Zakon

На основу члана 12. став 2. Закона о заштити животне средине („Службени гласник РС”, бр. 135/04, 36/09, 36/09 – др. закони, 72/09 – др. закон и 43/11 – УС) и члана 45. став 1. Закона о Влади („Службени гласник РС”, бр. 55/05, 71/05 – исправка, 101/07, 65/08 и 16/11),

Влада доноси

 

НАЦИОНАЛНУ СТРАТЕГИЈУ

одрживог коришћења природних ресурса и добара

"Службени гласник РС", број 33 од 15. априла 2012.

ДЕО ПРВИ

1. УВОД

Законом о заштити животне средине („Службени гласник РС”, бр. 135/04, 36/09, 36/09 – др. закони, 72/09 – др. закон и 43/11 – УС) уређује се интегрални систем заштите животне средине којим се обезбеђује остваривање права човека на живот и развој у здравој животној средини и уравнотежен однос привредног развоја и животне средине у Републици Србији, а управљање природним вредностима остварује се планирањем одрживог коришћења и очувања њиховог квалитета и разноврсности.

Према Закону о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – исправка, 64/10 – УС и 24/11), Стратегија просторног развоја Републике замењена је документом Просторни план Републике Србије, који се бави простором као ресурсом. Овим планом утврђено је интегрално коришћење простора са аспекта његовог економског, социјалног, еколошког и институционалног развоја.

Комплементарно, хармонизовано и интегрално, са ова два документа се уоквирује стратешко планирање одрживог коришћења природних ресурса и добара.

Национала стратегија одрживог коришћења природних ресурса и добара (у даљем тексту: Национална стратегија) се састоји од три дела:

ДЕО ПРВИ садржи уводна разматрања са основним информацијама о правном основу и разлозима за доношење документа, структури документа и процесу припреме, значају и вези са другим стратешким документима. Дате су дефиниције природних ресурса и природних добара, подела природних ресурса, а дефинисани су и главни, основни циљеви Националне стратегије, уз наглашен значај координисаног међусекторског управљања природним ресурсима. Наведене су скраћенице и изрази који се користе у тексту, као и дефиниције. Начела одрживог развоја у националној политици управљања природним ресурсима и добрима су такође садржана у првом делу документа.

ДЕО ДРУГИ обухвата стратешка опредељења и Анекс, који је одштампан уз ову стратегију и чини њен саставни део. У Анексу су садржани подаци који се односе на анализу стања и досадашњег степена истражености природних ресурса и добара по врстама, просторном распореду, разноврсности, обиму и квалитету, процени утицаја њиховог коришћења на животну средину, билансне категорије (просторне и временске функције, количине, квалитет, угроженост, обновљивост, стратешке резерве и сл.) и предвиђање трендова промене стања. Основни, други део документа се састоји од седам одељака, у којима се дефинишу оквири за одрживо коришћење за кључне природне ресурсе: минералне ресурсе (металичне, неметаличне и фосилна горива); обновљиве изворе енергије; шумске ресурсе; заштићена подручја, биодиверзитет, геодиверзитет и предеони диверзитет; рибље ресурсе; водне ресурсе и земљиште. У овом делу разматрани су начини вредновања и услови одрживог коришћења природних ресурса и добара, еколошко-просторна основа о потенцијалима природних ресурса и добара, услови за постепену супституцију природних ресурса, као и смернице за даља истраживања у области појединачних природних ресурса и добара и за потребе планирања, односно доношење планова и програма. За сваки природни ресурс приказани су устаљени начини управљања, дат је стратешки, законски и институционални оквир, дефинисани циљеви (општи и специфични) и изазови за њихово одрживо коришћење за наредну декаду, као и мере за остваривање циљева.

ДЕО ТРЕЋИ представља завршни део и односи се на социо-економску и планско развојну анализу стратешких приоритета истраживања и коришћења природних ресурса. Овај део садржи две главе, од којих се једна односи на економске и социјалне утицаје Националне стратегије, а друга на реализацију Националне стратегије. У овом делу разматрани су економски ефекти искоришћења природних ресурса и економски циљеви и изазови њиховог одрживог коришћења. У закључним поглављима дати су потенцијални утицаји Националне стратегије на друштвену и економску сферу, као и вероватни трошкови, извори финансирања и изазови који се постављају пред реализацију Националне стратегије.

Процес припреме Националне стратегије започео је Закључком Владе 05 број 353-3935/2006 о усвајању Информације о изради Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара од 29. јуна 2006. године, којим је задужено министарство надлежно за животну средину да координира израду Националне стратегије, и остала надлежна министарстава да учествују у њеној изради, уз коришћење техничке помоћи Европске агенције за реконструкцију у оквиру продужетка ECBP пројекта, која је трајала до краја маја 2007. године.

Прва обједињена радна верзија Националне стратегије (2007) послужила је као основ за добијање подршке Шведске агенције за међународну развојну сарадњу – Side, односно Агенције за заштиту животне средине Краљевине Шведске, и одобрење пројекта (крајем 2009. године) под називом „Завршетак израде Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара”, који је започео априла 2010. године.

Национална стратегија одрживог коришћења природних ресурса и добара се наводи као један од најзначајнијих стратешких докумената у: Националној стратегији Србије за приступање ЕУ (2005), Националном програму за интеграцију Србије у ЕУ (2008, 2009), Националним Миленијумским циљевима развоја (2006), Националној стратегији одрживог развоја (2008), Националном програму заштите животне средине (2010), Стратегији увођења чистије производње у Републици Србији (2009), Стратегији управљања отпадом (2003, 2010), Стратегији научног и технолошког развоја (2010), Националној стратегији за апроксимацију у области животне средине (2011) и другим стратешким документима.

Национална стратегија одрживог развоја дефинише одрживи развој као циљно оријентисан, дугорочан, непрекидан, свеобухватан и синергетски процес који утиче на све аспекте живота (економски, социјални, еколошки и институционални) на свим нивоима.

Национална стратегија одрживог развоја није обухватила одрживо коришћење природних ресурса и хоризонталну приоритизацију ослонаца одрживог развоја, тако да нема преклапања између ове и Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара.

Сагласно Закону о заштити животне средине природни ресурси су обновљиве или необновљиве геолошке, хидролошке и биолошке вредности, које се директно или индиректно, могу користити или употребити, а имају реалну или потенцијалну економску вредност, а природна добра су: заштићена природна добра и јавна природна добра.

Природни ресурси обезбеђују пет основних функција:

1) функцију извора (производња обновљивих и необновљивих ресурса, биомасе, итд.);

2) функцију примаоца (апсорбција отпадних токова, као што су отпад и загађујуће материје);

3) функцију кружења (глобални циклуси кружења материје, обнављање биомасе);

4) информациону функцију (генски фондови, модел или прототип техничких система);

5) рекреативну и друге функције (задовољење образовних, духовних, естетских, културних, туристичких, здравствених потреба људи).

Главни, основни циљеви који су постављени да се остваре овом Националном стратегијом су:

1) усмеравање на и обезбеђивање услова за одрживо коришћење природних ресурса и добара, стварањем основе за постављање планова, програма и основа за сваки појединачни природни ресурс или добро;

2) редуковање негативног утицаја коришћења ресурса на економију и животну средину, установљавањем основних индикатора које треба пратити;

3) допринос усмеравању развоја ка одрживој производњи (кроз мање и ефикасније коришћење природних ресурса) и потрошњи (промени устаљених начина потрошње), као и озелењавању јавних набавки.

Национална стратегија одрживог коришћења природних ресурса и добара развијена је на бази међународних докумената (План примене закључака са Самита о одрживом развоју у Јоханесбургу, 2002 – Поглавље IV се односи на: Заштиту и управљање природним ресурсима као основе за економски и социјални развој, UNEP Стратешки документи о одрживој производњи и потрошњи), а посебно имајући у виду усклађивање са законодавством Европске уније у процесу приближавања ЕУ ослања се на Комуникацију у сусрет Тематској стратегији о одрживом коришћењу природних ресурса COM (2003) 572 и остале тематске стратегије и прописе ЕУ (укључујући али се не ограничавајући на Кардифски интеграциони процес, Акциони план за технологије у складу са захтевима животне средине, Интегралну политику за производе, управљање хемикалијама, образовање). Установљени основни циљеви Националне стратегије се уклапају и у циљеве стратешког документа Европа 2020 (COM (2010) 2020), у сегменту обезбеђивања одрживог раста и обезбеђивању услова за мање губитака услед неодрживог коришћења природних ресурса.

Природни ресурси се могу поделити на обновљиве и необновљиве (Табела 1.1). Ови се даље деле на неисцрпиве и исцрпиве ресурсе.

Табела 1.1. Класификација природних ресурса - EC COM (2003) 572

– Простор треба посматрати као кључни свеобухватни ресурс за оне који су дати у табели

– Земљиште је обновљиви ресурс само дугорочно посматрано

Неисцрпиви ресурси

Исцрпиви ресурси

Обновљиви ресурси

Дисперговани ресурси (тока): соларна енергија, ветар, плима и осека, таласи, падавине

Акумулирајући ресурси: ваздух, океани

Биолошки ресурси: шуме, рибљи фонд, биомаса

Акумулирајући ресурси: површинске воде, издани, земљиште

Необновљиви ресурси

Ресурси који се могу рециклирати повратити (зависно од дисперзије): метали, минерали, (земљиште, тло)

Ресурси који су необновљиви и ресурси који се не могу поново искористити: фосилна горива: нафта, гас, угаљ

На коришћење природних ресурса утичу бројне практичне политике које обухватају више сектора: политике везане за воде, биодивезитет, заштиту земљишта, урбану животну средину, економску политику, фискалну политику, транспорт, пољопривреду, енергетику и минерале тј. минералну политику. Стратегија одрживог коришћења природних ресурса и добара креира дугорочни оквир практичне политике више сектора, а за одрживо коришћење природних ресурса. Она анализира тренутну основу природних ресурса Републике Србије, начине управљања природним ресурсима и низ циљева и инструмената практичне политике за реализацију у наредној декади и након тога.

Национална стратегија у свом фокусу има и повећање ефикасности коришћења ресурса (самим тим и смањење интензитета њиховог коришћења) и смањење утицаја на животну средину економског коришћења ресурса. Укратко, она је усредсређена на проналажење опција практичне политике за одвајање тренда економског развоја и још шире, развоја уопште, од тренда коришћења ресурса и утицаја на животну средину. Национална стратегија успоставља везу између коришћења ресурса и негативног утицаја коришћења ресурса на животну средину и утврђује где је потребно предузети одређене акције у циљу превазилажења проблема. Циљ Националне стратегије је унапређење одрживог економског развоја ефикасним коришћењем природних ресурса уз истовремено смањење негативних утицаја по животну средину. Када је то изводљиво, Национална стратегија се бави и проналажењем начина за коришћење појединачних природних ресурса, од обезбеђивања до вишеструког коришћења за производњу/друге намене и повратка у животну средину.

Стварање отпада и управљање отпадом је несумњиво у вези са начином како користимо ресурсе – екстензивно стварање отпада је симптом неефикасног коришћења ресурса. Основе Тематске стратегије ЕУ о одрживом коришћењу природних ресурса су постављене на тврдњи да адекватно управљање отпадом смањује притисак на природне ресурсе и редукује загaђење у вези са екстракцијом и прерадом истих.

Природна богатства су државна имовина, чије се коришћење спроводи под условима и на начин предвиђен законом. Успостављање најбољег могућег оквира за управљање природним ресурсима треба да буде вођено карактеристикама тих ресурса, бројем и природом актера заинтересованих за њихову експлоатацију (одрживо коришћење) као и институционалним оквиром. У целом процесу изградње најбољег оквира за коришћење природних ресурса не сме се заборавити да су власничка права везана за природне ресурсе заправо испреплетене групе права које се тичу права управљања, права искључења и права отуђења. Они актери који упражњавају ова права одређују који актери ће имати право приступа добру и право коришћења добра. Будући да је обично могуће користити природне ресурсе на вишеструке начине, који су често међу собом искључиви, доношење одлуке о њиховом коришћењу нужно захтева извесне нагодбе, и скоро увек се дешава у ситуацији када постоје супротстављени различити интереси и циљеви. Управљање природним ресурсима захтева доношење одлука и коришћење алата који нужно имају и политичку димензију. У транзиционим условима и при стопама сиромаштва које још увек нису на довољно ниском нивоу, поред ефикасности, добро управљање природним ресурсима би требало да обезбеди и одговарајуће дистрибутивне ефекте, односно да доприноси смањењу сиромаштва, регионалних диспаритета и смањењу загађења животне средине.

Могућност да се тачно процени капацитет појединачног ресурса, најефикаснији начин његове алокације, и спремност да се донесу мере у случају погоршања квалитета ресурса или његовог исцрпљивања су вероватно од суштинског значаја за ефикасност управљања, и треба да буду праћени (у случају необновљивих извора) одређивањем оптималног нивоа експлоатације, алокацијом одговарајућег дела приноса од експлоатације природног ресурса у друге видове капитала да би се спречило укупно смањење капитала и одговарајућим мерама за спречавање или надокнаду негативних екстерналија посебно оних који се тичу негативног утицаја на животну средину. Неопходно је извршити детаљну анализу заинтересованих страна са аспекта њихових интереса у погледу експлоатације појединих природних ресурса, идентификације добитника и губитника како при текућим политикама експлоатације природних ресурса тако и при алтернативним политикама, њиховим способностима да доносе одлуке, користе ресурсе, траже алтернативе. Неопходно је установити координисано, међусекторско управљање природним ресурсима, децентрализовано у највећој могућој мери и уз максимално укључење јавности како би се остварила како жељена ефикасност тако и жељени дистрибутивни ефекти коришћења природних ресурса. Примена модерних алата као што је на пример стратешка процена утицаја на животну средину (Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину, „Службени гласник РС”, бр. 135/04 и 88/10) је свакако један од начина да се постигне овај циљ. Такође, оснаживање сиромашнијег становништва и мање развијених региона да управљају природним ресурсима на одговарајући начин, на пример путем бољег приступа информацијама, судству или учествовању у механизмима одлучивања путем укључивања јавности у најраније фазе одлучивања или на друге одговарајуће начине, кључно доприноси да дистрибутивни ефекти буду максимални и у погледу смањења сиромаштва и равномерног регионалног развоја.

2. СКРАЋЕНИЦЕ, ИЗРАЗИ И ДЕФИНИЦИЈЕ КОЈЕ СЕ КОРИСТЕ У ТЕКСТУ

 

ABS-CBD

Режим приступа и расподеле добити Конвенције о биолошкој разноврсности (Access and Benefit Sharing – Convention on Biological Diversity)

АП

Аутономна Покрајина

ASCI

Подручја од посебне важности за заштиту природе (Areas of Special Conservation Importance)

БДП

Бруто друштвени производ

БПК

Биолошка потрошња кисеоника

CBD

Конвенција о биолошком диверзитету (Convention on Biological Diversity)

CDM

Механизам чистог развоја (Clean Development Mechanism)

CITES

Конвенција о међународној трговини угроженим врстама дивље флоре и фауне (Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora)

CSI

Централни сет индикатора за животну средину Европске агенције за животну средину (EEA Core Set of Environmental Indicators)

DPSIR

Покретачки фактори, притисци, стање, утицаји и реакције (Driving forces, Pressures, State, Impact, Responses)

ECBP

Пројекат „Програм изградње капацитета у области животне средине” (Environmental Capacity Building Programme 2003, у оквиру CARDS 2003)

ECNC

Европски центар за заштиту природе (European Centre for Nature Conservation)

ЕЕА

Европска агенција за животну средину (European Environment Agency)

EIONET

Европска мрежа за обавештавање и посматрање (European Environment Information and Observatio Network)

ЕIFAC

Европски саветодавни комитет за копнено рибарсво (European Inland Fisheries Advisory Commission)

EN

Европска норма (European Norm)

ЕU

Европска унија

EUNIS

Информациони систем за природу Европе (European Nature Information System)

FAO

Организација Уједињених нација за храну и пољопривреду (Food and Agriculture Organization of the United Nations)

GeolISS

Геолошки информациони систем

GIS

Географски информациони систем

GPP

Зелене јавне набавке (Green Public Procurement)

RHMZ

Републички хидрометеоролошки завод Србије

HACCP

Анализа опасности и критичне контролне тачке (Hazard Analysis Critical Control Point)

IBA

Међународно значајно подручје за птице (Important Bird Area)

IGCP

Међународни програм за геонауку (International Geoscience Programme)

IPA

Међународно значајно биљно подручје (Important Plant Area)

IUCN

Међународна унија за заштиту природе (International Union for Conservation of Nature)

IUGS

Међународна унија геолошких наука (International Union of Geological Sciences)

JORC

Заједнички комитет за билансне, односно експлоатационе резерве (The Joint Ore Reserves Committee)

LCA

Анализа животног циклуса (Life Cycle Assessment)

MAB

UNESCO програм „Човек и Биосфера” (Man and Biosphere)

МДК

Максимална дозвољена концентрација

NBIS

Национални информациони систем за биодиверзитет (National Biodiversity Information System)

НБК

Највероватнији број колонија

OFFWAT

Регулаторна канцеларија за воде (Office for Water Regulative)

PBA

Међународно значајно подручје за дневне лептире (Prime Butterfly Area)

PEEN

Пан-европска еколошка мрежа (Pan-European Ecological Network)

ProGEO

Европска асоцијација за конзервацију геолошког наслеђа (The European Association for the Conservation of the Geological Heritage)

РС

Република Србија

РЗС

Републички завод за статистику

SEBI

Систем индикатора за биодиверзитет Европске агенције за животну средину (Streamlining European 2010 Biodiversity Indicators)

СГС

Статистички годишњак Србије CORINE – Coordination of information on the Environment

СЗО

Светска здравствена организација

UNDP

Програм Уједињених нација за развој (United Nations Development Programme)

UNEP

Програм Уједињених нација за животну средину (United Nations Environment Programme)

UNESCO

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization)

WDPA

Светска база података о заштићеним подручјима (World Database on Protected Areas)

WWF

Светски фонд за заштиту природе (World Wide Fund for nature)

ЕК

Европска комисија

ЕПС

Јавно предузеће „Електропривреда Србије”

ЕУ

Европска унија

МХЕ

Мале хидроелектране

ОИЕ

Обновљиви извори енергије

Мерне јединице

Mld t или 109 t – милијарди тона

Мt или 106 – милиона тона

Мm3 – милиона кубних метара

103 t – хиљада тона

m3/s – метар кубни у секунди

– за садржај корисних компоненти:

% – садржај у процентима

g/t – грам по тони

g/m3 – грам по кубном метру

– за производњу:

Мt/god – милиона тона по години

t/god – тона по години

GW – гигават

GWh – гигават-час

GJ – гигаџул

Mtoe – милиона тона еквивалентне нафте

m2 – метар квадратни

МW – мегават

MWh – мегават-час

Тое – тона еквивалентне нафте

t EN – тона еквивалентне нафте која има калоричну моћ 41868 GJ

m3 – кубни метар, јединица запремине

ha – хектар, јединица површине, једнако 10 000 m2

ar – ар, јединица површине, једнако 100 m2

Дефиниције

Адаптивно управљање (adaptive management) представља итерактивни процес доношења оптималних одлука у присуству неизвесности, са циљем смањења неизвесности током времена путем система мониторинга. Овим системом управљања се самим процесом доношења одлука и спровођења мера, активним или пасивним путем, усвајају нова сазнања за даље дугорочно унапређење самог процеса, па се систем адаптивног управљања користи не само за промене система већ и за учење о систему.

Аутохтона врста/подврста/популација јесте она која се налази у природи у одређеном подручју или држави у оквиру свог познатог природног распрострањења.

Билансне резерве су утврђене (истражене) масе минералних сировина у лежишту или делу лежишта (категорија А, Б и Ц1), које се постојећим техникама и технологијама експлоатације и прераде могу економично и рационално користити.

Биодиверзитет (биолошки диверзитет) јесте разноврсност организама у оквиру врсте, међу врстама и међу екосистемима и обухвата укупну разноврсност гена, врста и екосистема на локалном, националном, регионалном и глобалном нивоу.

Биолошки ресурси су генетички ресурси, организми или њихови делови, популације или било која друга биотичка компонента екосистема, која има актуелну или потенцијалну вредност за човечанство.

Биом је већа климатски и географски дефинисана територија или акваторија, која обухвата сличне екосистеме и пределе. Физиографски слични и функционално међусобно повезани екосистеми образују веће регионалне целине, означене као биом.

Црвена листа угрожених врста представља инвентар статуса угрожености врста/подврста у оквиру посматраног простора (на глобалном нивоу или унутар одређене државе или територије).

Црвене књиге су специјализоване публикације са научним подацима о угроженим таксонима, које представљају основу за предузимање мера и прављење програма њихове заштите и заштите њихових станишта.

Деградирана средина јесте измењена и култивисана средина чији су биодиверзитет, геодиверзитет и/или предеони диверзитет, продуктивност и квалитет/вредност суштински смањени.

Домаћа или гајена врста/подврста јесте она врста/подврста на чији је генотип утицао човек ради својих потреба.

Еколошки коридор јесте путања, веза или пролаз који обезбеђује употпуњавање животних циклуса или несметане сеобе, односно протоке гена.

Еколошка мрежа је скуп функционално повезаних или просторно блиских еколошки значајних подручја, која биогеографском заступљеношћу и репрезентативношћу значајно доприносе очувању биолошке разноврсности, укључујући и еколошки значајна подручја Европске уније НАТУРА 2000.

