметричну организациону структуру државне администрације, процес успостављања рационалне и ефикасне институционалне мреже која би омогућила спровођење усклађене политике регионалног, просторног и одрживог развоја, истиче неколико отворених питања:

– прво, развојна улога градова у територијалној организацији Републике Србије. Дијаметрално супротни токови у појединим подручјима Републике Србије у свим сферама друштва и економије који трају већ деценијама, резултирали су њиховом демографском пустошењу који прети виталном опстанку појединих општина. Наиме, постоје локалне самоуправе које немају људски потенцијал и материјално су „истрошене” за обезбеђивање квалитетних услова за живот и рад становништва, док су на другој страни градови који се услед концентрације становништва шире и функционално „траже” нову организацију, у виду формирања општина унутар њихових граница;

– друго, фискални капацитет, привредна и социјална активност општине треба да омогући и оправда њен статус. Класичан пример за ово је општина Црна Трава која са свега 2000 становника реално нема могућности, ни људских ни материјалних, да обезбеди све функције које имају локалне самоуправе. Административни центри (постојећи или они будући) морају да имају институционалне, привредне и кадровске капацитете како би пружили одговарајући ниво услуга, обезбедили конкурентне факторе за привлачење инвестиција и тиме унапређивали квалитет живота и рада на локалном нивоу;

– треће, залагање за територијалну поделу на три нивоа треба да обезбеди вишестепени развој Републике Србије. Стварање развојних осовина у директној је зависности од изградње инфраструктуре коридора и јачање регионалних универзитетских центара и њиховог стратешког повезивања са градом Београдом. Подручја ван осовина развоја и без изграђене инфраструктурне „капиларне мреже” биће суочена са депопулацијом, заосталошћу, неефикасношћу и нерационалним трошењем ресурса.

Табела 8. Просторни индикатори развијености региона Републике Србије НСТЈ-2 нивоа

Извор: Републички завод за развој (РЗР) и Републички завод за статистику (РЗС)

Основни циљ је успостављање ефикасне регионалне организације и координисане регионалне политике (која одговара препорукама ЕУ), чиме ће се омогућити равномернији регионални развој и већи степен територијалне кохезије.

Оперативни циљеви треба да допринесу очувању постојеће структуре насеља, осавремењавању инфраструктуре, очувању културног наслеђа и одговарајућег нивоа знања на ширим подручјима Републике Србије. Овако дефинисани циљеви подразумевају:

– заокружење регионалне институционалне изградње;

– процес децентрализације;

– смањење регионалних и унутаррегионалних неравномерности и сиромаштва;

– подизање регионалне конкурентности која зависи од степена активирања територијалног капитала и мобилизирања територијалних потенцијала појединих региона;

– ефикасно усмеравање процеса урбанизације;

– комплетирање инфраструктурне и социјалне супраструктуре као једне од основних претпоставки ефикаснијег управљања развојем и простором;

– развијање механизама стратешког планирања на свим нивоима управљања регионалним развојем.

Концепција просторног развоја регионалне организације – према позитивним искуствима европских држава али и Републике Србије, регионализацију треба прихватити као ефикасан инструмент државне управе за уравнотежење регионалног развоја појединих делова Републике, структурно прилагођавање региона према интересима регионалне заједнице односно становништва које је насељава, ефикаснији регионални развој и већу конкурентност региона на основу територијалног капитала и реалних потенцијала које поседује и одрживи развој и уређење територије у складу са њеним идентитетом, традицијом и специфичним начелима и потребама одбране земље. Регионализација Републике Србије ће да представља начин управљања државом којим треба да се постигне већи степен територијалне кохезије али истовремено и њен убрзанији развој и већа конкурентност. Истовремено то ће да буде пут којим ће бити обезбеђен демократични систем интересног организовања територије на нивоу већих или мањих регионалних целина а тиме и пут до правилнијег и правичнијег располагања ресурсима и средствима.

Достизање наведених циљева и остварење наведене концепције просторног развоја Републике Србије ће у највећој мери да зависи од разврставања и степеновања надлежности, права, обавеза и одговорности њених територијалних јединица: од нивоа државе до нивоа локалне заједнице. Елементарни постулат ове стратегије је да добробит треба да буде на страни грађана као свесних и активних учесника у развоју територије на којој живе, што подразумева како територију локалне заједнице тако и државе у којој се локална заједница налази. Ради тога, нужно је да грађани имају могућност, право и обавезу да одлучују о просторном развоју своје територије (насеље и припадајући атар), али и да учествују у одлучивању о просторном развоју свога региона и своје државе.

Обрнуто, држава (Република Србија) велики део надлежности које данас има не може да оствари, како ради нагомиланих проблема социјалног, економског и физичко-еколошког развоја, тако и ради њихове распрострањености, али и ради велике дистанце између центра одлучивања и грађана чија судбина зависи од тих одлука. Према принципу супсидијарности, тежећи да део надлежности пренесе на нижи ниво и одлучивање приближи грађанима, држава има две могућности да их пренесе на ниво данашњих градова и општина или да их пренесе на ниво нижи од државног, а виши од општинског. Пошто супсидијарност значи и обрнут поступак, локална заједница може реализацију својих развојних идеја да понуди и средњем нивоу, уколико постоји (АП Војводина и град Београд), уместо да све преноси на државу, односно покрајину.

Преношењем надлежности на ниво нижи од државног Република Србија ће ући у процес постепене децентрализације, док ће локалне заједнице уступањем дела надлежности вишем нивоу природним путем доћи до система регионализације. У том смислу регион треба схватити као територијалну јединицу у којој је могуће артикулисати заједничке проблеме, интересе и пројекте локалних заједница или већих територијалних целина, и у којој постоје већи институционални, финансијски и стручни капацитети за дефинисање и реализацију и већих развојних пројеката. Локална заједница код тога задржава право иницијативе и учешћа док држава има право и обавезу да обезбеђује законске, макроекономске и финансијске оквире и подршку за остварење ових пројеката.

Подела државе на регионе и области ће бити инструмент за уравнотежен и полицентричан регионални развој Републике Србије. Ефикасна регионална организација Републике Србије обезбедиће већи степен територијалне кохезије, уз убрзанији развој и већу конкурентност. Регионализација је пут којим се обезбеђује демократичан систем интересног организовања територије на нивоу региона и округа, а тиме и пут до правилнијег и правичнијег располагања ресурсима и средствима. Региони и области могу да дефинишу и остварују своје краткорочне и дугорочне стратешке циљеве развоја, да препознају потребе грађана и брже и ефикасније решавају проблеме. Истовремено, на тај начин стичу се услови за јасније и ефикасније дефинисање пројеката са којима региони, уз равноправну сарадњу са областима, могу да конкуришу код међународних фондова. С аспекта регионалног и просторног развоја, посебан значај имају области НСТЈ-3, с обзиром да неке од њих немају довољан демографски, природни и створени потенцијал (привредни, инфраструктурни, итд.) за комплексан самостални развој.

У ком ће се правцу одвијати даљи процес регионализације и да ли ће у децентрализованом систему региони постати средњи ниво територијалне организације зависиће од бројних фактора (политичких, економских, функционалних, друштвених и сл.). Ако се узме у обзир да је прва фаза реформе локалне самоуправе и децентрализације започета тек 2002. године доношењем Закона о локалној самоуправи21, а да су поједине нове земље чланице ЕУ систем локалне самоуправе, територијалне организације и регионализације унапређивале у неколико циклуса (скоро 15 година), свакако да ће европски трендови и прикључење НСТЈ систему, уз уважавање властитих специфичности, утицати и на наведене процесе у Републици Србији.

Када Република Србија добије статус земље кандидата за улазак у ЕУ, преузеће обавезу усвајања acquis communautaire (АС) који се односи на структурне инструменте Кохезионе политике ЕУ. То се, пре свега, односи на изградњу децентрализованог система имплементације фондова ЕУ. Према одредбама Уредбе Европске комисије о коришћењу IPA средстава, процес децентрализације управљања фондовима у претприступном периоду односи се само на поделу надлежности између Европске комисије и Владе земље кориснице средстава, али не и на даљу децентрализацију надлежности у управљању фондовима ЕУ унутар земље кориснице. Након приступања ЕУ надлежности у управљању фондовима могу бити даље децентрализоване у оквиру државе уз испуњење кључног услова да постоји административна способност за обављање наведених послова на регионалном нивоу. Уколико не постоји изграђена административна способност на регионалном нивоу, управљање средствима структурних фондова остаје на нивоу централне власти.

Такође, неопходно је темељно размотрити и преуредити и питања броја нивоа локалних самоуправа у Републици Србији и могућности за диверзификацију њиховог положаја и надлежности, јер се у укупној анализи територијалног аспекта развоја не може заобићи ни локални ниво. Територијална реформа мора се посматрати у оквиру ширег социоекономског контекста – различите надлежности општина служе задовољавању интерних различитости унутар дате државе. У систему статистичких територијалних јединица ЕУ користе се два нивоа локалних административних јединица LAU1 и LAU2 (Local Administrative Unit). Решења за локални ниво треба постепено прилагођавати НСТЈ класификацији. Локални нивои су веома важни приликом оцене унутрашње хомогености појединачних региона/области и при томе је неопходно примењивати децентрализовани принцип и оспособљавати органе локалних самоуправа за предузимање адекватних подстицајних мера и афирмацију локалних иницијатива, чијом би се применом лакше и уз директну контролу дошло до одговарајућих резултата усаглашених са локалним потребама.

Стратешки приоритети – пројекти до 2014. су:

– завршетак усклађеног и целовитог институционалног оквира за управљање регионалном политиком. Решавање нагомиланих регионалних диспропорција јесте дугорочан и захтеван подухват, који захтева јаку, ефикасну и стабилну правну и институционалну инфраструктуру. Имплементацијом закона донеће се подзаконска акта којима ће се дефинисати неопходни критеријуми, методологија и инструменти мерења регионалне развијености, прецизирати механизми регионалне политике, даље унапређивати регионализација по НСТЈ класификацији, одредити надлежности институција, финансирање, програмска документа, систем подстицајних мера;

– успостављање подстицајних механизама за вођење ефикасне регионалне политике, посебно подстицање бржег развоја подручја са посебним развојним проблемима. Спровођење политике регионалног развоја захтева разрађен систем (по вертикали и хоризонтали) координације активности на спровођењу стратешких циљева на централном, регионалном и локалном нивоу, уз стицање специфичних знања и вештина која се односе на циклус развојне политике, а представљају веома важан предуслов за финансирање пројеката из фондова ЕУ, како у претприступном периоду, тако и након приступања Европској унији;

– ефикасна употреба фондова ЕУ намењених регионалном развоју. У том контексту, решавање заједничких развојних потреба региона путем прекограничне и међурегионалне сарадње, као и погранична подручја (општине, области, региони) имаће све већи значај у процесима интеграције;

– постепена функционална и фискална децентрализација, у циљу јачања капацитета локалне самоуправе и омогућавања локалним самоуправама квалитетније обављање послова из њихове надлежности, а посебно активности које су усмерене на локални економски развој.

Мере и инструменти за имплементацију политике регионалне организације Републике Србије су:

– доношење подзаконских аката којима ће се: одредити области које чине регион, одредити јединице локалних самоуправа и градских општина које чине област, дефинисати методологија за израчунавање и оцена степена развијености региона и јединица локалне самоуправе и градских општина, мере за подстицање регионалног развоја, методологија за вредновање мера и подстицаја регионалног развоја;

– формирање регионалних развојних агенција за подстицање развојних и стручних послова регионалног развоја на подручју региона и дефинисање спектра њиховог деловања. Оне ће бити надлежне за припрему регионалних развојних програма и за пројекте од интереса за регион, нарочито за унапређење економског, социјалног, просторног и еколошког развоја. Такође, регионалне развојне агенције имаће и значајну улогу у дефинисању и подстицању сарадње између свог региона и региона других држава, са посебним нагласком на сарадњу са земљама чланицама ЕУ;

– формирање регионалних развојних савета који ће имати саветодавну улогу у креирању политике регионалног развоја и давању мишљења на развојне документе;

– доношење развојних докумената: Националног плана регионалног развоја, којим ће се дефинисати основни развојни приоритети и начини остваривања; Регионалне развојне стратегије за Регион Шумадија и западна Србија, Регион јужна и источна Србија, Регион Војводине, Београдски регион и српске заједнице на АП Косово и Метохија који ће одредити приоритетне правце развоја региона и начине њиховог остваривања у петогодишњем периоду, Програма финансирања развоја за пет региона којим ће се дефинисати пројекти и расподела финансијских средстава за њихову реализацију за сваку буџетску годину. Сви развојни документи представљају полазну основу за израду докумената просторног планирања;

– јачање институционалних структура за управљање, координацију и спровођење интегрисаног регионалног развоја. Равномеран регионални развој захтева координисану сарадњу са свим институцијама које су укључене у различите аспекте регионалног развоја (привредни развој, рурални развој, развој инфраструктуре, локални развој, социјални развој, заштита животне средине и сл.). Партнерство и међусобна сарадња на свим нивоима управљања развојем јасније ће дефинисати развојне циљеве и пројекте у регионима. Планирање и коришћење финансијских средстава захтева добру координацију свих учесника, што се нарочито односи на коришћење средстава из претприступних фондова ЕУ;

– успостављање децентрализованог система управљања фондовима ЕУ подразумева постепено усклађивање процедура за додељивање регионалне државне помоћи са процедурама ЕУ, јачање институционалних капацитета свих актера регионалног развоја и обуку кадрова у погледу стицања знања из области коришћења средстава ЕУ фондова;

– дефинисање пројеката регионалног развоја преко регионалних стратегија и регионалних просторних планова за поједине регионе и области;

– израда Програма за прекограничну и међурегионалну сарадњу, којим ће се објединити активности за унапређење развоја путем прекограничне и међурегионалне сарадње на локалном и регионалном нивоу и који ће представљати оквир за стратешке активности усмерене на олакшавање интеграције у ЕУ;

– наставак даљег унапређивања територијалне организације државе, у смеру даље децентрализације и јачања улоге градова уз преиспитивање могућности да се формира средњи (регионални) ниво власти и издиференцира локални ниво на два поднивоа власти (веће и мање општине).

–––––––––––––––

12 „Службени гласник РС”, број 98/06.

13 „Службени гласник РС”, број 129/07.

14 „Службени гласник РС”, број 3/92.

15 Од јуна 1999. године АП Косово и Метохија је под управом мисије Уједињених нација – UNMIK (Резолуција 1244 Савета безбедности УН).

16 Градови: Ваљево, Врање, Зајечар, Зрењанин, Јагодина, Крагујевац, Краљево, Крушевац, Лесковац, Лозница, Ниш, Нови Пазар, Нови Сад, Панчево, Пожаревац, Приштина, Смедерево, Сомбор, Сремска Митровица, Суботица, Ужице, Чачак и Шабац.

17 Управни окрузи: Северно-бачки, Средње-банатски, Северно-банатски, Јужно-банатски, Западно-бачки, Јужнобачки, Сремски, Мачвански, Колубарски, Подунавски, Браничевски, Шумадијски, Поморавски, Борски, Зајечарски, Златиборски, Моравички, Рашки, Расински, Нишавски, Топлички, Пиротски, Јабланички, Пчињски, Косовски, Пећки, Призренски, Косовско-митровачки и Косовско-поморавски.

18 NUTS - Nomenclature des unités territoriales statistiques; Номенклатура територијалних статистичких јединица.

19 Усвајањем Закона о регионалном развоју („Службени гласник РС”, бр. 51/09 и 30/10) створили су се институционални предуслови за смањивање постојећих регионалних и унутар-регионалних диспропорција и предупређују се услови за стварање нових неразвијених подручја и даље раслојавање на развијени север и неразвијени југ. Закон уређује: циљеве и начела регионалног развоја, регионе и области, индикаторе развијености и разврставање региона, области и јединица локалних самоуправа, развојне документе, институционални оквир управљања регионалним развојем Србије, мере, подстицаје и финансијски оквир за спровођење мера регионалне политике, као и надзор и вредновање политике регионалног развоја. Такође, предвиђено је и доношење неколико подзаконских аката којима ће се конкретније утврдити неопходни критеријуми, институционална мрежа, активности носилаца регионалног развоја, као и методологија за спровођење закона.

20 Уредбу је донела Влада на седници од 24. децембра 2009. године. Званична скраћеница за номенклатуру статистичких територијалних јединица је НСТЈ.

21 „Службени гласник РС”, бр. 9/02 и 129/07.

1.2. Функционално-економски региони и области

Регионализација, у смислу децентрализације управљања, односно, као начин административно-политичко-територијалног организовања путем којег се део функција државе преноси на регионални ниво, представља услов без којег се не може очекивати већа територијална кохезија Републике Србије, као ни прикључење Европској унији и улажење у токове европских интеграција. Региони, као средњи ниво управљања између државног и локалног, су једини успешан пут што веће децентрализације, демократских и економских реформи и међурегионалне сарадње. При тражењу одговора на питање која регионална форма највише одговара Републици Србији, законски оквир је узео у обзир критеријуме који се примењују у чланицама ЕУ. Наиме, у циљу стварања претпоставки за имплементацију заједничке регионалне политике, ЕУ примењује усклађени систем статистичких региона (НСТЈ).

На основу тих искустава уследила је потреба да и Република Србија, у предстојећој регионализацији, утврди своје статистичке регионе (НСТЈ регионе). За НСТЈ-2 ниво у Републици Србији није постојала одговарајућа административна подела, тако да су региони НСТЈ-2 нивоа у Републици Србији утврђени груписањем територијалних јединица области (НСТЈ-3). Анализа изворних и уступљених надлежности указује да окрузи немају ни додатне атрибуте региона карактеристичних за ЕУ. Иако у свом саставу имају општине, окрузи не представљају облик територијалне децентрализације са политичким и административним надлежностима.

Законско решење одговара и уобичајеним одређењима региона у економској теорији и пракси. Региони у Републици Србији (НСТЈ-2 ниво) одликују се потребним обележјима и испуњавају услове да се третирају као просторне целине способне да реализују велике регионалне пројекте, не само због привредне и географске заокружености унутар земље, већ и што располажу довољно великим природним и људским потенцијалом. То им омогућава стварање јачих жаришта и диверзификацију економских активности као основе за одговарајућу друштвену инфраструктуру, односно, укупан мултидимензионални развој. Истовремено, у томе се види основа да се међу њима изврши територијална подела рада и производна специјализација, а по правилу су формирани око једног или више развојних, регионалних центара, без главног града. За мање територијалне сегменте – области (ниво НСТЈ-3), узети су већ постојеће јединице у организацији државе (управни окрузи).

Природно-географски и демографски фактори свакe појединe области (НСТЈ-3) у Републици Србији определили су њихове развојне потенцијале. Различите развојне позиције области, треба да допринесу утврђивању различитих секторских политика. Синтезна оцена је да све области изврше комбинацију (матрицу) фактора којима могу да афирмишу своју конкурентност у различитим секторима, ангажујући разноврсне факторе просторних потенцијала. Генерално, као кључни проблеми који успоравају развој мање развијених области (НСТЈ-3) у Републици Србији могу се издвојити: структурална неравнотежа, неизграђена инфраструктура, недовољни прерађивачки капацитети као ограничавајући фактор за смањење високе стопе незапослености, људски ресурси (демографски пад, неадекватна образовна структура), неискоришћеност постојећих производних капацитета, неконкурентна пољопривредна производња, еколошки проблеми, као и недовољна искоришћеност туристичких потенцијала. Област нема главни град ни правни субјективитет, већ сви градови имају улогу центра, функционално артикулисани и међусобно умрежени. У једном од њих би се налазила канцеларија (агенција) за регионални развој одговорна за финансирање и реализацију регионалних пројеката.

Табела 9. Просторни индикатори развијености области Републике Србије НСТЈ-3 нивоа

Извор: Републички завод за развој (РЗР)

Концепт развоја функционално-економских региона и области заснива се на уважавању постојећих административно-територијалних решења.

Основни циљ регионалног уређења земље по моделу области, је да створи оптималан организациони оквир који би обезбедио најефикасније и најсвестраније ангажовање свих природних и створених потенцијала у функцији најбржег, а равномерног регионалног и просторног развоја.

Функционалним повезивањем општина и округа око већих развојних пројеката, односно, формирањем развојно-функционалних региона (НСТЈ-2), поједини развијенији делови Републике Србије треба да ојачају своје развојне капацитете у складу са достигнутим степеном конкурентности и приступачности нужне за убрзанији и квалитетнији развој. У складу с тим, достизање циљева подразумева:

– ублажавање природних и миграционих кретања становништва уз демографски опоравак;

– континуиран привредни раст, односно, сузбијање тенденције прекомерне урбане концентрације привредних активности становништва на мањем подручју;

– већи степен запослености;

– институционалну покривеност региона;

– уобличавање регионалних политика и пројеката од заједничког интереса кроз развијање међурегионалне, унутаррегионалне и прекограничне сарадње;

– хармонизацију и развој регионалне статистике.

Концепција статистичке регионализације захтева озбиљно прилагођавање организационог и институционалног карактера. Функционисање политике регионалног развоја и систем редистрибуције средстава директно ће зависити од стандардизованог статистичког система на основу кога се мере развојни потенцијали и врши дистрибуција средстава за развојно уједначавање. Ово је основни разлог за стварање НСТЈ у Републици Србији, који неће да представља стандард за административно-територијалну, већ за статистичко-економску анализу који се уводи за следеће потребе:

– прикупљање, развој и усклађивање државног система са ЕУ регионалном статистиком;

– израда социо-економских анализа о степену развијености статистичких региона и дефинисање развојних програма за неразвијене регионе;

– дефинисање просторног, административног и политичког оквира за будуће регионалне политике Републике Србије.

Концепција просторне регионализације Републике Србије уважава основне критеријуме:

– са становишта националних интереса, увођење критеријума хомогености, као основног инструмента за вођење националне регионалне политике, који упућује на избор подручја у којима ће ефекти мера регионалне политике бити што равномерније распоређени;

– увођење формалних услова које прописује ЕUROSTAT, у погледу броја становника, географске позиције, природних потенцијала, економије обима у управљању ресурсима, постојеће територијалне организације и културно-историјског наслеђа;

– најефикаснија могућност коришћења претприступних и структурних фондова у што дужем временском периоду. Мање територијалне сегменте – области (НСТЈ-3) засноване су на већ постојећим јединицама у организацији државе (окрузима), чиме се лакше и потпуније активирају расположиви ресурси, омогућава се већа технолошка и економска димензионираност капацитета, и постиже потпунија заступљеност друштвене инфраструктуре и њен рационалнији територијални размештај.

Упркос хетерогености подручја и њиховој величини, треба тежити ка полицентричном концепту мреже градова Републике Србије чија се структура делатности међусобно допуњава. С полицентричним развојем Републике Србије биће повезано формирање интегрисаних просторних стратегија уз помоћ урбаних кластера, посебно у пограничним подручјима, затим унапређење савремене инфраструктуре на међурегионалном нивоу и јачање привредне сарадње на регионалном нивоу.

Стратешки приоритети – пројекти до 2014. године – доношењем Уредбе о номенклатури статистичких територијалних јединица Република Србија је испунила обавезу успостављања региона, односно области према НСТЈ класификацији. Такође, регионална статистичка подела територије Републике Србије, тј. стварање просторних јединица у статистичке сврхе, обавеза је која произлази из усвојеног Закона о регионалном развоју. Овим законским оквиром обезбеђује се услов за изградњу мреже регионалних институција, формирање регионалне управљачке структуре (савети, тела), утврђивање критеријума за мерење развијености и класификацију региона, области и јединица локалне самоуправе према степену развијености, а у циљу утврђивања мера и инструмената подстицајне политике према развојним проблемима различитих подручја. Развојна документа на нивоу области и једне или више јединица локалне самоуправе (стратегије, програми, просторни планови и акциони планови) морају бити у сагласности са усвојеним развојним документима (на националном и регионалном нивоу). Према Закону о планирању и изградњи сви региони и области ће бити покривени просторним плановима и стратегијама регионалног развоја до 2012. године.

Мере и инструменти – Статистичком класификацијом територијалних јединица Републике Србије обезбеђен је значајан инструмент за спровођење институционалне децентрализације и коришћење европских фондова за регионални развој. На основу овог оквира, даљим доношењем подзаконских аката биће дата решења за сва тренутно недефинисана питања (методологија, рангирање општина, области и региона према степену развијености, надлежности институција на свим нивоима, финансирање, развијање регионалне статистике и др.). Подручја с ограничењима у развоју због негативних демографских процеса, неразвијености мреже насеља, привреде, као и подручја са оскудним ресурсима и периферног положаја у односу на главне правце развоја, захтевају посебне мере и примерене планске концепције развоја.

У даљем процесу усавршавања територијално административног система Републике Србије биће неопходно преиспитивање система локалне самоуправе у Републици Србији, односно типова, величине, улоге и надлежности општина у просторном развоју Републике Србије.

1.3. Подручја са посебним развојним проблемима

Процес трансформације централно-планске у тржишну привреду потенцирао је јаке регионалне димензије које се испољавају у великим међурегионалним разликама, нарочито у нивоу раста незапослености, дохотку становништва, ефектима процеса приватизације и обиму страних улагања. Узроци таквих кретања су различити: привлачност за инвестиције, мрежа саобраћајних коридора, положај уз границу, технолошке иновације, производни капацитети, социјалне предиспозиције, административни капацитети, програмска спремност и друштвена диспонираност за увођење новина и остваривање напретка. Разлике су у великој мери резултат регионалних специфичности, нарочито структуре привреде, која детерминише лакше или теже прилагођавање привредним и друштвеним променама. Осим овога, неопходно је остварити и дубље економске и институционалне промене у регионалним структурама, с обзиром да Република Србија, као и све постсоцијалистичке земље, има политички и економски циљ – улазак у Европску унију.