Еколошки значајна подручја Европске уније НАТУРА 2000 чине посебна подручја за очување станишта и врста и подручја посебне заштите за очување станишта одређених врста птица, у складу са прописима Европске уније о заштити станишта и заштити птица.

Еколошки значајна подручја су делови еколошке мреже значајни за очување врста, одређених типова станишта и станишта одређених врста од значаја за Републику Србију, у складу са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.

Економска геологија је посебна научна дисциплина, заснована на комплексном геолошко-економском оцењивању лежишта минералних сировина, уз сагледавање техничко-технолошко-економских и других услова освајања лежишта.

Екосистем јесте динамични комплекс заједница биљака, гљива, животиња и микроорганизама и њиховог абиотичког окружења, који представља интерактивну еколошку целину (јединицу).

Екосистемске услуге (услуге снабдевања, регулационе, подржавајуће и културне услуге) представљају добра која људима обезбеђује жива природа (биосфера). Услуге снабдевања обезбеђују настанак и обнављање природних ресурса (храна, вода, огрев, биохемијски продукти и генетички ресурси). Регулационе услуге утичу на климу, хидролошке процесе (пречишћавање вода и третман отпада, регулација ерозије и сл.), а процеси кружења материје припадају подржавајућим услугама. Културне услуге укључују духовни и естетски доживљај предела/простора, рекреацију и различите видове туризма (укључујући здравствени, сеоски и еко туризам и др.) уз могућности формалне и неформалне едукације.

Експлоатационе резерве (дефиниција према литератури) су: билансне резерве од којих су одузети експлоатациони (пројектни) губици, односно то су практично геолошке резерве умањене за рударским пројектом предвиђене губитке при експлоатацији лежишта.

Емералд мрежа представља еколошку мрежу за заштиту дивље флоре и фауне и њихових станишта у Европи, која је установљена у оквиру Бернске конвенције; у пракси, представља de facto екстензију принципа заштите у оквиру мреже НАТУРА 2000 за европске државе које нису чланице Европске уније.

Емисија јесте испуштање и истицање загађујућих материја у гасовитом, течном и чврстом агрегатном стању или емисије енергије из извора загађивања у животну средину.

Ендемит (ендемична врста/подврста) јесте таксон који насељава одређено ограничено подручје (одређено станиште, регион или територију одређене државе), ван кога није присутан.

Ex situ мере очувања представљају мере очувања компоненти биодиверзитета (генетског материјала, организама, популација) изван њиховог природног окружења, односно компоненти геодиверзитета изван њиховог места настанка.

Фрагментисаност представља стање повећаних изгледа да одређени таксон буде истребљен, као последица чињенице да се већина јединки таксона налази у малим и релативно изолованим субпопулацијама.

Генетички ресурси представљају генетички материјал који има актуелну или потенцијалну вредност за човечанство.

Геодиверзитет (геолошка разноврсност) јесте присуство или распрострањеност разноврсних елемената и облика геолошке грађе, геолошких структура и процеса, геохронолошких јединица, стена и минерала различитог састава и начина постанка и разноврсних палеоекосистема мењаних у простору под утицајем унутрашњих и спољашних геодинамичких чинилаца током геолошког времена.

Геолошке резерве (дефиниција према литератури) су резерве минералних сировина (тј. свеукупна количина минералне сировине) у самом лежишту (рудном телу, блоку), без узимања у обзир губитака и разблажења која настају у току експлоатације.

Геолошки ресурси обухватају: простор са својим геолошким, амбијенталним и другим карактеристикама, минералне ресурсе, ресурсе подземних вода и геотермалне ресурсе.

Геолошко-економска оцена синтетизовано приказује све природне и вредносне показатеље освајања минералне сировине до њеног појављивања на тржишту.

Геонаслеђе обухвата све геолошке, геоморфолошке, педолошке и посебне археолошке вредности настале током формирања литосфере, њеног морфолошког уобличавања и међузависности природе и људских култура, које представљају укупну геолошку разноврсност и имају научни значај за проучавање развоја Земље.

Геопарк јесте подручје од посебног значаја за проучавање развоја Земљине коре, које има изражен скуп разноврсних појава и процеса геодиверзитета националног или међународног значаја.

Гранична вредност емисије је највиши дозвољени ниво загађујуће материје у неком медијуму, утврђен на основу научних сазнања, како би се избегле, спречиле или смањиле штетне последице по здравље људи и/или животну средину и која се не сме прећи када се једном достигне.

In situ мере очувања представљају мере очувања екосистема и природних станишта и одржавања виталних популација врста/подврста у свом природном окружењу, односно у случају домаћих врста у окружењу у коме су се развиле њихове карактеристике, односно компоненте геодиверзитета на месту њиховог настанка.

Индустријске резерве се добијају када се од експлоатационих резерви одбију технолошким пројектом предвиђени губици у припреми и преради (обради) минералне сировине.

Интродукована врста/подврста јесте она врста/подврста која се аклиматизовала и размножава се у природи, пошто је вољном или невољном делатношћу човека унета на просторе на којима се природним путем не би распространила.

Инвазивна врста јесте она врста која негативно утиче, еколошки или економски, на станишта/биорегионе у које је унета и ремети нормално функционисање аутохтоних екосистема.

Ишчезла врста/подврста (у складу са IUCN дефиницијом) јесте таксон чије јединке нису успешно регистроване у оквиру опсежних истраживања на подручју његовог познатог и/или очекиваног станишта, у одговарајућем временском оквиру (дневном, сезонском или годишњем) и на целокупној територији његовог историјског распрострањења.

Изданачке шуме су шуме постале претежно из изданака и избојака из пања.

Карактеризација предела подразумева класификацију и опис предела, са циљем да се издвоје типови предела (landscape character type) и подручја (landscape character area) која се разликују по свом карактеру, без изношења било каквог става о њиховом квалитету, а процена треба да одговара намени и циљевима у односу на које се формира.

Културни предели су предели комбинованог деловања природе и човека, а могу бити руралнa и урбана подручја значајне предеоне, естетске и културно-историјске вредности која су се током времена развијала као резултат интеракције природе, природних потенцијала подручја и традиционалног начина живота локалног становништва.

Лежиште минералне сировине је део Земљине коре који садржи просторно ограничену концентрацију (акумулацију) минералне сировине, која је по количини, квалитету, цени и другим условима погодна за практично коришћење – експлоатацију. Према агрегатном стању у коме се појављује корисна минерална сировина, лежишта се деле у три основне групе, а то су: лежишта гасовитих минералних сировина, лежишта течних минералних сировина и лежишта чврстих минералних сировина.

Миграторна врста/подврста (у контексту Бонске конвенције) јесте онај таксон код кога знатни део целокупне популације, или било ког географски издвојеног дела популације, циклично и предвидљиво прелази једну или више националних државних граница.

Минералне сировине су концентрације минералних материја, органског и неорганског порекла, које се при одређеном степену развоја технике и технологије могу економично користити, било у природном стању или након одговарајуће прераде. Обухватају све врсте угља и уљних глинаца (шкриљаца), угљоводонике у течном и гасовитом стању (нафта и гас) и остале природне гасове, радиоактивне минералне сировине, металичне минералне сировине, укључујући племените и ретке метале, неметаличне минералне сировине, укључујући и сировине за добијање грађевинских материјала, драго и полудраго камење, све врсте соли и соних вода, подземне воде из којих се добијају корисне минералне сировине и геотермална енергија, подземне воде везане за рударску технологију и гасови који се са њима јављају и техногене минералне сировине.

Минерални ресурси су необновљиви геолошки ресурси у таквом облику и са таквим квалитетом и количином да постоје рационални изгледи за њихову могућу економичну експлоатацију, али су у време извештавања неексплоатабилни. Минерални ресурси обухватају: ресурсе фосилних горива, металичне и неметаличне минералне ресурсе. Минерални ресурси су према растућој геолошкој проучености и поузданости издвојени у класе: претпостављени, индицирани и измерени.

Мониторинг јесте планско, системско и континуално праћење стања природе, односно делова биолошке, геолошке и предеоне разноврсности, као део целовитог система праћења стања елемената животне средине у простору и времену.

НАТУРА 2000 је еколошка мрежа заштићених подручја, успостављена од стране Европске уније у циљу заштите елемената биодиверзитета и значајних станишта на њеној територији.

Ниво загађујуће материје у ваздуху је концентрација загађујуће материје у ваздуху или њено таложење на површини у одређеном временском периоду, којим се изражава квалитет ваздуха.

Обновљиви извори енергије су извори енергије који се налазе у природи и обнављају се у целости или делимично, посебно енергија водотокова, ветра, неакумулирана сунчева енергија, биомаса, геотермална енергија и др.

Остало шумско земљиште обухвата земљиште покривено крунама шумског дрвећа до 10 % површине која на том станишту могу да достигну висину преко 5 m у доба зрелости за сечу, затим земљиште покривено крунама дрвећа преко 10 % површине која на том станишту не могу да достигну висину преко 5 m у доба зрелости за сечу, као и земљиште покривено макијама и жбуњем. Под категоријом остало шумско земљиште не сматрају се површине са дрвећем, макијама, шикарама, шибљацима и жбуњем мање од 0,5 hа или ширине до 20 m, као ни земљиште које се превасходно користи за пољопривредну производњу. Минимална величина континуалне површине шуме или осталог шумског земљишта мора да износи 0,5 hа (квадрат 71×71m, или одговарајућа површина). Површине на којима постоји известан шумски покривач, али које у исто време не задовољавају критеријуме за шуму или остало шумско земљиште разврставају се у неку другу категорију коришћења земљишта.

PEST анализа се користи за стратегијску анализу окружења ресурса/добра и то: политичког, економског, социјалног и технолошког.

Предео означава одређено подручје, онако како га људи виде и доживе, чији је карактер резултат деловања и интеракције природних и/или људских фактора.

Предеона разноврсност је структурираност простора настала у интеракцији (међудејству) природних и/или створених предеоних елемената одређених биолошких, климатских, геолошких, геоморфолошких, педолошких, хидролошких, културно-историјских и социолошких обележја.

Предеони елемент је најмања, релативно хомогена еколошка јединица структуре предела, било природног или антропогеног порекла.

Природна добра су: заштићена природна добра и јавна природна добра.

Природне састојине високог порекла – шуме високог облика гајења, које су настале претежно из семена, као и вештачки подигнуте шуме и културе у којима су стабла приближно једнаке висине и старости.

Природне вредности су природна богатства која чине: ваздух, вода, земљиште, шуме, геолошки ресурси, биљни и животињски свет.

Природни предели су предели у којима је степен модификације минималан, биофизичка структура већином природног порекла (ресурси средине), а постоје и елементи који су последица природних поремећаја и занемарљиво малог човековог утицаја.

Природни ресурси су обновљиве или необновљиве геолошке, хидролошке и биолошке вредности, које се директно или индиректно могу користити или употребити, а имају реалну или потенцијалну економску вредност.

Реинтродукција јесте мера очувања врсте/подврсте путем вештачког уношења очуваних делова популације на просторе из којих је ишчезла.

Реликт јесте таксон или заједница која представља остатак некадашње флоре, фауне или екосистема и чије је данашње распрострањење или везаност за одређена станишта и комплексе еколошких услова уже него што је то било у ранијим геоклиматским фазама.

Ресурси подземних вода су обновљиви геолошки ресурси који обухватају све врсте подземних вода (питке, минералне и термалне) без обзира на њихов квалитет и температуру.

Резерве минералних сировина представљају геолошки утврђене количине минералних ресурса у неком лежишту за које је доказано да се при одређеним техничким, технолошким, економским и еколошким условима могу експлоатисати, а које су према растућој геолошкој проучености и поузданости издвојене у класе: вероватне и доказане.

Санација, односно ремедијација јесте процес чишћења или коришћења других метода за уклањање загађења, или унапређење других неповољних карактеристика на одређеној локацији до нивоа који је безбедан/повољан за будуће коришћење.

Слатине су заслањена, слабо продуктивна земљишта, која се привредно могу интензивније користити само јачим агротехничким мерама или пошумљавањем. Слатине покривене природном вегетацијом су типови станишта приоритетни за заштиту природе према националним и међународним прописима.

Станиште јесте простор или место на којем се у природи може наћи неки организам или популација, односно посебна средина у којој живи одређени организам, са укупним комплексом флоре, фауне, земљишта и климатских услова на које је та врста/подврста/популација адаптирана.

Субендемит (субендемична врста/подврста) означава врсту/подврсту која је распрострањена и изван територије за коју се ендемизмом везује.

SWOT анализа представља комбиновани приказ којим се истражују садашње стање (позиција) ресурса/добра и утицаји интерних и екстерних фактора на њега. Она омогућава да се уоче позитивни и негативни фактори који утичу на остварење опредељења.

Шума обухвата све инвентурне јединице површине веће од 0,5 hа, обрасле шумским дрвећем чије круне покривају више од 10% површине, при чему дрвеће мора бити у могућности да достигне минимум 5 m висине у доба зрелости за сечу. Може обухватити и затворене формације шума где дрвеће са различитом спратовношћу покрива већи део састојине или отворене формације шума са непрекидним вегетационим покривачем у коме круне дрвећа покривају више од 10 % површине. Категорији шума припадају и младе природне састојине и све вештачки подигнуте састојине које треба да достигну покривеност крунама више од 10 % површине и висину стабала преко 5 m, као и делови шуме који су деловањем човека или неког другог природног чиниоца тренутно уништени, али се очекује да ће бити преведени у шуму (сечине, пожаришта, итд.). Исто тако, шумом се сматрају шумски расадници и семенске плантаже који представљају интегрални део шуме, шумски путеви, сечишта, противпожарне просеке и друге мање чистине у оквиру шуме, затим шуме у националним парковима, резерватима природе и другим заштићеним објектима од посебног еколошког, научног, историјског, културног или духовног значаја, те ветрозаштитни и пољозаштитни појасеви са дрвећем, површином већом од 0,5 hа и ширином већом од 20 m. Под шумом није обухваћено земљиште које се превасходно користи за пољопривредну производњу. Шумски пут који представља интегрални део шуме класификује се као шума, док се јавна саобраћајница кроз шуму категорише као урбано земљиште.

Таксон јесте условни термин који означава врсту или ниже таксономске нивое, укључујући и облике који још нису формално описани.

Техногени минерални ресурси представљају део минералних ресурса насталих у процесу експлоатације, припреме и прераде примарних минералних сировина, као и секундарних концентрација, а налазе се у рудничким и флотацијским одлагалиштима, пепелиштима, депонијама металуршке шљаке и другим депонијама.

Типови предела су категорије предела чија је јединственост и квалитет одређен еколошким, структурним, физиогномским, историјским, социо-економским и естетским обележјима.

Угрожени таксон јесте свака врста/подврста која се суочава са врло високом вероватноћом да ће ишчезнути у природним условима у блиској будућности.

Ванбилансне резерве (категорија А, Б и Ц1) су резерве минералних сировина у лежишту или делу лежишта које се постојећом техником и технологијом експлоатације и прераде не могу економично и рационално користити. У оквиру ове класе се (према литератури) издвајају условно-билансне резерве, које су блиске билансним резервама, али поједини параметри не дозвољавају да се датим условима (на дан оцене) могу рентабилно користити.

Ветроелектрана је објекат за производњу електричне енергије из енергије ветра, са једном или више производних јединица – турбина.

Загађујућа материја јесте свака материја (унета директно или индиректно од стране човека у неки медијум) присутна у неком медијуму, која има штетне ефекте по здравље људи и животну средину у целини.

Животна средина јесте скуп природних и створених вредности чији комплексни међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за живот.

3. НАЧЕЛА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА У НАЦИОНАЛНОЈ ПОЛИТИЦИ УПРАВЉАЊА ПРИРОДНИМ РЕСУРСИМА И ДОБРИМА

Одрживи економски, друштвени развој, као и напредак у унапређивању животне средине Републике Србије зависе од расположивости природних ресурса. Физичка недовољност и исцрпљивање природних ресурса доводе у питање перспективе будућег развоја и одрживости развоја. То је нарочито изражено у случају многих обновљивих ресурса, као што су: чиста вода, рибљи фонд, предели који се прекомерно искоришћавају (преко капацитета обновљивости), губитак биодиверзитета, природних станишта и предела који се користе без јасног инструмента планирања, заштите и управљања. Подједнако важан је и начин на који се ресурси користе (врста експлоатације, прерада, ефикасност искоришћавања и одлагање отпада) – непрописно привредно коришћење природних ресурса може да умањи квалитет животне средине, да негативно утиче на екосистеме и здравље људи. У суштини, утицај који на животну средину има коришћење необновљивих ресурса, као што су руде метала и фосилна горива, изазива већу забринутост него њихова евентуална недовољност. На пример, далеко већи проблем данас због коришћења фосилних горива чине гасови који изазивају ефекат стаклене баште, него исцрпљивање преосталих резерви.

У контексту природних ресурса, подразумева се да коришћење природних ресурса на одржив начин значи осигурање њихове расположивости у будућности и смањење утицаја њиховог коришћења на животну средину. Према томе, одрживо коришћење и управљање природним ресурсима (обновљивим и необновљивим) захтева примену три кључна начела:

1) коришћење обновљивих ресурса не сме да пређе стопу њиховог обнављања/регенерације;

2) коришћење необновљивих ресурса не сме да пређе стопу по којој се развијају замене за те ресурсе (коришћење треба да се ограничи на степен на којем се могу заменити физички или функционално еквивалентним обновљивим ресурсима или на којем се потрошња може компензовати повећањем продуктивности обновљивих или необновљивих ресурса);

3) количина материја које се испуштају у животну средину (загађење) не сме да пређе капацитет трансформације загађујућих материја у нешкодљиве или мање шкодљиве по живи свет.

Поред тога, усвојен је низ конкретних принципа којима се руководио процес израде Националне стратегије. Они обухватају:

1) одрживи развој (посматран кроз међугенерацијску правичност, унутаргенерацијску правичност и капацитет животне средине) представља главно начело које усмерава развој Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара. Начело одрживог развоја је дефинисано на Конференцији Уједињених нација о животној средини и развоју, одржаној у Рио де Жанеиру 1992. године, а разрађено Јоханесбуршким планом импементације који је био резултат Самита о одрживом развоју 2002. године. Одрживи развој је развој који задовољава потребе садашње генерације без угрожавања потреба будућих генерација за живот у оквиру капацитета животне средине. Одрживи развој остварује се доношењем и спровођењем одлука којима се обезбеђује усклађеност интереса заштите животне средине и интереса економског развоја;

2) заснованост на знању – ради постављања и укључивања анализе животног циклуса (LCA) (life cycle assessment – LCA) у верификацију ефикасног коришћења природног ресурса и одрживог тока/кретања материјала;

3) принцип промоције и примене анализе животног циклуса – Оцењивање животног циклуса се може дефинисати као метода која проучава аспекте животне средине и потенцијални утицај неког производа/услуга или система на животну средину, од екстракције сировине кроз производњу, коришћење и одлагање. Резултат студије LCA јесте постављање профила животне средине који изражава ефикасност укупног система животног циклуса и појединачних фаза животног циклуса;

4) принцип ефикасног коришћења ресурса захтева максималну ефикасност у коришћењу ресурса и смањење губитака у фазама издвајања, прераде, производње, коришћења и одлагања током животног циклуса ресурса;

5) принцип очувања природних вредности – Природне вредности користе се под условима и на начин којима се обезбеђује очување вредности геодиверзитета, биодиверзитета, заштићених природних добара и предела. Обновљиви природни ресурси користе се под условима који обезбеђују њихову трајну и ефикасну обнову и стално унапређивање квалитета;

6) принцип ограниченог коришћења и супституције – Необновљиви природни ресурси користе се под условима који обезбеђују њихово дугорочно економично и разумно коришћење, укључујући ограничавање коришћења стратешких или ретких природних ресурса и супституцију другим расположивим ресурсима, укључујући обезбеђење и ограничење извоза рециклабилних ресурса, композитних или вештачких материјала. Начело супституције се посебно односи на супституцију фосилних горива и необновљивих извора енергије обновљивим материјалима и материјалима/енергијом добијеном из отпада;

7) принцип јавног добра – Природни ресурси и добра се сматрају јавним добрима од општег интереса, не могу се отуђивати и продавати већ се само могу давати на коришћење и старање под одређеним (одрживим) условима;

8) принцип транспарентности – Уговори у вези са добитима од коришћења, односно експлоатације природних ресурса и све друге информације из области експлоатације природних ресурса које су од значаја за животну средину и њено очување треба да су транспарентни и доступни јавности;

9) принцип укључивања јавности у процесе доношења одлука путем бољег приступа информацијама, судству или учествовању у механизмима одлучивања у поступку доношења одлука о стратешкој процени утицаја планова и програма на животну средину, процени утицаја пројеката чија реализација може довести до загађивања животне средине или представља ризик по животну средину и здравље људи;

10) принцип подизања јавне свести истиче значај едукације јавности и заинтересованих страна, укључујући запослене, за боље разумевање питања одрживог развоја и промену устаљених начина јавне потрошње;

11) принцип зелене јавне набавке, енгл. Green Public Procurement – GPP (принцип „озелењавања” јавних набавки) истиче значај избора производа, сервиса и услуга који мање загађују животну средину, чиме се доприноси економији заснованој на ефикаснијем коришћењу ресурса и стимулишу еко-иновације – Циљ Комуникације ЕК „Јавне набавке за бољу животну средину” (COM (2008) 400, публикована јула 2008. године) је да формира упутства како да се редукује негативан утицај на животну средину проузрокован јавном потрошњом и како да се користе GPP да би се стимулисале иновације у технологијама, производима и услугама, у функцији заштите животне средине. Европска комисија је јула 2010. године ставила на располагање развијене GPP критеријуме за 8 група производа;

12) принцип партнерства у свим фазама формирања стратешких и акционих планова истиче значај партнерства свих заинтересованих страна, укључујући удружења и грађане;

13) принцип повећане вредности ресурса на тржишту – локалне заједнице могу да вреднују своје ресурсе више од њихове цене на тржишту, ради обезбеђења социјалне користи и очувања користи за будуће генерације;

14) принцип употребе технологија прихватљивих за животну средину – истиче значај промоције еко-иновација и коришћење технологија прихватљивих за животну средину, у складу са ETAP (The Environmental Technologies Action Plan), који је ЕК усвојила 2004. године;

15) принцип ослањања на постојеће политике и стратегије – истиче значај узимања у обзир постојећих политика и стратегија (националних, ЕК, пан-европских и глобалних), где год је то могуће;

16) принцип праћења измена међународних докумената – истиче значај праћења измена и допуна релевантних међународних уговора које је земља ратификовала, односно којима тежи у процесу ЕУ интеграције, и динамичко прилагођавање и спровођење истих у земљи;

17) принцип добре законодавне и институционалне праксе – истиче значај спровођења закона и одговорности институција за спровођење;

18) принцип оријентисаности на резултате – истиче значај спровођења ове стратегије и позитивних помака у смеру опредељених општих и посебних циљева;

19) принцип санације и ремедијације – истиче значај утврђивања и спровођења одговорности за стање животнe средине, и санације, односно ремедијације животне средине (свих релевантних медијума животне средине) после учињене штете (у складу са EC Environmental liability Directive 2004/35/EC, 2006/21/EC);

20) начело превенције – делотворне политике заштите животне средине показују да је превенција загађења ефикаснија од примене решења „на крају цеви”. Ово начело треба применити за предвиђање и припрему у случају деградације животне средине услед неодрживог (пракса) коришћења природних ресурса;

21) начело предострожности предвиђа да треба избегавати политике или активности које представљају опасност по животну средину или здравље људи, уколико неки узрочно-последични односи нису научно потпуно потврђени, па се, према томе, не могу искључити потенцијално значајни негативни утицаји;

22) принцип „нека цена буде права” – развој и имплементација инструмената који треба да обезбеде да се коришћење природних ресурса и утицаји на животну средину рефлектују у цени;

23) принцип корекције тржишта захтева надокнаду за спољне еколошке и друштвене трошкове;

24) начело „загађивач плаћа” је једно од кључних начела које је усмеравало развој Националне стратегије. Загађивач плаћа накнаду за загађивање животне средине када својим активностима проузрокује или може проузроковати оптерећење животне средине, односно ако производи, користи или ставља у промет сировину, полупроизвод или производ који садржи штетне материје по животну средину. Загађивач, у складу са прописима, сноси укупне трошкове настале угрожавањем животне средине који укључују трошкове ризика по животну средину и трошкове уклањања штете нанете животној средини. Интернализација штете настале услед загађења даје велики подстицај, посебно индустрији, да смањи и спречи загађење;

25) начело супсидијарности се залаже за децентрализацију одлучивања до најнижег могућег нивоа. Надлежности и одговорности треба да се све више преносе са централног нивоа на регионални и локални ниво. Међутим, Влада има главну одговорност за стварање законског оквира, оквира за политику и спровођење који омогућава да се њени јасно изражени циљеви остваре.

ДЕО ДРУГИ

I. НЕОБНОВЉИВИ РЕСУРСИ

4. МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ – ОКВИР ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ

У складу са дефиницијом појма минерални ресурси, односно уз постојање чињенице да су им неке особености познате са веома променљивим степеном поузданости, али да се верује да се могу економично експлоатисати, ови ресурси су основ за регионално планирање трагања за лежиштима минералних сировина и утврђивање њихових резерви, а тиме и за регионално планирање развоја рударске индустрије. У оквиру минералних ресурса се издвајају различите категорије резерви, што у основи и прoизилази из опште прихваћене генералне релације из међународних стандарда: Exploration Results → Mineral Resources ↔ Ore Reserves. При томе, појму Mineral Resources у одређеном степену одговарају наше геолошке резерве, а појму Ore Reserves наше билансне, односно експлоатационе резерве.

Делом Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара, који се односи на минералне ресурсе, обухваћени су металични, неметалични и енергетски ресурси (фосилна горива), како они у експлоатацији, тако и они чија је експлоатација потенцијално могућа.

Циљ овог дела Националне стратегије је да се на основу свеобухватне анализе и досадашњег степена истражености минералних ресурса (по врстама, просторном распореду, обиму и квалитету), а уважавајући основне правце развоја државе, дају смернице за даља истраживања у области појединачних минералних ресурса и разраде принципи њиховог одрживог коришћења.

Минералне сировине представљају основу на којој се планира развој сваког савременог друштва. Значај геолошких истраживања и откривања нових лежишта минералних сировина је огроман, јер са откривањем нових економски исплативих лежишта јача рударски сектор, а самим тим и индустрија и остале гране привреде. Изузетно је важна сарадња између владиних институција и компанија које улажу значајна материјална средства у процесе геолошких истраживања и експлоатације минералних ресурса.

Примена нових закона из области рударства и геологије, као и области јавно-приватног партнерства и концесија треба да обезбеди:

1) стварање богатства за локалне заједнице и Републику Србију у целини, кроз развој и одрживу експлоатацију економски исплативих лежишта минералних сировина;

2) трансфер у Републику Србију читавог спектра знања и технологија модерних геолошких истраживања и управљања рударским пројектима.

Република Србија има солидан геолошки потенцијал за истраживање и проналазак нових лежишта минералних сировина, али само по себи то није довољно да би се привукле приватне инвестиције, а нарочито оне које би долазиле од великих глобалних рударских компанија.

Велики број других фактора има значајан утицај на доношење одлуке о улагању у геолошка истраживања и развој лежишта, од којих су најважније:

1) стабилан политички амбијент;

2) повољна законска и подзаконска регулатива за обављање активности из области минералних ресурса;

3) међународно конкурентан и стабилан режим пореза и накнада за коришћење минералних сировина;

4) фер и непристрасна регулатива страних и домаћих, државних и приватних улагања, која признаје значај награђивања инвеститора који је преузео ризик;

5) поштовање значаја уговорног односа страна потписница и обавеза које произилазе из тог односа; и

6) транспарентност при доношењу одлука уз минимизовање политичке или административне дискреције.

Нови законски оквир из области рударства и геолошких истраживања дефинисан је 2011. године доношењем Закона о рударству и геолошким истраживањима („Службени гласник РС”, број 88/11).

Поред рада на промени законске регулативе, важно је наставити са подизањем капацитета административног апарата који ће омогућити да се намера промењене законске регулативе ефикасно и ефектно спроведе у дело. Новим законом се дефинише функционисање и улога Геолошког завода Србије, као посебне организације која врши стручне послове у области геолошких истраживања.

При коришћењу минералних ресурса, веома је важно следеће:

1) правна сигурност одобрења за истраживање и експлоатацију је најбитнији фактор приликом доношења одлуке о улагању у геолошка истраживања и рударство. То улагање само по себи веома је технички ризично и стога је апсолутни минимум који држава треба да омогући да би олакшала доношење овакве одлуке, законом гарантована правна сигурност издатог одобрења за истраживање у циљу обезбеђења свих услова за његову реализацију, односно одобрења за експлоатацију;

2) примена закона мора да буде транспарентна, уз минималну или никакву употребу административне дискреције;

3) новим Законом о рударству и геолошким истраживањима, носиоцу одобрења за истраживање и/или експлоатацију је омогућен слободан пренос права на друго привредно друштво, односно друго правно лице и предузетника, у складу са условима прописаним овим законом и подзаконским прописима донесеним на основу овога закона, уз сагласност органа који издаје одобрења;

4) накнаде за коришћење минералних сировина представљају износ који носилац експлоатације остварује од искоришћених или продатих минералних сировина, одређен на основу прихода оствареног од продаје непрерађене минералне сировине или прихода оствареног од продаје технолошки прерађене минералне сировине. Висину и начин плаћања накнаде за коришћење минералних сировина одређује Влада;

5) новим Законом о рударству и геолошким истраживањима, Одобрењем за извођење примењених геолошких истраживања минералних и других геолошких ресурса одређује се истражни рок у дужини до три године, уз могућност продужења истражног рока два пута у континуитету, при чему дужина сваког од продужених истражних рокова може бити до две године. Захтев за продужење истражног рока, подноси се најкасније 30 дана пре истека истражног рока одређеног одобрењем за истраживање, под условом да је извршено најмање 75% од пројектом планираног обима истражних радова. Носилац истраживања је у обавези да у захтеву за продужење истражног рока, површину истражног простора смањи сагласно добијеним резултатима, а најмање за 25% у односу на претходно одобрену површину. Висина накнаде за примењена геолошка истраживања одређује се у зависности од врсте минералних и других геолошких ресурса, степена истражености терена, процењене рудне потенцијалности истражног простора и сл. Висина накнаде се одређује у одговарајућој динарској вредности, а највише до 10.000 динара, по квадратном километру истражног простора.

Текући приоритетни пројекти геолошких истраживања у Републици Србији су:

1) Пројекти израде геолошке карте Србије размере 1: 50 000 (рок за завршетак пројекта је крај 2025. године);

2) Пројекти израде хидрогеолошке карте Србије размере 1: 100 000 (рок за завршетак пројекта је крај 2020. године);

3) Пројекти израде инжењерскогеолошке карте Србије размере 1: 100 000 (рок за завршетак пројекта је крај 2020. године);

4) Пројекти геолошких истраживања угља на територији Србије (рок за завршетак пројекта је крај 2020. године);

5) Студија потенцијалности угљеносног карбона у Карпато-балканској области источне Србије (рок за завршетак пројекта је крај 2014. године);

6) Пројекат геолошких истраживања нафте и гаса на територији Србије (рок за завршетак пројекта је крај 2019. године);

7) Пројекат: Прогнозно-металогенетска и геолошко-економска оцена ресурса и резерви металичних минералних сировина Србије (рок за завршетак пројекта је крај 2011. године);

8) Пројекат: Геолошки информациони систем Србије – ГеолИСС (рок за завршетак пројекта је крај 2011. године);

9) Пројекти истраживања ретких елемената Србије са оценом минералне потенцијалности (рок за завршетак пројекта је крај 2013. године);

10) Пројекти минерагенетских проучавања, истраживања и утврђивања потенцијалности подручја у погледу неметаличних минералних сировина (рок за завршетак пројекта је крај 2013. године);

11) Пројекат геолошких истраживања литијума и бора (Јадарски басен) (рок за завршетак пројекта је крај 2014. године);

12) Пројекат геолошких истраживања епитермалних лежишта злата и пратећих метала у Тимочком-магматском комплексу (ТМК: Чока Куруга) (рок за завршетак пројекта је крај 2014. године);

13) Пројекти геолошких истраживања рудних појава и лежишта бакра, олова, цинка, злата и пратећих асоцијација метала (рок за завршетак пројекта је крај 2014. године);

14) Пројекат геолошких истраживања рудних појава и лежишта фосфата на територији југоисточне Србије (рок за завршетак пројекта је крај 2014. године).

Приоритетан пројекат из области геолошких истраживања подземних вода је пројекат под називом: „Истраживање, оптимално коришћење и одрживо управљање подземним водним ресурсима Србијe”, са подпројектима: „Оцена резерви регионалних изворишта подземних вода за водоснабдевање-регулација издани и повећање капацитета”; „Заштита подземних водних ресурса”; „Мониториг подземних водних ресурса; Оцена геотермалних ресурса и ресурса минералних вода” (рок за завршетак пројекта је крај 2013. године).

У Анексу (поглавље 1) дато је постојеће стање минералних ресурса, процена резерви, обезбеђеност и утицај њиховог коришћења на животну средину и здравље људи.

4.1. ПОСТОЈЕЋИ СТРАТЕШКИ, ПРАВНИ И ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР КОРИШЋЕЊА МИНЕРАЛНИХ РЕСУРСА

4.1.1. Релевантне секторске стратегије и планови

Државне стратегије и планови, који сe односе на минералне ресурсе генерално се могу поделити на две групе: (1) директне или секторске и (2) индиректне или вансекторске.

Директне (секторске) стратегије и планови нису до сада урађени у потребном обиму значајном за стратешко усмеравање и планирање геолошких истраживања, експлоатације и коришћења металичних, неметаличних и енергетских минералних ресурса Републике Србије. Усвојена је Стратегија развоја енергетике Републике Србије до 2015. године („Службени гласник РС”, број 44/05), као и пратећи Програм остваривања ове стратегије за период 2007-2012. године, који се односе пре свега на енергетске минералне ресурсе, а у току је доношењe Стратегије управљања минералним ресурсима Републике Србије до 2030. године.

Индиректне (вансекторске) стратегије и планови обухватају она документа која су индиректно значајна за минералне ресурсе и активности у минералном сектору, и то су: Закон о просторном плану Републике Србије од 2010. до 2020. године („Службени гласник РС”, број 88/10), Национална стратегија одрживог развоја („Службени гласник РС”, број 57/08), Национални програм заштите животне средине („Службени гласник РС”, број 12/10), Стратегија и политика развоја индустрије Републике Србије од 2011. до 2020. године („Службени гласник РС”, број 55/11), Стратегија управљања отпадом за период 2010–2019. година („Службени гласник РС”, број 29/10), Стратегија развоја пољопривреде у Републици Србији („Службени гласник РС”, број 78/05), Водопривредна основа Републике Србије („Службени гласник РС”, број 11/02), Национална стратегија запошљавања за период 2011–2020. године („Службени гласник РС”, број 37/11) и стратегија заштите животне средине и одрживог развоја АП Војводине, као и друге стратегије које посредно могу имати утицаја. У току је израда стратегије управљања водама на територији Републике Србије и плана управљања водама за слив реке Дунав, који ће бити донети 2012. године.

4.1.2. Законски оквир

Законски оквир за области рударства и геолошких истраживања до 2011. године био је дефинисан Законом о геолошким истраживањима из 1995. године, Законом о утврђивању и разврставању резерви минералних сировина и приказивању података геолошких истраживања из 1998. године, Законом о рударству из 1995. године и Законом о изменама и допунама закона о рударству из 2006. и 2009. године, као и бројним подзаконским актима.

Новим Законом о рударству и геолошким истраживањима уређују се мере и активности минералне политике и начин њеног остваривања, услови и начин извођења геолошких истраживања минералних и других геолошких ресурса, истраживања геолошке средине, као и геолошка истраживања ради просторног и урбанистичког планирања, пројектовања, изградње објеката и санације терена, начин класификације ресурса и резерви минералних сировина и подземних вода, експлоатација резерви минералних сировина и геотермалних ресурса, изградња, коришћење и одржавање рударских објеката, постројења, машина и уређаја, извођење рударских радова, управљање рударским отпадом, поступци санације и рекултивације напуштених рударских објеката, као и надзор над спровођењем закона. Минерални ресурси, ресурси подземних вода, геотермални ресурси, као и други геолошки ресурси су природно добро у државној својини и могу се користити под условима и на начин утврђен овим законом.

Законом о рударству и геолошким истраживањима из 2011. године образован је Геолошки завод Србије, као посебна организација, са својством правног лица. Геолошки завод Србије обавља основна геолошка истраживања утврђена дугорочним програмом развоја основних геолошких истраживања, односно годишњим програмом извођења основних геолошких истраживања.

Законски оквир из области заштите животне средине, значајан за коришћење минералних ресурса, чине: Закон о заштити животне средине, Закон о процени утицаја на животну средину („Службени гласник РС”, бр. 135/04 и 36/09), Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину, Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине („Службени гласник РС”, број 135/04), Закон о заштити ваздуха („Службени гласник РС”, број 36/09), као и већи број уредби и правилника. Наведени закони су у значајној мери усаглашени са Директивама ЕУ. Међу правилницима као подзаконским актима са практичног аспекта посебно се издвајају: Правилник о садржини студије о процени утицаја на животну средину („Службени гласник РС”, број 69/05) и Правилник о раду техничке комисије за оцену студије о процени утицаја за животну средину („Службени гласник РС”, број 69/05).

Законски оквири из осталих области, битни и за минералне ресурсе, обухватају: Закон о страним улагањима („Службени лист СРЈ”, бр. 3/02 и 5/03 и „Службени лист СЦГ”, број 1/03 – Уставна повеља), Закон о енергетици („Службени гласник РС”, бр. 84/04, 57/11 – др. закон и 80/11), Закон о планирању и изградњи, Закона о заштити природе („Службени гласник РС”, бр. 36/09, 88/10 и 91/10 – исправка), Закон о водама („Службени гласник РС”, број 30/10), Закон о пољопривредном земљишту („Службени гласник РС”, бр. 62/06, 65/08 – др. закон и 41/09), Закон о јавно – приватном партнерству и концесијама („Службени гласник РС”, број 88/11), Закон о локалној самоуправи („Службени гласник РС”, број 129/07), Закон о безбедности и здрављу на раду („Службени гласник РС”, број 101/05) и др., као и велики број правилника.

4.1.3. Институционални оквир

Према Закону о министарствима („Службени гласник РС”, број 16/11) надлежност над проблематиком минералних ресурса у Републици Србији је највећим делом подељена између министарства надлежног за рударство, животну средину и просторно планирање и Министарства за инфраструктуру и енергетику, а једним мањим делом припада министарству надлежном за пољопривреду, водопривреду и шумарство.

Министарство животне средине, рударства и просторног планирања обавља послове државне управе који се односе на систем заштите и одрживог развоја природних богатстава, односно ресурса, као и израду биланса резерви подземних вода, норматива и стандарда за израду геолошких карата. Такође, ово министарство обавља послове који се односе на рударство, стратегију и политику развоја рударства, израду биланса минералних сировина, геолошка истраживања која се односе на експлоатацију минералних сировина, израду програма истражних радова у области основних геолошких истраживања која се односе на одрживо коришћење ресурса, израду годишњих и средњорочних програма детаљних истражних радова у области геолошких истраживања која се односе на експлоатацију минералних сировина и обезбеђивање материјалних и других услова за реализацију тих програма.

Министарство за инфраструктуру и енергетику обавља послове државне управе који се односе на: енергетику, енергетски биланс Републике Србије; нафтну и гасну привреду; безбедан цевоводни транспорт гасовитих и течних угљоводоника; нуклеарна енергетска постројења чија је намена производња електричне, односно топлотне енергије, производњу, коришћење и одлагање радиоактивних материјала у тим објектима; предузимање мера ради обезбеђивања услова за функционисање јавних предузећа у областима за које је министарство образовано; надзор у областима из делокруга министарства, као и друге послове одређене законом.

Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде има надлежност око регулисања вишенаменског коришћења вода, спровођења мера заштите вода, уређења водних режима, праћења и одржавања режима вода који чине и пресецају границу Републике Србије, као и права експлоатације песка и шљунка у алувијалним седиментима водотокова или у њиховом приобаљу.

Одредбом члана 57. став 3, члана 102. тачка 10. и члана 103. Закона о заштити природе („Службени гласник РС”, бр. 36/09, 88/10 и 91/10 – исправка), одређено је да организације за заштиту природе утврђују услове и мере заштите природе и природних вредности у поступку израде и спровођења просторних и урбанистичких планова, пројектне документације, основа (шумских, ловних, риболовних, водопривредних и др.), програма и стратегија у свим делатностима које утичу на природу.

Послове заштите природе и природних добара која се налазе на територији Републике Србије обавља Завод за заштиту природе Србије. Послове заштите природе и природних добара која се целом својом површином налазе на територији Аутономне покрајине Војводине, обавља Покрајински завод за заштиту природе.

Законом о утврђивању надлежности АП Војводине надлежности из области геолошких истраживања и рударства поверени су Покрајини (Покрајинском секретаријату за енергетику и минералне сировине), када се ове делатности обављају на подручју Војводине.

Републичка Агенција за приватизацију и министарство надлежно за привреду су главне институције које се баве питањима приватизације предузећа минералног сектора и рударске индустрије.

При граду Београду постоји Секретаријат за заштиту животне средине, који на нивоу града има надлежност праћења стања минералних ресурса, њихове експлоатације и коришћења, поред осталих надлежности из области заштите животне средине. Општина, односно град и град Београд издају одобрења за израду геотехничких, инжењесрко-геолошких и хидрогеолошких подлога, као основа за стамбену и другу инфраструктурну изградњу. На подручју општина постоје одељења за заштиту животне средине која су задужена за ова питања на локалном општинском нивоу.

Једно од најважнијих предузећа у Србији је ЈП „Електропривреда Србије” (ЕПС), које руководи сектором ископавања и прераде угља, у циљу производње електричне енергије. У области подземне експлоатације угља из ЈП „Електропривреде Србије” (ЕПС) издвојено ЈП ПЕУ „Рембас” Ресавица – у реструктуирању. РТБ Бор је највећи рударско-топионичарски комплекс, који обједињује геолошка истраживања за експлоатацију и прераду руда бакра и пратећих метала.

У претходном периоду завршен је процес власничке трансформације једног од великих привредних система у области нафте и гаса – Нафтне индустрије Србије (НИС-а). НИС а.д. Нови Сад је приватизовано (51:49) по основу Закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 83/08). Технолошка модернизација постојећих енергетских извора/објеката и градња нових, укључујући и увођење енергетских ефикаснијих и еколошки прихватљивијих технологија, у сектору нафте ће се реализовати кроз технолошку модернизацију рафинерија, изградњу новог транспортног правца/извора снабдевања, увођење система за праћење и мера за заштиту животне средине.