У току транзиције регионалне разлике у Републици Србији су порасле и јаче су изнијансиране. Највеће разлике односе се на демографске карактеристике, људски потенцијал, привредну структуру и ефикасност, услове социјалне и економске инфраструктуре, проблеме животне средине и унутрашњу хомогеност (посматрана преко учешћа броја региона са посебним проблемима у односу на укупну територију, као и учешћа општина унутар региона са статусом неразвијеног или деградираног подручја). Различити, бројни и вишеслојни друштвени и економски фактори генерисали су да се у Републици Србији диференцирају три подручја са посебним развојним проблемима: неразвијено подручје; девастирано подручје; српске заједнице на АП Косовo и Метохијa. Критеријуми коришћени за селекцију су економска димензија (неразвијена и девастирана општина), односно политичко-економска димензија, произашла из статуса јужне српске покрајине.

Карактеристике досадашње политике регионалног развоја су: редуковање на политику бржег развоја неразвијених општина; пренаглашена економска оријентација, без уважавања других значајних аспеката развоја; неблаговремена институционална и организациона подршка.

Први стратешки кораци везани за спровођење нове политике регионалног развоја учињени су доношењем Стратегије регионалног развоја Републике Србије 2007–2012. године и Закона о регионалном развоју. Међутим, низ актуелних питања, који се односе на идентификацију и територијализацију основних циљева развоја, типологију региона према условима и могућностима за развој, међурегионалне и унутаррегионалне токове, процес регионалне сарадње, као и превазилажење дугогодишњих регионалних неравномерности, још увек је отворено. Такође, државна дистрибуција подстицајних средстава, без адекватног система евалуације, у циљу сагледавања и вредновања развојних ефеката, није била довољна за смањивање регионалних неравномерности и за превазилажење бројних развојних проблема неразвијених општина.

Нeрaзвиjeне општине већ деценијама карактеришу изузетно oскудни инфрaструктурни, материјални, привредни и кaдрoвски ресурси. Досадашњим законским решењима нису превазиђени сложени и дугорочни развојни проблеми великог броја неразвијених општина.

Иако се број општина са статусом неразвијених временом мењао, претежни број општина (око 30) је задржао овај статус чак од 1970-их година (од 14522 општина, институционалном подршком билe су обухваћенe чак 94 општине, које су бар једном стекле статус неразвијених).

Период транзиције само је додатно појачао већ кумулиране економске и структурне проблеме индустријских градова, гиганата српске привреде са великим утицајем на општине из ширег окружења. На регионалној мапи Републике Србије појавила се нова група општина. тзв. девастирано подручје, или општине „транзиционог сиромаштва”. Њихов економски биланс био је урушавање великих индустријских система, производни колапс, неразвијено и недовољно подстицано предузетништво, незавршен процес приватизације, што се одразило на најважнији структурни проблем – високу незапосленост. Социјалне и демографске одлике оваквог стања добиле су екстремне размере. Девастирано подручје обухвата 20 индустријских градова који су у периоду 1990-2008. године изгубили више од 40% пословног прихода и више од 50% запослених из прерађивачке индустрије. Подручје обухвата 18,8% територије, у којем живи 20% популације Републике Србије.

Српске заједнице у АП Косово и Метохија обухватају подручје које је тренутно под управом међународне заједнице, суочено са разореним просторним, економским, социјалним и друштвеним условима. Ово подручје, које од 1999. године има проблем безбедности и политичке нестабилности, деценијама је суочено са процесом исељавања српског становништва. Подручје карактерише две целине и то северни део, који представља компактну целину и физички је везан за централни део Републике Србије и разуђене српске заједнице (изузетак општине Штрпце) на југоисточном делу. Дезинтеграциони процеси и неизвесност решавања статуса покрајине су велики политички и развојно лимитирајући фактори. Проблем приступачности и инфраструктурне опремљености, недостатак услова за пословање и привлачење већих инвестиција у ове општине је главна препрека раста економске активности.

Специфична проблематика ових подручја иницирала је развијање различитих методологија и концепција за утврђивање њиховог степена развијености. Вишеслојност проблема неразвијености утицала је на промену аналитичко-методолошког инструментаријума, појачану економску али и увођење нових развојних димензија (друштвени, социјални и демографски аспекти развоја). Тиме се омогућило шире и комплетније сагледавање развојних могућности и проблема како појединачних општина, тако и различитих развојних групација.

Поред овога, и уређење институционалног оквира за свако подручје одликује се специфичностима произашлих из њихове основне проблематике.

–––––––––––––––

22 Општине које припадају граду Београду обухваћене су као јединствено подручје.

Неразвијена подручја

Традиционално неразвијеном подручју припадају деценијски нeрaзвиjeне општине, карактеристичне по изузетно oскудним инфрaструктурним, материјалним, привредним и кaдрoвским ресурсима, што се одражава у крајње нерaвнoпрaвном положају у односу на остали део Републике Србије. Неразвијено подручје је деценијама (од 1971. до 2005. године) обухватало тридесетак општина, којима се за осам година придружило још 10 – 15 општина, тако да данас 40 – 45 општина има класичне атрибуте неразвијености.

Интензиван процес демографских промена, на неразвијеном подручју огледа се у драстичној депопулацији – само у периоду 2002 – 2008. ове општине су изгубиле око 62.000 становника (Црна Трава -30,5%, Ражањ -15,0%, Бабушница -14,6%, Гаџин Хан -14,3%). Константни пад броја становника неразвијеног подручја и неповољна старосна структура, утицао је да људски фактор постане крупно ограничење бржег развоја. Негативне тенденције демографског фактора у директној су вези са ниском привредном активношћу овог подручја и високој стопи незапослености, која је у 2008. години износила 49,3%. Високе стопе незапослености (два пута веће у односу на републички просек који је у 2008. износио 26,7%), одлика су неразвијеног подручја, нарочито југа Србије у којем су општине са екстремно ниским вредностима и упослености привредних капацитета. У 2008. години однос између најразвијеније и најнеразвијеније општине (Београд и Лебане) у Републици Србији, према оствареној стопи незапослености износи 5,3:1.

У 2008. години на неразвијеном подручју пословало је 4,5% укупних предузећа привреде Републике Србије, у којима ради свега 4% укупно запослених и учествује са 1,4% у добити и 3,2% у укупном губитку. У односу на 2007. годину, број предузећа је повећан (са 3.912 на 4.021 или 6,3%) али сви остали финансијски индикатори (губитак предузећа повећан за 30,7%, пад остварене добити за 7,3%) указују на њихово неликвидно пословање. Овако ниска привредна активност условила је и неизбалансирану активност становништва, која се огледа у екстремно ниској стопи запослености која износи 15,4%. Високе регионалне разлике у оствареној стопи запослености, које износе 7:1 највидљивије су између Београда (38,8%) и општине Опово (5,3%), а унутаррегионалне између општина Прешево (9,1%) и Црне Траве (34,8%).

Ниска запосленост и привредна активност генерисала је пораст броја сиромашног становништва које живи на неразвијеном подручју. На југу Србије живи четвртина укупног броја сиромашних, а забележена је екстремно висока разлика у сиромаштву урбаног (8,5%) у односу на рурално подручје (18,7%). На овом подручју сиромаштво је најдубље и најјаче изражено, посебно за категорију незапослених лица у оним општинама чија стопа незапослености износи чак и преко 70% (Лебане 71,8%, Тутин 66,8%, Прешево 63,9%).

У корелацији са развојним нивоом подручја је и степен инфраструктурне опремљености који обезбеђује услове за искоришћавање компаративних предности локалних средина. Учешће неразвијеног подручја у савременим путевима Републике Србије је само 8,8%, док је у структури локалне путне мреже само 29,5% са савременим коловозом. Недовољна изграђеност и прилагођеност инфраструктуре, као и велике разлике у погледу њеног квалитета, пружају мале могућности за развој и потврда је да су подручја без изграђене инфраструктуре заостала и неразвијена. Привредна активност замире на подручју у којем је 18,7% општинских путева са савременим коловозом (Пчињски округ), односно 34% у Јабланичком, Топличком (38%) и Борском округу (37,7%). Екстремне разлике између развијених и неразвијених, као и унутар неразвијеног подручја Републике Србије, перманентно се увећавају. Узимајући у обзир да 45 општина чини скоро 30% укупног броја општина у Републици Србији и да je њихово учешће у основним привредним индикаторима више него скромно, јасно се уочава тежина проблема регионалних диспропорција.

Табела 10. Неразвијено подручје (НРП) 2008.

Извор: Републички завод за развој (РЗР)

Девастирана подручја

Дугогодишња стагнација привреде и процес реструктурирања индустријског сектора имали су за последицу економску/производну девастацију и драстично смањење броја запослених у некадашњим индустријским центрима – градовима (Крагујевац, Краљево, Бор, Мајданпек, Прибој, Прокупље, Лесковац, Врање, Трстеник, Пожаревац, Сремска Митровица, Пријепоље, Лозница, Књажевац, Зајечар, Нови Пазар, Врбас, Ивањица и Горњи Милановац), који су били ослонац привредног развоја ширег подручја. Преполовљена стопа индустријског раста, вишак радне снаге са ниским образовним нивоом и квалификационом структуром, неискоришћеност капацитета, ниска ефикасност пословања, технолошка неприпремљеност и дезинвестирање, додатно су утицали да некадашњи привредни носиоци постану развојно лимитирано подручје и постану градови незапослених. Услед ограничења у развоју, индустријски девастиране општине суочене су са израженим економским (пропадање индустријских капацитета, неуспели покушаји ревитализације, ниски ефекти приватизације), структурним (висока незапосленост) и социјалним проблемима. Илустрација нарушене економске стабилности девастираног подручја, на којем живи око 20% укупне популације Републике Србије, огледа се у ниском степену привређивања и неприлагођености локалних привреда (12,6% укупног броја предузећа, запошљавају 15% укупно запослених, стварају 6,9% добити и учествују са 14,1% у губитку привреде Републике Србије), ниској стопи запослености (23,1%) и високој незапослености (стопа незапослености од 35,6% је за 1/3 виша у односу на републички просек).

Табела 11. Девастирано подручје

Извор: Републички завод за развој (РЗР)

Српске заједнице у АП Косово и Метохија

Подручје високог ризика, које се огледа у изузетно осетљивој политичкој и безбедносној ситуацији, опредељујуће делује на све економске и друштвене токове на подручју српских заједница у АП Косово и Метохија. Општа анализа стања подручја огледа се у разореној привреди, рекордној стопи незапослености, високој зависности од стране помоћи, ниском нивоу страних инвестиција, дубокој социјалној кризи и константном нарушавању основних животних и привредних услова (енергетска снабдевеност пре свега). У таквим условима тешко је говорити о економији и одрживости привредне активности.

Српске заједнице у АП Косово и Метохија обухватају око 250 насељених места у којима живи око 130.000 становника. Економски осиромашено становништво, без запослења, додатно је суочено са честим етничким конфликтима, високом стопом незапослености, лошим социјалним статусом, ниским квалитетом образовања, неодрживим инфраструктурним и комуналним условима и недостатком економског просперитета. Због ратних разарања 1999. године, кршења основних људских права и етничке напетости, са овог подручја исељено је преко 280.000 становника, а треба додати и око 20.000 интерно расељених лица унутар покрајине која су из етнички мешовитих средина прешла у већинске, скоро моноетничке енклаве.

Основне карактеристике досадашње привредне активности су неразвијеност и успорени развој. Предузећа која су била носиоци привреде 1990-их година на територији јужне српске покрајине, после ратних разарања скоро су потпуно уништена, а нерешен својински статус додатно оптерећује проблем њиховог стављања у функцију. Малу производну активност локалних привреда карактерише низак степен искоришћености капацитета, застарела технологија, велики притисак вишка запослених, што је произвело екстремну незапосленост. У 2008. години на овом подручју пословало је 454 предузећа (од којих је 99% МСП), суочена са крупним развојним проблемима (запошљавају 1% укупно запослених, стварају 0,04% добити и учествују са 0,6% у губитку привреде Републике Србије). У односу на 2004. годину, број МСП предузећа је повећан за 30%, али сви остали индикатори су више него маргинални.

Неприватизован реалан сектор и недостатак страних директних инвестиција додатно оптерећују стање у економски крхкој привреди. Неповољну економску ситуацију илуструје и чињеница да ово подручје половину друштвеног бруто производа заснива на дознакама из иностранства и да је основни извор прихода и даље хуманитарна помоћ. С обзиром да су многа питања која се односе на економију и развојна усмерења директно повезана са статусом покрајине, неопходно је обезбедити стабилне услове за опоравак.

На овакво стање у области привреде доминантан утицај има лоша инфраструктурна опремљеност и снабдевеност електричном енергијом. Постојећи електроенергетски систем (са ниском производњом и нерешеним својинским статусом) не може да подмири енергетске потребе ни становништва ни индустрије која користи минимум капацитета. Стање постојеће путне инфраструктуре северног дела АП Косова и Метохије је задовољавајуће јер је директно повезано са осталим деловима Републике Србије, али то није случај са јужним деловима покрајине где нису изграђени путни правци који гравитирају ка регионима централне и јужне Србије, због чега је српско становништво додатно економски и психолошки оптерећено.

Генерално, одлике локалне инфраструктуре су слаба путна повезаност урбаних и руралних подручја, отежано одвијање железничког, путног и поштанског саобраћаја, нерешени својински односи јавних предузећа, проблеми са водоснабдевањем, неопремљени и застарели остали инфраструктурни објекти. Полазећи од дефинисаних проблема, основни стратешки правац развоја усмерен је ка економској интеграцији српских заједница са Републиком Србијом.

Основни циљ је убрзанији развој неразвијених подручја, ревитализација девастираних и хомогенизација и кохезија српских енклава на АП Косово и Метохија.

Регионална уравнотеженост и смањивање развојних диспропорција зависиће од испуњавања оперативних циљева и задатака, од којих су најважнији:

– стварање подстицајног привредног амбијента, као предуслов за привлачење домаћих и страних директних инвестиција, с обзиром да не постоји финансијски потенцијал локалних средина за покретање значајнијег инвестиционог циклуса;

– подизање привредне конкурентности индустријских градова, развојем заснован на знању и иновативности и улагањем у технолошки савременије капацитете;

– валоризација употребе локалних ресурса, с обзиром да се на овом подручју налазе значајни природни потенцијали (шуме, пољопривредно земљиште, термални извори) и њихово одрживо коришћење;

– јачање капацитета локалних самоуправа за пружање услуга постојећим предузећима и предузећима која започињу пословање на овом подручју. Посебна пажња је усмерена на њихово повезивање са надлежним институцијама Републике Србије и регионалним агенцијама задуженим за развој;

– подршка оспособљавању српских заједница на АП Косово и Метохија за самосталнији развој и интегрисање у шире просторне и развојне токове;

– успостављање институционалног оквира, који обухвата: успостављање законске регулативе, односно доношење новог закона о недовољно развијеним подручјима, којим ће се дефинисати недовољно развијене општине и утврдити критеријуми и показатељи за мерење степена развијености; континуирано прилагођавање мера и подстицајних механизама за бржи развој неразвијених општина и других развојних лимитираних подручја у зависности од степена развијености; дефинисање развојних циљева неразвијених општина и њихово усклађивање са националним, регионалним и локалним приоритетима;

– бржи развој и смањење сиромаштва путем приоритетне и селективне подршке најнеразвијенијим општинама, које је усмерено ка заустављању негативних демографских процеса, мерама које спречавају даљу емиграцију становништва, нарочито младих и високо образованих, идентификовању територијалног капитала и јачање привредних активности у складу са њиховим реалним капацитетима ради стварања подстицајног инвестиционог амбијента, повећању инфраструктурне приступачности, ради подизања стратешке вредности свих потенцијала и локалитета (МСП, трговински, туристички и др); развоју приоритетних руралних и граничних подручја, нарочито оних који су до сада били изван главних токова просторних интеграција, кроз њихово повезивање са функционално развијенијим подручјима; јачању капацитета локалних органа (институционално, организационо, кадровско, програмско, информатичко); одрживом коришћењу природних ресурса и спречавању деградираности животне средине, нарочито на рурално неразвијеном подручју; развоју и ревитализацији руралних области.

У складу са концепцијом просторног развоја Републике Србије која је усмерена ка већој развојној равнотежи, кључну улогу ће имати привлачни, конкурентни и иновативни (привредни) урбани центри, као и њихов степен функционалног повезивања са осталим подручјима. Функционалним повезивањем општина (око већих развојних пројеката), развојно лимитирана подручја ојачаће своје развојне капацитете у складу са достигнутим степеном конкурентности и приступачности нужне за убрзанији и квалитетнији развој. Раст конкурентности ће бити омогућен пуним активирањем територијалних потенцијала и јачањем територијалног капитала. Ово захтева ефикасно спровођење свих транзиционих и реформских процеса који могу да активирају регионалне (и локалне) развојне потенцијале и допринесу да привреда постане привлачна за инвестиције. Јачање привредне конкурентности у специфичном просторном окружењу омогућиће већи привредни раст и већи стандард становништва. Имајући у виду развојна ограничења, концепција развоја биће усмерена ка њиховој највећој потреби, која подразумева стварање нове привредне основе усмерене ка сектору малог и средњег предузетништва и подупирање предузетничке иницијативе.

У том смислу, за јачање надлежности и одговорности за ефикаснији развој јединица локалне самоуправе и регионалних целина, неопходна је систематска подршка државе, односно институција (регионалне развојне агенције) одговорних за подручја са посебним развојним проблемима. То подразумева нов начин управљања развојем, односно, дефинисање развојних циљева и одговарајуће интервенције на државном нивоу а, са друге стране, одговарајући степен самосталности појединих подручја у креирању властите развојне политике.

Концепција развоја у наредном периоду обухватаће разноврсне активности, ослоњене на институционалним темељима (доношење Националног плана регионалног развоја), којима се постижу постављени циљеви. Основ бржег развоја засниваће се на потпуном искоришћењу свих расположивих ресурса полазећи од актуелног стања и присутних трендова. С обзиром да неразвијено подручје није хомогена целина, приоритет ће имати општине са највишим степеном демографске, економске и социјалне исцрпљености. У зависности од њихових посебних карактеристика повећање квалитета живота и економско-социјално обнављање, зависиће од:

– активирања територијалног потенцијала и јачања територијалне кохезије;

– креирања стабилних и реалних услова за одржив економски развој и инвестирање;

– развоја и ревитализације руралних и приграничних подручја;

– развоја секторских приоритета од значаја за конкретно неразвијено подручје.

Подручје које захтева посебну бригу су српске заједнице у АП Косово и Метохија. Њихова социјална и економска интеграција подразумева планирање и спровођење програма на свеобухватнији начин, прилагођавањем свих облика помоћи стварним потребама и могућностима. То обухвата јачање унутрашњих капацитета за приступање кредитним и сличним фондовима кроз обуку и информисање и стварање предузетничког потенцијала, чиме се постиже истинска одрживост и бржи локални развој. Поред тога, намеће се потреба за планским решењима, односно различитим мерама стимулације, како би се обезбедили услови за задржавање становништва.

Иако је подручје са посебним проблемима хетерогено (привредно девастиране, контактне и изоловано-просторне општине) због заједничких карактеристика (недостатак квалификоване радне снаге, замрла привреда, неадекватна инфраструктура) неопходна је израда/доношење посебних регионалних пројеката, од којих су најважнији:

– имплементација специфичних модела подстицања развоја ових подручја (максимални економски и кадровски подстицаји);

– пројекат инфраструктурног интегрисања и развијања локалне инфраструктуре; капитално инвестирање у стратешки значајну саобраћајну и комуналну инфраструктуру и електронску комуникациону мрежу и објекте (југ – југозапад и правци који повезују западну и источну Србију);

– израда развојних програмских докумената, који су основа за домаћа и страна улагања;

– пројекат подршке конкурентном економском развоју заснованом на развоју предузетничког сектора: подршка инвестирању и веће привлачење инвестиција у технолошки развој и иновације, увођење стратегија за раст продуктивности, повезивање предузећа (кластери, инкубатор центри, индустријске зоне и паркови и др), промовисање предузетништва и развој подстицајног окружења, развијање партнерства локалне власти и предузетника;

– пројекат максималне тржишне валоризације природних ресурса у циљу развоја руралних области и туризма;

– пројекат подршке развоју људских ресурса (образовање као услов за јачање и подстицање конкурентности);

– пројекти подстицања интегралног развоја села (видети поглавље о руралном развоју).

Равномернији распоред економских активности између развијенијих подручја, која су демографски, урбанистички и инфраструктурно оптерећена и подручја са посебним проблемима, која имају компаративне, али не и конкурентске предности, подразумева стратешке интервенције које ће бити усмерене ка специфичним потребама подручја са посебним проблемима. Реализација пројеката обухвата организационе и финансијске претпоставке. Утврђивање мера и активности на националном, регионалном и локалном нивоу, подразумевају:

1) креирање институционалног оквира (формирање регионалних развојних агенција);

2) финансијско подстицајне мере, односно, координирано дугорочно усмеравање подстицајних средстава и других видова помоћи у дефинисаним неразвијеним општинама, међу којима су и :

– успостављање институционалног оквира за проактивну државну политику бржег развоја подручја са посебним проблемима: доношење Националног плана регионалног развоја, креирање регионалних развојних агенција, утврђивање развојних проблема, израда програма развоја, координација, праћење и вредновање програма;

– мере фискалне политике, које се односе на постојеће и унапређење фискалних подстицаја за привлачење инвестиција, смањење незапослености и бржег привредног раста (порески подстицаји, ослобађање, олакшице и др.);

– мере политике конкурентности односе се на: решавање питања својине и власничких односа, развој финансијског тржишта, повећање флексибилности тржишта радне снаге, успешно окончање реструктурирања привреде, наставак процеса приватизације, осавремењавање производних процеса који доприносе порасту продуктивности и конкурентности производа и предузећа, стварање амбијента за пораст инвестиција, подстицање регионалних зона слободне трговине, олакшан приступ финансијским средствима привредних јединица, повезивање привредних субјеката и научних институција, увођење међународних стандарда;

– мере инвестиционе политике: унапређење инвестиционог амбијента, порески подстицаји и субвенције при формирању производних капацитета за мала и средња предузећа (МСП), учешће виших нивоа власти и други стимуланси за улагања на развојно лимитираном подручју;

– мере политике подршке развоју МСП сектора: повољнији услови финансирања, развој МСП у области индустрије, подстицање истраживачких и високо-технолошких развојних пројеката. Мере за подстицање развоја предузетништва као једног од основних полуга економског развоја (истакнуто у свим секторским политикама и стратешким документима) обухватају активности везане за промоцију предузетништва, предузетничких достигнућа и заједничке пројекте и сарадњу у циљу јачег привредног повезивања предузетништва са окружењем;

– мере активне политике запошљавања: програми, јавни радови, пилот пројекти, субвенције за ново запошљавање и остале мере у складу са другим мерама и стратегијама развоја;

– мере за остваривање пројеката инфраструктуре обухватају активности везане за обезбеђивање финансијских подстицаја (донатори, државна помоћ, кредитне линије Фонда за развој и др.) за изградњу и модернизацију путне мреже и граничних прелаза, комуналних и електронских комуникационих капацитета, ради достизања вишег степена инфраструктурне опремљености и јаче интегрисаности са осталим развијенијим подручјима;

– мере за подстицање интегралног развоја села обухватају: побољшање веза између села и града изградњом односа равноправности и подизањем животног стандарда на сеоском подручју, на основу концепције развоја и уређења села (јачање руралног предузетништва, породичне фарме, еко и агро туризам и др.);

– мере и активности које се односе на развој капацитета локалних заједница за преузимање нових овлашћења, надлежности и захтева које намеће фискална децентрализација.

V. ПРОСТОРНИ РАЗВОЈ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 2010–2014–2020.

1. Природа, еколошки развој и заштита

1.1. Природни ресурси

Природни ресурси, који укључују пољопривредно и шумско земљиште, рељеф, минералне сировине, воде и водно земљиште, потенцијал у обновљивим изворима енергије, могу да представљају важан потенцијал на коме ће да се заснива економски и привредни развој Републике Србије. Стање природних ресурса је директна последица специфичног геотектонског и географског положаја, као и незаобилазних антропогених утицаја. Њихово одрживо коришћење и заштита ће да представља један од водећих циљева планског развоја Републике Србије.

Од укупне територије Републике Србије око 60% представља пољопривредно земљиште (у АП Војводина 82%). Квалитет и начин његовог коришћења зависи превасходно од подлоге, надморске висине на којој се налази и од микроклиматских услова. Уз адекватне мере заштите од ерозије и других видова деградације, спречавање заузимања пољопривредног земљишта на локацијама атрактивним за индустрију и трговину, спровођење агротехничких мера (уз избегавање њихових неповољних ефеката) и искоришћавање погодности за производњу органске хране, могуће је постићи оптималну искоришћеност овог ресурса, чиме би се домаће тржиште обезбедило квалитетним производима и конкурисало на иностраним.

Од начина газдовања и заштите шумског земљишта зависе и његови привредно-туристички и ловни потенцијали. Унапређивањем стања шума и спречавањем смањења површина под шумом, обезбедиће се услови за спровођење принципа одрживог газдовања и интегрисање шумарства у политику руралног развоја.