4.1.4. Информациони систем

Геолошки информациони систем Србије (ГеолИСС-а) представља основу за сагледавање геолошких ресурса Републике Србије, спровођење свих врста активности у области геолошког планирања, одлучивања и пројектовања геолошких истражних радова, остваривање глобалне геокомуникације и комерцијализације геолошких информација. ГеолИСС је формиран као посебна ArcGIS екстензија у потпунoсти прилагођена раду корисника како у смислу ажурирања система новим подацима тако и благовременог прибављања потребних информација о геолошким ресурсима Републике Србије. Кроз ГеолИСС ће тако и у будућности бити интегрисано преко 2/3 свих пројеката које финансира Министарство животне средине, рударства и просторног планирања.

У склопу ГеолИСС-а је формирана база података Фонда геолошке документације Министарства животне средине и просторног планирања (ФоДиБ). Веома богат фондовски материјал представља драгоцене резултате геолошких истраживања бившег југословенског простора за период последњих 50 година. Фонд геолошке документације располаже са преко 5 000 докумената (извештаја, елабората и карата опште и специјалне намене), обрађених и сређених података по месту и врсти истраживања, у класичном, штампаном облику. Током 2009. и 2010. године унети су основни подаци за преко 3500 извештаја, елабората или студија о резултатима геолошких истраживања. Кроз форму ФоДиБ апликације су унети основни подаци о фондовским документима као што су: назив документа, регистарски број и тип документа, место и година израде, општина и округ, назив листа и размера, тип истраживања, сигнатура дисциплине, локалност и хронолошки број, кратак резиме изведених истраживања, извођач радова, аутори, место архивирања и датум записа.

У оквиру Геолошког информационог система је урађена наменска апликација за вођење катастра истражних и експлоатационих поља подземних вода Републике Србије која садржи све информације које се односе на носиоца истраживања и/или експлоатације као и врсте и количине подземне воде која се истражује и/или експлоатише, датум издавања одобрења, датум истицања одобрења итд.

ГеолИСС представља отворен систем који са успостављењем WEB апликације омогућава ON LINE приступ одређеним геолошким информациjама и резултатима истраживања. Наставак развоjа Web апликације ће се одвиjати кроз дефинисање jавног комерциjалног или неограниченог приступа на глобалноj мрежи, односно интернету, чиме ће се комерциjализовати, а тако и повећати употребна вредност Геолошког информационог система – ГеолИСС-а.

Поред тога, током 2009. и 2010. године извршено је скенирање и геореференцирање свих листова Основне геолошке карте (ОГК) размере 1: 100.000, скенирање и геореференцирање свих радних листова геолошке карте размере 1:25.000 на основу којих је урађена Основна геолошка карта. У току је реализација пројекта дигитализације Основне геолошке карте – ОГК 1:100.000 (векторизовано 18 листова), док се сви листови Геолошке карте Србије 1:50.000 и Хидрогеолошке и Инжењерскогеолошке карте 1:100.000 векторизују током конкретне израде или приликом финализације карте и уводе у ГеолИСС.

У оквиру Геолошког информационог система је формиран геолошки речник, који представља семантички прецизиран и хијерархијски уређен низ термина и појмова, са примарном улогом контроле валидности уноса података. Сваки термин или појам у оквиру њега садржи општеприхваћену дефиницију или одређење, подгрупу, групу и надгрупу којој припада, односно из чега се изводи. Урађена је апликација за приказ речника на Wеб, извршен је превод на енглески језик. Геолошки термини су у највећој мери усклађени са терминологијом европских земаља.

Информациони систем са подацима о истражним просторима, експлоатационим просторима и основним подацима о експлоатацији по појединачним активним лежиштима формиран је при Министарству рударства и енергетике кроз раније делимично реализован пројекат Компјутеризовани информациони систем за геолошка истраживања и рударство (CIS GEM), и затим уз активно учешће јапанске агенције JICA, и подршку Владе Норвешке, а у међувремену се допуњава актуелним подацима из наведених категорија. Део структуре базе података је преузет од стране Покрајинског секретаријата за енергетику и минералне сировине и даље се развија.

Водни информациони систем успостављен је 2009. године. У току је развој ВИС-а и попуњавање база података. Подлога за ВИС је геопросторна база заснована на топографским картама 1:25000. ВИС просторна база података има следеће модуле: организација управљања, површинске и подземне воде, објекти и системи коришћења вода, заштита од вода, мониторинг квалитета и количина вода, акциденти, експлоатација песка и шљунка, ерозија, мелиорације итд.

4.2. ИЗАЗОВИ И ЦИЉЕВИ ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ НЕОБНОВЉИВИХ МИНЕРАЛНИХ РЕСУРСА

4.2.1. Изазови

Није извршена хармонизација подзаконских аката за рударство и геологију са европским или светским решењима, у првом реду Правилника о класификацији и категоризацији резерви чврстих минералних сировина и вођењу евиденције о њима („Службени лист СРЈ”, број 53/79), као једног од најзначајнијих подзаконских аката, који има директан утицај на потенцијална улагања у истраживање и експлоатацију минералних сировина.

Недовољно поштовање законских одредби одражава се кроз недостатак адекватних планских и урбанистичких докумената са потребним геолошким основама од интереса за државу, почев од регионалних просторних планова до планова детаљне регулације (нарочито важно при изградњи инфраструктурних и других капиталних објеката).

Неусклађеност значења поједине стручне терминологије из области рударства, економије, заштите животне средине и других области нарочито у погледу берзанских и других извештавања о ресурсима и резервама минералних сировина доводи до отежане комуникације између домаћих и страних стручњака, што ствара несигурност код потенцијалних инвеститора.

Недовољна је примена постојећих прописа, нарочито у погледу експлоатације појединих минералних сировина, што често проузрокује одсуство наплате накнаде за њихово коришћење.

При отварању и раду рударских објеката неопходно је стриктно поштовати и примењивати услове заштите природе и животне средине и најбоље доступне технике и технологије заштите животне средине, укључујући и давање посебне пажње заштити подземних вода и сукцесивној и потпуној рекултивацији терена по завршетку рударских радова, како би се избегла трајна деградација земљишта или водотокова, односно утицај на визуелни изглед предела.

У националним парковима и другим заштићеним подручјима лежишта минералних сировина ће се користити и развијати у складу са усаглашеном политиком заштите природних добара и минералном политиком, док ће евентуално отварање нових лежишта минералних сировина захтевати додатна истраживања и усаглашавања релевантних политика. Техничка и биолошка рекултивација и ремедијација су обавеза свих правних лица која учествују у процесу геолошких истраживања и експлоатације минералних сировина. До 2020. године је обавезна рекултивација свих рудника у националним парковима и другим заштићеним подручјима, у складу са законом.

У том смислу потребно је нагласити:

1) потребу израде студије о могућностима супституције камена за путоградњу секундарним сировинама (грађевински отпад, шљака, електрофилтерски пепео, гипс...);

2) потребу формирања информационе базе о секундарним сировинама које могу да послуже за супституцију камена код путоградње (нпр. електрофилтерски пепео и шљака);

3) услед коришћења застареле технологије експлоатације и прераде јавља се неповољан утицај на животну средину;

4) нека лежишта се налазе унутар или у зони непосредног утицаја на заштићена природна добра;

5) непотпуна контрола експлоатације минералних сировина и недостатак спровођења мера рекултивације;

6) висок је степен деградираности и загађености животне средине (земљиште, вода, ваздух) у ужој и широј околини до недавно активних или још увек активних рудника и постројења припреме и примарне прераде руде, неправилно одлагање јаловине, као и неспровођење процеса рекултивације на површинским коповима где је завршена експлоатација;

7) мала заинтересованост локалне заједнице, због неповољних ефеката на животну средину и саобраћајнице, што до скора није било компензовано одговарајућом расподелом прихода од накнаде за коришћење минералних сировина – рударске ренте.

4.2.2. Стратешки циљеви

Стратешки циљеви подразумевају опште и специфичне циљеве, који ће у даљем тексту бити посебно наведени и описани.

4.2.2.1. Општи циљеви

Први општи циљ одрживог коришћења минералних ресурса Републике Србије је уравнотеженост између коришћења ресурса, економских/привредних интереса, друштвених интереса и интереса заштите животне средине.

Други општи циљ одрживог коришћења минералних ресурса јесте смањење утицаја на животну средину, услед начина експлоатације минералних сировина и њихове прераде, отклањање последица досадашњих загађења (историјских) и других облика штетног утицаја услед експлоатације и повећање ефикасности коришћења расположивих и новооткривених минералних ресурса.

Под економским/привредним интересима подразумева се рационална експлоатација постојећих резерви (са одсуством „раубовања” лежишта), припрема, прерада и коришћење минералних сировина, њихова заштита, као и санација деградираних подручја у циљу повећања додатне вредности капитала.

Основни интерес заштите животне средине је смањење, отклањање или елиминисање постојећих негативних утицаја на природно окружење/животну средину.

Друштвени интерес се огледа у коришћењу минералних сировина у партнерству свих учесника у процесу геолошких истраживања, експлоатације и прераде, уз стриктно поштовање законских прописа.

Комплетна анализа и пројекција услова одрживог коришћења минералних ресурса Републике Србије (у периоду после 2025. године) показује потребу обимног, сложеног и мултидисциплинарног рада у три правца који подразумевају: (а) максимално ефикасно искоришћење расположивих минералних ресурса уз смањење губитака током њиховог животног циклуса применом ефикасних технологија, поновним коришћењем, поновном прерадом и рециклажом; (б) смањење утицаја коришћења минералних ресурса на животну седину и (в) начин обезбеђења дефицитарних минералних ресурса потребних привреди Републике Србије.

4.2.2.2. Специфични циљеви

Детаљнија анализа и разрада наведених општих циљева омогућила је дефинисање низа специфичних циљева у области металичних, неметаличних и енергетских минералних ресурса по којима су разрађени појединачни подциљеви, који подразумевају да је потребно:

1) припремити стратешка документа битна за реализацију политике одрживог коришћења минералних ресурса:

(1) дефинисање минерално-сировинске политике односно минералне политике,

(2) дефинисање стратегије управљања минерално-сировинским комплексом,

(3) јасно дефинисање односа државе према рудном благу,

(4) геолошко-економска оцена рудног блага;

2) припремити савремену законодавно-правну регулативу у области минералних ресурса:

(1) дефинисање савремене законодавно-правне регулативе у минералном сектору према искуствима развијених земаља (Аустралија, Канада...) и сходно законодавству ЕУ,

(2) додатно дефинисање услова и начина добијања концесија на минералне сировине, геолошка истраживања и експлоатацију (у потпуности усклађено са стандардима ЕУ), као и функционалног пословног окружења за привлачење страних инвестиција у минерални сектор,

(3) дефинисање савремене пореске политике у складу са позитивним светским искуствима и стандардима ЕУ, у циљу стимулисања улагања у минерално-сировински комплекс Републике Србије;

3) припремити геолошко-економско праћење стања минералних ресурса:

(1) актуелизована савремена геолошко-економска оцена постојећег стања минералних ресурса,

(2) дефинисање стратешких минералних ресурса,

(3) дефинисање, израда и перманентна актуелизација геолошко-економских карата минералних ресурса Републике Србије као основа за стратешко и привредно планирање и одрживо коришћење минералних ресурса;

4) припремити савремена геолошка проучавања минералних ресурса:

(1) перманентна интегрална обрада расположивих података геолошких истраживања минералних ресурса (од стране стручних кадрова оспособљених за савремене трендове технолошког развоја геологије), кроз одговарајуће геолошке моделе као основа за програмирање, планирање и реализацију геолошких истраживања и проналажење и утврђивање нових резерви минералних ресурса,

(2) научно-апликативна проучавања минерално-сировинског комплекса Републике Србије у циљу ефикаснијег, ефективнијег, рационалнијег и комплекснијег одрживог коришћења минерално-сировинске базе и трансформације постојећих минералних потенцијала у производне елементе,

(3) актуелизована прогнозна оцена потенцијалности минералних ресурса на подручју Републике Србије,

(4) дефинисање и израда металогенетских/минерагенетских и других специјалистичких карата као основа за оцену потенцијалности и планирање, пројектовање и реализацију геолошких истраживања;

5) припремити менаџмент минералних ресурса:

(1) менаџмент минералним ресурсима у циљу обезбеђења одрживог коришћења,

(2) дефинисање краткорочне, средњорочне и дугорочне стратегије развоја минерално-сировинске базе,

(3) дефинисање стратегије управљања техногеним минералним ресурсима,

(4) дефинисање менаџмента квалитетом у минералном сектору и усклађивање са стандардима, технологијама и прописима ЕУ,

(5) комплексно и мултидисциплинарно повезивање менаџмента минералним ресурсима са менаџментом животне средине, менаџментом простора, менаџментом отпада, менаџментом вода и др.,

(6) менаџмент малим лежиштима минералних сировина,

(7) комплексно искоришћење минералних сировина савременим технологијама,

(8) комплексно искоришћење лежишта минералних сировина,

(9) промена понашања у начину потрошње минералних сировина,

(10) ефикасније спречавање илегалне експлоатације лежишта минералних сировина,

(11) испитивање валидности заосталих минералних сировина у јаловиштима и депонијама активних и затворених рудника са економског аспекта и аспекта заштите животне средине,

(12) супституција необновљивих минералних ресурса обновљивим ресурсима и/или међусобна супституција минералних ресурса, и по том основу смањено коришћење појединачног минералног ресурса у производњи и потрошњи (дематеријализација),

(13) дефинисање маркетинг стратегије за предочавање широј јавности места, улоге, као и привредног, стратешког, економског и развојног значаја минералних ресурса Републике Србије са наглашавањем геоеколошког аспекта необновљивих минералних ресурса,

(14) геоедукација и развијање јавне свести о општем значају минералних ресурса и појединим проблемима и отвореним питањима минералног сектора;

6) припремити менаџмент геолошких истраживања минералних ресурса:

(1) актуелизована оцена степена геолошке истражености минералних ресурса у постојећим тржишним условима,

(2) дефинисање краткорочне, средњорочне и дугорочне стратегије геолошких истраживања минералних ресурса,

(3) дефинисање начина финансирања геолошких истраживања (стратешких) минералних ресурса,

(4) дефинисање економских инструмената за ефикасније и ефективније истраживање и одрживо коришћење минералних ресурса,

(5) дефинисање менаџмента људским ресурсима у области геолошких истраживања,

(6) менаџмент геолошким истраживањима у циљу обезбеђења нових резерви минералних ресурса;

7) припремити геоеколошке аспекте коришћења минералних ресурса:

(1) геоеколошка оцена минералних ресурса,

(2) геоеколошки мониторинг минералних ресурса,

(3) дефинисање, израда и перманентна актуелизација специјалистичких геоеколошких карата,

(4) дефинисање мера и поступака превенције и контроле загађења услед присуства и искоришћења минералних ресурса,

(5) смањење негативног утицаја процеса и начина експлоатације и припреме минералних ресурса на животну средину,

(6) смањење негативног утицаја од иреверзибилне промене простора услед експлоатације и припреме минералних ресурса,

(7) интеграција политике заштите животне средине у секторску политику минералних сировина,

(8) очување и заштита минералних ресурса у зонама националних паркова и заштићених подручја,

(9) примена чистијих (environmental friendly) технологија коришћења минералних ресурса,

(10) менаџмент отпадним материјама насталим при експлоатацији, припреми и преради минералних сировина;

8) припремити привредно-развојно одрживо коришћење минералних ресурса:

(1) обезбеђење привреде потребним минералним ресурсима или њиховим супститутима,

(2) дефинисање одрживог учешћа минералног сектора у повећању бруто националног дохотка,

(3) дефинисање тржишног места и улоге минералних ресурса у развоју појединих привредних грана,

(4) дефинисање услова за здраву тржишну конкуренцију у свим деловима минералног сектора,

(5) дефинисање потребих минералних ресурса (по врсти, обиму, количини и цени) у циљу реализације крупних стратешких привредно-развојних пројеката, нарочито у делу развоја путне инфраструктуре,

(6) дефинисање програма за развој малих и средњих предузећа из области геолошких истраживања и активности везаних са коришћењем минералних ресурса,

(7) дефинисање стратешких услова стимулисања извоза производа вишег степена технолошке обраде минералних ресурса,

(8) дефинисање и уређење тржишта минералних сировина,

(9) дефинисање специфичности места и улоге минералних ресурса у процесу транзиције, приватизацији и реструктурирању у минералном сектору;

9) пружање поузданих, потпуних, истинитих и правовремених информација о минералним ресурсима заинтересованим субјектима:

(1) информације о утврђеним билансним и експлоатационим резервама (за активна и неактивна лежишта у формално-правном смислу),

(2) информације о одобреним истражним просторима,

(3) информације о затраженим, а неодобреним истражним просторима,

(4) информације о подручјима потенцијалних лежишта минералних сировина,

(5) информације о експлоатацији на појединим експлоатационим пољима,

(6) информације о обиму, врсти, квалитету и асортиману производње,

(7) информације о основним финансијским показатељима пословања,

(8) информације о основним проблемима: технолошким, заштити животне средине, односу с локалним становништвом,

(9) информације о рециклирању отпадних материја,

(10) дефинисање и израда целовитог геоинформационог система базе података о постојећим и новооткривеним лежиштима и појавама минералних ресурса;

10) обезбеђење организационо-институционалних предуслова за одрживо коришћење минералних ресурса:

(1) дефинисање надлежности над минералним ресурсима у једном министарству у циљу координације и квалитетног стратешког управљања,

(2) елиминисање институционалног преклапања,

(3) унапређење хоризонталне координације између Министарства животне средине, рударства и просторног планирања, Министарства за инфраструктуру и енергетику и Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде,

(4) јачање институционалних капацитета у погледу утицаја коришћења ресурса, уштеде енергије и сировина на животну средину,

(5) сврсисходно образовање кадрова способних да прате савремене трендове у геологији и рударству, заштити животне средине и др.

11) унапређење технолошког стања и производних могућности капацитета за експлоатацију, припрему и прераду минералних ресурса:

(1) дефинисање стратешких оквира за обнову, функционалну ревитализацију и технолошко унапређење постојећих производних капацитета за експлоатацију, припрему и прераду минералних ресурса,

(2) увођење чистијих технологија у процесе експлоатације, припреме и прераде минералних сировина,

(3) рационално газдовање на постојећим и новооткривеним лежиштима,

(4) увођење допунских метода (заводњавање, утискивање CО2 и примена полимера),

(5) активна примена разрадног бушења у циљу остварења већег степена искоришћења (бушење хоризонталних и косо усмерених бушотина).

12) мониторинг одрживог коришћења минералних ресурса:

(1) дефинисање и праћење комплетног сета индикатора одрживог коришћења минералних ресурса у складу са савременим развојним трендовима,

(2) обезбеђење одговарајућег степена доступности информација о минералним ресурсима Републике Србије, њиховом одрживом коришћењу и учешћу у интегралном систему заштите животне средине.

13) активно укључивање носиоца права на истраживање и експлоатацију минералних сировина (и/или концесионара) у управљање животном средином:

(1) активно укључење свих носиоца права на истраживање и експлоатацију минералних сировина (концесионара) у интегрално управљање животном средином,

(2) идентификација проблема на основу сопствених опажања, Студије утицаја на животну средину, притужби становништва и инспекцијских налаза,

(3) велики концесионари се могу самостално укључивати, док се мали могу удруживати (уз помоћ државних органа). Спровођење ове мере је битан елемент успостављања поверења.

14) елиминисање или максимално могуће смањивање негативних утицаја на животну средину приликом коришћења ресурса:

(1) потпуна примена принципа „загађивач плаћа”,

(2) припрема планова деловања у ванредним ситуацијама и планова затварања погона за експлоатацију, припрему и прераду руда, као мера спречавања значајних ризика од хаваријског загађења,

(3) примена осигурања од штета у животној средини на постројења за прераду минерала која представљају значајан ризик од хаваријског загађења,

(4) увођење пореза на истовар отпада из рудника,

(5) подизање и диференцирање пореза за истраживања и вађење минерала,

(6) увођење приступа животног века у анализама трошкова и користи у пословима прераде експлоатисаних минерала,

(7) увођење редовног мониторинга и анализе утицаја на животну средину услед експлоатације минералних сировина, посебно квалитета ваздуха, квалитета воде, нивоа буке, квалитета земљишта, заштићених подручја и здравља људи,

(8) изградња или реновирање индустријских постројења за прераду отпадних вода, санирање цевовода и колектора, унапређење технологије у делатностима вађења и прераде минерала,

(9) увођење приступа животног века у анализама у односу на захтеве стандарда (фамилија ИСО 14000 или ЕМАС).

15) повећање ефикасности у преради минерала и смањење губитака минерала и дисипације у животну средину:

(1) повећање коришћења техногених ресурса метала и гаса,

(2) повећање коришћења отпада и рециклаже метала,

(3) повећање додате вредности у преради бакра стимулишући производњу и извоз савремених производа од бакра.