Недовољна количина и квалитет површинских вода из домаћих водотокова, упућује на коришћење транзитних вода, у чији се квалитет није могуће увек поуздати. Решења се, између осталог, налазе у изградњи интегралних водопривредних система (регионалних и речних), којима се истовремено остварују сви циљеви коришћења, уређења и заштите вода.

Од укупног квалитетног и разноврсног потенцијала за развој високопланинских подручја, активиран је само мали део. Уз отклањање сталног конфликта између заштите природе и развоја туристичких или других активности и уз одговарајуће комунално опремање, могла би се спровести адекватна заштита и презентација ових простора, уз поштовање принципа одрживости, која би могла да омогуће стварање услова за развој целогодишњег туризма и квалитетнијег живота и привређивања локалног становништва.

Током последњих 200 милиона година на простору данашње Републике Србије долазило је до разламања континенталне коре, постојања „Вардарског океана”, затим и његовог затварања, а потом и нестанка Тетиса и колизије Афричке и Евроазијске плоче која траје и данас. Сви ови процеси праћени су одговарајућом магматском активношћу, што, уз специфичну седиментацију у језерским басенима током терцијара, ствара могућности за образовање разноврсних појава и лежишта металичних, неметаличних и енергетских минералних сировина, геолошких грађевинских материјала и подземних вода. Непотпуна валоризација ових ресурса је последица још увек недовољне истражености терена, застарелости капацитета за експлоатацију и прераду и изостанка њиховог одрживог коришћења.

Услед природних погодности, у Републици Србији постоје услови за коришћење бројних извора обновљиве енергије, као што су енергија биомасе, сунца и ветра, водни потенцијал и геотермална енергија. Њихова битна карактеристика је да су то чисти, еколошки прихватљиви извори енергије, који значајно доприносе смањењу загађења животне средине. Енергетски потенцијал ових извора одговара четвртини тренутне потрошње примарне енергије. Ипак, висока цена коришћења (уз релативно ниску цену електричне енергије) и неповољна економска ситуација, која онемогућава већа улагања, представљају главне ограничавајуће факторе за њихово адекватно коришћење.

1.1.1. Коришћење пољопривредног земљишта

Република Србија има 5.632 хиљада ha пољопривредног земљишта (63,7% укупне територије), које је по заступљености, бонитету и начину коришћења веома хетерогено у простору, углавном, у зависности од надморске висине. Оранице (3.600 хиљада ha) чине у просеку 63,9% укупних пољопривредних површина, воћњаци – 4,5% (250 хиљада ha), виногради – (70,8 хиљада ha), ливаде – 12,6% (708 хиљада ha) и пашњаци 18% (1.015 хиљада ha). Доминантан део oраница налази се у равничарским и долинско-котлинским пределима, где преовлађују земљишта врхунске природне плодности, погодна за интензивну ратарско-повртарску производњу. Бројни микрорегиони имају савршене природне услове за узгајање винове лозе, а брдовита подручја – за конвенционалну и органску производњу континенталног воћа, док се у брдско-планинским крајевима налазе простране ливаде и пашњаци од велике еколошке вредности. Очување ових богатих земљишних ресурса угрожавају распрострањена ерозија, примена неадекватне агротехнике и фактори социоекономске природе. Током последње деценије ораничне површине су смањене за 65,7 хиљада ha, воћњаци за 4,5 хиљада ha и виногради за 13,5 хиљада ha, уз повећање површина трајних травњака за готово 50 хиљада ha, што у збиру даје смањење укупних пољопривредних површина за 133,7 хиљада ha. Главни узроци ових супротних тенденција по наменама коришћења јесу: заузимање најплоднијих земљишта у грађевинске и друге непољопривредне сврхе, економска и социокултурна демотивисаност за бављење пољопривредном производњом, напредовање депопулације и сенилизације планинских и других инфраструктурно неопремљених села, и институционални проблеми агроиндустријских комбината.

Нешто мање од 80% укупних пољопривредних површина налази се у поседу породичних газдинстава, око 17% је у државном власништву, а преостали део је у задружном и друштвеном власништву. У Републици Србији је извршена делимична реституција пољопривредног земљишта – Законом о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа („Службени гласник РС”, бр. 18/91, 20/92 и 42/98) и Законом о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама („Службени гласник РС”, број 46/06), а преостаје да се врати пољопривредно земљиште одузето аграрном реформом и национализацијом. По попису из 2002. године на подручју Републике Србије без података из АП Косово и Метохија има око 779 хиљада домаћинстава с газдинством, просечне површине 2,5 ha укупно коришћеног земљишта (пољопривредно, шумско и неплодно), од тога готово половина има мање од 2 ha, а само 10% више од 8 ha. На свим регионалним нивоима преко 25% активних пољопривредника је старије од 60 година. У категорији изнад 15 година старости, незавршену основну школу има 38% од укупног броја чланова породичних газдинстава, а код домаћинстава с искључиво пољопривредним изворима прихода чак 50%. Већина газдинстава нема савремену опрему за квалитетну обраду земљишта и хигијенски смештај стоке. Ниво и еколошка безбедност примене агрохемикалија су незадовољавајући. Број и састав сточног фонда далеко је испод потенцијала крмне основе, а тиме и потреба за одржавањем органске структуре земљишта, очувањем агробиодиверзитета и других вреднoсти руралних подручја.

Основни циљ је заштита екосистемских, агроеколошких, економских, пејзажних, социокултурних и других важних функција пољопривредног земљишта, упоредо с унапређивањем просторно-хетерогених услова за производњу квалитетних пољопривредно-прехрамбених производа.

На тој основи утврђују се следећи оперативни циљеви:

– наменско коришћење, успостављањем ефикасних механизама контроле спровођења одговарајућих урбанистичких и просторно-планских мера за спречавање прекомерног заузимања плодних земљишта у непољопривредне сврхе, посебно у рубним зонама градова, дуж саобраћајница и речних токова;

– заустављање/ублажавање процеса ерозије, успостављањем еколошки повољнијих односа измећу интензивних култура, травњака, шума и изграђених терена, усклађивањем начина коришћења пољопривредног земљишта с нагибом терена, подизањем ветрозаштитних појасева и применом других антиерозионих мера и радова;

– минимизирање неповољних утицаја конвенционалне пољопривреде на састав и структуру земљишта (смањење нивоа органских материја, салинизација, сабијање и сл.), квалитет воде и ваздуха, емисију гасова стаклене баште и биолошку и предеону разноврсност, применом производних метода и техника које не угрожавају еколошки и економски праг супституције земљишта материјалним факторима развоја;

– повећање економске ефикасности у производњи здравствено безбедне хране, укрупњавањем земљишних поседа и парцела, успостављањем складних односа између биљне и сточарске производње, изградњом и одржавањем система за наводњавање и одводњавање, спровођењем агромелиорација дефектних земљишта и ремедијацијом земљишта контаминираних одливом течног стајњака са сточарских фарми и неадекватним руковањем агрохемикалијама;

– поспешивање рекултивације и ревитализације земљишта деградираних експлоатацијом минералних сировина, развојем индустрије и потрошачким активностима;

– успостављање система контроле забране испуштања и одлагања опасних и штетних материја на пољопривредном земљишту и у каналима за наводњавање, утврђивања њиховог присуства, праћења индикатора оцене ризика од деградације земљишта и спровођења других одредби Закона о пољопривредном земљишту;

– спречавање неповољних екстерних ефеката пољопривредне производње на стање животне средине, утврђивањем и применом урбанистичких стандарда уређења насеља и предела, локације сточних фарми и прерађивачких капацитета, санитације села, уређења пољских путева и сл., као и појачаним инспекцијским надзором складиштења, примене и уништавања агрохемикалија и њихове амбалаже;

– развијање активне међусекторске и интеррегионалне сарадње, кроз подршку успостављању партнeрства актeра из јавнoг и цивилнoг сeктoра при утврђивању и спрoвoђeњу интегралних развојних стратегија/програма на националном, регионалном и локалном нивоу.

Концепција коришћења и заштите пољопривредног земљишта заснива се на интeгрaлнoм упрaвљaњу природним ресурсима, на начин којим се обезбеђује опште побољшање стања животне средине, рехабилитација тла, воде, ваздуха и природних предела и очување флоре и фауне и њихових станишта, међусобним усклађивањем активности предузиманих у следећим областима:

– стабилизација тржишта и подршка производњи и дохотку произвођача: осигурање еластичне тржишне понуде квалитетних и здравствено безбедних пољопривредно-прехрамбених производа, унапређивање економских и еколошких услова пољопривредне производње и заштита животног стандарда пољопривредника;

– повећање конкурентности пољопривредне производње: унапређeње људских ресурса, модернизација газдинстава, развој нових производа, процеса и технологија у производњи и преради пољопривредних производа, повећање квалитета производа, превенција и отклањање последица природних непогода, развој инфраструктуре и успостављање асоцијација произвођача;

– побољшање стања животне средине и природних предела: подршка газдинствима која су суoчeна сa прирoдним oгрaничeњимa у плaнинским и другим пoдручjимa, односно са ограничењима услeд пoштoвaњa посебних режима коришћења земљишта на подручјима заштићених природних добара; агроеколошке мере, које укључују подршку развоју интегралне и органске производње, традиционалним производним системима и очувању аутохтоних врста и раса и заштити природних ресурса, екосистема и предела; подршка обезбеђењу добробити животиња, пoшумљaвaњу пoљoприврeднoг зeмљиштa, успостављању агрошумарских система на пољопривредном земљишту; производњи обновљивих горива, управљању водама и успостављању развоја иновативних технологија и непроизводним инвестицијама у овој области;

– унапређивање економских и социјалних услова живљења на селу: подршка развоју непољопривредних делатности, оснивању и развоју микро предузећа и развоју сеоског туризма у циљу повећања запослености становништва и промоције предузетништва; подршка обезбеђењу базичних услуга за руралну привреду и становништво, обнови и развоју сеоске архитектуре и очувању културно-историјског наслеђа и природних и пејзажних вредности руралних подручја;

– покретање процеса партиципативног територијалног развоја: подршка обуци и анимацији локалних актера за успостављање дијалога и партнерства администрације, привреде, невладиног сектора и грађанске иницијативе, при утврђивању прoграма развоја лoкалних заjeдница, прeма принципу oдoздo – на гoрe.

Овим планом се одређују следеће смернице за разраду и примену просторно диференцираних мера подршке заштити и одрживом коришћењу пољопривредног земљишта:

– на подручјима интензивне ратарске и повртарске производње приоритет има предузимање мера за спречавање еколошких и здравствених ризика везаних за интензивну, монокултурну и високо механизовану производњу, уз истовремено унaпрeђивање систeмa зa нaвoдњaвaњe и одводњавање; рaзвиjaњe биoлoшких систeмa прoизвoдњe, рeциклирaњe инпутa, рeдукoвaњe пoтрoшњe минeрaлних ђубривa и пeстицидa; пoдизaњe прoсeчних принoсa; спрeчaвaњe aцидификaциje зeмљиштa; рaциoнaлнo кoришћeњe eнeргиje и рaзвиjaњe oбнoвљивих eнeргeтских извoрa;

– на брдовитим и другим теренима с традицијом у воћарској производњи треба подржавати искоришћавање местимичних погодности за развој органске производње, док је примена метода строго контролисаног прихрањивања и интегралне заштите нужни услов опстанка и даљег развоја воћарства уопште, у спрези с усвајањем савремених стандарда квалитета у преради и пласману, унапређивањем маркетинга и оснивањем произвођачких асоцијација;

– традиционални виноградарски рејони и бројна виногорја захтевају свестрану, конзистентну и синхронизовану подршку просторне, аграрне и инвестиционе политике, ради очувања њихових предеоних, туристичких и економских вредности, унапређивањем агротехничких услова узгајања винове лозе, технологије производње вина и маркетинга, у складу са стандардима ЕУ;

– заштита и одрживо коришћење пољопривредног земљишта планинских подручја, са пространим ливадама и пашњацима, велике еколошке и економске вредности, али и са природним ограничењима за развој пољопривреде, детерминисани су њиховом демографском обновом; поред развоја туризма, то захтева и подршку развоју пашњачког сточарства, промовисању агрошумарства (посебно, укључивање капацитета шума, водотока и геотермалних вода у извозно атрактивне програме производње, сакупљања и прераде широког асортимана високо вредних сировина), поновном увођењу аутохтоних раса стоке, сорти гајених биљака, традиционалних производних система и сл.

– на заштићеним подручјима посебних природних вредности, укључујући и сливна подручја хидроакумулација и будућа заштићена подручја у мрежи Natura 2000, прецизирање посебних режима коришћења пољопривредног земљишта и мера подршке дохотку локалног становништва, заснива се на уважавању како позитивних, тако и негативних утицаја пољопривреде на биодиверзитет и предео;

– на подручјима површинске експлоатације минералних сировина приоритетна је рекултивација којом се, у што је могуће краћем року, формира плодно земљиште, погодно за оснивање отпорног биљног покривача у виду вештачких шумских заједница, пољопривредних култура, декоративних заједница у близини насеља и рекреативних центара, или других специфичних заједница биотопа на копну и у води, у оквиру вредних предеоних целина;

– у периурбаним зонама се бројни конфликти између потреба непољопривредних активности за простором и значаја континуираног одвијања пољопривредне производње за очување природних и пејзажних вредности градског ткива и његовог окружења, решавају рестриктивним мерама урбанистичког планирања, уз истовремено наметање стандарда у погледу примене агротехничких мера којима се не угрожава животна средина и здравствена безбедност и квалитет хране.

Стратешки приоритети до 2014. године – одрживо коришћење чини нужни услов за очување површина и плодности пољопривредног земљишта. Остваривање тог стратешког приоритета зависи од следећих пројеката до 2014. године:

– формирање целовите информатичке базе о земљишним ресурсима, компатибилне системима географске информатике, коришћењем прве компоненте Инструмента за претприступну помоћ (IPA) за програмски период 2007-2013. године, по основу програма за Јачање институционалног капацитета Управе за земљиште, у циљу формулисања и спровођења земљишне политике у складу са законима ЕУ и успостављања информационог система пољопривредног земљишта;

– хармонизација законодавства и јачање институционалних капацитета за имплементацију Заједничке аграрне политике ЕУ (финансијски поступци, информатика, контрола, мониторинг) и пратећих прописа и стандарда којима се регулише производња и промет пољопривредно-прехрамбених производа у ЕУ, програмом Јачање капацитета за приближавање политике руралног развоја ЕУ стандардима, подржаног такође из прве компоненте IPA;

– евидентирање терена угрожених процесима водне и еолске ерозије, одређивање и контрола спровођења одговарајућих радова и мера заштите земљишта на тим теренима, према смерницама које ће бити утврђене Републичком пољопривредном основом; прецизно зонирање еколошки осетљивих подручја, ради избегавања прекомерног ширења агротехничких ограничења и на подручјима, која су у условима раста тражње на светском тржишту, способна за извозну експанзију производа конвенционалне пољопривреде;

– спровођење програма прекограничне и транснационалне сарадње у оквиру друге компоненте IPA подршке, оријентисаних на питања заштите животне средине, јачања институционалних капацитета за утврђивање прекограничних еколошких проблема и промовисање сарадње на управљању природним ресурсима и заштићеним областима, као и на извршавање обавеза по основу ратификованих међународних уговора у области заштите природних ресурса (Кјото протокол UNFCCC, UNCCD, Карпатска конвенција и др.).

Мере и инструменти – полазећи од координирајуће, контролне и кофинансирајуће улоге националног нивоа одлучивања (принцип партнерства), подршка заштити и одрживом коришћењу пољопривредног земљишта разрађује се територијалним развојним плановима (принцип супсидијарности), применом следећих мера и инструмената:

– успостављањем оперативних процедура за спровођење одредби Закона о пољопривредном земљишту и поштовање других правила добре пољопривредне праксе;

– унакрсним повезивањем права на коришћење буџетских подстицаја са обавезом поштовања прописа о стандардима квалитета животне средине, заштите здравља људи, животиња и биљака, добробити животиња и заштите пољопривредног земљишта, у складу са одредбама Закона о пољопривреди и руралном развоју;

– структурним подстицајима побољшању заштите и квалитета пољопривредног земљишта, који обухватају: финансирање мера годишњих Програма извођења радова на заштити, уређењу и коришћењу пољопривредног земљишта, који се доносе на основу Закона о пољопривредном земљишту; и агроеколошке мере укључене у Национални програм за рурални развој (оса 2), чија је примена условљена јачањем иституционалних капацитета (пилот пројекти агроеколошких плаћања и плаћања за добробит животиња, подржани прве компоненте IPA, очекују се од 2011. године);

– увођењем фискалних олакшица и орочених пореских ослобађања у циљу повећања привлачности појединих локација за инвестирање, стимулисања младих пољопривредника за преузимање напуштених и старачких газдинстава и друга структурна прилагођавања, уз истовремено прогресивно повећавање пореза на необрађено пољопривредно земљиште;

– обезбеђењем кредитних олакшица за инвестирање у програме: наводњавања и одводњавања, уређења пољопривредно-шумског простора на еколошки осетљивим локацијама; ревитализацију пашњачког сточарења; развој органске производње, обнову винограда и др.; и

– развој система пољопривредног осигурања, као неопходног инструмента заштите пољопривредних прихода од ексцесних временских прилика и других климатских неизвесности.

1.1.2. Шуме и шумско земљиште

Шумовитост Републике Србије данас износи 30,6%, а шумовитост средишње Србије и Војводине је 29,1% (шумовитост АП Војводине је 6,5%). Укупна површина шума у Републици Србији (без података из АП Косово и Метохија) износи 2 252 400 ha, од укупно обрасле површине у државном власништву је 53%, а у приватном 47%. Шуме високог порекла покривају површину од 34,1%, састојине изданачког порекла 64,7%, а плантаже (интензивни засади) 1,2 %, док необрасло земљиште, шикаре и шибљаци и лисничке шуме покривају 382 400 hа. У Републици Србији је регистровано 78 врста дрвећа, од чега се 14 може користити без формалних ограничења, а 39 врста се налази на листи угрожених, ретких, реликтних и ендемичних врста. У дрвном фонду доминантне су букове шуме које покривају 29,4% површине. О производности у шумама најбоље говоре тренутни производни ефекти. Укупна запремина у шумама Републике Србије износи 362 487 417 m³, а укупан годишњи запремински прираст је 9 079 772 m³; просечна запремина (v) у шумама Републике Србије износи 161 m³/hа, а просечан текући запремински прираст 4,0 m³/hа. Проценат прираста износи 2,5 %, при чему је запремина у високим шумама 254 m³/hа, у изданачким шумама 124 m³/hа и у вештачки подигнутим састојинама 136 m³/hа. Запремина сувог дрвета у шумама је 7,22 m³/hа. Просек текућег запреминског прираста је у шумама високог порекла 5,5 m³/hа, у изданачким шумама 3,1 m³/hа и у вештачки подигнутим састојинама 5,2 m³/hа. У односу на претпостављени оптимум од око v=250 m³/hа и iv=5-6 m³/hа тренутно се производни потенцијал користи са око 65-75 %. Разлог нижој производности поред осталог је и знатно учешће разређених састојина од 27,0 %, а и деградираних шума са 2,4 %.

Основни проблеми везани за стање шума у шумским подручјима су:

– недовољна шумовитост у односу на оптималну од 41%;

– неповољна структура састојина по пореклу, коју одликује доминација шума изданачког порекла (посебно у приватном власништву);

– разређеност дела инвентара, услед чега се јавља недовољна стабилност, виталност, производност и могућност испуњења принципа полифункционалности;

– неповољна старосна структура једнодобних шума у односу на принцип одрживости;

– делимична измењеност природног састава у односу на потенцијал;

– уситњеност и фрагментираност поседа у приватном власништву.

Пратећи проблеми везани за сложеност карактеристика шума и шумских станишта везани су за угрожавајуће факторе биотског порекла (болести и штеточине) и абиотског порекла (шумски пожари, загађеност шума и земљишта, промене нивоа подземних вода, сушење шума, и др), а све у контексту климатских промена и њиховог све израженијег негативног утицаја.

Проблеми који произлазе из затеченог стања дивљачи су:

– недовољна бројност популација ситне дивљачи нарочито на равничарским и брдским стаништима;

– недовољна бројност популација крупне дивљачи, нарочито аутохтоних и економски највреднијих врста (јелен, срна, дивља свиња);

– неповољна полна и старосна структура популација крупне дивљачи и недовољан квалитет трофеја.

Основни циљ управљања шумама у шумским подручјима Републике Србије је одрживо (трајно) газдовање шумама, што подразумева управљање и коришћење шума и шумског земљишта на такав начин и у таквом степену, да се очува биодиверзитет, а продуктивност, обнављање, виталност и потенцијал шума да се доведу на ниво којим би се задовољиле одговарајуће еколошке, економске и социјалне потребе и данашње и будућих генерација, како на локалном, тако и на националном нивоу, водећи рачуна да се при том не угрозе и оштете неки други екосистеми.

Захтеви одрживог управљања могу се испунити само ако се обезбеде одређене претпоставке, а оне обухватају следеће оперативне циљеве:

– унапређивање стања шума;

– повећање површина под шумом (пошумљавањем);

– задовољавање одговарајућих еколошких, економских и социјалних функција шума;

– међугенерацијска и унутаргенерацијска равноправност у односу на вишенаменско коришћење шума.

Оперативни циљеви се разрађују следећим годишњим активностима: нега новоподигнутих засада (28 000 hа); подизање заштитних појасева око већих пољопривредних површина (300 hа); сеча шума (4 700 000 m³); обнова и нега високих шума (103 946 hа); унапређивање здравственог стања шума (2 252 400 hа); изградња шумских саобраћајница (1 571 km); подршка развоју приватних шумовласника; подршка развоју пословних активности и ТР у шумарству; развој информационог система и планирање у шумарству (стратешки и оперативни планови); мере за очување природне вредности и биодиверзитета шума; заштита и очување шумског тла од ерозије и заштита вода (25 215 hа); мере за унапређивање и очување социјалних функција шума; консолидација шумског поседа; сарадња, комуникација и промоција и истраживање у шумарству. У складу са глобалном рејонизацијом и категоризацијом простора пошумљавање до 2014. године обухватило би 450 km².

Табела 12. Преглед површина планираних за пошумљавање у Републици Србији до 2014. године (km²)

Табела 13. План оптималне шумовитости и пошумљавања до 2014. године

Одрживо ловно газдовање је газдовање ресурсима популација дивљачи на начин и у обиму којим се трајно одржава и унапређује виталност популације дивљачи, производна способност станишта и биолошка разноврсност, чиме се постиже испуњавање еколошких, економских и социјалних функција ловства одржавајући њихов потенцијал ради задовољења потреба и тежњи садашњих и будућих генерација. Оперативни циљеви узгоја дивљачи и развоја ловства су:

– значајно повећање бројности популација ситне дивљачи;

– повећање бројности крупне дивљачи, нарочито аутохтоних и економски највреднијих врста;

– побољшање структуре (полне и старосне) популација крупне дивљачи и побољшање квалитета трофеја;

– очување ретких и угрожених врста ловне дивљачи (дивокоза и др) и остале фауне (соколови, орлови, роде и др).

У односу на заштиту шума као природних добара и заштиту биодиверзитета, циљеви (захтеви одрживог управљања) се односе на заштиту простора (места):

– изузетних и јединствених делова природе (од значаја за научне, културно – образовне, рекреативне и др. сврхе);

– карактеристичних представника појединих екосистема и изразитих биогеографских подручја, односно појединих типова предела;

– природних предела, амбијената око културно - историјских споменика;

– очување генетског, специјског и екосистемског биодиверзитета.

Концепција просторног развоја шумских подручја обухвата следећа полазишта:

– утврђивање зона са диференцираним режимима заштите и одрживог коришћења у односу на полифункционални систем планирања;

– одрживи развој еколошки прихватљивих делатности и активности, у односу на полифункционални значај шума;

– развој и умрежавање одговарајућих инфраструктурних система и остале инфраструктуре, ради побољшања саобраћајне доступности и повезаности са окружењем;

– функционалне везе и интеграција шумске привреде са осталим делатностима које се одвијају у шумским подручјима и у том смислу континуирани развој;

– очување и заштита шума и шумског земљишта и коришћење шума као обновљивих извора енергије (мултифункционално коришћење шума и шумског земљишта);

– унапређење управљања развојем, заштитом и уређењем шума у шумским подручјима;

– примена конвенција, стандарда и норми заштите и развоја шума у шумским подручјима, реформа закона, секторских стратегија, инструмената, мера и политика уз усклађивање међусекторске координације и учешће надлежних институција и локалних заједница и др.

Рејонирање станишта основних врста дивљачи и просторно функционални размештај ловно узгојних центара у Републици Србији утврђено је на следећи начин:

1) ситна дивљач: Војводина цело подручје осим Фрушке горе, шума Горњег Подунавља и посавског дела Срема; Шумадијско-подунавска зона; Подрињско-колубарска зона; Јужноморавска зона; Косовско-метохијска зона (до 500 мнв и брдски део);

2) крупна дивљач: Подунавска шумска ловишта Горњег Подунавља; Посавско-сремска ловишта; Суботичка и Делиблатска пешчара; Вршачки брег; Потијске, тамишке и дунавске ритске шуме; шуме тимочког, борског, ужичког, краљевачког и подрињско-колубарског региона са подручјем Таре; шуме планинских масива АП Косова и Метохије.