16) рекултивација свих локација деградираних експлоатацијама минералних сировина:

(1) ремедијација земљишта и вода контаминираних ранијим и садашњим експлоатацијама руда,

(2) отклањање последица извршених загађења везаних за експлоатацију посебно Cu, Zn-Pb, Sb, лигнита и нафте,

(3) рекултивација земљишта и пречишћавање отпадних вода, деградираних отпадом насталих приликом истраживања и производње нафте и гаса у АП Војводини, и увођење система управљања отпадом у области рударства,

(4) смањење утицаја на животну средину од процеса експлоатације и прераде руде бакра увођењем савремених и чистијих технологија и инсталација за смањење загађења,

(5) увођење јасних и савремених правила за утврђивање локација, пројектовање, изградњу, управљање и затварање базена флотацијских јаловишта,

(6) адекватна примена јасних правила финансијске одговорности за животну средину у приватизацији постројења за експлоатацију, припрему и прераду руда;

17) увођење задржавања и складиштења угљеника;

18) смањење утицаја на животну средину од експлоатације лигнита на отвореним површинским коповима (и евентуално будућој подземној експлоатацији) и доследно спровођење процедуре њиховог редовног затварања, санације и рекултивације;

19) смањење утицаја на животну средину од каменолома увођењем нових технологија експлоатације и спровођење обавезне рекултивације;

20) смањење и најстрожа контрола евентуалне експлоатације и прераде азбеста, затварање напуштених копова, њихова санација и рекултивација;

21) доношење регулативе којим се метални отпад, грађевински отпад и отпад уопште третира као ресурс.

4.3. МЕРЕ ЗА ОСТВАРИВАЊЕ ОДРЖИВОГ КОРИШЋЕЊА МИНЕРАЛНИХ РЕСУРСА

На политику одрживог коришћења минералних ресурса утичу две врсте фактора: (а) интерни и (б) екстерни. Интерни фактори обухватају оне који су везани за елементе политике о минералним ресурсима – минерална политика и енергетска политика Републике Србије, а екстерни фактори они који обухватају утицај привредне политике, фискалне политике, увозно-извозне политике, саобраћајне политике, политике животне средине, очувања природе, заштите земљишта, политике развоја малих и средњих предузећа, политике равномерног регионалног развоја, политике запошљавања, итд.

За остваривање постављених циљева одрживог коришћења минералних ресурса Републике Србије и отклањање досадашњих недостатака у управљању ресурсима, али и пратећим утицајима на животну средину предлажу се следеће мере:

1) Успостављање међусобног поверења, разумевања, комуникације, кооперације и координације међу свим заинтересованим странама/учесницима (министарства, инспекције, привредници, покрајине, јединице локалне самоуправе, становништво, удружења и др.)

Досадашња пракса показује недовољну комуникацијску повезаност заинтересованих страна што је препрека за покретање конструктивних предлога и решења. Осим тога присутна је и хијерархијска неусклађеност, јер свака од надлежних организација/јединица првенствено штити своје интересе, без довољног сагледавања целине проблема. Успостављање поверења је предуслов за успешну реализацију потребних мера и активности. Посебно, треба се ослонити на одрживи развој локалне заједнице, и део надокнада усмерити локалној заједници.

Иницијатори, главни организатори и одговорни за спровођење ове мере су министарства надлежна за рударство и енергетику и заштиту животне средине, на државном нивоу, а на нивоу покрајина надлежни су секретаријати.

2) Усклађивање законских и подзаконских аката (допуна постојећих и доношење нових)

Законски и подзаконски акти, према којима се уређују геолошка истраживања, експлоатација, припрема, прерада и коришћење минералних сировина, нису усаглашени у довољној мери да би се ефикасно спровела Национална стратегија и зато је неопходна измена постојећих и доношење нових подзаконских аката на основу Закона о рударству и геолошким истраживањима из 2011. године.

Организатори и носиоци реализације ове мере су Народна скупштина Републике Србије и министарстава надлежна за рударство и енергетику, заштиту животне средине, пољопривреду, шумарство и водопривреду, надлежни покрајински секретаријати и друге релавантне институције.

3) Пружање поузданих, потпуних, истинитих и правовремених информација о минералним ресурсима

Информације о минералним ресурсима (и резервама), нпр. у погледу локација, процењених количина, квалитета, и др., морају бити систематски прикупљене, једнообразно и квалитетно-стручно обрађене (постојећи биланси), верификоване и дистрибуиране заинтересованим странама. Организатор и носилац реализације ове комплетне мере су министарства надлежна за геологију, рударство, енергетику, водопривреду, привреду и заштиту животне средине на државном нивоу, а на нивоу покрајина надлежни секретаријати.

4) Правилан/законит ток процеса експлоатације и привођење коначној намени свих активних (легалних) и напуштених (несанираних) експлоатационих поља

Ток процеса експлоатације, завршетак експлоатације и затварање експлоатационих поља, санација простора и њихово привођење будућој намени је актуелан проблем који захтева квалитетна решења. Досадашња недовољна пажња према природном окружењу и заштити животне средине резултирала је стањем у коме су површински копови и јаловишта у експлоатационим пољима постали синоним за девастиран простор и нарушен крајолик са отежаним и скупим перспективама за санацију. Настало стање није одрживо за бивше и садашње, као и потенцијалне кориснике и/или концесионаре, али и државу, покрајине, локалне самоуправу, инспекцијске службе, невладине организације и зато се морају пронаћи адекватна, у пракси проверена решења. У том циљу потребно је увести финансирање путем затворених фондова или банкарских гаранција, који су саставни део одобрења/концесије за експлоатацију и „производну санацију” уз обавезно повезивање са величином санираног простора, по принципу да саниране површине смањују величину фонда или банкарске гаранције.

Поред тога при осмишљавању будуће намене експлоатационих поља нарочито се мора водити рачуна о пројектованој намени истог у оквиру временског фактора, јер експлоатација, тј. коришћење експлоатационих поља траје до неколико десетина година.

Носиоци активности на реализацији ове мере су: концесионари и привредни субјекти – носиоци права на експлоатацију минералних сировина. Организатори су министарства надлежна за рударство и енергетику у сарадњи са министарствима надлежним за привреду и капиталне инвестиције на државном нивоу, односно надлежни секретаријати на нивоу покрајина. Контрола: надлежне инспекцијске службе (геолошка, рударска, грађевинска, заштита животне средине).

5) Успостављање равноправног статуса минералних и осталих природних ресурса и њихова заштита

Заштита минералних ресурса стратешки битних за развој државе/покрајине/општине мора се вршити са истим приступом и односом као што се врши заштита шумских, пољопривредних, водених и других ресурса, што сада није случај.

Циљ ове мере је промена досадашње праксе и успостављање равноправног третмана минералних сировина са другим природним ресурсима, нарочито код доношења одлука о будућој намени простора, за који су везана лежишта минералних сировина, што је директан допринос рационалности коришћења простора и постојећих природних ресурса као целине. Полазни аргумент је везан за нужност коришћења минералних сировина и неопходност експлоатације како би се задовољиле одређене потребе привреде и друштвене заједнице у целини. Досадашњи пропусти да се минерални ресурси „просторно” идентификују, резервишу и равноправно разматрају по свим релевантним критеријумима, укључујући и минимални утицај на животну средину, као и уклапање у околни простор, утичу да се створи могућност, да се чак и стратешки ресурси, обезвреде некомпатибилном наменом простора.

Екстремна последица таквог стања је и илегална експлоатација, која за разлику од легалне, сигурно има вишеструко неповољнији и далекосежнији негативан утицај, како на сам ресурс тако и на животну средину.

Оперативни носиоци реализације ове мере су: министарства надлежна за рударство и енергетику у сарадњи са министарствима надлежним за заштиту животне средине, привреду и капиталне инвестиције на државном нивоу и надлежни органи покрајина и локалне самоуправе.

6) Ефикасан надзор и ефективно спровођење законских (казнених) мера

За спровођење стратешких и оперативних мера и решења нарочито је важна контрола, односно надзор. Уколико надзор није одговарајући, последице могу бити велике и на терену и у сфери друштвеног капитала. У јавности се често не разликује експлоатација минералних сировина каква би могла и требала бити од експлоатације каква је данас, због присутних случајева кршења законске регулативе и непримењивања добрих искуства из вишегодишње праксе.

Носиоци: инспекцијске службе (геолошки, рударски, заштита животне средине, финансијска, грађевинска, пореска, водопривредна, пољопривредна) свих надлежних министарстава на највишем, државном нивоу, односно надлежних покрајинских секретаријата и локалне самоуправе на нижим нивоима.

7) Активно укључивање носиоца права на истраживање и експлоатацију минералних сировина (и/или концесионара) у управљање животном средином

За поправљање и унапређење садашњег незадовољавајућег стања врло је битно активно укључење свих носиоца права на геолошка истраживања и експлоатацију минералних сировина (концесионара) у интегрално управљање животном средином. Њихово активно укључивање подразумева идентификацију проблема на основу сопствених опажања, Студије утицаја на животну средину, притужби становништва и инспекцијских налаза.

Концесионари се могу укључивати самостално сагласно одредбама Закона о јавно-приватном партнерству и концесијама. Овим законом се уређују: услови и начин израде, предлагања и одобравања пројеката јавно-приватног партнерства, односно услови и начин давања концесије, предмет концесије, субјекти надлежни, односно овлашћени за поступак давања концесије, престанак концесије и др.

Организатори и носиоци реализације ове мере су привредни субјекти са правом на геолошко истраживање и експлоатацију минералних сировина (концесионари) на територији Републике Србије у сарадњи са органима локалне самоуправе.

8) Увођење друштвено одговорног пословања од стране носиоца права на истраживање и експлоатацију минералних сировина (концесионари)

Увођење друштвено одговорног пословања подразумева стално настојање носиоца права на истраживање и експлоатацију минералних сировина, домаћих и страних, за квалитетним, праведним и одговорним односом према друштвеној заједници и животној средини/природном окружењу. Ово подразумева и уважавање приговора и протеста из локалних заједница, дељење добити у односу који ће локалну заједницу учинити партнером, а не противником, транспарентно пословање, активно укључивање у рад струковних удружења, промовисање струке итд.

Организатори и носиоци: концесионари у сарадњи са органима локалне самоуправе.

9) Подстицање рециклаже

У циљу смањења константно растућих потреба за минералним сировинама, што истовремено значи и потребу за новим одлагалиштима (јаловиштима), који су потенцијално и највећи загађивачи животне средине, изузетно је важно подстицати носиоце права на експлоатацију минералних сировина (концесионаре) да своју привредну делатност прошире и на рециклирање свих врста „минералних отпада” (флотацијска јаловишта, пепелишта, шљачишта, грађевински отпад).

У Републици Србији је неопходно донети законске прописе којима се електрофилтарски пепео, шљака, метални отпад, грађевински отпад и одређене врсте другог отпада третира као секундарна сировина. Неопходно је развијати технологије његовог искоришћења и дефинисати обавезни процентуални обим његовог даљег коришћења, на начин који је пријатељски по животну средину (на бази анализе животног циклуса).

Носиоци мере: концесионари и надлежни државни и покрајински органи.

10) Спречавање илегалне експлоатације

Илегална експлоатација представља неприхватљив начин експлоатације лежишта минералних сировина, како са стратешког, административно-правног и управљачког аспекта уређености државе и привредних активности, тако и због неконтролисане експлоатације самог ресурса, неселективности, нерационалности и низа других пратећих проблема које такву експлоатацију прате, посебно у делу негативних утицаја на животну средину. Ова експлоатација и њени „производи” својим деловањем веома негативно делују на постојеће услове на тржишту минералних ресурса.

Надзор и изрицање казнених мера је у надлежности одговарајућих (рударских) инспекцијских служби Министарства животне средине, рударства и просторног планирања и Покрајинског секретаријата за енергетику и минералне сировине, Министарства унутрашњих послова, али без укључења свих актера, а пре свега ефикаснијег рада судова, неће се ефикасно искоренити.

Посебан проблем представља тзв. „полулегална” експлоатација, која се обично врши приликом изградње разних грађевинских објеката, када се ваде и веће количине шљунка, песка, техничко-грађевинског камена, опекарских сировина, које представљају минералне сировине, а тако се не третирају, али се затим и продају. Грађевинари на тај начин истовремено са изградњом објеката, за коју имају дозволе, обављају и експлоатацију минералне сировине, иако немају законски основ, а то им није ни делатност. На такву допунску делатност, и по том основу остварен профит, не плаћају порезе и накнаде, док су легални носиоци права за експлоатацију обавезни да у целости спроведу законску процедуру и да на крају плаћају и накнаду за коришћење минералних сировина.

Носиоци активности: Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, Министарство унутрашњих послова на државном нивоу, надлежни секретаријати на покрајинским нивоима и одговарајуће инспекцијске службе надлежних министарстава и секретаријата и локалних самоуправа.

11) Реформа регулаторних инструмената у области животне средине:

(1) главни инструмент за делотворну реализацију крајњих циљева политике везаних за смањење деградације животне средине је боља примена принципа „загађивач плаћа”. Проблеми загађења услед експлоатације, припреме и прераде руда проузрокованог постојећим радовима треба обухватити потпуном применом принципа „загађивач плаћа”;

(2) неопходно је боље спровођење прописа о заштити животне средине како би се унапредило поштовање стандарда везаних за животну средину у процесима експлоатације, припреме и прераде руда;

(3) припрема и реализација планова санације на локацијама подручја угрожених од експлоатације, припреме и прераде руда;

(4) припрема планова деловања у ванредним ситуацијама и планова затварања одговарајућих погона за експлоатацију, припрему и прераду руда, као мера отклањања значајних ризика од хаваријског загађења;

(5) увођење јасних правила за утврђивање нових локација, пројектовање, изградњу, управљање и затварање базена флотацијских јаловишта;

(6) шира примена ревизија стања животне средине и система за управљање животном средином у радовима на експлоатацији, припреми и преради руда;

(7) примена осигурања од штета по животну средину на постројења за прераду минерала која представљају значајан ризик од хаваријског загађења;

(8) унапређење амбијенталног праћења животне средине на локацијама угрожених подручја погођених радовима на експлоатацији, припреми и преради руда;

(9) законом уредити постепено процентуално повећање употребе рециклираног агрегата (песка и шљунка) у складу са изградњом капацитета за рециклажу.

12) Институционалне реформе:

(1) елиминисање институционалног преклапања;

(2) унапређење хоризонталне координације између Министарства животне средине, рударства и просторног планирања, Министарства за инфраструктуру и енергетику и Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде;

(3) јачање институционалних капацитета у погледу утицаја коришћења минералних ресурса на животну средину.

13) Инвестиције у инфраструктуру:

(1) рекултивација земљишта деградираног радовима на експлоатацији, припреми и преради руда;

(2) изградња или реновирање индустријских постројења за прераду отпадних вода из процеса експлоатације, припреме и прераде руда;

(3) санирање цевовода и колектора;

(4) реконструкција брана за јаловину;

(5) изградња дренажних тунела;

(6) унапређење ефикасности електроталожника;

(7) унапређење технологије у делатностима вађења и прераде минерала.

14) Инвестиције у образовање кадрова, способних да прате савремене трендове развоја у геологији, рударству, заштити животне средине Носиоци: Рударско-геолошки факултет (за геологију, рударство), факултети заштите животне средине (за животну средину), министарство задужено за науку и технолошки развој, привредни субјекти.

II. ОБНОВЉИВИ РЕСУРСИ

5. ОБНОВЉИВИ ИЗВОРИ ЕНЕРГИЈЕ – ОКВИР ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ

Енергија из обновљивих извора је енергија произведена из нефосилних обновљивих извора као што су: водотокови, биомаса, ветар, сунце, биогас, депонијски гас, гас из погона за прераду канализационих вода и извора геотермалне енергије.

Коришћење ових извора значајно доприноси ефикаснијем коришћењу сопствених потенцијала у производњи енергије, смањењу емисија „гасова стаклене баште”, смањењу увоза фосилних горива, развоју локалне индустрије и отварању нових радних места.

Нерационално коришћење фосилних извора, обезбеђење сопствене енергетске независности као и нове технологије примене, истичу све више у први план коришћење ових ресурса.

5.1. ПОСТОЈЕЋИ СТРАТЕШКИ, ПРАВНИ И ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР

Оквирни закони у Републици Србији у области одрживог коришћења природних ресурса, укључујући енергетику, јесу: Закон о енергетици и Закон о заштити животне средине, а остали релевантни прописи из области заштите животне средине су: Закон о процени утицаја на животну средину, Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину и Закон о потврђивању конвенције о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту („Службени гласник РС”, број 102/07).

Стратегија развоја енергетике Републике Србије до 2015. године препознаје приоритет рационалне употребе квалитетних енергената и повећања енергетске ефикасности у производњи, дистрибуцији и коришћењу енергије код крајњих корисника енергетских услуга, а посебно препознаје приоритет коришћења обновљивих извора енергије и нових енергетски ефикаснијих и еколошки прихватљивих енергетских технологија и уређаја/опреме за коришћење енергије. И Стратегија привредног развоја Србије 2006–2012. такође препознаје селективно коришћење ОИЕ као један од приоритета енергетике са циљeм смањења увозне зависности, смањења утицаја на животну средину, ангажовања домаће индустрије и запошљавања локалног становништва. Оба документа дефинишу потребу увођења подстицајних инструмената за веће коришћење ОИЕ, што је посебно прописано накнадним законским и подзаконским актима. Најзад, значајна је и донета Стратегија увођења чистије производње у Републици Србији („Службени гласник РС”, број 17/09), као и стратешки документи који уређују просторно планирање.

Са циљем спровођења енергетске политике и реализације Стратегије развоја енергетике до 2015. године, Влада Републике Србије је донела Уредбу о утврђивању Програма остваривања стратегије развоја енергетике Републике Србије од 2007. до 2012. године („Службени гласник РС”, бр. 17/07, 73/07, 99/09 и 27/10). Овај документ поставља приоритете у погледу модернизације и рехабилитације постојећих и изградње нових хидроелектрана капацитета преко 10 МW и сагледава постојеће услове и препреке за коришћење ОИЕ у Републици Србији, те утврђује мере које треба спровести са циљем унапређења услова за коришћење ОИЕ. Наглашено је да се за остваривање стратешког циља повећања коришћења обновљивих извора енергије, како електричне, тако и топлотне, мора ослањати на оне енергетске изворе који имају највећи потенцијал, а то су: биомаса, мали водотокови, као и енергија ветра, геотермална енергија и соларна енергија за производњу топлотне енергије.

Законом о енергетици из 2004. године започет је процес реформи енергетског сектора са циљем обезбеђења предуслова за развој и ефикаснији рад свих субјеката који обављају енергетске делатности, као и усаглашавање са прописима Европске уније. Увео је категорије повлашћених произвођача електричне, односно топлотне енергије који, између осталог, у процесу производње енергије користе ОИЕ. Повлашћени произвођачи имају право на субвенције, пореске, царинске и друге олакшице.

Закон о енергетици из 2004. године (као ни други релевантни закони) није препознао у довољној мери категорије биогорива, које се користе као гориво у саобраћају, те не постоје потребни оквири за њихово коришћење, односно за примену Директиве 2003/30/ЕК. И поред ове чињенице, до сада су усвојени стандарди SCS ЕN 14214 и SCS ЕN 14213 који прописују карактеристике метил естра масних киселина, који се користе за дизел моторе, односно као уља за ложење и којима су практично европски стандарди EN 14214 и EN 14213 уведени у систем српских стандарда. Поред тога, у мају 2006. године донет је Правилник о техничким и другим захтевима за течна горива биопорекла („Службени лист СЦГ”, број 23/06), течна горива која се производе из биомасе, којим су прописани технички и други захтеви које морају да испуне течна горива биопорекла, која се користе као енергетска горива и горива за дизел моторе.

У Републици Србији недостаје и знатан број стандарда опреме и поступака за експлоатацију ОИЕ, који се користе у ЕУ, као и прописи за пројектовање, израду, контролу и монтажу/уградњу уређаја који користе ОИЕ, а недостају и акредитоване атестне лабораторије. Процедуре за добијање дозвола за изградњу постројења која користе ОИЕ су прилично сложене и захтевају добијање великог броја дозвола од разних институција, те представљају административну препреку за делотворније коришћење ОИЕ.

Новим Законом о енергетици из 2011. године уређују се циљеви енергетске политике и начин њеног остваривања, услови за поуздану, сигурну и квалитетну испоруку енергије и енергената, и услови за сигурно снабдевање купаца, услови за изградњу нових енергетских објеката, услови и начин обављања енергетских делатности, начин организовања и функционисања тржишта електричне енергије и природног гаса, права и обавезе учесника на тржишту, заштита купаца енергије и енергената, начин, услови и подстицаји за производњу енергије из обновљивих извора и комбиноване производње електричне и топлотне енергије, права и дужности државних органа, положај, начин финансирања, послови и друга питања од значаја за рад Агенције за енергетику Републике Србије у извршавању овог закона, као и надзор над спровођењем овог закона.

Законом о енергетици (2011) је предвиђено да Влада (до 31. децембра 2012. године), на предлог министарства надлежног за енергетику, донесе Национални акциони план којим се утврђују циљеви за коришћење обновљивих извора енергије за период од најмање 10 година, који се утврђују на основу економских могућности и обавеза Републике Србије преузетих ратификованим међународним споразумима.

Према Закону о енергетици из 2011. године, повлашћени произвођачи топлотне енергије су произвођачи који у процесу производње топлотне енергије користе обновљиве изворе енергије и при томе испуњавају услове у погледу енергетске ефикасности. Надлежни орган јединице локалне самоуправе, града, односно града Београда прописује услове за стицање статуса повлашћеног произвођача топлотне енергије, критеријуме за стицање испуњености тих услова и утврђује начин и поступак стицања тог статуса.

Према овом закону Влада прописује обавезан удео биогорива у сектору саобраћаја и мере за његово достизање. Влада на предлог министарстава надлежних за послове енергетике и животне средине одређује критеријуме за одрживу производњу биогорива.

У току је израда Нацрта закона о рационалној употреби енергије. Доношењем овог закона и пратећих подзаконских аката прописаће се стандарди потрошње енергије, увести принцип управљања (газдовања) енергијом (енергетски менаџмент), увести обавеза спровођења енергетских ревизија, подстицајне и друге мере за повећање енергетске ефикасности и рационалну потрошњу енергије.

Законом о ратификацији Уговора о оснивању Енергетске заједнице између Европске заједнице и Републике Албаније, Републике Бугарске, Босне и Херцеговине, Републике Хрватске, Бивше Југословенске Републике Македоније, Републике Црне Горе, Румуније, Републике Србије и Привремене Мисије Уједињених нација на Косову у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација („Службени гласник РС”, број 62/06) успостављен је јединствени правни оквир за трговину електричном енергијом и природним гасом у југоисточној Европи и ЕУ. Ратификацијом овог Уговора Република Србија прихватила је обавезу већег коришћења обновљивих извора енергија (ОИЕ) у складу са Директивама ЕУ: 2001/77/ЕК, 2003/30/ЕК, 2009/28/ЕК. Директива 2001/77/ЕК подстиче повећање удела обновљивих извора енергије у производњи електричне енергије на интерном тржишту електричне енергије и стварање основе за будући оквир ЕУ у тој области. Директива 2003/30/ЕК промовише коришћење биогорива или других горива из обновљивих извора као замене за дизел или моторне бензине за потребе транспорта, чиме се доприноси крајњим циљевима, као што су испуњење преузетих обавеза у вези са климатским променама, еколошки прихватљива сигурност у снабдевању и промовисање обновљивих извора енергије. Најновији документ, Директива 2009/28/ЕК промовише коришћење енергије из обновљивих извора, утврђује заједнички оквир за промовисање тако произведене енергије и укида Директиве 2001/77/ЕК и 2003/30/ЕК. Овом директивом су постављени обавезујући национални циљеви за укупно учешће енергије из обновљивих извора у финалној потрошњи енергије, као и за учешће обновљивих извора у саобраћају: најмање 20% учешћа енергије из обновљивих извора у финалној потрошњи енергије у ЕУ и 10% учешћа енергије из обновљивих извора у потрошњи енергије за саобраћај до 2020. године. Осим тога, установљени су и критеријуми одрживости за биогорива и течна биогорива.

Акциони план за биомасу за Републику Србију донет је 2010. године у складу са обавезама из Уговора о енергетској заједници и у складу са Директивом 2009/28/ЕК. Нове циљеве у складу са Директивом 2009/28/ЕК Република Србија ће дефинисати 2012. године.

Да би унапредила коришћење обновљивих извора енергије Република Србија у јануару 2009. године постала је чланица Међународне агенције за обновљиву енергију и тиме стекла услове за коришћење преноса технологије и финансијског саветовања из области ОИЕ. У циљу повећања коришћења обновљивих извора енергије, Влада је 2009. године усвојила Уредбу о условима за стицање повлашћеног произвођача електричне енергије и критеријумима за оцену испуњености тих услова („Службени гласник РС”, број 72/09), као и Уредбу о мерама подстицаја за производњу електричне енергије коришћењем обновљивих извора енергије и комбинованом производњом топлотне и електричне енергије („Службени гласник РС”, број 99/09). Наведене уредбе подстичу, а може се рећи и да непосредно омогућавају практично коришћење обновљивих извора енергије у Републици Србији.

У оквиру Секретаријата енергетске заједнице основана је Радна група за обновљиве изворе енергије, као и Радна група за енергетску ефикасност, која је сагледала могућност укључења acquis communautaire о енергетској ефикасности у Уговор, и идентификовала три директиве које потписнице Уговора треба да примене: Директива 2002/91/ЕК о енергетској ефикасности зграда, Директива 2006/32/ЕК о енергетској ефикасности при крајњој потрошњи енергије и енергентским услугама, и Директива 92/75/EЗ о енергетском означавању кућних уређаја и друге директиве којима се спроводи енергетско означавање кућних уређаја. У складу са тим, Савет министара ЕУ је у децембру 2009. године донео Одлуку о примени поменутих упутстава од стране потписница Уговора. Поменутa раднa групa учествовала је у припреми Првог акционог плана за енергетску ефикасност Републике Србије, који је Влада донела јуна 2010. године за период 2010–2012. године, а са циљем уштеде финалне енергије од 1,5% (и најмање 9% у деветој години примене). Енергетска ефикасност се може обезбедити и употребом обновљивих извора енергије, те је и стога значајно поменути ову област.

Поред министарства задуженог за енергетику, за примену наведеног оквира надлежни су и: министарство задужено за животну средину и изградњу (доношењем новог Закона о планирању и изградњи 2009. године уведена је енергетска ефикасност у зградарство и енергетска сертификација објеката), Агенција за енергетску ефикасност и Агенција за енергетику Републике Србије, као и регионални центри за енергетску ефикасност, локалне самоуправе и удружења која делују у овом сектору.

5.2. ПОСТОЈЕЋА ИНФРАСТРУКТУРА

Број изграђених објеката за експлоатацију ОИЕ у Републици Србији и њихова годишња производња готово су занемарљиви а техничко технолошке карактеристике до сада уграђене опреме далеко су лошије од карактеристика сличне опреме која се данас користи у ЕУ. Изузетак представљају постројења за производњу палета која користе биомасу, а приметан је значајан интерес инвеститора поготово у погледу изградње малих хидроелектрана. Значајну препреку представља сложена процедура за изградњу објеката за експлоатацију ОИЕ.

У Републици Србији данас постоји мали, али растући број произвођача опреме за примену обновљивих извора енергије. У Суботици постоји Сименсова фабрика ветро-генератора, која цео производни програм извози.

Котлови за биомасу такође представљају важан програм домаће производње опреме за примену обновљивих извора енергије, што доприноси унапређењу животне средине и развоју локалне економије. Истраживања из области енергетске ефикасности посебно су подстакнута у јавним конкурсима министарства надлежног за науку, а на основу стратешких циљева које наводи Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије у периоду 2010–2015. године.

5.3. КЉУЧНИ ПРОБЛЕМИ И ПРЕПРЕКЕ ЗА РАЗВОЈ УПОТРЕБЕ ОБНОВЉИВИХ ИЗВОРА ЕНЕРГИЈЕ У СРБИЈИ

Програм остваривања Стратегије развоја енергетике Републике Србије до 2012. године као најзначајније препреке за повећано коришћење обновљивих извора енергије наводи следеће:

1) непостојање јасно дефинисане обавезе оператера преносног односно дистрибутивног система да приоритетно прикључују произвођаче који користе ОИЕ на мрежу и да обновљивој енергији дају првенство у диспечирању;

2) недостатак знатног броја стандарда опреме и поступака за експлоатацију ОИЕ;

3) недовољан број прописа за пројектовање, израду, контролу и монтажу/уградњу уређаја који користе ОИЕ;

4) недовољан број акредитованих атестних лабораторија за постројења која користе ОИЕ;

5) неекономске цене електричне енергије и диспаритет цена енергената.

Поред ових најзначајних препрека постоје и следећи проблеми за значајније коришћење обновњивих извора енергије:

1) непостојање просторних планова и нерешени имовинско-правни односи;

2) скупи банкарски кредити за пројекте коришћења ОИЕ;

3) непостојање система газдовања енергијом;

4) компликоване процедуре издавања дозвола и сагласности за пројекте ОИЕ;

5) недовољно подстицајан порески, царински и други систем субвенција за коришћење ОИЕ;

6) недостатак регулативе из области јавно-приватног партнерства;

7) недостатак искуства и вештина за инсталацију, коришћење и одржавање система обновљивих извора енергије;

8) мало интересовање привредних субјеката за коришћење чистих технологија попут ОИЕ због тешког привредног амбијента и економске кризе;

9) недостатак свести у јавности о значају коришћења ОИЕ.

Значајну административну препреку приликом изградње електрана које користе обновљиве изворе енергије представљају и одредбе Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса („Службени гласник РС”, бр. 25/00, 25/02, 107/05, 108/05 – исправка и 123/07 – др. закон). По овим законским одредбама, производња електричне енергије је делатност од општег интереса, што и у случају отпочињања производње електричне енергије у малим електранама захтева спровођење исте процедуре, као и за електране снаге веће од 30 MW.

Постоје и додатне препреке које се односе на различите изворе обновљиве енергије:

Биомаса

Најзначајнију препреку за веће коришћење биомасе представља недовољна расположивост и искуство у коришћењу опреме, као и непостојање развијеног тржишта биомасе. Поред тога, због повећане потражње за пелетима и брикетима у Европској унији, скоро сва домаћа производња се извози. Како је биомаса ограничен ресурс, потребно је дефинисати укупне расположиве количине биомасе за производњу брикета и пелета и интензивирати коришћење остатака биомасе у непрерађеној форми, што је енергетски и економски рационалније у односу на коришћење пелета и брикета. Што се тиче коришћења биомасе за производњу топлотне енергије, имајући у виду актуелне цене енергената, економски је оправдано користити биомасу као замену за природни гас или течна горива, нарочито лож уља, док ниске цене угља још увек не мотивишу инвеститоре да прелазе са угља на биомасу. Производња биомасе има утицај и на производњу и цену хране, а постоје и други изазови који су наведени у донетом Акционом плану за биомасу Републике Србије. Расположивост биомасе треба размотрити и са аспекта очувања биодиверзитета и очувања плодности пољопривредног земљишта. Из претходно наведених разлога расположива количина биомасе мора се утврдити са аспекта еколошке одрживости, а у оквиру међуресорне сарадње надлежних министарстава и покрајинске управе.

Мале хидроелектране

Једна од основних препрека за интензивнију изградњу малих хидроелектрана у Републици Србији је административне природе, јер инвеститори имају обавезу да, поред енергетске дозволе за изградњу малих хидроелектрана инсталисане снаге изнад 1 MW, прибаве и одговарајуће техничке услове о особинама терена ради утврђивања услова за изградњу и услова израде техничке документације, дозволе од министарства надлежног за послове водопривреде и шумарства, као и од министарства надлежног за послове просторног планирања и управе у чији делокруг спадају послови урбанизма. Непостојање дефинисаних накнада и стандардних процедура, као и стандардизованих форми уговора о коришћењу природних добара знатно успорава и отежава процес изградње малих хидроелектрана. То је значајан проблем имајући у виду да се велики број потенцијалних хидроелектрана налази управо у заштићеним зонама што практично спречава њихов развој.

Разлог који такође отежава интензивнију изградњу малих хидроелектрана је у застарелом начину обраде Катастра малих хидроелектрана („Катастар малих хидроелектрана на територији СР Србије ван САП” из 1987. године, и „Катастар малих хидроелектрана у Аутономној покрајини Војводини” из 1989. године) и неузимање у разматрање утицаја промењених геолошких, хидролошких, метеоролошких и других фактора (услед ефеката климатских промена), који су од великог значаја за изградњу малих хидроелектрана. У циљу сагледавања стварних потенцијала локација за изградњу малих хидроелектрана, потребно је Катастар малих хидроелектрана допунити новим локацијамa, а постојеће локације ажурирати у складу са садашњим условима на тој локацији.

Соларна енергија

Један од најважнијих фактора који утиче на економску оправданост уградње соларних панела за производњу топлoтне енергије је цена електричне енергије. У условима неекономске цене електричне енергије не постоји мотивисаност становништва да уграђује ову врсту опреме и на тај начин остварују уштеде. Поред тога, непостојање стандарда и контроле квалитета соларних панела који се могу наћи на тржишту могу негативно утицати на опредељење потенцијалних инвеститора. Најзад, фотонапонски панели изискују велике површине земљишта, те треба имати у виду трошак употребе земљишта за прехрамбену или друге намене. Могућ избор, међутим, представља девастирано земљиште. Такође постоји могућност вишенаменског коришћења простора, посебно јавног простора (панели изнад јавних гаража и други јавни објекти већих површина).

Геотермална енергија

Локалне самоуправе, потенцијални инвеститори и корисници немају довољно искуства са коришћењем геотермалне енергије, посебно у смислу одрживе употребе која спречава, односно разумно ограничава, неповољан утицај на квалитет воде.

Примена топлотних пумпи омогућава употребу подземних вода ниже температуре и земљине топлоте за грејање и хлађење стамбених, јавних и пословних простора, грађених уз коришћење висококвалитетних изолационих материјала. Потребна је трајна едукација становништва у смислу употребе природних потенцијала геотермалне енергије, економске исплативости примене нових технологија и нарочито очувања природних ресурса и животне средине.

Енергија ветра

За разлику од других ОИЕ, који имају релативно стабилну и предвидиву производњу, код електрана на ветар она је нестабилна и непредвидива. Због тога је, ради безбедног функционисања електроенергетског система, потребно обезбедити постојање резервног капацитета. Поред тога, променљива снага електрана на ветар током погона изискује значајне напоре и трошкове при балансирању електросистема, а неопходно је обезбедити ширење/реконструкцију преносног система. Ово су најзначајније техничке препреке за брзу изградњу великих капацитета на ветар. Поред тога, као и у случају соларне енергије, ветроелектране изискују велике земљишне површине, те треба имати у виду трошак употребе земљишта за прехрамбену или друге намене. Свакако, могуће је и комбиновати употребу земљишта и то је пракса у другим земљама. Неопходно је имати у виду и отпор јавности због буке, визуелног ефекта, као и због утицаја на биодиверзитет, посебно птице и друге животиње које имају утврђене миграторне путеве.

5.4. СТРAТЕШКИ ЦИЉЕВИ И МЕРЕ ЗA ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ ОБНОВЉИВИХ ИЗВОРA ЕНЕРГИЈЕ

5.4.1. Стратешки циљеви:

1) повећати употребу обновљивих извора енергије у Републици Србији, односно у кратком року, до краја 2012. године повећати учешће електричне енергије произведене из ОИЕ за 2,2%, посматрано у односу на укупну потрошњу електричне енергије у 2007. години, а да заступљеност биогорива и осталих горива из обновљивих извора на тржишту износи најмање 2,2% у односу на укупну потрошњу горива у саобраћају рачунато на основу енергетског садржаја;

2) смањити увоз фосилних горива, као и губитке у електромрежи обнављањем инфраструктуре и изградњом нових капацитета за прихватање ОИЕ;

3) повећати енергетску ефикасност како у производњи тако и у потрошњи

Дугорочно гледано, удео обновљиве енергије у укупној производњи енергије у Републици Србији може бити повећан смањивањем удела енергије из фосилних горива, и то: повећањем ефикасности конверзије примарних фосилних горива (ефикасније термоелектране на угаљ за које се очекује да замене постојеће), смањењем губитака топлоте у топланама и дистрибутивној мрежи, као и путем спровођења мера за повећање енергетске ефикасности у секторима потрошње енергије (ефикасније технологије и уређаји, возила са малом потрошњом, боља изолација у зградама итд.);

4) увести нове технологије у производњи енергије;

Развој нових енергетских технологија се убрзава широм света и може се очекивати да неке од ових технологија постану економски примењиве у наредних 15 година (као нпр. синтетичка горива заснована на целулози, технологије засноване на водонику, горивним ћелијама, итд.).

5) развој локалне индустрије и отварање нових радних места.

5.4.2. Предлог мера:

1) успостављање ефикасног законодавног оквира за одрживо коришћење обновљивих извора енергије:

(1) доношење једног оквирног законa о обновљивој енергији са одговарајућим подзаконским прописима, са циљем отклањања административних препрека, посебно путем поједностављења процедура за изградњу објеката за производњу обновљивих извора енергије, као и дефинисањем посебних услова за развој ОИЕ у заштићеним зонама,

(2) доношење закона о рационалној употреби енергије и пратеће подзаконске регулативе,

– доношење измена и допуна Закона о јавним набавкама са циљем увођења (додатног) критеријума енергетске ефикасности приликом избора понуђача,

– увођење посебних мера надзора производње биомасе у складу са препорукама Европске комисије, посебно са циљем надзора извора биомасе и са циљем потврде да се добијају уштеде у облику смањења штетног утицаја емисија гасова са ефектом стаклене баште (Директно сагоревање биомасе може да доведе до повећања аерозагађења. Због тога, подршка треба да буде одобрена само у случају када се коришћење биомасе спроводи у сагласности са прописима о заштити животне средине, односно када су мере за смањење емисија предузете – котларнице домаћинстава специјално пројектоване за сагоревање биомасе, веће котларнице опремљене уређајима за смањивање емисија, итд.). Напомена: Поред прописа ЕУ, видети извештај Светског фонда за природу, Sustainability standards for bioenergy (World Wide Fund for Nature, 2006),

– на основу Правилника о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („Службени гласник РС”, број 5/10) донети посебан пропис да се при разматрању могућности повећања производње биомасе на земљиштима маргиналним са аспекта пољопривредне производње изузму станишта заштићених и строго заштићених дивљих биљних и животињских врста,

– даље усаглашавање мера политике сектора енергетике са другим секторима у погледу одрживог коришћења обновљивих извора енергије, посебно са секторима заштите животне средине и пољопривреде у погледу коришћења биомасе;

2) успостављање делотворног институционалног и организационог оквира за одрживо коришћење обновљивих извора енергије:

(1) јачање административног капацитета за одрживо коришћење обновљивих извора енергије, пре свега министарства задуженог за енергетику, министарства задуженог за животну средину, Агенције за енергетску ефикасност, Фонда за заштиту животне средине, као и органа локалних самоуправа,

(2) обезбеђење система делотворног праћења примене мера одрживе употребе ОИЕ јачањем капацитета Савета за одрживи развој,

(3) разматрање oснивањa институтa за енергетику, као подршке државној управи, задуженог за прикупљање, анализу и објављивање података из области енергетике са циљем доношења мера политике, као и обавештавања пословне заједнице и заинтересованих организација и грађана о стању енергетике,

(4) обезбеђивање приступа електромрежи у складу са прописима;

3) успостављање ефикасних економских мера и система финансирања за одрживо коришћење обновљивих извора енергије:

(1) разматрање свих могућности за успостављање ефикасних економских мера,

(2) израда анализе најбољих пракси и предлога успостављања фискалних, царинских и других подстицаја за оне који примењују мере енергетске ефикасности и за оне који производе и користе обновљиве изворе енергије,

(3) успостављање система рационалног газдовања енергијом (енергетски менаџмент), који је покренут у јединицама локалне самоуправе Републике Србије, и који треба проширити на све јавне установе,

(4) успостављање система енергетских ревизија у секторима потрошње енергије,

(5) успостављање „зеленог системa” сертификовања за производе, посебно у зградарству,

(6) обезбеђивање „меких” зајмовa или смањење камата за комерцијалне зајмове у области обновљивих извора енергије,

(7) обезбеђивање услова за коришћење међународних финансијских механизама (највише заснованих на Кјото протоколу и настављању одрживог привредног развоја),

(8) делотворно примењивање додатних мера наведених у Акционом плану Програма остваривања стратегије развоја енергетике Републике Србије 2007–2015. године, као и у Акционом плану за биомасу и Првом акционом плану за енергетску ефикасност Републике Србије за период 2010–2012. године;

4) изградња инфраструктуре са циљем смањења негативног утицаја на животну средину у постројењима која користе обновљиве изворе енергије:

(1) обезбеђење третмана отпадних вода из постројења које користе обновљиве изворе енергије, пре свега осоку са фарми као и друге облике биомасе,

(2) искоришћење пепела насталог сагоревањем биомасе као и његов транспорт и одлагање,

(3) изградња рибљих стаза на малим хидроелектранама,

(4) управљање отпадом насталим у постројењима која користе обновљиве изворе енергије нпр. полупроводнички елементи у фото- напонским електранама и др.;

5) подизање нивоа свести и образовања у погледу повећања енергетске ефикасности и коришћења обнoвљивих извора енергије:

(1) образовање у вези одрживог коришћења биомасе у складу са потребама очувања биодиверзитета, као и потребама пољопривреде,

(2) подршка релевантним истраживачким и развојним активностима,

(3) подршка добровољним активностима индустрије.

6. ШУМЕ И ШУМСКИ РЕСУРСИ – ОКВИР ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ

Шуме и шумски екосистеми спадају у најзначајније биоеколошке ресурсе и најсвестранији су чинилац обновљивих природних ресурса који, поред социо-економског значаја (кроз продукцију биомасе као основне сировине механичке и хемијске прераде дрвета), истовремено представљају најстабилније екосистеме од непроцењивог значаја у заштити природе и квалитету животне средине. Шуме су у решавању проблема очувања, заштите и унапређења квалитета животне средине незаменљив чинилац, не само у регионалним оквирима, већ својим екосистемским услугама остварују позитивно глобално дејство на све компоненте животне средине.

Постајемо свесни да вредност регулаторних, културних и других опште корисних функција шума и шумских екосистема вишеструко превазилази вредност дрвних производа.

6.1. ПОСТОЈЕЋИ СТРАТЕШКИ, ПРАВНИ И ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР

6.1.1. Стратешки оквир

Стратегија развоја шумарства Републике Србије („Службени гласник РС”, број 59/06) донета је од стране Владе Републике Србије 6. јула 2006. године. Стратегија дефинише основне принципе шумарског сектора кроз: одрживост развоја шума и шумарства, мултифункционалност шума, рурални развој, јавност информација, учешће интересних група, повећање површине и производности шума, газдовање шумама, приврженост међународним обавезама и споразумима, деградацију шума и процену утицаја на животну средину, очување здравственог стања шума, научно истраживање, образовање и обуку. У Стратегији развоја шумарства Републике Србије посебно место заузима очување и унапређење биодиверзитета у шумским екосистемима. Богатство биодиверзитета представља национално богатство које захтева адекватан третман кроз системска решења за очување и унапређење биодиверзиетета шумских подручја. У поглављу Статус и брига о дивљачи Стратегија развоја шумарства Републике Србије промовише као циљ очување, унапређење генетског потенцијала, бројности и квалитета популације дивљачи применом одговарајућих мера планирања, газдовања и контроле.