Стратешки приоритети – у односу на улогу и значај шума у просторном развоју Републике Србије стратешки приоритети до 2014. године су:

– имплементација Стратегије развоја шумарства;

– одрживо коришћење и развој шумског фонда у заштићеним подручјима;

– пројекат о биодиверзитету шума на регионалној основи;

– унапређење планирања, газдовања и контроле шумског фонда;

– доношење Стратегије управљања дивљачима и ловством;

– доношење ловних основа по регионима;

– промоција ловства у земљи и иностранству.

Основне мере и средства за подстицање развоја, уређења, заштите и коришћење шумских подручја су следеће:

– финансијско подстицајне мере и олакшице: стварање системских услова за компензације за развој и заштиту шума у шумским подручјима, посебно у односу на вишефункционални аспект коришћења; стимулисање изградње саобраћајне и друге инфраструктуре и појединих јавних сервиса ради подстицања операционалности циљева одрживог управљања шумама у шумским подручјима; диференцирање природних потенцијала у шумским подручјима, према врсти, квалитету, квантитету, положају, природним и створеним вредностима (функцијама). Финансирање ће се вршити према Националном шумарском програму;

– организационо-институционалне мере: стварање системских услова за управљање развојним пројектима на основу доказане еколошке подобности, економске исплативости и социјалне прихватљивости и уз побољшање услова живљења и укључивање интереса локалног становништва, као и адекватну заштиту, унапређивање и коришћење шума у шумским подручјима. Посебно важно је питање реформе образовног система на свим нивоима како би се институционално ојачао сектор којем је шума поверена на газдовање;

– развој информационих и мониторинг система (ГИС шума и шумарства): Националним шумарским акционим планом предвиђена је изградња интегрисаног ИС за шуме и шумарство Републике Србије.

За остваривање приоритетних, као и осталих активности и садржаја у развоју шумских подручја, неопходна је стабилна и међусекторски усклађена законска регулатива. Правни и плански оквир за развој представљају хоризонтално усаглашени: Закон о шумама и Закон о ловству са припадајућим правилницима са осталим законима који на било који начин и независно од обима условљавају коришћење шума и укупних природних потенцијала у шумским подручјима.

1.1.3. Воде и водно земљиште

Просечне падавине на територији Републике Србије износи 734 mm, односно 64,86 x 106 m³. Водни биланси су неповољни: годишња евапотранспирација износи 553 mm (48,83x106 m³), за отицаје преостаје само 181 mm. Падавине су просторно и временски врло неравномерно распоређене. Годишње падавине се крећу од само од 500÷550 mm у деловима Бачке и Баната, до преко 1500 mm у планинским зонама Шаре и Мокре горе. Неповољно је што су падавине најоскудније у зонама са најквалитетнијим земљишним ресурсима, а најмање су управо у периодима највећих потреба за водом. Најмање количине падавина су у Војводини (Северна Бачка), у долинама Ситнице, Јужне и Велике Мораве, доњег тока Колубаре. Мање од 800 mm падавина имају сви равничарски делови Републике Србије. Све су израженији вишемесечни периоди са веома мало падавина, посебно у другом делу вегетационог периода. Као последица глобалних климатских промена очекују се неповољни процеси: смањивање укупних падавина, посебно у јужном и источном делу, и у Војводини; погоршавање екстремних феномена услед утицаја климатских промена – дужи маловодни периоди, брже концентрације и већи максимални протицаји и водостаји током поводња. Једини могући одговор на такав развој процеса јесу акумулације са годишњим изравнањем протицаја, као и другачије вођење електроенергетског система, као и система за наводњавање и водоснабдевање. На територији Републике Србије се формира просечни проток од 508,8 m³/s, односно, око 16,03×109 m³ годишње, са просечним специфичним отицањем од 5,7 L/s·km². Укупни глобални биланс површинских вода Републике Србије, изражен у истим мерним јединицама (mm) је следећи: просечне падавине су 734 mm, отицај домаћих вода је 181 mm, евапотранспирација просечно износи 553 mm, док просечни коефицијент отицаја износи 0,25.

Табела 14. Распоређеност вода које настају на територији
Републике Србије (домаће воде)

Са специфичном расположивошћу сопствених површинских вода од око 1500 m³ по становнику годишње, Република Србија спада у водом сиромашнија подручја Европе. Сматра се да је око 2.500 m³ по становнику годишње домаћих вода доња граница на основу које се утврђује дугорочна самодовољност домаћих вода једне земље. Република Србија не испуњава тај услов што указује на више последица: водни биланси су напрегнути, и неопходна је поновна њихова оцена, водећи рачуна и о тенденцијама погоршавања због климатских промена; у оквиру оптималног коришћења водних ресурса потребне су строге мере рационализације потрошње воде; неопходне су све сложеније интегралне мере заштите квалитета вода, уз примену и мера повећања малих вода акумулацијама; неопходне су бројне акумулације, са годишњим регулисањем; делови Републике Србије који гравитирају ка подручјима са транзитним водама међународних река морају се ослонити на интензивно коришћење њихових вода. Основни проблеми у вези са водним ресурсима су:

– воде које настају на тлу Републике Србије (домицилне воде) су оскудне, услед чега развој водне инфраструктуре мора да се темељи на реализацији врло сложених интегралних система за уређење, коришћење и заштиту вода, уз интензивно коришћење и тзв. транзитних вода, чији су услови коришћења и по количини и по квалитету потпуно неизвесни у иоле удаљенијим временским пресецима (на квалитет оваквих вода може се утицати једино преко међународних мултилатералних и билатералних међународних споразума);

– просторна неравномерност вода је врло неповољна. Просечно специфично отицање у Републици Србији је 5,7 L/s·km², али те вредности варирају од 30 L/s·km² (Шара, Проклетије), до мање од 1 L/s·km² (Бачка). Водом су најсиромашнија најнасељенија низинска подручја, са најбогатијим земљишним ресурсима (Поморавље, Колубара, Шумадија, АП Војводина, АП Косово и Метохија, јужна Србија), у којима се специфична отицања спуштају испод 2(4 L/s·km². Постоје простране врло дефицитарне зоне у којима је специфична расположивост домаћих вода мања од 500 m³ по становнику годишње (Шумадија, Доња Колубара, АП Војводина, АП Косово и Метохија). Та се подручја морају снабдевати довођењем воде са стране, или из транзитних вода. Воде нема довољно тамо где је најпотребнија, док су квалитетни водни ресурси распоређени по ободу Републике (Дрина, Старовлашке планине, Шара, Проклетије, Власина) што ће захтевати дуге транзитне системе;

– водни режими у Републици Србији су међу најнеповољнијим у Европи. Већи део протока (чак 60–70% од годишњег биланса) реализује се у бујичним поводњима, после чега наступе дуготрајни периоди малих вода, када су угрожени сви видови потрошње и реке као еколошки системи. Постоје водотоци на којима се однос између минималних и максималних протока пење до 1:2000, што су рекордно неповољни режими у Европи. На сливовима чије су површине мање од 100 km² специфични отицаји великих вода Q1% износе преко 3 m³/s·km², што указује на изразито бујични карактер таквих водотока. Појава узастопног нагомилавања више сушних година је врло неповољна, јер захтева велике акумулације за подмиривање потреба за водом. Сума свих домаћих малих месечних вода Републике Србије спушта се на само око 55 m³/s, у екстремима мање од 50 m³/s, што илуструје изузетно велику временску неравномерност протока. Очекује се продужење трајања маловодних периода и још веће смањење малих вода. Таква неравномерност јако релативизира просечне вредности расположивих водних ресурса, чинећи изузетно сложеним сва техничка решења у домену водне инфраструктуре.

Због недовољних сопствених вода Република Србија је невољно упућена на коришћење и транзитних вода, које у Србију дотичу са других територија. Оне су количински знатне (око 5.163 m³/s, или, 162×109 m³/год) и без њих се не могу затворити водопривредни биланси.

Табела 15. Транзитне воде, које у Републику Србију дотичу
са других територија

Решења заснована на коришћењу транзитних вода доста су рањива: због квалитета који је често испод допустивих граница; због интензивног захватања воде у узводним државама протоци тих река се све више смањују, посебно у маловођу. И транзитне реке имају неповољне режиме јер протицаји у маловодном периоду укупно спадају на мање од 1.500 m³/s. Минимална месечна вода Дрине код Радаља спада испод 45 m³/s, Тисе код Новог Бечеја испод 120 m³/s. Чак се и протоци Дунава на уласку у Републику Србију спуштају на близу 800 m³/s. Очекује се даље смањење малих транзитних вода, што може да угрози рад неких наших најважнијих система (ХС ДТД, ХС Северна Бачка). И подземне воде су као и површинске недовољне у односу на нарасле потребе. Укупни капацитети постојећих изворишта износе око 23 m³/s, од чега је око 13 m³/s из алувијалних изворишта, око 3,9 m³/s из основног водоносног слоја (ОВС), око 4,2 m³/s из карстних извора, а око 2 m³/s из неогених карстних формација. Око 65% процењених капацитета подземних вода потиче из алувијалних издани, што релативизира њихову расположивост у периодима маловођа. Због прекомерног коришћења подземних вода дошло је у неким деловима (Бачка, Банат) до значајног обарања нивоа подземних вода у основном водоносном комплексу (у неким деловима и до 50 m), што се нужно морало да одрази на концепцију дугорочног снабдевања тих зона, које ће морати да пређу и на коришћење површинских вода, најпре прекидом коришћења подземних вода за технолошке потребе. Може се закључити да ни подземних вода нема довољно, посебно у маловодним периодима када се празне алувијални аквифери, и сужене су могућности за њихово коришћење. Због надексплоатације подземних издани и неадекватне заштите изворишта све већи проблем постаје квалитет подземних вода, тако да се све више доводи у питање могућност коришћења низа изворишта, чак и из ОВС, без употребе постројења за пречишћавања, и то са доста захтевним технологијама. Зато ће се квалитетне подземне воде, као драгоцен национални ресурс највишег нивоа значајности, користити само за насеља и технологије које захтевају воду највишег квалитета.

Анализе квалитета воде које се редовно обављају на 160 водомерних станица показује да се водотоци Републике Србије налазе у врло неповољном стању, те да су у највећем броју случаја изван класа у које су сврстани Уредбом о категоризацији водотока. На нивоу прописаних класа од поменутих 160 мерних профила налази се само 15 профила (9,4%). Чак и некада половично чисте реке (Пећка и Призренска Бистрица) налазе се у класама нижег квалитета, због ефлуената који се упуштају у њих у зони градова, без икаквог третмана у ППОВ. Ван класа је већи број водотока: Босут, Стари и Пловни Бегеј, канал Врбас – Бечеј у ХС ДТД, Велики Луг, Топлица низводно од Прокупља, Тимок низводно од Зајечара, Борска река, итд. Део магистралног канала ХС ДТД у зони Црвенка – Кула – Врбас – Србобран је у најтежем стању. Канал је због злоупотребе као реципијент отпадних вода и материја засут органским материјама које се распадају, ширећи погубан еколошки утицај на читав низводни део система, према Тиси Дунаву и Ђердапској акумулацији. Ситуација је знатно повољнија у зони заштићених изворишта. На тим сливовима се углавном одржава IIа класа вода, док су неке реке (Људска река, врело Рашке, Лучка река, Моравица) у I класи, а неке важније реке за снабдевање водом Републике Србије (Студеница, Ветерница – Барје, Млава – Витман, Рибница, Ресава, итд.) налазе се на прелазу I/II класе.

Водно земљиште (у даљем тексту: ВЗ) – је заштићена и резервисана зона уз реке, језера, акумулације и заштићене мочваре – у којој је забрањена градња било каквих сталних објеката осим објеката водопривредне и пловидбене инфраструктуре. ВЗ дуж река захвата површину коју обухвата успор од тзв. стогодишње велике воде, увећану за појасе дуж обе обале ширине по 20–50 m, зависно од положаја објеката и заштитних система. Код река које се насипима бране од стогодишње воде (Дунав, Сава, Тиса, Морава, Дрина) ВЗ је простор унутар насипа, као и простор од најмање 50 m од најудаљеније границе ножице насипа унутар брањене стране, који је резервисан искључиво за дренажне системе, уређење приобалног појаса и друге мере заштите. Ако насипе прате магистрални канали дренажних система ВЗ обухвата и те канале и пратеће дренажне бунаре. Уколико се неки простори (касете) уз реку предвиђају као могуће повремене ретензије за ублажавање поводња и заштиту од поплава – и те површине се третирају као ВЗ. У случају језера, акумулација и мочвара (оних које се штите према Рамсарској конвенцији) – ВЗ обухвата површину до уреза највишег могућег нивоа, увећаног за појас од најмање 20 m око читавог обима тада достигнуте највеће акваторије. На водном земљишту није дозвољена било каква градња сталних објеката, али се може без ограничења користити за пољопривредну производњу, плантажне засаде (шуме, воћњаци, виногради), спортске и рекреационе површине – без објеката који ометају развој система за заштиту од вода и спровођење мера одбране (прилаз механизације, проширење постојећих насипа, реализацију дренажних система). Тачна линија заштићеног водног земљишта, са наменом површина и начином заштите даје се у просторним плановима јединица локалне самоуправе и урбанистичким плановима.

Основни циљ је интегрално уређење, заштита и коришћење вода на подручју Републике Србије, третираног као јединствени водопривредни простор.

Атрибут „интегрално” означава реализацију вишенаменских водопривредних система (укључујући и производњу енергије), који су складно уклопљени у окружење и усклађени са свим другим корисницима простора. Оперативни циљеви ће се остварити кроз развој водопривредне инфраструктуре чиме ће бити задовољени и циљеви Оквирне директиве о водама и других регулационих докумената ЕУ:

– комплексна заштита вода и хармонизација водопривредних, еколошких и развојних циљева;

– интегрално управљање водама у оквиру управљачких система на нивоу већих речних сливова;

– реална економска политика која омогућава самофинансирање сектора вода; економска цена воде као мера рационализације потрошње, уз поштовање принципа: корисник плаћа, загађивач плаћа, потпуна накнада трошкова у које су укључени и сви трошкови заштите вода и слива.

Концепција одрживог развоја водних ресурса ће да се заснива на следећем:

– територија Републике Србије се плански и управљачки третира као јединствен водопривредни простор. Управљањем се постепено интегрише са системима вишег реда у окружењу и на нивоу ЕУ;

– у циљу рационалног коришћења воде и простора проблеми заштите, уређења и коришћења вода решавају се интегралним вишенаменским системима. Постоје две класе система, регионални системи за обезбеђивање воде за насеља и индустрије које троше воду квалитета воде за пиће и речни системи коришћења, уређења и заштите вода;

– у снабдевању водом приоритет се даје локалним извориштима, а недостајуће количине се обезбеђују из великих регионалних система, који се ослањају на изворишта републичког значаја;

– споро обновљиве подземне воде највишег квалитета могу се користити само за снабдевање насеља и оних индустрија које захтевају воду квалитета воде за пиће. Индустрије које их сада користе као технолошку воду морају се преоријентисати на воду из речних система;

– због врло неповољних водних режима кључни објекти за коришћење површинских вода ће бити акумулације. Простора за њихову градњу има недовољно, те се морају заштитити за ту намену;

– у равничарским пределима на северу земље, у којима се користе транзитне воде, развијају се све сложенији регионални каналски системи, чији просторни захтеви имају приоритет. Приоритет има обнова и повећање проточности ХС Дунав–Тиса–Дунав, као и завршетак ХС Северна Бачка;

– вода за технолошке потребе захватаће се из водотока, уз захтев да се рециркулацијом и вишекратним коришћењем смањи захватање и спречи загађивање водотока. У случају захватања из мањих водотока, потребне количине се обезбеђују регулисањем протока у акумулацијама;

– акумулације имају задатак да побољшавају водне режиме – да смањују таласе великих вода и повећавају протоке у маловодним периодима. Гарантовани протоци низводно од акумулација и водозахвата треба да обезбеде услове за очување и обогаћивање биодиверзитета. У условима погоршања водних режима акумулације са годишњим регулисањем постају предуслов за реализацију стратешких развојних циљева;

– планска рационализација потрошње воде и вишекратно рециркулационо коришћење пречишћених вода је кључни стратешки захтев, који ће да се остварује кроз водопривредне услове, сагласности и дозволе за коришћење вода;

– целовито искоришћење хидропотенцијала – еколошки најчистијег обновљивог извора енергије, има приоритет и обављаће се у оквиру интегралних речних система. Користиће се и потенцијали на алувијалним рекама, у оквиру пројеката интегралног уређења, заштите и коришћења тих долинских простора (развојни пројекат долине Велике Мораве). Приоритет има искоришћење потенцијала Дрине, као део заједничког система Републике Србије и Републике Српске;

– одбрана од поплава оствариваће се у оквиру интегралних речних система. То подразумева да ће да се користи оптимална комбинација: активних мера заштите (ублажавање штетног дејства поплавних таласа у акумулацијама и ретензијама, као и управљањем каналским системима), линијских заштитних система (насипи, регулације, уређење заштитних линија у градовима), као видом пасивне заштите; применом неинвестиционих мера, којима се не дозвољава раст потенцијалних штета од поплава, планским онемогућавањем градње скупих објеката у зонама које су угрожене поплавама;

– степен заштите од поплава је примерен значајности и вредности добара која се бране у приобаљу. Он варира од заштите од тзв. петстогодишње велике воде (Q0,2%), у условима највећих насеља и индустријских центара, преко тзв. стогодишње велике воде (Q1%) од којих се бране приобаља дуж великих река Дунава, Саве, Тисе, Велике Мораве, па до тзв. двадесетогодишње велике воде од којих се бране пољопривредне површине ван мелиорационих система. Изузетак су капитални објекти енергетике (термоелектране), код којих се степен заштите локалним мерама подиже на (Q0,2% – Q0,1%). Различити степени заштите се остварују формирањем заштитних касета, које спречавају да се пробојем регулационих линија поплавни талас преносе на веће подручје. Због погоршања водних режима степене заштите брањених касета треба повремено преиспитивати и линије одбране померати и по дубини брањених подручја. У складу са Директивом о поплавама ЕУ у току је израда карата зона ризика од поплава, које треба да буду детаљно приказане у просторним плановима јединица локалних самоуправа и урбанистичким плановима;

– заштита квалитета вода ће да се спроводи у оквиру интегралних система, применом технолошких, водопривредних и организационо–економских мера. Циљ је да се квалитет вода највећег броја река одржава у I и II класи. Технолошке мере – изградња постројења за пречишћавањем отпадних вода – у складу су са принципом отклањања загађења на самим изворима. Водопривредне мере ће се сводити на повећавање малих вода наменским испуштањем чисте воде из акумулација, посебно у маловодним периодима у топлом делу године (оплемењавање малих вода). Организационо-економске мере подразумевају регулативу којом се онемогућава и економски дестимулише загађивање вода и не дозвољава стављање у промет опасних загађујућих супстанци, посебно оних за које постоји могућност замене;

– сви водопривредни системи треба да буду оптимално уклопљени у еколошко, социјално и друго окружење. Мерама побољшавања водних режима морају се стварати повољнији услови за развој водених и приобалних екосистема и обогаћивање биодиверзитета;

– унапређење законодавне материје о водама, која ће детаљније регулисати питања заштите, уређења и коришћења вода и водног земљишта, у складу са прописима о водама ЕУ, Рамсарском конвенцијом и другим документима од значаја за Републику Србију.

Законска регулатива треба да обухвати израду свих подзаконских аката која прате Закон о водама, као и регуле о условима коришћења песка и шљунка и План управљања водом слива реке Дунав, у оквиру ICPDR, а у складу са WFD EU. Израда мапа плавних зона и зона ризика од поплава, које морају да буду унете у све просторне планове општина, како би се даље уграђивале и у детаљне регулационе планове.

1.1.4. Високопланинска подручја

Република Србија располаже квалитетним и разноврсним потенцијалима за развој планинских подручја, од којих је активиран само део. По потенцијалима предњаче високопланинска подручја (изнад 1.500 мнв) са непосредним средњепланинским окружењем (1.000–1.500 мнв), у којем се прожимају интерни и екстерни фактори од значаја за регионални развој високопланинских подручја, и покривају укупно око 11% простора Републике односно 9.680 km². Захваљујући својим природно-еколошким својствима, предеоним квалитетима, гео и биодиверзитету, као и развојним потенцијалима, пре свега за туризам, високопланинска подручја представљају драгоцене ресурсе Републике Србије.

Тaбела 16. Висинско зонирање територије Републике Србије

Међу високопланинским подручјима од националног значаја (са средње планинским окружењем) истичу се:

– источна Србија: Стара планина (са Видличем), условно Кучајске планине са Бељаницом као засебне средње планине;

– јужна Србија: Крајиште са Власином (Чемерник, Грамада, Варденик, Бесна Кобила, Дукат и др.), Сува планина, условно Кукавица и Радан као засебне средње планине;

– централна Србија: Копаоник (са Жељином, Столовима и Гочом), Голија (са Радочелом и Чемерном) и Мокра Гора са делом Пештера (на подручју Тутина);

– западна Србија: условно Пештерска висораван, Златар и Јадовник, Златибор и Тара и Ваљевске планине (као засебне средње планине);

– АП Косово и Метохија: Шар–планина (са Језерском планином, Жар планином, Паштриком, Коритником), Проклетије (са Јуничком планином, Богићевицом, Копривником, Хајлом, Жљебом, Мокром гором – део и др.) и Копаоник (јужни део).

Основни проблеми високопланинских подручја Републике Србије су:

– активиран је само мали део расположивих ресурса (због изражене поларизације на развијенија урбана подручја и долинске појасеве и неразвијена рурална, планинска и периферна подручја);

– није изграђена комунална и сва друга инфраструктура;

– изражен је несклад између изграђености туристичких капацитета и инфраструктурне опремљености у развојно активираним подручјима;

– неустановљени правни и економски механизми, уз социјалне и друге проблеме, успорили су развојне процесе у планинским подручјима;

– делимична имплементација стратегије развоја и заштите природе и неефикасан систем управљања одрживим развојем планинских подручја;

– недостају планска, програмска и пројектна документа развоја у планинским подручјима, као и адекватна подршка имплементацији постојећих планских и програмских основа;

– потенцијални или манифестовани конфликт између заштите природног наслеђа, ресурса и животне средине и развоја туризма и других намена и функција у планинским подручјима.

Основни циљ просторног развоја високопланинских подручја Републике Србије је заштита и уређење високопланинских подручја као изузетних природних вредности Републике Србије, уз одржив социо-економски развој који ће омогућити квалитетнији живот и привређивање локалног становништва, као и стварање услова за одмор и рекреацију урбаног становништва, у складу са капацитетима природних система и елемената.

Оперативни циљеви заштите и развоја у високопланинским подручјима биће:

– очување, унапређење и заштита природе, посебних природних вредности и непокретних културних добара и њихово коришћење за научна истраживања, едукацију, презентацију јавности, рекреацију и друге активности у складу с еколошким потенцијалима подручја;

– интеграција функција заштите природног и културног наслеђа и функција развоја (пре свега туризма и других комплементарних привредних активности), у циљу одрживог развоја подручја (усмеравањем дела оствареног прихода за спровођења програма заштите и презентације природних и културних вредности), уз укључивање и координацију свих релевантних субјеката и локалног становништва;

– обезбеђење услова за функционалну и просторну интеграцију високопланинских подручја с окружењем, уз могућност међусобног повезивања заштићених подручја;

– заустављање депопулације, демографски опоравак и заштита егзистенцијалних интереса локалног становништва омогућавањем њиховог квалитетнијег живота и привређивања, активним укључивањем у развојне пројекте, као и изградњом инфраструктуре и јавних сервиса, уз услов адекватне заштите и презентације природних вредности;

– едукација и информисање мештана, посетилаца и шире јавности о потенцијалима високопланинских подручја;

– успостављање институционалне одговорности и ефикасне организованости управљања заштитом и развојем високопланинских подручја, као и израда просторних и урбанистичких планова, мастер планова различитих привредних делатности, акционих програма и других планских докумената.

Концепција просторног развоја високопланинских подручја заснива се на следећом полазиштима:

– основни потенцијал представљају природни ресурси и природне вредности; упориште заштите представља утврђивање зона са диференцираним режимима заштите и одрживог коришћења природног и културног наслеђа; упориште развоја представља усклађивање туристичких и комплементарних активности са природним потенцијалима и ограничењима, капацитетом простора, режимима заштите и локационим критеријумима;

– одрживи развој еколошко прихватљивих, традиционалних делатности (пољопривреде, на бази производње органске хране, шумарства и др) и еколошко прихватљивих нових активности, у првом реду целогодишњег туризма;

– условљеност конкурентности планинских подручја квалитетом природних ресурса и вредности, положајем, и побољшањем саобраћајне доступности и повезаности са окружењем и развојем и умрежавањем одговарајућих инфраструктурних система и јавних сервиса;

– функционално повезивање и интеграција долинске и брдско-планинске привреде и кооперација планинског становништва и урбаних центара; компензације локалној заједници на име еколошких ограничења заштите и подршке туристичких услуга које користе становници урбаних подручја; континуирано очување и развој културног идентитета локалног становништва, који омогућавају креативан однос према заштити и развоју планина и уређењу простора.

– очување и заштита водних ресурса, пољопривредног и шумског земљишта и коришћење обновљивих извора енергије; мултифункционално коришћење земљишта које омогућава вишеструке ефекте и користи: пашњаци – скијашке стазе; миниакумулације – водоснабдевање, енергија, противпоплавне уставе, рекреација, противпожарна заштита, вештачки снег; шуме – енергија, едукација, рекреација; пољопривреда и туризам – додатни извори прихода, пласман пољопривредних производа;

– примена искустава земаља са вишим степеном развоја планинских подручја у одржању, организацији и уређењу планинских села и туристичких насеља, уз истраживање могућности прилагођавања специфичним условима развоја у Републици Србији;

– развој, интеграција и координација различитих мера и политика из домена економије, туризма, руралног развоја, уређења простора, заштите животне средине, саобраћаја, образовања, здравства и др; међусекторска координација у имплементацији планских решења и међународних споразума и конвенција, уз сарадњу надлежних институција и локалних заједница у управљању развојем и заштитом;

– унапређење управљања развојем, заштитом и уређењем, првенствено приоритетних високопланинских подручја од националног значаја, путем организација и компанија за развој и заштиту планинског подручја (на нивоу туристичке дестинације или комплекса);

– примена међународних конвенција, стандарда и норми заштите и развоја високопланинских подручја;

– неопходност реформе већине закона, секторских стратегија, инструмената, мера и политика развоја (порези, субвенције, компензације, доприноси и др), као подршке спровођењу планова и пројеката развоја и заштите, уз адекватну расподелу средстава развојних фондова и мониторинг имплементације у високопланинским подручјима.

Концепција просторног развоја високопланинских подручја у овом просторном плану заснива се на следећим планским одредбама националног нивоа:

– на општој, интегралној концепцији развоја високопланинских подручја, укључујући опште и посебне потребе и интересе заштите, развоја и уређења;

– на секторским концепцијама просторног развоја свих активности и функција заступљених на високопланинским подручјима с посебним освртом на ова подручја, уз равноправан третман просторно-еколошког, економског, социјалног и културног аспекта.

Решењима у просторним плановима планинских подручја ће се омогућити боље презентовање и коришћење предела и посебних природних вредности у едукацији и културолошком смислу. Планским и програмским решењима, као и различитим врстама мера стимулација и компензација, потребно је обезбедити услове за задржавање становништва и подстицање насељавања, пре свега унапређењем пољопривреде и развојем туризма и других комплементарних активности на селу, развојем јавних сервиса и комуналним опремањем и санацијом туристичких центара и других насеља са значајним функцијама. Потребно је плански усмеравати концепт градње туристичких центара и скијалишта у складу са актуелним одлукама међународних финансијских институција о кредитирању центара са скијалиштима само изнад 1500 m нв. Туристички развој већим делом усмерити ка висококомерцијалним садржајима на погодним локацијама у директном контакту са скијалиштем и са могућношћу рационалног инфраструктурног опремања, као и ка насељима у нижим зонама планине која ће бити добро повезана са висинском зоном вертикалним и другим системима транспорта. Изградња инфраструктурних система и реализација планинских центара мора се утврдити кроз приоритете и етапе. Због планског усмеравања даљег развоја потребно је одговарајућим урбанистичким плановима уредити грађевинско земљиште планинских подручја. Важан део концепта развоја високопланинских подручја представља управљање развојем којим треба да се обезбеди интегрисана заштита и развој (путем посебних програма развоја, мултисекторске координације функција свих надлежних субјеката развоја и одговарајућих институционално–организационих аранжмана), информисање и успостављање партнерства између свих учесника/актера у процесу заштите и развоја, као и мониторинг система природних вредности и животне средине, изградње и уређења грађевинског земљишта. Концепт управљања заштитом и развојем високопланинских подручја захтева установљавање фондова развоја, и/или дефинисање других извора финансирања заштите природе, изградње путева, комуналне и туристичке инфраструктуре, јавних сервиса и др. У зависности од брзине превазилажења развојних ограничења створиће се услови за: одрживи развој еколошки прихватљивих традиционалних делатности; санацију, реконструкцију и даљи развој и заштиту високопланинских подручја са изграђеним или иницираним туристичким центрима, у првом реду Копаоника и Старе планине; развој осталих високо и средње планинских подручја, у првом реду Власине (Бесне Кобиле), Таре, Златибора и других планина са повољним положајем у односу на потенцијалну туристичку тражњу (Голија, део Мокре Горе, Ваљевске планине, Бељаница и др.).

Стратешки приоритети развоја и заштите високопланинских подручја до 2014. године су:

– Копаоник (одрживи развој туристичког центра, туристичке, саобраћајне и техничке инфраструктуре, уз интегрисање понуде са потпланинским селима; унапређење пољопривреде и других комплементарних активности; унапређење заштите и одржавање статуса Националног парка према европским мерилима);

– Голија (одрживи развој туризма, инфраструктурно опремање, повезивање села уз унапређење пољопривреде и других комплементарних делатности, унапређење статуса заштићеног природног добра – МАВ);

– Стара планина (формирање туристичких центара и скијалишта на територијама општина Књажевац и Пирот, уз покретање развоја туризма и комунално опремање у потпланинским селима; унапређење пољопривреде и других комплементарних активности; развој прекограничне сарадње са Бугарском; унапређење заштите и одржавање статуса Парка природе);

– Власина – Крајиште (отварање субдестинације Власина уређењем Власинског језера и истоименог туристичког центра; отварање субдестинације Крајиште изградњом скијалишта и почетних садржаја центра на Бесној кобили на територији општина Врање и Босилеград, уз покретање развоја туризма и комунално опремање у потпланинским селима; унапређење пољопривреде и других комплементарних активности; развој прекограничне сарадње са Бугарском и Македонијом);

– Тара – Дрина (рехабилитација и интеграција понуде, валоризација природних и етно-вредности Националног парка Тара; унапређење пољопривреде и других комплементарних активности; развој прекограничне сарадње са Републиком Српском).

Основне мере и инструменти за подстицање развоја, уређења, заштите и коришћење високопланинских подручја су:

– економске мере: стварање системских услова за пореске олакшице, подстицање и усмеравање развоја и заштите кроз монетарне и фискалне инструменте; Монетарни инструменти су: субвенције (из буџета и развојних фондова) за традиционалне делатности, новоотворено радно место, комуналну, социјалну и туристичку инфраструктуру, издавање локалних обвезница за финансирање развоја, компензације локалној заједници и др. Фискални инструменти су: ослобађање од пореза за новоотворено радно место и увоз нове опреме, државне гаранције, повољне концесије, и др.;

– организационо–институционалне мере: стварање системских услова за управљање развојним пројектима на основу доказане еколошке подобности, економске исплативости и социјалне и културне прихватљивости; побољшање услова живљења и укључивање интереса локалног становништва; адекватна заштита и презентација природе, природних и културних вредности. Дефинисање норматива и стандарда за изграђеност планинских подручја и мера за смањење антропогеног притиска на поједина атрактивна подручја. Институционални актери одговорни за реализацију приоритетних пројеката развоја и заштите су: министарства и ресори економије и регионалног развоја, животне средине и просторног планирања, пољопривреде, инфраструктуре, са одговарајућим агенцијама, заводима и државним јавним предузећима; привредне коморе, планинарске организације, управе и службе општина, регионалне развојне агенције, локална удружења и задруге, удружења и др.;

– правнe и планскe мере/инструменти и развој информационих и мониторинг система (ГИС планинских подручја).

За остваривање приоритетних, као и осталих активности и садржаја у развоју високопланинских подручја, неопходна је стабилна и међусекторски усклађена законска регулатива. Мере за подстицање демографске обнове, насељавања и стварања предуслова да се природни и створени ресурси што квалитетније користе за економски развој високопланинских подручја потребно је ближе дефинисати у оквиру Закона о планинским подручјима (донетог у неким земљама у окружењу), као и оквиру Програма имплементације Просторног плана Републике Србије од 2010. до 2020. године.

1.1.5. Минералне сировине

У погледу генезе и просторног размештаја лежишта минералних сировина на територији Републике Србије се могу издвојити посебне структурно-геолошко-металогенетске јединице, као што су: Карпатобалканиди, Српско–македонска маса, Вардарска зона, Динариди, као и посебна морфоструктурна целина – Панонски басен. Разноврсни геолошки, тектонски и металогенетски процеси довели су до образовања великог броја појава и лежишта металичних, неметаличних и енергетских минералних сировина и грађевинских материјала.

Најзначајније појаве и лежишта металичних минералних сировина везане су за магматогене процесе и хидротермалну активност која их је пратила и иста су локализована у оквиру посебних металогенетских зона, које се одликују геолошким специфичностима, како у погледу настанка (генезе), тако и у погледу посебних врста минералних сировина које се у оквиру истих појављују. У источној Србији, у оквиру Карпатобалканида, у геолошко-металогенетском погледу најзначајнија је „Тимочка еруптивна зона”, са дугом традицијом у експлоатацији и бакра у рејону Бора и Мајданпека, као и злата и волфрама код Благојевог Камена. Део познатих лежишта је исцрпљен, део се експлоатише подземним и површинским коповима, али постоји перспектива за поновно покретање производње у привремено затвореним лежиштима и проналажење и отварање нових. Овоме погодује напредак у технологији експлоатације и прераде, што омогућава коришћење руде са нижим садржајем корисних компонената, тако да се и материјал са старих јаловишта може користити за економично добијање метала. У централној Србији, у оквиру Српско–македонске металогенетске јединице, у шумадијској и копаоничкој металогенетској зони локализована су полиметалична лежишта олова и цинка са пратећим металима (пре свега сребром), као што су: „Рудник” на Руднику, „Бабе” испод Космаја, „Кижевак”, „Саставци” и „Карадак” у оквиру рудног поља „Рашка”. Највећу перспективу у погледу проналаска нових рудних резерви, свакако има копаоничка зона. Лежишта олова и цинка у рудном рејону Трепче, некада главни извор ових метала у нашој земљи, су углавном из геолошких, техничко–технолошких, економских или политичких разлога ван експлоатације. Појаве хрома везане су за перидотите Љуботенског масива у околини Ђаковице („Дева”), који се протеже даље на југ. Лежишта никла „Чикатово” и „Главица” код Глоговца представљала су сировинску базу за индустрију фероникла, а интересантно би могло да буде лежиште олова и цинка „Дражња” код Подујева. У западној Србији за терцијарни вулканизам у Подрињу везан је настанак више појава и лежишта антимона, олова и цинка. Антимонска лежишта „Зајача”, „Столице”, „Брасина”, „Борина” и др. дуго су тренутно затворена, али после обављене приватизације очекује се обнављање производње. Исто се односи и на олово – цинково лежиште „Велики Мајдан” код Љубовије, где је већ почела производња после дугогодишњег застоја. У јужној Србији, експлоатација оловно-цинкове руде се врши у руднику „Грот (Благодат) код Босилеграда, а очекује обнављање производње у руднику „Леце” (олово, цинк, злато…), као и неколико мањих лежишта полиметаличне руде на подручју Караманице. Такође би могло да дође до поновне експлоатације молибдена у лежишту „Мачкатица”.

У складу са геолошким сазнањима, односно евидентираним резервама и геолошким ресурсима неметаличних минералних сировина, као и потражњи на тржишту неметала, у Републици Србији постоји перспектива за њихову економичну и одрживу експлоатацију. Од традиционалних неметала у Републици Србији је могућа производња магнезита, фосфата, бората (борних минерала), каолинских глина, кварца, гипса, фелдспата, флуорита, барита, зеолита (зеолитских туфова) и евентуално азбеста. Због проблема везаних за реструктурирање „Магнохрома”, експлоатација магнезита је привремено обустављена, али се очекује да ће ускоро иста бити обновљена. Највећу перспективу у том погледу имају истражена лежишта магнезита „Брeзак”, „Милићевци” и „Ковиљача” код Чачка, као и делом истражена лежишта на Златибору (Чавловац, Масница, Словићи и Стубо). Постоји, међутим, један број појава такозваних „мрежастих” магнезита које нису ни довољно истражене нити се експлоатишу из разлога што нису решени технолошки проблеми сепарације руде из оваквих лежишта. Перспективни простори за даља истраживања и проширење постојећих резерви ове минералне сировине обухватају пределе западне и централне Србије, односно перидотитске или серпентинитске масиве Златибора, Маљена, Сувобора и делове Копаоника. За гипсом („Липница” код Гружа) и баритом („Бобија” код Љубовије), не постоји довољна потражња, док је употреба азбеста, због штетних својстава у значајној мери ограничена. Флуоритско лежиште Равнаја у Подрињу је приватизовано, и код истог се очекује почетак експлоатације. Такође, од економског интереса могло би да буде и истраживање појаве и лежиште флуорит „Копривница” код Јошаничке бање. Западно од Босилеграда налази се лежиште фосфата „Лисина” са утврђеним резервама од око 72.000.000 t руде и код истог се врше ужурбане припрема за почетак експлоатације. Последњих година постоји велико интересовање за борне минерале, нарочито после проналаска новог борног минерала – јадарита са високом концентрацијом литијума (Li) у Јадарском неогеном басену. До сада су утврђене резерве бората у лежишту „Пискања” (у Јарандолском басену код Баљевца на Ибру), износе око 8 милиона тона, са просечним садржајем око 36,39% B2O3, док се резерве борних минерала (и литијума) у Јадарском неогеном басену код Лознице процењују на неколико стотина милиона тона. Исте се сматрају највећим – новооткривеним минерално-сировинским потенцијалом у нашој земљи, од којег се у наредним годинама много очекује. Потенцијалност у резервама зеолита и зеолитских туфова је углавном позната (лежишта Златокоп код Врања, Фрушка Гора и Игрош код Бруса и др.). Потрошња зеолита у Републици Србији је релативно мала, и подмирује се из домаћих лежишта. Додатна истраживања и повећање капацитета производње, могли би да омогуће продор (извоз) ове сировине и на светско тржиште.

Стална потреба постоји за свим врстама стена које се користе као индустријска пунила, грађевински камен (технички или архитектонски) или сировине за производњу грађевинских материјала. Као индустријска пунила се користе стене карбонатног састава (калцити, мермери, доломити, кречњаци). Њихово највеће распрострањење је везано за подручје Венчаца и Студенице (где постоје бројна истражена лежишта), као и источне („Потај Чука” код Жагубице) и југоисточне Србије („Ћелије” код Гаџин Хана). Последњих година у Републици Србији је нагло порасла потражња за техничким грађевинским каменом (као агрегатом за бетонске и асфалтне мешавине), при чему су од посебног значаја стене магматског (габро, базалти, дијабази, андезити) и седиментног порекла (доломити, кречњаци и др.). На целој територији Републике Србије постоје бројна истражена лежишта техничког грађевинског камена, која се већ налазе у фази експлоатације (или је у току поступак за почетак експлоатације).

Најзначајнија сировина за производњу грађевинских материјала је цементни лапорци. Позната су лежишта из којих се сировином снабдевају цементаре у Беочину, Косјерићу, Поповцу. Постоје и друге локације са значајним појавама ове сировине (код Владичиног Хана, Беле Паланке, Голупца и Раље), па у будућности могу да се створе услови за отварање нових цементара. Каолинске глине се експлоатишу у Шумадији код Аранђеловца и Рудоваца, а значајне резерве постоје у Посавотамнавском и Тамнавском басену, док бентонитских глина има на више локалитета (Врдник, Власотинце, Боговина). Опекарске сировине (лес, лесоидне глине) се експлоатишу на више локација, нарочито на територији Војводине и у Посавотамнавском, Тамнавском, Врањском и другим басенима, где представљају сировинску базу за веће или мање циглане. Специфична ситуација је код експлоатације песка и шљунка из речних корита, као минералне сировине за потребе грађевинарства, што, уколико се ради неплански и супротно регулативи, може да угрози режим водотокова. Као архитектонско-грађевински камен користе се веома различите врсте стена у зависности од тренда у архитектури, као и од физичко-механичких и декоративних карактеристика камена. Својим квалитетом се издваја венчачки мермер.

Мада енергетски ресурси нису у задовољавајућој мери истражени, у геолошком смислу, може се ипак рећи да Република Србија располаже енергетским потенцијалом у нафти, природном гасу, квалитетним угљем и нуклеарним минералним сировинама. Од квалитетних енергената у енергетском билансу, нафта и гас чине мање од 1%, а остало су различите врсте угља. Доминира нискокалорични угаљ (лигнит) у Колубарском, Костолачком и Ковинском басену. Највећи део резерви се налази у Косовско-Метохијском басену, тако да су, у садашњој ситуацији, ван ингеренција српске електропривреде. Могућност површинске експлоатације лигнита и значајне резерве, ипак чине да овај енергент представља најзначајнију ставку у енергетском билансу Републике Србије. Експлоатација квалитетнијих врста угља (мрких и камених) се врши углавном јамским путем, што са собом носи и низ ограничења која се огледају пре свега у ниском степену искоришћења резерви и потреби спровођења строгих мера заштите. Од већег значаја су рудници са подземном експлоатацијом угља Соко, Рембас, Лубница и Штаваљ, уз могуће одржавање производње до исцрпљења резерви у Боговини, Јасеновцу, Вршкој Чуки и Ибарским рудницима. Мада би се отварањем нових рудника као што су Мелница, Пољана, Ћириковац и рудника у оквиру Деспотовачког угљеног басена, могла знатно увећати производња, за овај процес неопходна су знатна улагања и савремен техничко-технолошки приступ. Највеће резерве нафте и гаса откривене су на територији Војводине, док су далеко мањег значаја локалности у Подунављу и Поморављу. Постоје геолошки услови за настанак и проналажење ових лежишта и на осталим деловима Републике Србије. Од евентуалног будућег интереса могу да буду уљни шкриљци, чије су рудне појаве најбоље истражене у Алексиначком и Врањском басену, али сада ограничавајући фактор представља недостатак економичне технологије прераде. Систематска геолошка истраживања нуклеарних минералних сировина (урана и торијума) у новије време су прекинута, а пре свега због забране градње нуклеарних електрана. Иначе, резерве се везују углавном за поједине гранитоидне масиве (Букуља, Цер, Јања) и седиментне комплексе близу њих (Белановачки басен, Аранђеловачки басен, Јадарски басен), односно за пермо-тријаске седименте Старе Планине и унутрашње зоне Карпато-балканида.

Проблеми минерално–сировинског сектора су:

– услед малих улагања, терени Републике Србије још увек нису у довољној мери истражени;

– као последица застареле технологије експлоатације и прераде јављају се губици у корисним материјама и неповољан утицај на животну средину;

– велике резерве лигнита налазе се у зонама насеља;

– лежишта која су била ван производње нису конзервирана, па свако обнављање производње захтева превелика улагања и нови силасци у подземне рударске просторије представљају опасност;

– компликована процедура за добијање дозвола за експлоатацију одвраћа потенцијалне инвеститоре и смањује могућност отварања нових рудника;

– нека лежишта се налазе унутар или у граничном подручју заштићених зона;

– висока цена отварања нових лежишта;

– неповољан распоред рудника квалитетног техничког камена у односу на потрошаче;

– недовољна и неодговарајућа контрола експлоатације минералних сировина и недостатак мера рекултивације;

– недостатак прерадних капацитета за архитектонски камен.

Основни циљ је строго контролисано, планско, одрживо и економично коришћење минералних сировина и подземних вода, уз адекватне мере заштите, како би се постигла конкурентност на домаћем и светском тржишту.

Да би се то постигло, треба утврдити следеће оперативне циљеве:

– стимулисање детаљних геолошких истраживања и отварања малих погона за експлоатацију, пре свега геолошких ресурса, који се употребљавају као грађевински материјали;

– подршка програмима коришћења техногених сировина, као замене природних материјала;

– спречавање непланског коришћења минералних сировина (нпр. песак и шљунак) и подземних вода;

– систематично искоришћавање термалних и минералних вода, као извора обновљиве енергије и као фактора у развоју бањског туризма.

Будући развој сектора минералних сировина (обухватајући и коришћење подземних вода), а такође и рударства, као једне од важних привредних грана, подразумева:

– интензивирање и окончање основних геолошких и хидрогеолошких истраживања;

– извођење детаљних истраживања у ширим зонама познатих лежишта;

– коришћење научних сазнања у сврху проналажења нових, економски значајних концентрација минералних сировина;

– при отварању и раду рударских објеката стриктно поштовати и примењивати еколошке услове и стандарде и најбоље доступне технике заштите животне средине, укључујући и потпуну рекултивацију терена по завршетку рударских радова;

– избор локације, обим и начин селективног и ограниченог коришћења, примарне прераде и транспорта камена у заштићеним и еколошки значајним подручјима мора бити усаглашен са циљевима, условима и мерама очувања биодиверзитета, предеоних обележја и културно – историјских вредности, феномена и предмета геонаслеђа, при чему, је законом у начелу селективног и ограниченог коришћења минералних сировина у зони са режимом заштите III степена;

– постојећи рудници камена у националним парковима и другим заштићеним подручјима ће се користити и развијати у складу са усаглашеном политиком заштите природних добара и политиком минералних сировина, док ће евентуално отварање нових захтевати додатна истраживања и усаглашавања релевантних политика;

– техничка и биолошка рекултивација и ремедијација су обавеза свих правних лица која учествују у процесу геолошких истраживања и експлоатације минералних сировина. До 2020. године је обавезна рекултивација свих рудника у националним парковима и другим заштићеним подручјима, у складу са законом;

– дефинисање резерви и квалитета подземних вода.

Стратешки приоритети до 2014. године су:

– израда геолошке карте Републике Србије у размери 1:50.000 и то приоритетно за просторе на којима постоје индикације за проналажење нових минералних потенцијала;

– даљи развој географског информационог система за рударство и геологију;

– формирање јединствене базе података о лежиштима и појавама металичних и неметаличних сировина;

– израда хидрогеолошких и инжењерскогеолошких карата 1:100.000 и то првенствено листова на планираним коридорима важнијих саобраћајница и других инфраструктурних објеката;

– студија о хидрогеолошком бонитету простора, са приоритетом за терене на трасама важнијих коридора;

– израда Елабората о резервама угља у Колубарском басену и одговарајуће студијске документације за перспективна поља „Поље Радљево”, „Поље Звиздар” и „Поље Шопић – Лазаревац”;

– израда студије угљоносности западног дела Костолачког басена:

– израда студије о могућностима супституције камена за путоградњу секундарним сировинама (шљака, пепео);

– дефинисање статуса државне геолошке службе (Геолошки институт Србије);

– регулисање услова коришћења геолошке документације.

Мере и инструменти – стратешки приоритети биће реализовани средствима из буџета Републике Србије, у организацији надлежних министарстава, а на бази Закона о геолошким истраживањима, Закона о рударству и одговарајућих уредби. За већи део предвиђених пројеката одговорност за реализацију ће да понесе Геолошки институт Србије после дефинисања његовог статуса, као геолошка служба државног значаја, уз сарадњу научне базе Рударско-геолошког факултета. Јединствена база података о лежиштима и квалитету техничког камена требало би да буде формирана на основу података Института за путеве и Института за испитивање материјала Србије, референтни за издавање обавезних атеста о квалитету ових сировина. Средства за реализовање овог пројекта требало би да буду усмеравана преко министарства надлежног за инфраструктуру, коме ће подаци o техничком камену стајати на располагању.

1.1.6. Подземне воде

Подземне воде као геолошки ресурс специфичне су по својој релативној обновљивости.

На основу оквирних података о количинама подземних вода које се користе на целој територији Републике Србије, укупна количина из различитих водоносника за потребе водоснабдевања се креће око 750 милиона кубних метара на годишњем нивоу. Од тога је највећи део везан за водоноснике у оквиру алувијалних наслага, односно око 430 x 106 m³/год. Далеко мања количина вода се добија каптирањем извора и на то отпада око 150 x 106 m³/год.

Табела 17. Потрошња воде по типовима водоносних средина (у l/s)

Највећи део потребних количина подземних вода се обезбеђује из алувијалних наслага великих водотока (Сава, Дунав, Велика Морава, Тиса, Нишава и др.), при чему је ситуација таква да се ради о водама које су нижег квалитета, што је последица дугогодишњег неконтролисаног одлагања чврстог и течног отпадног материјала у просторе који су предиспонирани за формирање изворишта. Ова средина представља потенцијал за решавање проблема техничке воде за потребе индустрије. Пукотинска средина, чије је просторно распрострањење веома велико, карактерише се релативно слабим филтрационим карактеристикама. Последица тога је и релативно мала количина вода које се из ње захватају. Значај ове средине је у релативно добром квалитету вода те се на његову експлоатацију треба више ослонити за решавање индивидуалних проблема са мало дораде сирове воде. Карстна средина је просторно релативно скромно присутна и то као најзначајнија у источној Србији, односно Карпатско-балканском луку. Дренира се преко већих врела која су највећим делом већ каптирана за водоснабдевање насеља док значајан део представља ресурс који се тек додатним радовима може привести употреби. Оквирно посматрано, преко 25 % вода потиче из карстне средине. Неогене наслаге су, географски посматрано, везане за депресије у којима су наталожене и представљају значајан извор подземних вода, посебно у Војводини која практично и нема другу водоносну средину са квалитетним водама. Проблем експлоатације представља дубина водозахватних објеката која се креће око 120 до 250 m.

Делимично, услед присутних геотермалних аномалија, температура подземних вода прелази 15оC, што их, према неким класификацијама, сврстава у термалне. Највећу температуру природних извора имају воде у Врањској Бањи (96ºC), затим у Јошаничкој Бањи (78ºC), Сијаринској Бањи (72ºC), Куршумлијској Бањи (68ºC), Новопазарској Бањи (54ºC), итд. Мада постоји могућност за веома разноврсну примену термалних вода, оне се само местимично користе и то углавном у балнеолошке и спортско-рекреативне сврхе. Коришћење геотермалне енергије за грејање и друге енергетске сврхе је у почетној фази и веома скромно у односу на капацитет ресурса. У хидро–геотермалном систему Панонског басена користе се термалне воде из 23 бушотине и то за производњу поврћа у стакленицима; у сточарству за загревање фарми; у фабрикама коже и текстила у производном процесу или за загревање пословних просторија.