6.1.2. Законодавни оквир

Са законодавне стране област шумарства покрива Закон о шумама („Службени гласник РС”, број 30/10) и Закон о дивљачи и ловству („Службени гласник РС”, број 18/10).

Дивље врсте биљака, животиња и гљива, односно врсте које имају посебан значај са еколошког, екосистемског, биогеографског, научног, здравственог, економског и другог аспекта за Републику Србију, штите се као строго заштићене дивље врсте или заштићене дивље врсте Правилником о проглашењу и заштити дивљих врста биљака, животиња и гљива („Службени гласник РС”, број 5/10), као и Уредбом о установљавању ловних подручја на територији Републике Србије („Службени гласник РС”, број 91/11).

Када су у питању строго заштићене врсте и њихови развојни облици, њихова заштита спроводи се забраном коришћења, уништавања и предузимања свих активности којима се могу угрозити дивље врсте и њихова станишта, као и предузимањем мера и активности на управљању популацијама. Заштита заштићених врста спроводи се ограничавањем коришћења, забраном уништавања и предузимања других активности којима се наноси штета врстама и њиховим стаништима, као и предузимањем мера и активности на управљању популацијама.

6.1.3. Институционални оквир

Управа за шуме, као орган управе у саставу Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, обавља послове државне управе и стручне послове који се односе на: политику шумарства; очување шума; унапређење и коришћење шума и дивљачи; спровођење мера заштите шума и дивљачи; контролу семена и садног материјала у шумарству, као и друге послове одређене законом. Јавна предузећа „Србијашуме” и „Војводинашуме” су организована на три нивоа: генерална дирекција, шумска газдинства и шумске управе.

Основне делатности јавних предузећа су:

1) гајење, одржавање и обнова шума, реконструкција и мелиорација деградираних шума и шикара, производња шумског семена и садног материјала и подизање нових шума и засада;

2) унапређивање и коришћење опште корисних функција шума;

3) производња шумских сортимената и коришћење других шумских производа и њихов транспорт, коришћење шума за рекреацију, узгој и лов дивљачи и друго коришћење шума;

4) пројектовање, изградња и одржавање шумских саобраћајница, паркова и зелених рекреативних површина и других објеката који служе газдовању шумама;

5) израда програма, пројеката и основа газдовања шумама;

6) вршење стручних послова у шумама сопственика;

7) трговина на велико и мало;

8) спољнотрговински промет;

9) обављање привредних делатности у иностранству;

10) лов и узгој дивљачи;

11) ловни и рекреативни туризам;

12) заштита природе;

13) рибарство.

Јавно предузеће „Војводинашуме” има исте надлежности као јавно предузеће „Србијашуме” на територији АП Војводина.

Националним парковима управљају јавна предузећа, основана Законом о националним парковима („Службени гласник РС”, бр. 39/93, 44/93 – исправка, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 – др. закон и 36/09 – др. закон) и то: Јавно предузеће Национални парк „Фрушка гора” (25.393 hа), Јавно предузеће Национални парк „Тара” (19.715 hа), Јавно предузеће Национални парк „Копаоник” (11.809 hа), Јавно предузеће Национални парк „Ђердап” (63.608 hа), и Јавно предузеће Национални парк „Шар планина” (39.000 hа).

6.2. ИЗАЗОВИ И ЦИЉЕВИ ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ РЕСУРСА И ЕКОСИСТЕМСКИХ УСЛУГА/ФУНКЦИЈА ШУМА

6.2.1. Општи циљеви

Општи циљ одрживог коришћења шумских ресурса је уравнотежен однос у коришћењу свих функција шума, којим се обезбеђује трајна вишефункционалност у пружању материјалних добара и других екосистемских услуга од шума.

Шумским ресурсима Републике Србије газдује се на принципима одрживог развоја.

6.2.2. Специфични циљеви

1) Очување и унапређење стања шума, шумских екосистема и развој шумарства:

(1) израда Националног шумарског програма у складу са одлуком Министарске Конференције за заштиту шума у Европи;

(2) увођење система сертификације шума;

(3) увођење нових информационих технологија у управљању шумама;

(4) спровођење планског коришћења шума и шумских ресурса уз поштовање принципа вишефункционалности и одржавања еколошке равнотеже;

(5) израда студије о утицајима климатских промена на шумске екосистеме;

(6) повећање капацитета шума у пружању општекорисних функција;

(7) успостављање система контролисаног остављања мртвих стабала у специјално утврђеним шумским зонама, у циљу унапређења шумског биодиверзитета и у складу са међународним принципима одрживог управљања шумама;

(8) спровођење мера едукације управљача шумским добрима о значају мртвих стабала за очување шумског биодиверзитета;

(9) очување шумских станишта и њихових сукцесивних низова, што је битно са аспекта функционалне повезаности и адаптибилности шума у условима практично непрекидних климатских промена;

(10) уграђивање аспекта климатских промена у сва дугорочна инвестициона улагања (нарочито у биолошке радове као што је мелиорација изданачких и деградираних шума и пошумљавање, у првом реду код избора врста, технике и технологије извођења радова);

(11) дефинисање оптималног облика газдовања шумама без обзира на власништво;

(12) обезбеђивање регулаторних, институционалних и економских оквира у спровођењу одрживог газдовања шумама;

(13) успостављање реалног вредновања шума и шумских екосистема уз увођење система квалитета.

2) Повећање доприноса шумарског сектора економском и друштвеном развоју Републике Србије:

(1) повећање продуктивности рационалним коришћењем укупног производног потенцијала шумских подручја, који подразумева дрво, недрвне шумске ресурсе и одрживо коришћење опште корисних функција шума;

(2) стварање услова за организовану плантажну производњу ароматичног и лековитог биља;

(3) укључивање у политику руралног развоја у складу са политиком развоја ЕУ;

(4) подизање и одржавање оптималног квалитета и густине шумских саобраћајница, као и помоћне инфраструктуре (куће, одморишта, итд) ради спровођења одрживог газдовања шумама и обезбеђења социјалних и културних потреба друштва;

(5) развој модерног и јединственог информационог система шумарства који ће бити компатибилан са информационим и комуникационим системом Европске Уније (EFIS) унификацијом података на нивоу сектора шумарства;

(6) студија просторног распореда пољозаштитних шумских појасева у угроженим подручјима.

3) Унапређење одрживог коришћења шума и шумских екосистема у заштићеним подручјима и националној еколошкој мрежи:

(1) утврђивање и примена националних критеријума и индикатора за успостављање делова шумских екосистема као заштићених природних добара у складу са опште прихваћеним међународним критеријумима и индикаторима;

(2) повећање аутохтоности шума и природне мозаичности станишта;

(3) газдовање уз поштовање приоритетне функције шума са посебном наменом;

(4) усклађивање постојећих заштићених подручја са националним и међународним критеријумима и индикаторима;

(5) унапређење система правне и физичке заштите шума у заштићеним природним добрима уз утврђивање реалне надокнаде власнику шуме за ускраћено или ограничено коришћење;

(6) утврђивање модела финансирања управљања заштићеним подручјима;

(7) унапређење квалитета информисања о значају заштићених природних добара.

4) Подизање нових 100.000 хектара шума до 2020. године (Према новом Просторном плану Републике Србије до 2014. године пошумљавање треба да обухвати 450 km2):

(1) израда стратегије пошумљавања свих станишта примењујући међусекторску сарадњу и партиципативни приступ планирању;

(2) израда катастра површина за пошумљавање за приоритетна подручја

(3) подизање семенског центра у Пожеги на ниво Националног семенског центра;

(4) организација расадничке производње за реализацију програма пошумљавања 100 000 хектара голети;

(5) подизање нових шума на ниско продуктивним пашњацима бонитетне класе 06:07 (и свим другим бонитетним класама уз промену намене земљишта) на површини од 33 700 хектара уз очување за заштиту приоритетних станишта Србије;

(6) подизање нових шума на површинама захваћеним јаком ерозијом на 20 000 хектара;

(7) заштитне шуме вода на 27 000 хектара;

(8) рекултивација јаловишта на 3 600 хектара;

(9) градске и приградске шуме на 5000 хектара;

(10) заштитне шуме дуж саобраћајница на 2 000 хектара;

(11) противемисионе заштитне шуме на 4700 хектара;

(12) пољозаштитни појасеви – ваншумско зеленило на 4 000 хектара.

5) Очување, унапређење, одрживо коришћење и валоризација заштитних, социјалних, културних, здравствених и регулаторних функција шума и развијање механизама наплате истих:

(1) обезбеђење законских и институционалних оквира за коришћење шума и шумских екосистема у циљу заштите водних ресурса, земљишта од ерозије и инфраструктуре;

(2) економска валоризација заштитних и других регулаторних функција шума и утврђивање надокнаде за коришћење тих функција;

(3) стимулисање фундаменталних и примењених истраживања у функцији очувања, унапређења, одрживог коришћења и валоризације заштитних функција шума;

(4) обезбедити регулаторне, институционалне и економске мере за помоћ и подршку очувању и унапређењу рекреативних и здравствених (лековитих) функција шума и омогућити њихово одрживо коришћење у шумским подручјима која испуњавају ове функције;

(5) обезбеђење подршке истраживању и анализи могућег обима и метода за складиштење угљеника у шумама, промовисати ефикасну употребу био-енергије из шума којима се одрживо газдује, у складу са Оквирном конвенцијом УН о климатским променама и Кјото протоколом, и тиме створити услове за конкурисање код међународних фондова за повећање површина под шумама;

(6) заштита знаменитих историјских и културних објеката и локалитета на шумском земљишту;

(7) обезбеђење институционалних и економских мера за очување и унапређење рекреативних и здравствених функција шума и шумских екосистема;

(8) подизање нивоа свести о важности шума и шумских ексосистема за друштво у целини уз ефикасно учешће свих интересних група.

6) Обезбеђење одрживог развоја шумарског сектора и стварање највеће могуће додатне вредности производа шума:

(1) утврђивање система планирања са применом екосистемског приступа;

(2) мониторинг стања шума, заштите шума и биолошке разноврсности шумских екосистема;

(3) употреба ГИС-а у уређивању шума;

(4) развој националних критеријума, индикатора и смерница за вишефункционално газдовање шумама;

(5) подршка сертификацији шума, шумских екосистема и производа сакупљених из шума;

(6) идентификација и разграничење земљишта за пошумљавање и пољопривредну производњу;

(7) максимално коришћење осталих производа из шума уз обавезно одржање истог;

(8) подизање засада домаћег ораха, црног ораха, мечије и обичне леске, дивље јабуке, дивље трешње, оскоруше и других атрактивних врста за прерађивачку индустрију (малине, купине, боровнице и сл.);

(9) утврђивање стања шума у приватном власништву и развој система планирања и контроле газдовања приватним шумама;

(10) подршка удруживању приватних шумовласника и њихова едукација у газдовању шумама и шумским екосистемима и унапређење сарадње државе и осталих институционалних група;

(11) креирање законских предуслова за несметано спровођење одрживог газдовања шумама и шумским екосистемима;

(12) израда система експерименталних површина за одређивање квота код прикупљања лековитог биља, печурки, бобица итд. из природних екосистема.

7) Очување и унапређење генетског потенцијала, бројности и квалитета популација дивљачи применом одговарајућих мера планирања, газдовања и контроле:

(1) одрживо газдовање дивљачи односно стварање оптималних услова за унапређивање стања аутохтоне дивљачи и реинтродукцију аутохтоне дивљачи;

(2) уважавајући да је дивља фауна добро од општег интереса у складу са овом стратегијом припремити стратегију развоја ловства;

(3) створити правне, институционалне и економске оквире за спровођење стратегије ловства.

8) Образовање одговарајућих кадрова за сектор шумарства:

(1) израда стратегије образовања кадрова у шумарству која ће дати основ за успостављање савременог система образовања у складу са потребама и развојним правцима струке у измењеним социо-економским, научним и технолошким условима;

(2) иновирање и развој програма образовања;

(3) образовање и иновирање знања кроз сталну обуку запослених у сектору шумарства;

(4) оснивање саветодавног тела за образовање и обуку у шумарству које ће, на основу израђене стратегије дефинисати потребе за стручним кадровима.

9) Примена мултидисциплинарних истраживања, развој технологија у шумарству, унапређење капацитета у истраживачким институцијама и повезивање са привредом:

(1) институционално јачање и изградња постојећих истраживачких капацитета у шумарству и ловству;

(2) успостављање система контроле реализације и имплементације резултата истраживања;

(3) подршка учешћу наших истраживача у међународним пројектним тимовима страних научно-истраживачких и образовних институција.

10) Прикупљање, анализа и размена информација унутар сектора шумарства и осталих сектора и доступност информација јавности:

(1) креирање институционалних и материјалних предуслова за успостављање система размене информација и ефикасне комуникације са другим секторима и унутар сектора шумарства у земљи и на међународном нивоу Информације о стању ресурса, мерама и активностима које се спроводе на унапређењу, заштити и коришћењу шума;

(2) помоћ у развоју удружења, као партнера државе, у информисању јавности о спровођењу циљева шумарске политике и унапређењу стања шума, као и у подизању еколошке свести;

(3) израда стратегије односа сектора шумарства са јавношћу;

(4) изградња капацитета у надлежном министарству и професионалним удружењима за информисање јавности о раду у сектору шумарства;

(5) едукација целокупне јавности (почев од основног образовања) у циљу подизања свести о значају шума и шумских екосистема.

11) Побољшање квалитета здравственог стања, виталности шума и шумских екосистема:

(1) успостављање ефикасног система заштите шума и шумских екосистема од штетних биотичких и абиотичких чинилаца, бесправних сеча, противправних заузећа, бесправне градње и осталих противправних радњи, као и система за праћење здравственог стања и виталности шума у складу са UN/ECE и ЕU методологијом;

(2) унапређење система заштите шума од пожара.

6.3. ОСТВАРИВАЊЕ ОДРЖИВОГ КОРИШЋЕЊА ШУМСКИХ РЕСУРСА И ЕКОСИСТЕМСКИХ УСЛУГА/ФУНКЦИЈА ШУМА

6.3.1. Оквирне активности за спровођење циљева

За постизање наведених циљева одрживог коришћења шумских ресурса у Стратегији развоја шумарства Републике Србије, дефинисана су следећа опредељења:

1) Влада ће онемогућити смањење површине под шумама у Републици Србији;

2) Влада ће подржавати и штитити спровођење одрживог газдовања шумским ресурсима које подразумева њихово рационално коришћење, повећање, унапређење и заштиту уз поштовање принципа вишефункционалности и одржавање еколошке равнотеже;

3) укључивање циљева и мера стратегије у политику и програме руралног развоја Републике Србије, а у складу са усмерењима ЕУ политике руралног развоја;

4) остваривање основних опредељења националне стратегије захтева, пре свега, дефинисање оптималног облика управљања шумама, без обзира на власништво, као и посебних мера економске политике;

5) Влада ће прилагодити пореску политику потребама за унапређење стања шума, активирање свих потенцијала шума и развоја сектора шумарства, јер је за постизање крајњих циљева стратегије развоја од битног значаја обезбеђење економске функције шума;

6) Влада подржава развој сектора шумарства тако што ће обезбедити регулаторне, институционалне и економске оквире за спровођење одрживог газдовања шумама, доносити одлуке у корист одрживог коришћења дрвета и осталих производа и услуга од шума и тиме смањити постојеће притиске на шуме;

7) Влада ће уложити напоре у проналажењу оптималног нивоа децентрализације управљања и газдовања шумама;

8) Влада ће будући законодавни и институционални оквир хармонизовати са захтевима Европске уније;

9) Влада ће обезбедити активно учешће у међународним владиним и невладиним организацијама и програмима, а посебно у припреми и имплементацији глобалних резолуција и резолуција европских процеса;

10) у складу са стратегијом и важећим прописима Влада подржава различите облике власништва над шумом, уз обезбеђивање једнаке правне заштите;

11) обезбедити постепено увођење система квалитета у сектор шумарства;

12) Влада ће обезбедити организационо и кадровско јачање институција за спровођење стратегије, доследну примену прописа из области шумарства, уз ефикасно санкционисање противзаконитих радњи везаних за шуме;

13) у циљу реализације постављених циљева стратегије, Влада и министарство надлежно за шуме покренуће активности на изради националног шумарског програма и акционог плана за развој сектора шумарства;

14) успостављање критеријума и механизама за реално вредновање шума;

15) Влада ће унапредити комуникацију, координацију и сарадњу са осталим шумарству сродним секторима.

6.3.2. Институционална одговорност за спровођење циљева

Функционални приступ управљања шумским ресурсима остварује се кроз следеће функције:

1) извршна (учествовање у изради стручних основа у поступку припреме предлога стратешких докумената и прописа у овој области, доношење и спровођење планских докумената уз учешће и информисање свих интересних група и јавности);

2) надзорна (спровођење инспекцијске контроле примене прописа);

3) подршка (спровођење саветодавне и финансијске подршке у циљу обезбеђења функција шума и развоја приватног сектора, од стране државе и њених институција);

4) власничка (власничко управљање и одрживо газдовање шумама на начин који повећава њихову вредност и остварује приход).

Извршну, надзорну и функцију подршке оствариваће орган државне управе надлежан за шумарство, док ће се власничка функција остваривати кроз активности правних и физичких лица, а према следећим основним принципима:

1) извршна, надзорна и функција подршке, институционално се одвајају од газдовања шумама (власничка функција);

2) израда секторских стратешких докумената, одваја се од њихове имплементације;

3) надзор се реализује кроз инспекцијске послове у циљу остваривања одрживог газдовања шумама;

4) функционално организовање надзора засновано је на административној подели Републике Србије да би се омогућило упоређивање информација и сарадња у оквиру региона.

6.3.2.1. Управа за шуме

Управа за шуме представља орган управе у саставу министарства, који се образује за извршне послове и са њима повезане инспекцијске и стручне послове. Поред наведених послова, Управа за шуме представља сектор шумарства Републике Србије у међународним организацијама, процесима и координира међународну сарадњу унутар сектора.

6.3.2.2. Предузећа за газдовање шумама

Влада ће ради остваривања власничке функције у односу на газдовање државним шумама пронаћи оптимално институционално и организационо решење, руководећи се следећим принципима:

1) газдовање државним шумама ради остваривања прихода вршиће се у складу са законским одредбама о газдовању државним шумама и другим одговарајућим прописима;

2) предузећа за газдовање државним шумама плаћају одговарајућу накнаду за коришћење овог ресурса, а иста ће се искључиво користити у сврху заштите и унапређења шума;

3) газдовање шумама ради остваривања свих осталих функција шума мора бити адекватно валоризовано;

4) предузетништво у шумарству регулисано је јединствено за обе врсте власништва над шумом;

5) држава као власник остварује приход од одрживог газдовања шумама;

6) цене производа од шума се формирају на тржишним принципима;

7) шумарство мора остварити конкурентност на међународном тржишту.

Влада ће, ради остваривања власничке функције и циљева секторске Стратегије, приступити реструктурирању постојећих јавних предузећа за газдовање шумама.

6.3.2.3. Локална власт

Активности морају бити усмерене ка разјашњивању улоге локалне самоуправе у остваривању циљева Стратегије и на изградњу људских капацитета на локалном нивоу. Ово укључује:

1) инвестирање у очување, унапређење и заштиту шума на локалном нивоу;

2) укључивање планова за газдовање шумама у планове развоја локалног подручја;

3) слободан приступ и размену информација са локалном самоуправом;

4) учешће у процесу установљавања и газдовања заштићеним подручјима.

6.3.2.4. Приватан сектор

Влада ће значајније помоћи укључивање приватног сектора у развој шумарства, а посебно у подизање нових шума и интензивних засада, путем:

1) боље саветодавне и техничке подршке;

2) давањем финансијске подршке и економских олакшица;

3) поједностављених и транспарентних административних процедура;

4) обезбеђивања едукације и тренинга.

Биће унапређена и регулатива која се односи на спровођење активности у приватним шумама у циљу одрживог газдовања, заштите животне средине и спровођења за друштво најбоље праксе у газдовању шумама, уз уважавање права и интереса приватних власника шума.

6.3.2.5. Удружења

Активну улогу у пропагирању одрживог развоја сектора шумарства имају удружења, што се огледа у следећем:

1) подизање свести локалног становништва за одрживо коришћење и очување шума;

2) јачање демократског друштва;

3) подршка активном учешћу у газдовању шумама на свим нивоима;

4) подршка пружању саветодавних услуга;

5) осигурање укључивања проблема на локалном нивоу у развојне процесе на националном нивоу;

6) слободан приступ информацијама, њихова активна размена и објављивање.

6.3.3. Праћење и оцењивање остваривања циљева

Утицај спровођења активности на остваривању циљева Националне стратегије мериће се коришћењем следећих могућих индикатора успеха:

1) одржавање виталних еколошких услуга шума и очување биодиверзитета;

2) одрживо коришћење ресурса;

3) економски раст у области послова везаних за шуме и шумарство;

4) повећање стандарда руралног и урбаног становништва које зависи од шума;

5) видљива примена преузетих међународних обавеза;

6) организовано и развијено приватно шумарство;

7) модернизација сектора државних шума.