Укупна топлотна снага свих ових бушотина које се користе је 24 МW. Изван Панонског басена термалне воде се користе за грејање на неколико локалитета и то у Врањској, Сијаринској, Куршумлијској, Луковској, Пролом, Рибарској и Нишкој бањи, првенствено за балнеолошке сврхе и загревање угоститељских и спорадично индустријских објеката. Укупна инсталисана топлотна снага на свим локацијама где се врши коришћење износи 74МWт, а са топлотним пумпама 86МWт. Према резултатима геотермалних истраживања за интензивно коришћење термалних вода у агро и аквакултури и за топлификацију насеља најбоље су могућности на подручјима Посавине, Срема и Мачве. Резервоар су тријаски кречњаци и доломити дебљине мање од 500 m, који леже испод неогених седимената. Нарочито су повољне могућности у Мачви, јер је дубина до резервоара 400 – 600m, а температура воде 80ºC.

Прелиминарне анализе показују да је на бази експлоатације термалних вода у Мачви могућа топлификација градова: Богатић, Шабац, Сремска Митровица и Лозница са укупно око 150.000 становника.

Проблеми везани за експлоатацију подземних вода су:

– непостојање јединствене базе података о обиму експлоатације подземних вода;

– осетљивост изворишта на загађења;

– нерешен статус надлежности за подземне воде у оквиру различитих министарстава;

– понекад висока минерализација термалних вода отежава њихово коришћење;

– температуре искоришћених термалних вода далеко премашују температуру воде у одводним каналима и површинским токовима као реципијентима, што битно нарушава околни екосистем.

Основни циљ је планско и одрживо коришћење подземних вода, уз адекватне мере заштите, за водоснабдевање и флаширање, као извора геотермалне енергије и за унапређење бањског туризма.

Да би се овај циљ постигао, треба утврдити следеће оперативне циљеве:

– интензивирање и окончање основних хидрогеолошких истраживања;

– дефинисање резерви и квалитета подземних вода;

– систематска заштита изворишта.

Концепција коришћења подземних вода подразумева:

– спречавање непланског коришћења и подземних вода;

– систематично искоришћавање термалних и минералних вода, као извора обновљиве енергије и као фактора развој бањског туризма.

Стратешки приоритети до 2014. године су:

– израда хидрогеолошких и инжењерскогеолошких карата 1:100.000 и то првенствено листова на планираним коридорима важнијих саобраћајница и других инфраструктурних објеката;

– студија о хидрогеолошком бонитету простора, са приоритетом за терене на трасама важнијих коридора.

1.1.7. Обновљиви извори енергије

Република Србија има природне погодности и добар потенцијал за производњу енергије из обновљивих извора, што би могло да допринесе смањењу увозне зависности земље и умањи штетне ефекте стаклене баште. У обновљиве изворе енергије (ОИЕ) чији потенцијал постоји у Републици Србији спадају: енергија биомасе (укључујући биогас и биогориво), енергија малих хидроелектрана, енергија сунца, енергија ветра и геотермална енергија.23 Сваки од ових извора има своје специфичности и услове под којима је њихово коришћење економски оправдано. Осим тога, постоје посебне погодности и потребе за њихово организовано коришћење у тзв. децентрализованој производњи топлотне (сагоревањем биомасе, коришћењем геотермалне енергије и сакупљањем сунчевог зрачења) и електричне енергије (изградњом малих хидроелектрана – снаге до 10 МW и ветроелектрана, као и коришћењем фотонапонских (PV) система. Битна карактеристика обновљивих извора енергије је да су то чисти, еколошки прихватљиви извори енергије, који значајно доприносе смањењу загађења животне срeдине (ваздуха, воде и земљишта). Степен коришћења ОИЕ у Републици Србији је веома низак, ако се изузме искоришћење великих водених токова. Главни разлог је у томе што су трошкови коришћења обновљивих извора енергије знатно виши од трошкова коришћења конвенционалних извора енергије. Енергетски потенцијал ОИЕ у Републици Србији износи преко 4,3 милиона тона еквивалентне нафте (у даљем тексту Mтен) годишње, што представља око четвртину тренутне потрошње примарне енергије.

Основни проблеми су:

– недостатак поузданих података о потенцијалима ОИЕ;

– недовољан број програма и пројеката којима би се привукле домаће и стране инвестиције у надоградњу постојећих и изградњу нових постројења за производњу обновљивих горива;

– променљивост појединих ОИЕ и зависност од климатских услова (сунце, ветар итд.) као и неравномерна просторна заступљеност (биомаса, геотермални извори, мали водотокови);

– релативно ниска тренутна цена електричне енергије утиче на мало инвестирање у ОИЕ;

– могући негативан утицај на друге привредне гране (нпр. производња биомасе може имати утицај на смањење производње хране) и животну средину (нпр. бука, измена пејзажа, утицај на флору и фауну – ветроелектране);

– неповољна економска ситуација је онемогућила већа улагања у ОИЕ;

– често нерегулисани власнички односи (земљиште и др.).

Основни циљ је значајније повећање учешћа ОИЕ у енергетском билансу Републике Србије, уз поштовање принципа одрживог развоја.

Оперативни циљеви су:

– промоција и подстицање примене ОИЕ ради очувања природних ресурса и заштите животне средине, промоција резултата на националном, регионалном и локалном нивоу;

– ефикасније коришћење сопствених потенцијала у производњи енергије;

– развој адекватног информационог просторног система и увођење ГИС технологије приликом одређивања потенцијала и локација за производњу енергије из ОИЕ;

– утврђивање базе података о свим обновљивим изворима са њиховим потенцијалима и активностима у којима би могли бити коришћени (регионална и локална распрострањеност, сировине, произвођачи, корисници, институције и др.);

– утврђивање критеријума за избор локација;

– израда акционог плана за одрживо коришћење ОИЕ у Републици Србији и реализација већег броја демонстрационих пројеката;

– смањење зависности од увоза фосилних горива;

– развој слабије развијених региона и посебно руралних средина отварањем постројења за производњу енергије из ОИ и отварање нових радних места;

– смањење емисија гасова стаклене баште;

– детаљније истраживање и прецизније утврђивање потенцијала ОИЕ.

Основна концепција развоја ОИЕ у Републици Србији ће да се заснива на следећем:

– испитивању свих услова на којима је предвиђена изградња различитих система обновљиве енергије (плански, технички, метеоролошки, инфраструктурни услови, пројектни захтеви, технички прописи, законске одредбе, образовни кадар, економски потенцијали локалне заједнице, могућност финансирања);

– развијању и реализовању пројеката на регионалном и локалном нивоу;

– покретању иницијативе за оснивање националне мреже за управљање обновљивим изворима енергије, која ће се бавити и промоцијом употребе ОИЕ;

– утврђивању техничког потенцијала ефикасности система конверзије природно расположиве енергије у друге облике енергије;

– утврђивању потенцијала појединачних локација за производњу енергије из ОИ;

– увођењу децентрализоване организационе структуре енергетских система који се заснивају на обновљивим локалним енергетским изворима (нпр. индустријски и пољопривредни отпадни материјали и енергетске шуме су волуминозна горива која се не могу економски транспортовати на велика растојања и чија производња, дистрибуција и коришћење морају услед тога да буду организовани на регионалној основи);

– подстицању коришћења локалних енергетских извора и иницијатива, изградња одговарајуће техничке и социјалне инфраструктуре, уједначенији развој земље и увођење интегралног планирања.

Потенцијали и просторна концепција развоја појединих ОИЕ према постојећим званичним подацима, који нису у довољној мери данас актуелизовани у складу са новим сазнањима, као и према Уредби о изменама и допунама Уредбе о утврђивању Програма остваривања Стратегије развоја енергетике Републике Србије до 2015. године за период од 2007. до 2012. године, технички искористив енергетски потенцијал обновљивих извора енергије је веома значајан и процењен је на преко 4,3 милиона тона еквивалентне нафте (Мтен) годишње – од чега се око 2,7 Мтен налази у искоришћењу биомасе (63%), 0,6 Мтен у неискоришћеном хидропотенцијалу (14%), 0,2 Мтен у постојећим геотермалним изворима (4%), 0,2 Мтен у енергији ветра (5%) и 0,6 Мтен у искоришћењу сунчевог зрачења (14%).

Концепција развоја и просторни распоред појединих ОИЕ дат је у поглављу Кoришћење обновљивих извора енергије. Поједини планирани пројекти од стране Министарства рударства и енергетике, дати у делу о коришћењу обновљивих извора енергије, биће:

– веће коришћење ОИЕ, уз боље енергетске ефекте, мање угрожавање животне средине, већа могућност ангажовања домаћег капитала, подстицај развоју малих предузећа у области технологија везаних за ОИЕ, раст запошљавања;

– израда студије потенцијала свих обновљивих извора са економским показатељима којима би се утврдила рентабилност, ризици и тржишни услови (домаћи, светски) за сваки обновљиви извор;

– одређивање технологија за производњу и увођење подстицајних мера;

– унапређење постојеће и изградња нове инфра и супраструктуре за потребе дистрибуције и коришћења ОИЕ;

– дефинисање система примене на одређеним (повољним) локацијама;

– јачање свести и знања у погледу коришћења ОИЕ;

– даљи и интензивнији развој и примена ОИЕ на територији Републике Србије чиме би се омогућило побољшавање енергетске слике и смањење трошкова увоза фосилних горива, као и трошкова дистрибуције енергије на веће удаљености;

– дефинисање система стимулације и обавезности коришћења извора на локалном и регионалном нивоу који би допринео знатној уштеди средстава за спровођење дистрибутивних система и остваривању вишеструких еколошких предности;

– подстицање нових истраживања, финансираних од стране државних институција или ино партнера, која би детерминисала нове потенцијалне локације за експлоатацију.

Мере и инструменти су:

– правно-институционални оквир: увођење законске регулативе која дефинише ширу примену ОИЕ у Републици Србији; израда правилника и стандарда на националном нивоу (у погледу производње, дистрибуције, коришћења и квалитета);

– тржишно-економски и развојни оквир: стабилна и квалитетна дистрибутивна мрежа, као и континуитет у снабдевању; увођење модерних технологија; обезбеђење квалитета енергије и енергената из ОИ према стандардима ЕУ, субвенционисање, пореске олакшице, као и друге подстицајне мере на нивоу домаћинстава, које повећавају економску оправданост инвестирања у ове системе;

– организационо-институционалне мере: јачање институција на различитим нивоима; развој тржишта ОИЕ, обука кадра који учествује у пројектовању, производњи, уградњи и одржавању уређаја и система; осим тога; неопходна је и техничка помоћ и консултације инвеститорима приликом израде бизнис планова и студија изводљивости.

–––––––––––––––

23 У ОИЕ може се сврстати и енергија великих водотокова, која неће бити разматрана у овом поглављу.

1.2. Заштита и унапређење квалитета животне средине

Дугорочна стратегија Републике Србије у области животне средине и одрживог развоја подразумева побољшање квалитета живота становништва обезбеђивањем жељених услова животне средине и очувањем природе, смањењем загађења и притисака на животну средину, коришћењем природних ресурса на начин да се обезбеди њихова расположивост за будуће генерације. Кључни кораци укључују јачање постојећих и развој нових мера за спровођење политике одрживог развоја, даљу интеграцију политике животне средине у остале секторске политике, прихватање веће појединачне одговорности за животну средину, хармонизацију националних прописа са законодавством ЕУ и њихову пуну примену и активније учешће јавности у процесима доношења одлука.

Овај просторни план предвиђа и наглашава потребу ближе разраде најзначајнијих чинилаца од значаја за планирање, заштиту, уређење и коришћење простора у смислу остваривања предуслова одрживог развоја усаглашеног са природним и антропогеним вредностима и условима. То се остварује увођењем стратешке процене утицаја при изради планова и програма, као и процене утицаја на животну средину значајних објеката и активности. Као један од приоритета утврђује се потреба развијања јавне свести грађана о заштити животне средине и вредности простора. Овај просторни план треба да обезбеди предуслове за истовремено рационално коришћење и заштиту простора.

Основни плански документи у области управљања заштитом животне средине и највећи стратешки значај имају Просторни план Републике Србије од 2010. до 2020. године, Национални програм заштите животне средине и Национална стратегија одрживог развоја.

Овим просторним планом су дефинисана основна опредељења, потенцијали и ограничења животне средине, циљеви и принципи заштите, као и концепција и смернице заштите и унапређења квалитета животне средине. Полазећи од стања животне средине, као и од притисака које се врше на природу и животну средину, овим планом су утврђене категорије загађености по зонама, и у том контексту дефинисана решења, мере и приоритети очувања и унапређења животне средине.

Један од осам Миленијумских развојних циљева је да се осигура одрживост животне средине. Овај циљ је постао обавеза приликом израде националних стратегија и акционих планова и подразумева: уграђивање принципа одрживог развоја у националне политике, заустављање губитка природних ресурса и подстицање њихове ревитализације.

Разноврсност природних ресурса и високи степен биолошке разноврсности и геодиверзитета и очуваност природе у неиндустријализованим областима веома је значајан ресурс развоја Републике Србије, који се мора вредновати као предност и по сваку цену очувати. Вредносни систем Републике Србије мора да се посматра кроз призму њеног регионалног диверзитета који зависи како од географских специфичности тако и од традиције и менталитета већих регионалних целина унутар ње. Вредносни систем и његове регионалне карактеристике на посебан начин утичу и на етички однос становника према природи, животној средини и културном наслеђу, односно традицији коју поседују и преко које могу да се идентификују.

Са друге стране, мора се утицати на смањење деградираних простора због непланске експлоатације природних ресурса, санацију еколошких црних тачака, као и смањење загађења воде, ваздуха и земљишта из сектора индустрије, енергетике, саобраћаја и пољопривреде. Међутим, пречишћавање комуналних отпадних вода, али и инфраструктура за управљање отпадом, и даље остају кључни изазови. Неуређеност простора, као и бројне појаве које угрожавају здравље и безбедност становништва, захтевају континуирану и систематску активност институција, али и грађана, кроз јачање свести, едукацију и информисање. Акција „Очистимо Србију”, као и нови закони (2009. година) у том смислу представљају наговештај нове политике која може да знатно допринесе побољшању ситуације, без чега није могуће очекивати већу атрактивност појединих територијалних јединица Републике Србије за инвестирање. Потребно је утврдити стварно стање квалитета и угрожености простора као ресурса, његове вредности и потребне приоритете на његовој заштити, санацији и унапређењу.

1.2.1. Елементи животне средине

Квалитет животне средине је сагледан као један од основних критеријума за уравнотежен и одржив развој Републике Србије у сагласности са циљевима њеног просторног развоја. Главни узроци загађивања ваздуха су застареле технологије, недостатак пречишћавања димних гасова или ниске ефикасности филтера, нерационално коришћење сировина и енергије, лоше одржавање итд. Значајно загађивање ваздуха потиче од неадекватног складиштења и одлагања нуспродуката, као што су летећи пепео из термоелектрана и јаловина код површинских копова. У порасту је загађење од саобраћаја, укључујући концентрације бензена, олова и чађи, нарочито у великим градовима. Основни извори загађивања вода у Републици Србији су нетретиране индустријске и комуналне отпадне воде, дренажне воде из пољопривреде, процедне воде из депонија, као и загађења везана за пловидбу рекама и рад термоелектрана. Подаци РЗС показују да је 35,03% домаћинстава прикључено на јавну канализациону мрежу. Од укупне количине комуналних отпадних вода, око 87% се без пречишћавања испушта у реципијенте. Највећи градови у земљи, Београд, Нови Сад и Ниш, испуштају непречишћене отпадне воде у реципијенте. Нека од постојећих постројења су запуштена, док велики број пружа само примарно (механичко) пречишћавање, при чему већина њих не ради непрекидно. Загађење из дифузних извора проузрокује више од 50% укупног загађивања вода. На загађивање земљишта утиче неодговарајућа пракса у пољопривреди, укључујући неконтролисану и неадекватну примену вештачких ђубрива и пестицида, као и одсуство контроле квалитета воде која се користи за наводњавање. Спорадична појава тешких метала у земљишту резултат је нетретираних процедних вода са депонија и рударско–енергетских објеката. Необрађено пољопривредно земљиште, односно конверзија пољопривредног у грађевинско земљиште, представља посебан проблем уз питање последица непланске изградње, негативних ефеката приватизације пољопривредних комбината, гринфилд инвестиција, које се по правилу реализују у тзв. „периурбаним” зонама у урбано–руралном континуму. Загађење земљишта заступљено је у подручјима интензивне индустријске активности, неадекватних одлагалишта отпада, рудника, као и на местима различитих акцидената.

Главни извори загађења ваздуха су термоелектране у Колубарском и Костолачком басену лигнита и РТБ Бор. Међу најзначајније загађиваче ваздуха индустријског порекла спадају: рафинерије нафте у Панчеву и Новом Саду; цементаре у Беочину, Косјерићу и Поповцу; хемијски комбинати у Панчеву, Шапцу, Крушевцу и железара у Смедереву. Највеће загађивање ваздуха потиче од процеса сагоревања лигнита лошег квалитета (термоелектране у Обреновцу, Лазаревцу и Костолцу) и моторних горива (Београд, Ниш, Ужице, Чачак и др). На загађеност утиче и коришћење чврстих горива (огревно дрво и угаљ) у домаћинствима, индивидуалним котларницама и ложиштима. На основу Прелиминарног списка IPPC постројења за које се издаје интегрисана дозвола у Републици Србији постоји 156 таквих постројења, од чега је 29 из енергетског сектора, 26 из производње и прераде метала, 36 из индустрије минерала, 19 из хемијске индустрије, четири постројења за управљање отпадом и 68 постројења из осталих активности. Област животне средине је важан фактор и у реализовању регионалне и прекограничне сарадње у сливу Дунава, у басену реке Саве, реализацији интегрисаног регионалног енергетског тржишта и регионалне саобраћајне мреже, Црноморској економској сарадњи, прекограничној сарадњи региона и др.

Квалитет вода у Републици Србији је лош и даље се погоршава. Најзагађенији водотокови су Стари и пловни Бегеј, канал Врбас–Бечеј, Топлица, Велики Луг, Лугомир, Црни Тимок и Борска река. Квалитет вода је посебно угрожен нутријентима и органским и неорганским загађењем (услед испуштања нетретираних отпадних вода и дренажних вода из пољопривреде) поред великих градова (Београда, Новог Сада и др.), као и услед прекограничног загађења вода које улазе у Републику Србију. Само мали број локалних самоуправа у Републици Србији има постројење за пречишћавање комуналних отпадних вода, при чему највећи градови (Београд, Нови Сад и Ниш) испуштају непречишћене отпадне воде у реципијенте. Према подацима РХМЗ о квалитету водотока на 143 мерна места, узорковањем у просеку једном месечно, за период 1998 – 2008. године, у Агенцији за заштиту животне средине извршена је анализа квалитета воде применом SWQI. На основу резултата анализа квалитета површинских вода може се констатовати да су најугроженији реке и канали у Војводини.

Највећи извори деградације и загађивања земљишта су експлоатација минералних сировина, посебно у Колубарском и Костолачком басену и Бору и Мајданпеку, и неконтролисано и неадекватно одлагање индустријског отпада, посебно у околини великих индустријских центара (Бор, Панчево, Нови Сад, Смедерево, Београд, Крагујевац). Додатни извор загађивања је таложење загађујућих материја из издувних гасова моторних возила дуж саобраћајница, посебно магистралних. На основу анализа које је урадила Агенција за заштиту животне средине, идентификовано је 375 локалитета на којима је загађење потврђено лабораторијским анализама земљишта и подземних вода у непосредној близини локализованих извора загађења, при чему је загађење присутно у дужем временском периоду.

Задржавање ситуације каква јесте, без улагања у заштиту животне средине и санацију постојећих загађених подручја, неминовно чини све већу штету животној средини, али и економском и просторном развоју Републике Србије. Садашњи ниво инвестиција у животну средину у Републици Србији је низак (у периоду 2001 – 2008. године је износио око 0,3% БДП–а), а финансирање од стране индустрије и приватног сектора је недовољно.

Најугроженија подручја (hot spots) у Републици су Бор (РТБ, флотацијско јаловиште Велики Кривељ), Панчево (хемијска и петрохемијска индустрија, рафинерија), Обреновац (ТЕНТ, депонија пепела), Лазаревац (копови, ТЕ, депонија пепела и шљаке, Вреоци), Костолац (ТЕ, копови, депонија пепела и шљаке), Шабац (индустрија, депонија муља), Београд (индустрија, саобраћај, депонија), Крушевац (хемијска индустрија, депонија), Смедерево (железара, депонија сировина), Лозница (индустрија, Зајача), Нови Сад (рафинерија нафте, несаниране последице бомбардовања) и Велики Бачки канал (на делу Црвенка – Кула – Врбас).

Основни циљ je заштита и унапређење животне средине као основа уравнотеженог развоја, коришћења и уређења простора Републике Србије – заустављање даље деградације, превентивна заштита од свих планираних активности које могу угрозити постојећи квалитет природне и животне средине, уз санацију и ревитализацију угрожених подручја.

Оперативни циљеви заштите животне средине су:

– очување постојећих природних вредности и природних ресурса у циљу постизања рационалне организације и коришћења простора;

– јачање система заштите животне средине предузимањем превентивних мера и смањењем загађења ваздуха, воде и земљишта;

– даље усклађивање националних прописа из области заштите животне средине са законодавством ЕУ;

– институционално, организационо и кадровско јачање система заштите природне и животне средине;

– санирање најугроженијих простора и еколошких „црних” тачака на подручју Републике;

– успостављање система контроле свих облика загађивања и праћења стања квалитета животне средине;

– повећање обима инвестиција за заштиту животне средине;

– развијање и јачање нивоа еколошке свести, информисања и образовања становништва о еколошким проблемима уз укључивање јавности у доношење одлука по питању заштите животне средине.

Концепција заштите и унапређења животне средине – у подручјима у којима је деградирана и угрожена животна средина (hot spots), неопходно је предузети одговарајуће активности кроз ангажоване пројекте који ће санирати последице њиховог рада и унапредити технологију до нивоа да се минимизира негативни утицај на животну средину (примена BAT – најбољих доступних техника). Притисак на животну средину мора бити узет у обзир при процени утицаја који ће велики пројекти имати на простор при изградњи, током коришћења и после престанка рада, као и нових услова у простору.

Концепција заштите и унапређења животне средине заснива се на:

– очување природних вредности, што подразумева квалитетну животну средину (чист ваздух, квалитетна вода за пиће и остале потребе, очувано пољопривредно земљиште, постојаност екосистема и биодиверзитета), заштита природних вредности и непокретних културних добара кроз делотворно управљање заштићеним подручјима;

– планирање на основама одрживог развоја: планирање рационалног коришћења природних ресурса – земљишта, воде, сировина и других природних ресурса уважавајући „еколошки” капацитет простора, повећање коришћења обновљивих извора енергије;

– начелу индустријске екологије, пре свега кроз превенцију и санацију, примена принципа предострожности за активности које могу да изазову већи еколошки ризик или неизвесност, примена санационих мера у деградираним и загађеним подручјима;

– процени утицаја планова, програма, објеката и активности на животну средину, као основу за планирање мера заштите. Интегрисање заштите животне средине у секторе планирања, пројектовања и изградње, кроз инструменте процене утицаја (СПУ за планове и програме, ПУ за пројекте);

– заштитне зоне и заштитна растојања, око објеката са повећаним загађивањем и ризиком за животну средину и здравље људи користити систем зона и заштитних растојања.

Када је у питању финансирање заштите животне средине, концепција (која је урађена на основу Националне стратегије одрживог развоја Републике Србије) пројектује достизање нивоа издвајања у заштиту животне средине од 1,5% БДП–а 2014. године. За потребе овог плана извршена je просторна диференцијација животне средине према стандардима и искуствима ЕУ, а узимајући у обзир постојеће стање квалитета животне средине и тренд у наредном периоду, и то на четири категорије.

Подручја загађене и деградиране животне средине (локалитети са прекорачењем граничних вредности загађивања, урбана подручја, подручја отворених копова лигнита, јаловишта, депоније, термоелектране, коридори аутопутева, водотоци IV „ван класе”) са негативним утицајима на човека, биљни и животињски свет и квалитет живота. За ову категорију треба обезбедити таква решења и опредељења којима се спречава даља деградација и умањују ефекти ограничавања развоја. Потребно је санирати и ревитализовати деградиране и угрожене екосистеме и санирати последице загађења, у циљу стварања квалитетније животне средине. У овој категорији најугроженија подручја су: Панчево, Бор, Мајданпек, Обреновац, Смедерево, Београд, Нови Сад, Суботица, Лозница, Костолац, Чачак, Лучани, Крушевац, Шабац, Кикинда, Прахово, насеља у колубарском басену, коридори аутопута Београд – Нови Сад, Београд – Шид и Београд – Ниш – Лесковац. Највећа емисија гасова SО2, NOx и суспендованих честица је на подручју Града Београда, затим у Браничевској области, Борској области и Јужно-банатској области. У Обреновцу, Лазаревцу и Костолцу су највеће депоније летећег пепела од сагоревања угља у термоелектранама. Урбана подручја која спадају у ову категорију су и: Зрењанин, Рума, Ваљево, Косјерић, Нови Поповац, Краљево, Ниш, Врање, Зајечар, Мајданпек, Врбас, Младеновац, Смедеревска Паланка, Пожаревац, Сремска Митровица, Крагујевац, Горњи Милановац, Ужице, Прибој, Трстеник, Прокупље, Пирот, Нови Пазар, Лесковац, Јагодина, Параћин; као и садашњи водотоци четврте класе и „ван” класе.

Подручја угрожене животне средине (локалитети са повременим прекорачењем граничних вредности, субурбане зоне насеља најугроженијих подручја из I категорије, сеоска и викенд насеља, туристичке зоне са прекомерним оптерећењем простора, подручја експлоатације минералних сировина, државни путеви I и II реда, железничке пруге, велике фарме, зоне интензивне пољопривреде, аеродроми, речна пристаништа, водотоци III класе) са мањим утицајима на човека, живи свет и квалитет живота. За ова подручја треба спречити даљу деградацију и обезбедити побољшање постојећег стања, како би се умањила деградираност животне средине као ограничавајућег фактора развоја. Потребно је одредити најадекватнији начин коришћења природних ресурса и простора са циљем очувања природних вредности и унапређења животне средине. У овој категорији су: Сомбор, Апатин, Црвенка, Кула, Оџаци, Бачка Паланка, Бајмок, Србобран, Нови Кнежевац, Чока, Сента, Ада, Темерин, Бачка Топола, Кањижа, Бечеј, Тител, Бач, Бела Црква, Ковин, Инђија, Стара Пазова, Шид, Кучево, Пожега, Ивањица, Ариље, Гуча, Рашка, Ћуприја, Неготин, Бујановац, Димитровград, Књажевац, Сјеница, Пријепоље, Уб, Осечина, Мионица, Крупањ, Петровац, Сврљиг, Бела Паланка, Свилајнац, Голубац, Кладово, зоне интензивне пољопривреде (Војводина, Стиг, Браничево, већи део Мачве и Поморавља), туристички центри на Копаонику, Златибору и Дивчибарама, линије државних путева I и II реда и пруга, речна пристаништа (12 лука, од којих је осам међународних: Апатин, Бачка Паланка, Нови Сад, Београд, Панчево, Смедерево и Прахово на реци Дунав и Сента на реци Тиси и 4 националне луке: Ковин, Сремска Митровица, Шабац и Сомбор) као и аеродроми (Београд и Ниш). Подручја експлоатације минералних сировина укључују: Јелен До, Крупањ, Нови Пазар, као и околину Кањиже, Кикинде и Новог Бечеја, Церово, Чикатово – Главица (Глоговац), Благодат, Црнац, Сува руда, Суво рудиште, Бела Стена, Златокоп и др.

Подручја квалитетне животне средине (шумска подручја, туристичке зоне контролисаног развоја, пољопривредне воћарске и виноградарске зоне, подручја са природном деградацијом, ливаде и пашњаци, ловна и риболовна подручја, водотоци II класе) са преовлађујућим позитивним утицајима на човека, живи свет и квалитет живота. За ова подручја треба обезбедити решења којима се елиминишу или умањују постојећи извори негативних утицаја односно увећавају позитивни као компаративна предност у планирању развоја. Потребно је резервисати и чувати подручја од загађивања из стратешких разлога. У овој категорији су: Сремски Карловци, Гроцка, Врњачка Бања, Сокобања, Топола, Аранђеловац, Љиг, Златибор, Жагубица, делови Старе планине, као и приградске зоне са викенд градњом, зоне са воћарством (Ваљевска подгорина, Поцерина, подручје Лознице, Ариља, Краљева, Драгачева, Пожеге и Гроцке, Бранковина, Браничево и други мањи рејони) и виноградарством (Тимочки рејон, Нишавско-јужноморавски рејон, Западноморавски рејон, Шумадијско-великоморавски рејон, Поцерски, Сремски и Банатски рејон и рејон суботичко-хоргошке пешчаре), коридори локалних путева, као и територије сеоских насеља општина које припадају II категорији, подручја са природном деградацијом (еродиране површине, заслањена земљишта, клизишта, плавни терени и др.).

Подручја веома квалитетне животне средине (подручја заштићених природних добара, мочварна подручја, подручја заштићена међународним конвенцијама, планински врхови и тешко приступачни терени, водотоци I класе) у којима доминирају позитивни утицаји на човека и живи свет. Треба обезбедити таква решења којима се задржава постојеће стање квалитета животне средине и штите природно вредни и очувани екосистеми. У ову категорију спадају заштићена природна добра, уз напомену да нека од ових подручја (Копаоник) убрзано губе прерогативе неопходне за национални парк услед бесправне изградње, неодговарајућег комуналног система, природе угрожене претераним оптерећењем грађењем.

Када је у питању прекогранични утицај, најизразитије загађивање вода долази из Румуније, где су воде Бегеја, Тамиша, Златице, Караша и Нере испод захтеване класе. Акциденти изливања цијанида у реку Тису из рудника злата у Северној Румунији, као и јаловине, за собом су оставили еколошку катастрофу и дуготрајне последице по екосистем у Републици Србији. Од изузетног је значаја стално праћење потенцијалних извора радиоактивности која у Републику Србију може доспети из њене непосредне околине (нуклеарне електране код Баје у Мађарској и Козлодуј у Бугарској). На тим правцима важна је заједничка контрола и стално обавештавање. Република Србија сарађује са земљама из окружења по питању контроле и утицаја прекограничног загађења. Међународна сарадња се пре свега односи на квалитет вода река Дунава, Саве, Тисе, Тамиша и Дрине. Посебан значај за Републику Србију имају воде Дунава, пре свега због водоснабдевања, односно заштите од загађивања подземних вода јужне Бачке и јужног Баната. Загађивање вода Дунава одражава се и на квалитет вода Ђердапског језера. Од великог је значаја развијање регионалне сарадње у области управљања водним ресурсима. У том смислу, ратификовањем међународне Конвенције о сарадњи ради заштите и одрживог коришћења реке Дунав, као и потписивањем међународног оквирног Споразума о сливу реке Саве, спроводи се одрживо управљање водама, регулисање коришћења, заштите вода и акватичног екосистема и заштите од штетних утицаја. Потенцијално прекогранично загађење воде у земљама низводно Дунавом (Румунија и Бугарска) може да изазове РТБ Бор и Мајданпек (рудник, млин, топионица и рафинација) преко Борске реке, Пека, Тимока, Кривељске реке и Дунава. Прекогранично загађење земаља низводно Дунавом могуће је преко реке Саве (Шабац, Барич), а прекогранично загађење Босне и Херцеговине преко реке Дрине (Љубовија, Зајача, Крупањ).

У циљу остварења напретка у заштити животне средине до 2014. године одређени су следећи стратешки приоритети:

– наставак и даљи систематски развој акције „Очистимо Србију”, уз ангажовање свих актера и локалне самоуправе;

– санација загађених индустријских и рударско-енергетских локација што подразумева: спровођење поступка санације и ремедијације црних тачака (hot spots) – контаминираних индустријских локација, рекултивацију и ремедијацију локација најоштећенијих експлоатацијом минералних сировина (РТБ Бор, флотацијско јаловиште и топионица, Колубарски и Костолачки лигнитски басени), и санацију и ремедијацију загађених водотокова (деоница Великог Бачког канала);

– смањење загађења ваздуха које потиче из енергетике и индустрије што подразумева: израду регистра загађивача са билансом емисије, изградњу постројења за одсумпоравање и денитрификацију у термоенергетским постројењима, и уградњу нових или реконструкцију постојећих електрофилтера у постројењима која емитују суспендоване честице изнад ГВЕ и која представљају највећи ризик по животну средину и здравље људи;

– побољшање квалитета површинских и подземних вода што подразумева: израду плана управљања водама за непосредни слив Дунава (ICPDR), изградњу система за прикупљање, одвођење и пречишћавање отпадних вода насеља и индустрија у насељима која су најугроженија и са највећим ризиком по здравље људи и животну средину, и обезбеђење рационалног коришћења воде у индустрији и енергетици, увођењем нових технологија и рециркулације, а посебно заштита изворишта термоминералних лековитих вода;

– спречавање даљег губитка земљишта и очување и побољшање његовог квалитета што подразумева: санацију деградираног и контаминираног земљишта у индустријским областима, и спровођење мера за заштиту од ерозије;

– смањење нивоа буке поред саобраћајница и индустрија које угрожавају становање што подразумева: идентификацију најфреквентнијих делова државних путева који захтевају мониторинг буке, и смањивање нивоа буке заштитним баријерама на угроженим локацијама, поред саобраћајница и индустрија, које тангирају становање;

– усклађивање националних прописа из области заштите животне средине са законодавством ЕУ, уз јачање институционалних капацитета што подразумева: доношење закона и подзаконских аката, ратификација и примена међународних споразума, доношење Националног програма заштите животне средине и акционог плана за његову реализацију, и Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара, и изградњу и јачање институционалних капацитета на републичком, регионалном и локалном нивоу;

– успостављање и проширење мониторинга и даље развијање интегралног катастра загађивача што подразумева: модернизацију мреже мониторинга квалитета амбијенталног ваздуха, успостављање аутоматског мониторинга над значајним емитерима, модернизацију лабораторија за испитивање квалитета ваздуха, успостављање мреже мониторинга емисије отпадних вода, развијање мониторинга квалитета земљишта, и даље развијање интегралног катастра загађивача у Агенцији за заштиту животне средине;

– унапређење приступа јавности информацијама о квалитету животне средине и развијање јавне свести што подразумева: организовање кампања, информисање грађана, развијање свести и развијање еколошке културе грађана, и повећање учешћа грађана у одлучивању о питањима животне средине;

– подстицање рационалног коришћења природних ресурса, подстицање максималног коришћења секундарних сировина, смањење емисије загађујућих материја и увођење чистије производње што подразумева: израду инвентара гасова са ефектом стаклене баште – GHG у сектору енергетике, индустрије, пољопривреде и управљања отпадом, ревитализацију застарелих производних енергетских објеката уз могућност побољшања технолошких и оперативних перформанси, оспособљавање и унапређивање постојећих система за заштиту у циљу смањења емисије штетних материја из термоенергетских капацитета, као и оспособљавање за максимално коришћење секундарних сировина, побољшања постојећег и даљи развој система даљинског грејања уз гашење низа малих локалних котларница, реконструкцију термоелектрана, цементара и железара у складу са техничким захтевима за коинсинерацију, уз увођење BAT за термоелектране, цементаре и железаре, етапно увођење и примена стандарда ISO 14000 за управљање животном средином у предузећима, и у другој фази изградња и увођење система ЕМАЅ, као и супституцију фосилних горива унапређивањем расположивих капацитета за коришћење обновљивих извора енергије.

У области заштите животне средине у наредне четири године (до 2014. године) приоритетни су следећи пројекти: енергетика – смањење загађења, искоришћавање летећег пепела и шљаке, одсумпоравање димних гасова у ТЕ Костолац и ТЕ Никола Тесла Б, одпепељавање ТЕ Никола Тесла А, повећање енергетске ефикасности у индустрији и домаћинствима; управљање отпадом (изградња регионалних центара за управљање отпадом, санација постојећих сметлишта, изградња постројења за компостирање органског отпада и успостављање система за рециклажу); чишћење контаминираних локација и осталих црних тачака попут Великог Бачког канала и сл.

Основне мере и инструменти за заштиту и унапређење животне средине су дефинисане за приоритетне активности, односно пројекте, који су наведени у оквиру Стратешких приоритета. Планска решења и приоритети су они који се могу реално остварити до 2014. године, односно чија се реализација може започети у том периоду. Мере и инструменти су следећи:

– економско-финансијске мере су оне мере и инструменти из области економске или финансијске политике које нужно треба применити да би конкретна решења била остварена или започета до 2014. године. Ту спадају мере и инструменти из области економске, пореске, фискалне или земљишне политике, као и евентуална средства и извори финансирања за конкретне приоритете. Систем економских инструмената је још увек недовољно неразвијен и не омогућава довољно економских подстицаја за смањење загађења. Треба увести ефикасан и пооштрен систем економских инструмената ради подстицања смањења загађења и ефикасне финансијске механизме (субвенције) ради стимулисања улагања у животну средину, који подразумева пре свега финансијску дисциплину и санкцију ненаменског трошења средстава намењених заштити животне средине. Потребно је донети подстицајне мере за одрживо коришћење природних ресурса, смањење потрошње енергије и сировина, повећање енергетске ефикасности и коришћење обновљивих извора енергије. Повећати учешће финансирања заштите животне средине које је недовољно;

– организационо-институционалне мере односе се на надлежне институције које треба да одговарају за конкретно решење, доношење програма и сличних организационих аката који треба да обезбеде организован и ефикасан приступ реализацији приоритетних планских решења. Потребно је даље јачање и проширење институционалних капацитета за спровођење прописа у области животне средине на свим нивоима управе (републички, покрајински, локални ниво), као и јачање Агенције за заштиту животне средине и Фонда за заштиту животне средине. Евидентно је и да капацитети на локалном нивоу нису довољно развијени, тако да даља подела надлежности у правцу децентрализације спровођења политике и прописа захтева оспособљавање капацитета. Потребна је боља институционална координација, како на хоризонталном, тако и на вертикалном нивоу. На развијању јавне свести о заштити животне средине кроз боље информисање и комуникацију са јавношћу и развијању механизама њиховог учешћа у одлучивању о питањима животне средине у складу са Архуском конвенцијом мора се континуално радити;

– правне мере обухватају све законе и подзаконске акте и друга правна акта на нивоу Републике која је потребно донети или применити да би решење било остварено или започето. За остваривање приоритетних, као и осталих активности на заштити животне средине неопходна је стабилна и међусекторски усклађена законска регулатива. У периоду до 2014. године потребно је довршити усклађивање прописа у области животне средине са законодавством ЕУ, посебно прописа о водама;

– политике обухватају реалне стратегије или конкретне политике које би требало дефинисати или донети на републичком нивоу да би планско решење било остварено или започето у планском периоду. Спровођење Националног програма за заштиту животне средине и Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара представља приоритет. Посебну пажњу треба посветити разним међународним политикама (декларације, конвенције, стратегије и сл.) које су значајне за Републику Србију. Велики је број међународно преузетих обавеза у области заштите животне средине, потребно је, међутим, даље усвајање и спровођење међународних споразума који се односе на животну средину.

1.2.2. Управљање отпадом

Значајан проблем у Републици Србији представља већ деценијама неодрживо управљање отпадом који углавном завршава на неуређеним одлагалиштима и штетно утиче на здравље људи, простор и животну средину. Постојећа инфраструктура за третман и одлагање комуналног отпада је неодговарајућа и недовољна. Годишње се у Републици Србији генерише око 2,4 милиона тона комуналног отпада. Око 60% овог отпада се организовано сакупља и одлаже на 164 званично регистрована одлагалишта. Њихов капацитет је у већини општина већ попуњен, а саме локације не задовољавају ни минимум техничких услова за санитарне депоније. Депоније се често налазе поред самих насеља или на обалама водотока. Започета је изградња неколико регионалних санитарних депонија – регионалних центара за управљање отпадом. У Републици Србији је регистровано и преко 4.400 дивљих депонија, од којих је 2.300 уклоњено до краја 2009. године кроз акцију „Очистимо Србију”. Не постоје постројења за третман органског отпада, ни постројења за инсинерацију. Главни изазови управљања комуналним отпадом у Републици Србији још увек се односе на обезбеђивање добре покривености и капацитета за пружање основних услуга, као што су сакупљање, транспорт и санитарно одлагање. На подручју Републике Србије не постоји постројење за третман или одлагање опасног отпада. Просторним плановима нису одређене локације за изградњу постројења за управљање опасним отпадом.

Основни проблеми у управљању отпадом су:

– недостатак стратешких и планских докумената на локалном и регионалном нивоу у области управљања отпадом;

– непостојање адекватне инфраструктуре због чега долази до загађења земљишта, површинских и подземних вода отпадом;

– често заједничко одлагање комуналног и опасног отпада;

– недостатак података о саставу и токовима отпада;

– непостојање постројења за складиштење, третман и одлагање опасног отпада;

– неадекватно поступање са отпадом, што доводи до деградације простора.

Основни циљ је развијање одрживог система управљања отпадом у циљу смањења загађења животне средине и деградације простора.

Оперативни циљеви су:

– усаглашавање прописа са ЕУ директивама и доношење регионалних и локалних планова управљања отпадом;

– промоција и подстицање рециклаже и поновног искоришћења отпада ради очувања природних ресурса и животне средине;

– изградња регионалних центара за управљање комуналним отпадом на основу рационалног просторног концепта управљања отпадом и у складу са принципима одрживог развоја;

– изградња постројења за третман и одлагање опасног отпада и успостављање система за управљање посебним токовима отпада (отпадне батерије и акумулатори, отпадна уља, отпадне гуме, неупотребљива возила, медицински отпад, отпад животињског порекла и др.);

– затварање и санација постојећих сметлишта комуналног отпада, ремедијација контаминираних локација опасног отпада и ревитализација простора.

Концепција управљања отпадом – удруживањем општина ради заједничког управљања отпадом успоставиће се систем регионалних центара за управљање отпадом који обухватају сакупљање отпада, регионалну депонију за најмање 20 година – како би се инвестиција исплатила, постројење за сепарацију рециклабилног отпада поред депоније (где ће се вршити сепарација папира, стакла, пластике, алуминијума и др.), трансфер станице за претовар отпада ради транспорта на депонију, као и постројења за компостирање поред депоније, што чини потребну инфраструктуру за управљање комуналним отпадом. У градовима је потребно одредити локације центара за одвојено сакупљање рециклабилног отпада, где би грађани сами доносили свој отпад. Истовремено је потребно радити на санацији постојећих званичних одлагалишта отпада које представљају ризик по животну средину. Регионалним и локалним плановима управљања отпадом ће бити дефинисано управљање отпадом у складу са Националном стратегијом управљања отпадом. Потенцијалне оквирне локације регионалних центара за управљање отпадом, критеријуми и смернице за њихову изградњу морају бити планиране просторним плановима, док ће се коначне локације одабрати после обављених истражних радова и спровођења поступка процене утицаја на животну средину. Планирана мрежа регионалних центара за управљање отпадом не искључује друге варијанте удруживања, што ће се тачно утврдити после потписивања међуопштинских споразума и доношења регионалних концепција управљања отпадом. Планира се изградња 25 до 30 регионалних центара за управљање отпадом. Тачан број и распоред регионалних центара за управљање отпадом, као и списак општина које гравитирају ка њима ће бити ближе дефинисан националном стратегијом и регионалним плановима. За успостављање система управљања опасним отпадом планира се изградња једног Националног центра за управљање опасним и медицинским отпадом у наредном планском периоду, довољног капацитета за целокупну количину опасног отпада који се годишње генерише у Републици Србији. Национални центар ће бити лоциран у централној Србији, у региону који обухвата Моравичку, Шумадијску, Поморавску, Рашку и Расинску област и садржаће постројење за физичко-хемијски третман опасног отпада. Центар ће имати и депонију, као и складиште опасног отпада. Овај комплекс постројења мора да буде изграђен у складу са међународним стандардима. Потребно је изградити регионална складишта опасног отпада за његово безбедно сакупљање и чување до третмана. После анализе пријављених количина и врста отпада и постројења, централна регионална складишта опасног отпада се планирају у следећим областима: Средњебанатска област, Подунавска област, Мачванска област, Моравичка област и Нишавска област. У урбаним центрима је потребно одредити и локације центара за сакупљање опасног отпада из домаћинстава (отпадних уља, отпадних електричних и електронских апарата, отпадних батерија и др.), вероватно уз локације за одвојено сакупљање рециклабилног отпада. Део производних капацитета са могућношћу термичког третмана отпада ће се користити за коинсинерацију одређених врста отпада. У дугорочном периоду ће бити изграђен и инсинератор за третман опасног и инфективног медицинског отпада. Неопходна је санација црних тачака које су контаминиране опасним отпадом. Успостављањем система за управљање посебним токовима отпада, изградиће се постројења за сакупљање и третман отпадних батерија и акумулатора, гума, уља, отпада од електричних и електронских производа и др., углавном инвестирањем приватног сектора, а на основу дозвола за управљање отпадом и региона који ће бити дефинисани после прецизне анализе количина, као и по доношењу прописа о посебним токовима отпада. Систем управљања медицинским отпадом је успостављен распоређивањем 78 аутоклава за нискотемпературни третман инфективног медицинског отпада, које је Републици Србији обезбедила ЕУ. Отпад животињског порекла, нарочито отпад из кланица, ће се третирати у постројењима за третман отпада животињског порекла отвореног типа у Сомбору, Граду Београду и Ћуприји. За рециклажу грађевинског отпада и отпада од рушења ће се одредити посебне локације на нивоу локалних самоуправа. Отпад од сагоревања угља у термоелектранама потребно је користити у изградњи путева, грађевинарству и производњи грађевинских материјала, где је то оправдано и могуће.

У циљу остварења напретка у успостављању система за управљање отпадом до 2014. године одређени су следећи стратешки приоритети:

– изградња осам регионалних центара за управљање отпадом – регионалних депонија са постројењима за сепарацију рециклабилног отпада, трансфер станицама и центрима за одвојено сакупљање рециклабилног отпада – рециклажним двориштима (папир, стакло, пластика, лименке и др.);

– успостављање система за сакупљање и третман посебних токова отпада (отпадних уља, отпада од електричних/електронских производа, истрошених батерија и акумулатора, отпадних гума, отпадних возила, амбалажног отпада и др.);

– изградња централног постројења за физичко–хемијски третман опасног отпада и пет централних регионалних складишта опасног отпада у Републици Србији;

– затварање, санација и рекултивација постојећих депонија – сметлишта у складу са приоритетима.

Побољшање инфраструктуре у области управљања отпадом зависиће од успешне реформе система финансирања. Предвиђају се умерена побољшања инфраструктуре уз проширење обухвата сакупљања отпада у руралним подручјима (набавка потребних возила, контејнера и изградња станица за сакупљање рециклабилног отпада). Основне мере и инструменти потребни за успостављање система управљања отпадом на нивоу Републике Србије су следећи:

– правни инструменти – потребно је донети сет подзаконских прописа неопходних за спровођење Закона о управљању отпадом и Закона о амбалажи и амбалажном отпаду. Потребно је хитно ревидирати техничке услове за изградњу постројења за управљање отпадом према Директиви ЕУ о депонијама 99/31/ЕС. Такође је потребно доношење националног плана управљања биодеградабилним отпадом и плана управљања амбалажним отпадом. Имплементација ревидоване Националне стратегије управљања отпадом и доношење регионалних и локалних планова управљања отпадом ће допринети успостављању система. Већина реформи регулаторних инструмената требало би да се заврши до 2014. године;

– економско-финансијске мере – Потребно је установити подстицајне инструменте за поновно искоришћење и рециклажу отпада, односно увести накнаде произвођачима и увозницима приликом стављања производа на тржиште, које ће се користити за сакупљање и третман посебних токова отпада. Потребно је променити и основу обрачуна накнада за пружање услуга сакупљања и одлагања отпада и постепено увести примену принципа пуне надокнаде трошкова. Повезивање накнаде са количином генерисаног отпада ће повећати свест о рециклажи и стимулисати појединце да врше претходно сортирање отпада или да смање количину амбалаже. Реформа система финансирања управљања отпадом треба да се фокусира на увођење система наменских фондова, финансирање на локалном нивоу, коришћење кредита и успостављање партнерства између јавног и приватног сектора;

– организационе мере – потребно је даље јачање институционалних капацитета да би се у потпуности спровеле обавезе дефинисане институционалним надлежностима. Потребно је јачање министарства надлежног за животну средину, Агенције за заштиту животне средине, Фонда за заштиту животне средине, али и успостављање и јачање локалних и регионалних институција за управљање отпадом. Општине морају потписати међуопштинске споразуме о заједничком управљању отпадом. Потребно је успостављање оперативне компаније (јавног предузећа) за управљање опасним отпадом. Истовремено, потребно је успостављати и јавно–приватно партнерство у управљању отпадом, које се у пракси показало као ефикасно решење. Развијање свести јавности о потреби одвојеног сакупљања отпада на месту настајања и поступања са опасним отпадом мора бити континуална активност.

1.2.3. Ефекти климатских промена

Климатски систем планете Земље обухвата атмосферу, хидросферу, ледени покривач (снег и лед) и биосферу. Промене у било којој од наведених компоненти климатског система могу утицати на остале подсистеме, са могућим неповољним утицајима на живи свет на Земљи. Деловање антропогених фактора током последња два столећа изазвало је крупне поремећаје у климатском систему. При томе се највеће промене одвијају у атмосфери. Гасови са ефектом стаклене баште антропогеног порекла емитовани у атмосферу доводе до глобалног загревања атмосфере услед увећања природног ефекта стаклене баште. Анализа тренда температуре ваздуха на територији Републике Србије у периоду 1950 – 2008. година, показује да је на већем делу територије такође забележен тренд раста средње годишње температуре ваздуха (око 1,20C у 20. веку), изузев југоисточног дела Републике Србије где је у наведеном периоду регистрован слабији негативан тренд температуре ваздуха. У погледу тренда падавина у 20. веку, регистрован је пораст глобалних средњих годишњих количина падавина за 2%, при чему су уочљиве велике разлике у регионалним и локалним променама режима падавина. У региону Југоисточне Европе у току 20. века регистрован је претежно тренд смањења падавина које је у појединим подручјима износило 20%. На територији Републике Србије у периоду 1950 – 2004. година највеће смањење годишњих количина падавина (око 120mm) забележено је у Неготинској крајини, док је на подручју Војводине у току последњих деценија, смањење падавина било знатно мање. Слабији пораст годишњих количина падавина забележен је претежно у планинској области западне Републике Србије и у јужним деловима АП Косово и Метохија. Највеће економске штете у Републици Србији узроковане су сушама, поплавама, олујним непогодама, клизиштима, водном ерозијом, а током последњих година повећана је учестаност појаве топлотних таласа и шумских пожара.

Очекује се, да ће пораст средње годишње температуре у Европи бити већи од раста на глобалном нивоу (на европском континенту до краја 21. века пораст средње годишње температуре износиће између 2,3 и 6°C). У погледу режима падавина, у Северној Европи се очекује даљи тренд раста падавина, док се у свим осталим регијама, а нарочито у Југоисточној Европи очекује значајно смањење падавина. При сценарију делимичне примене мера за смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште (A1B, SRES/IPCC), просечна годишња температура ваздуха на територији Републике Србије би до краја овог века порасла за 3 – 40C у односу на референтни период 1961 – 1990. година (картографски приказ), а количина падавина би се смањила за око 12% на годишњем нивоу у односу на наведени референтни период (картографски приказ), односно за око 24% у летњем периоду. Уколико се не предузму никакве мере (сценарио А2, SRES/IPCC), очекује се знатно већи пораст температуре ваздуха, нарочито у летњем периоду (4–5,00C) као и веће смањење падавина које би нарочито у пролећном периоду могло достићи и -30%. Имајући у виду да је досадашње глобално загревање атмосфере од око 10C условило значајне глобалне, регионалне и локалне промене климе, и узимајући у обзир пројекције и ефекте климатских промена, регион Јужне Европе се у Четвртом научном извештају IPCC (IPCC, AR4, 2007) сврстава у регионе света који су веома рањиви на климатске промене.

С обзиром на напред наведене сценарије регионалних промена климе у току овог века, наредних деценија могу се очекивати још неповољнији ефекти на производњу хране и енергије, водоснабдевање, биолошку разноврсност и људско здравље у Републици Србији и читавом региону Југоисточне Европе, а који би се манифестовали првенствено кроз: повећање водног стреса услед смањења расположивости питке воде; повећање фреквенције и интензитета бујичних поплава и клизишта; погоршање квалитета вода у условима све учесталијих сушних периода, односно поплава; повећање испаравања, смањење падавина, отицаја и водостаја река; смањење броја дана са снегом и снежним покривачем и трајања сезоне са снежним покривачем; смањење подземних водних ресурса; опште смањење расположивости вода у опсегу од -10 до -50% до краја века; померање агроклиматских зона према већој надморској висини и северној географској ширини; смањење приноса у пољопривреди у опсегу од -4 до -27% при повећању температуре за 2 и више степени; повећање топлотног стреса код домаћих животиња и продуктивности у сточарству; повећање деградације земљишта и интензивирање процеса десертификације услед повећане ерозије, салинизације земљишта, смањења органске материје у земљишту; смањење обрадивог земљишта услед ерозије; повећање ризика од болести и штеточина; смањење хидроенергетског потенцијала у просеку од -34 до -40% до 2070. године; повећање енергетског потенцијала ветра и сунца; неповољан утицај на планински туризам због смањења броја дана са снегом и снежним покривачем; повољан утицај на бањски и сеоски туризам; повећање ризика по људско здравље услед повећања фреквенције и интензитета метеоролошких и хидролошких екстремних појава и непогода изазваних климатским променама; повећање загађености вода при ниским водостајима; ширења ареала преносиоца болести; повећани ризик нестанка бројних врста због синергетских ефеката климатских промена и фрагментације станишта; редистрибуцију и миграцију или нестанак појединих шумских врста услед високих температура и смањења подземних вода; повећање ризика од шумских пожара и др.

Основни проблеми у области климатских промена у Републици Србији су:

– у примени климатских података и информација у планирању и пројектовању још увек се примењују стандардне методе и упутства базирана на стационарности климе;

– не постоји развијена свест о потреби укључивања климатских промена као фактора одрживог развоја у секторске стратегије, нарочито сектора рањивих на климатске промене (пољопривреда, водопривреда, шумарство, енергетика, туризам, здравље, грађевинарство, саобраћај и др.);

– није обезбеђена адекватна подршка за имплементацију мултидисциплинарних програма истраживања утицаја климатских промена, рањивости и опција адаптације;

– не постоји посебан државни програм за решавање проблема климатских промена;

– ограничене финансијске могућности за потребе јачања капацитета (системских, институтционалних и индивидуалних), образовања, обуке и информисања.

Основни циљ је укључивање климатских промена као фактора одрживог развоја и животне средине у секторске стратегије, и развијање одрживог система управљања ризиком климатских промена у Републици Србији.

Оперативни циљеви су:

– усаглашавање политике у области климатских промена са циљевима Оквирне конвенције УН о промени климе и доношење националног програма мера и акција за успоравање и ограничавање емитовања гасова са ефектом стаклене баште у периоду после 2012. године;

– доношење секторских планова и програма мера за адаптацију на климатске промене и усаглашавање секторских стратегија са стратегијама, белом књигом ЕУ за адаптацију и релевантним директивама ЕУ;

– подстицање ревизије постојећих и увођења нових стандардних метода у процесу примене климатских података и информација у планирању и пројектовању;

– унапређење система мониторинга, истраживања, прогнозирања и ране најаве климатских екстремних појава;

– израда мапа ризика природних непогода у вези са осмотреним и пројектованим климатским променама ради интеграције климатских промена у националне и локалне планове заштите становништва, материјалних добара, животне средине и природних ресурса;

– смањење ризика климатских промена путем јачања капацитета адаптације на измењене климатске промене најрањивијих социјалних група и сектора привреде;

– едукација и информисање доносиоца одлука и шире јавности о узроцима и последицама климатских промена;

– јачање регионалне и међународне сарадње у области климатских промена кроз функције и активности Подрегионалног центра за климатске промене за Југоисточну Европу.

Концепција просторног развоја у контексту ефеката климатских промена обухвата:

– утврђивање промена климатских зона за различите сценарије глобалних промена климе и различите временске периоде релевантне за стратешко планирање и дугорочне мере заштите и одрживо коришћење природних ресурса;

– утврђивање ефеката климатских промена на расположивост природних ресурса, а нарочито водних ресурса, обрадивог земљишта, шумских и других екосистема и биодиверзитета у циљу планирања одрживог развоја и еколошки прихватљивих делатности на подручјима осетљивим на климатске промене;

– развој база просторних података и информација о локалним и регионалним променама климе, укључујући информације о климатским екстремним појавама и непогодама, рањивости појединих подручја, ради њиховог коришћења у просторном и урбанистичком планирању;

– доношење и примена нових мера у очувању и заштити водних ресурса, пољопривредног и шумског земљишта и коришћењу обновљивих извора енергије у контексту оцене ефеката климатских промена и прилагођавања на измењене климатске услове;

– примену конвенција, стандарда и добре праксе и искустава ЕУ и других развијених земаља о укључивању фактора климатских промена у процес планирања просторног развоја;

– новелирање секторских стратегија, инструмената, мера и политика уз усклађивање међусекторске координације и учешће надлежних институција и локалних заједница, као и развијање свести о потреби укључивања проблематике климатских промена у секторске стратегије;

– развој мултидисциплинарних програма истраживања утицаја климатских промена на просторни развој.

Концепција просторног развоја у контексту ефеката климатских промена развоја појединих подручја Републике Србије у овом просторном плану може се реализовати кроз два комплементарна приступа:

– општа концепција развоја базирана на сазнањима о осмотреним и очекиваним променама климе и утицајима климатских промена на расположивост природних ресурса (прва фаза);

– секторске концепције развоја које ће детаљно узети у обзир ефекте климатских промена, како негативне, тако и позитивне, у циљу адекватног планирања просторног развоја у оквиру датог сектора (друга фаза).

У циљу заштите климе и успостављања система управљања ризиком климатских промена одређени су следећи стратешки приоритети:

– спровођење програма мултидисциплинарних истраживања локалних промена климе и утицаја климатских промена на пољопривреду, шумарство, водопривреду, енергетику, биодиверзитет и екосистеме, инфраструктуру и здравље становништва и израда секторских планова и програма адаптације и ублажавања климатских промена;

– спровођење стратегије увођења еколошки прихватљивих технологија у производњи, енергетици, саобраћају и др, укључујући веће коришћење расположивих извора обновљиве енергије уз активно учешће локалних самоуправа;

– развој климатског мониторинг система и база просторних података и информација о локалним и регионалним променама климе, укључујући информације о климатским екстремним појавама и непогодама, рањивости појединих подручја, ради њиховог коришћења у стратешком планирању и планирању просторног развоја;

– успостављање оперативних, истраживачких и комуникационо–информационих функција Националног центра за климатске промене који извршава функције Подрегионалног центра за климатске промене за Југоисточну Европу;

– учешће у имлементацији пројеката у оквиру Подрегионалног оквирног акционог плана за адаптацију за Југоисточну Европу.

Очекује се континуално унапређење знања, технологија и јачања капацитета у области климатских промена у процесу европских интеграција. Основне мере и инструменти потребни за заштиту климе и управљање ризиком климатских промена на нивоу Републике Србије су следећи:

– правни инструменти – потребно је ревидирати стандардне методе и упутства за примену климатских података и информација у планирању и пројектовању. Такође је потребно доношење националног климатског акционог плана и програма мултидисциплинарних истраживања ефеката климатских промена на поједине делатности, здравље становништва, природне ресурсе и животну средину. Потребно је ревидовање секторских стратегија у циљу укључивања климатских промена као битног фактора одрживог развоја у секторима рањивим на климатске промене;

– економско-финансијске мере – потребно је спровести анализу економских ефеката климатских промена и обезбедити подстицајне мере и финансијску подршку за доношење и спровођење економски оправданих мера адаптације и ублажавања климатских промена;

– мере јачања капацитета – потребно је даље јачање институционалних капацитета да би се у потпуности спровеле обавезе дефинисане институционалним надлежностима у области климатских промена. Потребно је јачање капацитета министарства надлежног за животну средину у односу на проблематику климатских промена, Републичког хидрометеоролошког завода, Агенције за заштиту животне средине, Фонда за заштиту животне средине, али и јачање Подрегионалног центра за климатске промене чији је домаћин Република Србија. Континуално развијање свести јавности о узроцима и последицама климатских промена, као и укључивање медија, приватног и невладиног сектора у процес доношења одлука у вези са климатским променама представља важну меру.

1.3. Биодиверзитет, заштита и одрживо коришћење природног, културног наслеђа, и предела

Постојећи степен биолошке разноврсности у Републици Србији се може оценити као релативно висок, док је и даље неопходно спроводити заштиту кроз систем заштите природе у оквиру заштите појединих врста и заштићених природних добара. Поред биодиверзитета, богато и вредно природно и културно наслеђе, као и разноврсни и атрактивни предели представљају значајан ресурс за будући просторни развој Републике Србије.

Проблеми су многобројни и односе се на непостојање државних стратегија у домену заштите, уређења и одрживог коришћења природног и културног наслеђа и студије о пределима, неспровођење установљених мера и режима заштите природног и културног наслеђа, као и на низак ниво свести о потенцијалу и вредностима ових ресурса.

Вредности природног и културног наслеђа, као и предела Републике Србије морају се посматрати и као индикатор просторног развоја, кроз призму регионалног и локалног диверзитета, јединствености и посебности као носиоца идентитета, преко кога ће се јачати конкурентност појединих општина или региона. Потребно је утврдити и објективно сагледати стварно стање и угроженост природног и културног наслеђа, њихове вредности и потребне приоритете деловања на заштити, санацији и унапређењу. Највећу вредност у том смислу има стручна утемељеност, демократичност доношења и спровођења одлука, док планским решењима треба да се обезбеде услови за истовремену заштиту, уређење и одрживо коришћење природног и културног наслеђа и предела који се, са једне стране, ослањају на визију просторног развоја Републике Србије и потребу конципирања и усклађивања приступа са приступом дефинисаним европским документима, а са друге стране на уважавању развојног контекста и специфичности Републике Србије.

Применом принципа одрживог коришћења, непосредне примене међународних конвенција и стратегија, интегралног приступа вредновању и заштити у просторном и урбанистичком планирању простора, међусобне сарадње и информисања, дефинисани су циљеви заштите, уређења и одрживог коришћења природног и културног наслеђа и вредности предела.

Концепција просторног развоја Републике Србије подразумева различит приступ заштити, очувању и коришћењу природног и културног наслеђа и предела у односу на регионалне и локалне специфичности и циљеве просторног развоја појединих делова Републике Србије.

У планском периоду предвиђено је повећање укупне површине под заштитом природног наслеђа до 12% територије Републике Србије, јачање прекограничне сарадње у области заштите природе, приступање пројекту Европских културних стаза, стимулисање нових економски исплативих активности у пределима богатим културним наслеђем и повећање конкурентности културног подручја унутар културног предела или историјског језгра као инвестиционе локације.

Приоритетни стратешки пројекти и активности заштите, уређења и одрживог коришћења предела, природног и културног наслеђа – успостављање националне еколошке мреже и идентификација подручја за европску еколошку мрежу NATURA 2000, доношење националних стратегија у области заштите природе, биодиверзитета и културне баштине, студије о пределима Републике Србије и серије нових закона, треба да представља прелаз ка новој политици сагледавања просторног развоја која значајно допринеси јачању идентитета, али и повећању атрактивности и конкурентности појединих делова Републике Србије.

1.3.1. Биодиверзитет

Посматрајући свеукупну геолошку, педолошку, геоморфолошку, хидролошку, климатолошку и друге разноврсности, као и историјску димензију промена које су се дешавале у прошлости, територија Републике Србије представља један од најзначајнијих центара биодиверзитета не само у Европи већ и у западном Палеарктику. Територија Републике Србије се у биогеографском погледу налази на раскрсници неколико региона – средњеевропског, понтско-јужносибирског и медитеранско-субмедитеранског, а захваљујући планинско-високопланинском рељефу, односно висинском зонирању биљног и животињског света, и средње-јужноевропског и бореалног. Високопланинска и планинска област Републике Србије са високим планинама Балкана представља један од шест центара европског и један од 158 центара светског биодиверзитета. У Републици Србији се налазе следећи терестрични биоми, степски, на северу Војводине, умерене листопадне шуме у већем делу низијских и централних планинских региона, док се биоми који одговарају северним регионима Холарктика, тајги и тундри, јављају на високим планинама Републике Србије. Високом биодиверзитету доприноси како климазонална вегетација, тако и велики број екстразоналних, интразоналних и азоналних екосистема – влажна станишта, тресаве, слатине, пескови. Општа карактеристика биодиверзитета у Републици Србији је велики екосистемски, специјски и генетички диверзитет, али су биолошки ресурси, како потенцијални, тако и они који се користе, релативно ограничених капацитета.

Екосистемски диверзитет – у Републици Србији је регистровано 1200 вегетацијских заједница и 500 субасоцијација које су сврстане у 59 вегетацијских класа. Велики број ових заједница има ендемо-реликтни карактер, нарочито оне које се налазе у клисурама, кањонима, тресавама и високопланинским областима. Богатство разноврсности станишта на територији Републике Србије потврђују и подаци везани за CORINE „CO(о)R(dination of)IN(formation on the)E(nvironment) Habitats Codes” – програм типизације и анализе разноврсности станишта урађен од Агенције за животну средину, Европске комисије у Копенхагену. Подаци Land Cover CLC показују да је на територији Републике Србије могуће разликовати 29, од укупно 44 класе трећег нивоа CORINE Land Cover Nomenclature–е регистроване на територији целе Европе.

Специјски диверзитет – на територији Републике Србије се налази висок ниво специјског диверзитета. До сада је у Републици Србији регистровано око 44.200 таксона на нивоу врсте. С обзиром да многе групе организама нису довољно истражене, претпоставља се да у Републици Србији живи око 60.000 рецентних врста. Васкуларних биљака има 3662 врсте (38% европске флоре). У Републици Србији је регистровано 110 врста риба што представља 51% европске ихтиофауне. Водоземци и гмизавци заступљени су са 44 врсте (49% европске херпетофауне). До данас је регистровано 345 врста птица или 74% европске орнитофауне у Републици Србији. Од 300 врста које се гнезде на Балкану, 253 (84%) регистровано је у Републици Србији. Сисари су заступљени са 96 терестричних врста што чини 67% европских врста. Од укупног броја таксона, око 1.500 врста има статус врста од међународног значаја. Важна одлика флоре, фунгије и фауне Републике Србије је да се на територији Републике Србије осим широко распрострањених врста, срећемо и са израженим ендемизмом (укључујући регионалне, локалне и стеноендемите), као и са присуством већег бројем реликтних и ендемо-реликтних врста. Тако локални ендемити чине око 1,6% укупне флоре (59 врста), док је учешће балканских ендемита међу биљним врстама око 8,06% (287 врста и подврста). Свакако да је најзначајнија ендемична биљна врста Републике Србије Панчићева оморика Picea omorika (Pančić) Purkyne, 1877, која живи у региону планине Таре и кањону реке Милешевке.

Генетички диверзитет – Филогеографске анализе током последњих неколико деценија показале су да три јужна европска полуострва, Балканско, Апенинско и Иберијско, представљају центре европског биодиверзитета, пре свега захваљујући томе што су представљале рефугијуме генетичког диверзитета врста током последњег леденог доба. Генетички потенцијал популација биљних и животињских врста на простору Републике Србије није још увек детаљно анализиран и вреднован. У Републици Србији је до сада регистровано преко 4400 сорти пољопривредног биља од чега је око 1000 сорти воћа и око 500 сорти винове лозе. Што се тиче раса животиња, њих има око 100.

Губитак биодиверзитета – без обзира на дугу историју заштите природе на територији Републике Србије, данас је евидентан проблем ишчезавања и нестанка значајног броја биљних и животињских врста. Најновија научна истраживања указују на алармантну чињеницу да су у Републици Србији током последњих 20 година ишчезле бројне биљне и животињске врсте.

Основни циљ и принципи даљег развоја Републике Србије у односу на биодиверзитет је одрживо коришћење биолошких ресурса уз поштовање следећих критеријума:

– одрживост биолошких ресурса (коришћење компоненти биолошког диверзитета, мора се обављати на начин и у обиму, који не води ка њиховом дугорочном смањењу, одржавајући на тај начин њихов потенцијал ради задовољавања потреба и тежњи садашњих и будућих генерација);

– количина биолошких ресурса;

– употребљивост (експлоатација) биолошких ресурса;

– угроженост и осетљивост биолошких ресурса;

– обновљивост биолошких ресурса.

Коришћење биолошких ресурса, генетички модификованих организама и биотехнологије врши се на основу Закона о заштити природе Републике Србије и Закона о генетички модификованим организмима, као и обавеза преузетих на основу Конвенције о биодиверзитету и Картагена протокола о биолошкој сигурности. Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне регулисано је сакупљање ових ресурса из природе. На листама ове Уредбе налази се 78 биљних врста, три врсте лишајева, 15 врста гљива и девет животињских врста. Највише се сакупља сремуш (Allium ursinum),клека (Juniperus communis), боровница (Vaccinium myrtilus) а од гљива лисичарка (Cantharellus cibarius) и вргањ (Boletus edulis). Што се тиче рибљег фонда, Законом о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда уређује се његово управљање у риболовним водама, које обухвата заштиту и одрживо коришћење рибљег фонда као природног богатства и добра од општег интереса. На територији Републике Србије установљено је шест рибарских подручја. На основу података из 2008. укупан излов 5 најзаступљенијих врста риба (шаран, смуђ, сом, штука и кечига) је 856 тона. Ловна дивљач заштићена је Законом о дивљачи и ловству. У Републици Србији постоји 321 ловиште у којима су најбројније врсте крупне дивљачи срна и дивља свиња, док је зец најбројнија врста ситне дивљачи.

Концепција развоја заштите биодиверзитета Републике Србије у Просторном плану Републике Србије ће се заснивати на следећој концепцији:

– заштићена подручја – заштита биодиверзитета у Републици Србији спроводи се кроз систем заштите природе у оквиру заштићених природних добара;

– заштићене врсте – режим заштите биодиверзитета у Републици Србији осим заштићених природних добара, укључује и заштиту и великог броја појединачних дивљих биљних и животињских врста. Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива укључује строго заштићене врсте: 75 врста гљива и лишајева, 600 врста биљака, 25 врста алги и 1059 врста животиња. Од тога: сисари (57 врста), птице (308), гмизавци (18), водоземци (18), рибе (30), бескичмењаци (628), од тога пауколике животиње (91), бранхиоподе (4), стоноге (29), ентогнате (25), инсекти (377), ракови/малакострака (35), шкољке (1), пужеви (61), прстенасте глисте (5), гљиве (38), лишајеви (37), маховине (25), папратњаче (22), семењаче (553), алге (25), док листа заштићених дивљих врста животиња и биљака укључује: сисари (27 врста), птице (29), гмизавци (2), водоземци (3), рибе (34), бескичмењаци (158), од тога пауколике животиње (5), бранхиоподе (4), инсекти (145), пужеви (3), прстенасте глисте (1), гљиве (26), лишајеви (4), маховине (10), папратњаче (9), семењаче (526);

– еколошке мреже – током последњих десетак година и у Републици Србији је приступ заштите биодиверзитета осим класичног приступа издвајања заштићених подручја (који у потпуности не задовољава потребе за очувањем природних вредности), препознао неопходност успостављања тзв. „еколошких мрежа”. Најзначајније еколошке мреже на подручју Европе су Пан-европска еколошка мрежа, Natura 2000 и EMERALD мрежа. За Републику Србију EMERALD мрежа има посебан значај, јер она заправо представља проширење концепта Natura 2000 на европске земље ван ЕЗ. Иначе еколошку мрежу Natura 2000 чине Подручја под посебном заштитом (SPA – Special Protection Areas) дефинисана директивом о птицама (Birds Directive) и Посебна подручја очувања (SAC – Special Areas of Conservation). Главни циљ мреже је одговарајућа заштита и очување најважнијих европских станишта и врста. EMERALD мрежа је еколошка мрежа Подручја од посебне важности за заштиту природе (Areas of Special Conservation Interest – ASCI). Мрежа укључује подручја од посебног еколошког значаја за угрожене врсте и типове станишта заштићених по основу Бернске Конвенције. У оквиру међународног пројекта „Развој EMERALD мреже у Републици Србији”, идентификовано је 61 подручје;

– станишта од националног и међународног значаја – захваљујући доброј истражености на територији Републике Србије су идентификована подручја која представљају станишта од међународног значаја за поједине таксоне, васкуларне биљке, птице и дневне лептире: међународно значајна биљна подручја – ботанички значајна подручја (IPA), међународно значајна подручја за птице (IBA), међународно значајних станишта – одабраних подручја за дневне лептире (PBA);

Стратешки приоритети просторног развоја Републике Србије до 2014. године, када је у питању биодиверзитет су:

– смањивање губитка биодиверзитета;

– смањивање притисака на биодиверзитет;

– успостављање система заштите и одрживог коришћења биолошких ресурса који се могу реализовати уз поштовање следећих приоритетних активности: изградња и јачање документационе основе о биолошком диверзитету: интензивирање истраживања у погледу инвентаризације и картирање таксона приоритетних са аспекта заштите биодиверзитета и његовог одрживог коришћења; успостављање информационог програма/система мониторинга биодиверзитета (применом ГИС технологија), израда листе индикаторских врста и подручја у којима се прати стање биодиверзитета, у складу са до сада идентификованим притисцима на специјски диверзитет и екосистеме који су најугроженији. Реализација акционог плана контроле уношења, праћења, контроле и сузбијања алохтоних инвазивних врста; завршетак израде „Црвених књига” биљака, животиња и гљива. У оквиру стратешких докумената припремљени су: Акциони план очувања мочварних подручја у Републици Србији и Акциони планови заштите и очувања мрког медведа (Ursus arctos), вука (Canis lupus) и риса (Lynx lynx) у Републици Србији; изградња и јачање институционалних и кадровских капацитета за заштиту биолошког диверзитета; повећање ефикасности законодавног и институционалног оквира у области заштите биодиверзитета/заштите природе; спровођење кампање јачања јавне свести за поштовање закона који су релевантни за заштиту природе/заштиту биодиверзитета, као перманентне активности владиног и невладиног сектора; биолошког диверзитета и његовог одрживог коришћења; спречавање и ублажавање притисака на екосистеме; прописивање мера и услова за заштиту биодиверзитета и заштите природе у свим привредним областима које су оријентисане на коришћење биолошких/природних ресурса, првенствено у шумарству (укључујући искоришћавање „недрвних шумских производа”, ловству, рибарству; идентификација дивљих биљних и животињских врста за које је потребно приоритетно израдити акционе планове/програме заштите; интеграција заштите биолошког диверзитета у секторе: туризам, просторно планирање и изградња крупне инфраструктуре; формирање националне еколошке мреже треба да дефинише и обједини интересе заштите природе са заштитом и унапређењем стања природних ресурса у водопривреди, пољопривреди и шумарству; идентификација потенцијалних подручја за развој екотуризма. Потребно је прописати стандарде и критеријуме за развој екотуризма у заштићеним подручјима природе и обавезу израде стручне подлоге (базне студије) везане за заштиту биолошког диверзитета и заштиту природе при изради просторно–планске документације и мастер планова за туризам. У плановима за развој саобраћајне инфраструктуре уградити захтеве за заштиту биолошког диверзитета/заштите природе, како кроз еколошку оптимализацију саобраћајних коридора тако и кроз практичне мере заштите (обезбеђење прелаза за дивље животиње на путевима њихових уобичајених дневних или сезонских