Сви програми инвестирања у сектор шумарства садржаће планове праћења и оцене успешности сектора и развити посебне индикаторе који указују на напредовање и утицај сектора. Резултати овог секторског праћења и оцене успешности биће објављивани сваке друге године у виду извештаја о стању сектора шумарства.

7. ЗАШТИЋЕНА ПОДРУЧЈА, БИОДИВЕРЗИТЕТ, ГЕОДИВЕРЗИТЕТ И ПРЕДЕОНИ ДИВЕРЗИТЕТ – ОКВИР ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ

7.1. ПОСТОЈЕЋИ СТРАТЕШКИ, ПРАВНИ И ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР

Биодиверзитет, геодиверзитет, предеони диверзитет и управљање заштићеним подручјима представљају област у којој је држава започела реструктуирање стратешког, законског, институционалног и економског оквира. Активности су највише условљене процесом стабилизације и придруживања Европској унији. Тренутни приоритети представљају одраз реалних потреба за решавањем дуготрајних и растућих проблема у овој области. Један од осам Миленијумских развојних циљева је и обезбеђивање одрживости животне средине. Овај циљ је постао обавеза приликом израде националних стратегија и акционих планова и подразумева уграђивање принципа одрживог развоја у националне политике, заустављање губитка природних ресурса и подстицање њихове ревитализације.

7.1.1. Стратешки оквир

Стратешки оквир заштите и управљања биолошким, геолошким и предеоним диверзитетом је дефинисан већим бројем директних (секторских) и индиректних (вансекторских) националних стратегија, програма и планова. Основни плански документи у датој области и највећи стратешки значај имају Просторни план Републике Србије од 2010. до 2020. године, Регионални просторни план АП Војводине (нацрт 2010), Национални програм заштите животне средине (2010) и Национална стратегија одрживог развоја (2008), као и Стратегија биолошке разноврсности Републике Србије за период 2011–2018. године (2011).

Централни секторски стратешки документ је Просторни план Републике Србије од 2010. до 2020. године, који је као стратешке приоритете просторног развоја Републике Србије до 2014. године, по питању биодиверзитета, издвојио: 1) смањивање губитка биодиверзитета, 2) смањивање притисака на биодиверзитет и 3) успостављање система заштите и одрживог коришћења биолошких ресурса. У складу са Просторним планом Републике Србије, приоритетни стратешки пројекти и активности заштите, уређења и одрживог коришћења предела, природног и културног наслеђа су: успостављање националне еколошке мреже и идентификација подручја за европску еколошку мрежу НАТУРА 2000, доношење националних стратегија у области заштите природе, биодиверзитета и културне баштине, студије о пределима Републике Србије и сета нових прописа у датој области. Као приоритетне стратешке активности до 2014. године издвајају се и повећање укупне површине под заштитом до 10% територије Републике Србије (односно 12% до 2020. године), ревизија статуса раније проглашених заштићених подручја и заштићених врста дивље флоре и фауне, уписивање у међународне листе еколошки значајних подручја, израда просторних и урбанистичких планова за заштићена подручја и унапређење постојећег Географског информационог система (ГИС) о заштићеним и значајним подручјима. Просторни план је дефинисао и будући процес децентрализације и регионализације Републике Србије, у коме би се преко вредности регионалног и локалног природног и културног наслеђа јачала конкурентност појединих општина или региона.

Поред наведених докумената, стратешки оквир је такође дефинисан и Просторним плановима подручја посебне намене. Просторни план подручја посебне намене доноси се за подручје које због природних, културно-историјских или амбијенталних вредности, експлоатације минералних сировина, искоришћења туристичких потенцијала, искоришћења хидропотенцијала или изградње објеката за које грађевинску дозволу издаје надлежни орган, захтева посебан режим организације, уређења, коришћења и заштите простора и које је као такво одређено Просторним планом Републике Србије и Законом о планирању и изградњи.

Један од основних инструмената за подстицање развоја, уређења, заштите биодиверзитета и коришћења биолошких ресурса је и завршетак израде, односно ефикасна примена већ усвојених релевантних националних стратешких докумената, како секторских тако и вансекторских: Националног програма за интеграцију Републике Србије у Европску унију (2008, измене и допуне 2009. године), Националне стратегије одрживог развоја (2008), Просторног плана Републике Србије од 2010. до 2021. године (2010), Стратегије биолошке разноврсности Републике Србије за период 2011–2018. године (2011), Националног програма заштите животне средине (2010), Стратегије развоја пољопривреде Републике Србије (2005), Националног програма руралног развоја 2011–2013 (2011), Стратегије развоја шумарства Републике Србије (2006), Програма развоја и унапређења сточарства у Републици Србији за период 2008–2012. године (2007) и Стратегије развоја туризма Републике Србије (2006). Неопходна је и израда стратегије развоја ловства Републике Србије, националног програма шумарства и акционог плана, као и националног програма за очување и одрживо коришћење генетичких ресурса у пољопривреди.

На основу основних стратешких докумената, Република Србија је донела и већи број планских докумената, у којима су детаљније дефинисани циљеви, инструменти и мере управљања и заштите појединим елементима биолошких ресурса: Акциони план контроле уношења, праћења и сузбијања алохтоних инвазивних врста у циљу имплементације Европске стратегије о сузбијању и контроли алохтоних инвазивних врста и имплементације Бернске конвенције (2007), Акциони план очувања мочварних подручја Републике Србије у циљу имплементације Рамсарске конвенције (2006), Акциони план управљања јесетарским врстама у риболовним водама Републике Србије (2006), Акциони план управљања младицом у риболовним водама Републике Србије (2006), као и Акционе планове очувања мрког медведа (Ursus arctos), вука (Canis lupus) и риса (Lynx lynx) у Републици Србији (2006), у циљу имплементације Бернске конвенције. Поред наведеног, израђен је и Први оквирни акциони план образовања за заштиту животне средине у функцији одрживог развоја (2008).

7.1.2. Правни оквир

Правни оквир заштите и управљања заштићеним подручјима, биолошким, геолошким и предеоним диверзитетом је дефинисан низом националних и међународних правних аката. Основни принципи заштите и унапређења природе дати су кроз Закон о заштити животне средине и Закон о заштити природе, који, између осталог, обухватају: критеријуме и услове за одрживо коришћење и заштиту природних ресурса и очување биолошке, геолошке и предеоне разноврсности, очување природних вредности и равнотеже природних екосистема, благовремено спречавање људских активности које могу довести до трајног осиромашења биолошке, геолошке и предеоне разноврсности, као и поремећаја са негативним последицама у природи, мере заштите заштићених подручја и националних паркова, мере ремедијације, системе за издавање еколошких дозвола и одобрења, мониторинг у области заштите животне средине (системи мониторинга и информисања), приступ информацијама и учешће јавности у доношењу одлука, економске инструменте за заштиту животне средине, одговорност за загађење животне средине, надзор и казне. Поред тога, од управљача заштићених подручја се захтева да доносе планове управљања за период од 10 година, којима се одређује начин спровођења заштите, коришћења и управљања заштићеним подручјем. Управљач је дужан да обезбеди унутрашњи ред и чување заштићеног подручја у складу са правилником о унутрашњем реду и чуварској служби који доноси уз сагласност надлежног органа.

Од осталих закона и подзаконских аката који су релевантни за област заштите биолошког, геолошког и предеоног диверзитета, треба издвојити: Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину, Закон о процени утицаја на животну средину, Уредба о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину („Службени гласник РС”, број 114/08), Закон о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда („Службени гласник РС”, број 36/09) са подзаконским актима који ближе уређују ову област, Закон о планирању и изградњи, Правилник о садржају и начину вођења регистра заштићених природних добара („Службени гласник РС”, број 81/10), Правилник о категоризацији заштићених природних добара („Службени гласник РС”, број 30/92), Правилник о прекограничном промету и трговини заштићеним врстама („Службени гласник РС”, број 99/09), Уредба о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне („Службени гласник РС”, бр. 31/05, 45/05 – исправка, 22/07, 38/08, 9/10 и 69/11), Правилник о изгледу знака заштите природе, поступку и условима за његово коришћење („Службени гласник РС”, број 84/09), Правилник о условима које мора да испуњава управљач заштићеног подручја („Службени гласник РС”, број 85/09), Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива („Службени гласник РС”, бр. 5/10 и 47/11), Правилник о одштетном ценовнику за утврђивање висине накнаде штете проузроковане недозвољеном радњом у односу на строго заштићене и заштићене дивље врсте („Службени гласник РС”, број 37/10), Правилник о критеријумима за издвајање типова станишта, о типовима станишта, осетљивим, угроженим и за заштиту приоритетним типовима станишта и о мерама заштите за њихово очување („Службени гласник РС”, број 35/10), Правилник о условима за оснивање банке гена дивљих биљака, животиња и гљива, начину рада банке гена, начину поступања са биолошким материјалом, садржини захтева и документацији која се подноси уз захтев за издавање дозволе за оснивање банке гена („Службени гласник РС”, број 65/10), Правилник о компензационим мерама (Службени гласник РС”, број 20/10) и Уредба о ближим критеријумима, начину обрачуна и поступку наплате накнаде за коришћење заштићеног подручја („Службени гласник РС”, број 43/10). Наведени документи су у надлежности министарства задуженог за област животне средине.

Неки закони од значаја за заштиту и управљање биодиверзитетом, геодиверзитетом и предеоним диверзитетом се налазе у надлежности Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде: Закон о пољопривреди и руралном развоју („Службени гласник РС”, број 41/09), Закон о сточарству („Службени гласник РС”, број 41/09), Закон о заштити права оплемењивача биљних сорти („Службени гласник РС”, бр. 41/09 и 88/11), Закон о генетички модификованим организмима („Службени гласник РС”, број 41/09), Закон о шумама („Службени гласник РС”, број 30/10), Закон о водама („Службени гласник РС”, број 30/10), Закон о дивљачи и ловству („Службени гласник РС”, број 18/10), Наредба о ловостају дивљачи („Службени гласник РС”, број 55/06), а Закон о туризму („Службени гласник РС”, бр. 36/09, 88/10 и 99/11), Закон о културним добрима („Службени гласник РС”, бр. 71/94, 52/11 – др. закон и 99/11 – др. закон) и Закон о регионалном развоју („Службени гласник РС”, бр. 51/09 и 30/10) се налазе у надлежности министарстава задужених за дате области.

Република Србија је до сада потписала и ратификовала знатан број међународних споразума који су директно или индиректно везани за заштиту биолошког, геолошког и предеоног диверзитета: Конвенција о мочварама које су од међународног значаја, нарочито као станишта птица мочварица (Рамсарска конвенција, ратификована 1977. године), Конвенција о заштити светске културне и природне баштине (ратификована 1974. године), Конвенција о међународној трговини угроженим врстама дивље флоре и фауне (CITES, ратификована 2002. године), Конвенција о биолошком диверзитету (ратификована 2001. године) и њен Протокол из Картагене (којем је приступљено 2006. године), Конвенција о очувању миграторних врста дивљих животиња (Бонска конвенција, ратификована 2007. године), Конвенција о очувању европске дивље флоре и фауне и природних станишта (Бернска конвенција, ратификована 2007. године) са Споразумом о очувању слепих мишева у Европи и Афричко-евроазијским споразумом о миграторним врстама птица мочварица као пратећим документима, Међународна конвенција за заштиту птица (ратификована 1973. године), Оквирна конвенција о климатским променама (ратификована 1997. године) и њен Протокол из Кјотоа (ратификован 2007. године), Конвенција Уједињених нација о борби против дезертификације у земљама са тешком сушом и/или дезертификације, посебно у Африци (ратификована 2007. године), Конвенција о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту (ратификована 2007. године) и њен Протокол из Кијева о стратешкој процени утицаја на животну средину (ратификован 2010. године), Конвенција о заштити и коришћењу прекограничних вода и међународних језера (ратификована 2010. године), Конвенција о сарадњи за заштиту и одрживо коришћење реке Дунав (ратификована 2003. године), Оквирна конвенција о заштити и одрживом развоју Карпата (Карпатска конвенција, ратификована 2007. године), Међународни уговор о биљним генетичким ресурсима за храну и пољопривреду (потписан 1. октобра 2002. године, ратификација у припреми) и Европска конвенција о пределу (ратификована маја 2011. године). Од великог значаја је и Конвенција о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и праву на правну заштиту у питањима животне средине (Архуска Конвенција, ратификована 2009. године), којом су дефинисани принципи транспарентности и укључивања јавности у процесе доношења одлука у области заштите животне средине.

У складу са процесом придруживања Републике Србије Европској унији, од нарочитог значаја су и документи Европске уније који обрађују питања заштите и управљања биолошким, геолошким и предеоним диверзитетом, у првом реду европска Директива о птицама (Directive 2009/147/EC of the European Parliament and of the Council of 30 November 2009 on the conservation of wild birds) и Директива о стаништима (Council Directive 92/43/EEC of 21 May 1992 on the conservation of natural habitats and of wild fauna and flora), у оквиру којих је дефинисано успостављање мреже НАТУРА 2000.

Велики број одредби наведених међународних докумената, поред самих закона којима су ти документи ратификовани, у законодавство Републике Србије укључен је и преко Закона о заштити животне средине и Закона о заштити природе. Закон о заштити природе је такође усклађен и са релевантним директивама ЕУ.

7.1.3. Институционални оквир

Министарство надлежно за област животне средине представља централну институцију за вршење послова државне управе који се односе на систем заштите и управљања заштићеним подручјима и биолошким, геолошким и предеоним диверзитетом. Између осталог, министарство врши инспекцијски надзор у области одрживог коришћења природних богатстава и заштите животне средине, ради на дефинисању и спровођењу заштите природних подручја од значаја за Републику Србију, одређује услове заштите животне средине у планирању простора и изградњи објеката, надзире унутрашњи и прекогранични промет заштићених биљних и животињских врста, дефинише мере очувања и унапређивања биодиверзитета, геодиверзитета, предеоног диверзитета и заштићених подручја, као и њихов мониторинг и одрживо коришћење.

Поред министарства надлежног за област животне средине, одређене надлежности у погледу заштите природе има и министарство надлежно за пољопривреду, шумарство и водопривреду, које послове државне управе обавља и преко организационих јединица које јој припадају, као што су: Управа за шуме, Управа за заштиту биља, Управа за ветерину и Дирекција за национално референтне лабораторије у чијем се склопу налази Банка биљних гена. Сва питања у вези генетички модификованих организама и имплементација Картагена протокола о биолошкој сигурности се налазе у надлежности овог министарства. Одређене надлежности има и министарство надлежно за економска питања и регионални развој (одговорно за област индустрије, интегралног планирања развоја туризма и комплементарних делатности), министарство надлежно за здравство (за спровођење санитарних прописа који се односе на заштиту животне средине и биолошку сигурност), министарство надлежно за науку (стимулише развој науке и стицање нових сазнања везаних за заштиту и управљање биолошким, геолошким и предеоним диверзитетом, и представља главни извор финансирања основних и примењених истраживања повезаних са применом и управљањем биотехнологија, као и мониторингом), министарство надлежно за инфраструктуру (за друмски, ваздушни, железнички и водни саобраћај), министарство надлежно за рударство и енергетику (за енергетску ефикасност, дозволе за експлоатацију минералних ресурса, и обновљиве изворе енергије) и друга министарства.

У оквиру постојећих закона, део надлежности у области заштите животне средине је децентрализован до покрајинског нивоа. У 2009. години, према Закону о утврђивању надлежности Аутономне Покрајине Војводине, надлежности Покрајинског секретаријата за урбанизам, градитељство и заштиту животне средине обухватају активности на заштити животне средине на територији АП Војводине, стављању природног добра под заштиту у складу са законом којим се уређује заштита природе, изради и усвајању програма заштите животне средине на територији АП Војводине, доношењу планова и програма управљања природним ресурсима и добрима, контроли коришћења и заштити природних ресурса и добара на својој територији и вршењу континуираног мониторинга и контроле стања животне средине на територији Покрајине.

Област заштите и управљања геолошким, биолошким и предеоним диверзитетом је једна од многих области која је до сада остала централизована на нивоу државе и Покрајине, мада су неке активности везане за институционални и законски оквир спуштене на ниво локалне самоуправе. Локалне самоуправе имају надлежности које се односе на просторно планирање, заштиту животне средине и унапређење животне средине, као и на комуналне послове. На локалном нивоу, секретаријати за заштиту животне средине имају надлежности које се односе на заштиту животне средине, укључујући и заштиту квалитета ваздуха, заштиту од буке, управљање комуналним отпадом, урбано планирање и издавање грађевинских дозвола за постројења која нису укључена у национални ниво. Стратешка процена планова и програма, процена утицаја на животну средину и интегрисане дозволе се такође налазе међу њиховим институционалним задацима. Поред наведеног, Законом о заштити природе је јединицама локалне самоуправе поверен и инспекцијски надзор на заштићеним подручјима која проглашава надлежни орган јединице локалне самоуправе. Принцип супсидијарности представља децентрализацију одлучивања до најнижег могућег нивоа, односно преношење надлежности и одговорности са централног нивоа на регионални и локални ниво, у складу са донетим законима. Влада је одговорна за успостављање и спровођење стратешког и законског оквира којим се на свим нивоима државне управе омогућава остваривање циљева и обезбеђује систем заштите и унапређивања квалитета животне средине.

Агенција за заштиту животне средине основана је 2004. године и представља део министарства надлежног за област животне средине. Она обавља послове државне управе који се односе на: развој, усклађивање и вођење националног информационог система заштите животне средине (праћење стања животне средине кроз индикаторе животне средине; регистар загађујућих материја и др.); спровођење државног мониторинга квалитета ваздуха и вода, управљање Националном лабораторијом, прикупљање и обједињавање података о животној средини, њихову обраду и израду извештаја о стању животне средине и спровођењу политике заштите животне средине, као и сарадњу са Европском агенцијом за заштиту животне средине (ЕЕА) и Европском мрежом за информације и посматрање (EIONET).

Фонд за заштиту животне средине обезбеђује финансијска средства за подстицање заштите и унапређивање животне средине у Републици Србији и обавља послове управљања пројектима и финансијског посредовања у области очувања, одрживог коришћења, заштите и унапређења животне средине и коришћења обновљивих извора енергије у складу са Националним програмом заштите животне средине и другим стратешким плановима и програмима, као и закљученим међународним уговорима.

Завод за заштиту природе Србије, основан 1948. године, и Покрајински завод за заштиту природе, основан 2010. године, су јавне стручне установе којима су на основу Закона о заштити природе поверене надлежности у заштити и унапређењу природне баштине Републике Србије. Заводи врше стручне послове заштите природних добара, истраживање и проучавање природних добара ради стављања под заштиту, спровођење мера и режима заштите, припремање студија за предлагање заштите и вредновање природних добара, праћење стања угрожености природних добара и предлагање мера њихове заштите, утврђивање услова заштите и давање података о заштићеним подручјима у поступку израде просторних и других планова и других послова утврђених прописима, проучавање и заштиту биолошке, геолошке и предеоне разноврсности, стручни надзор и пружање стручне помоћи у управљању и унапређењу заштићених природних добара. Завод је одговоран и за процес имплементације Емералд еколошке мреже и припрему за укључење у програм НАТУРА 2000. На основу Закона о утврђивању надлежности Аутономне Покрајине Војводине из 2009. године, АП Војводина, преко својих органа, основала је Покрајински завод за заштиту природе, ради обављања послова заштите природе и природних добара која се налазе на територији АП Војводине.

У Републици Србији још увек не постоји институција у чијој је надлежности искључиво предео и одрживо коришћење предела, очување и унапређење предеоног диверзитета. Заштита предела посебних вредности као заштићених подручја је у надлежности Завода за заштиту природе. Поред тога, допринос идентификацији, управљању и заштити предела имају и институције надлежне за заштиту културног наслеђа, институције и органи који се баве просторним и урбанистичким планирањем, као и националне институције које се у оквиру своје делатности баве пределом, првенствено Одсек за пејзажну архитектуру и хортикултуру Шумарског факултета Универзитета у Београду. С обзиром да све активности у простору имају утицај на предео (већи или мањи, позитиван или негативан), активности по питању предела морају бити саставни део веома различитих институција, које раде на управљању најразличитијим делатностима.

У погледу заштите и управљања геодиверзитетом, поред министарства задуженог за област животне средине, најзначајније надлежне институције су: Завод за заштиту природе Србије, Покрајински завод за заштиту природе, Национални савет за геонаслеђе Србије (са седиштем у Заводу за заштиту природе Србије) и различите научне и стручне институције које се баве овом тематиком.

Поред министарстава, Покрајинског секретаријата, Завода за заштиту природе Србије и Покрајинског завода за заштиту природе, одређене надлежности које се односе на заштиту природе имају и јавна предузећа која управљају заштићеним подручјима. Управљање заштићеним подручјима се спроводи на више нивоа и од стране више различитих организација: министарстава и других владиних установа, локалне самоуправе, јавних предузећа, удружења и других ентитета, укључујући појединце и приватна предузећа. Улогу управљача заштићених подручја у Републици Србији могу вршити јавна предузећа, компаније, туристичке организације, удружења, фондације, као и друге организације у складу са Правилником о условима које мора да испуњава управљач заштићеног подручја. Заштићена подручја се такође могу установљавати и од стране општинских и градских установа. Послове управљања заштићеним подручјима тренутно врше 32 различите институције, односно 24 јавних предузећа, 7 удружења и приватних предузећа, као и једна црквена организација. У односу на површину територије која им је поверена на управљање, најзначајнији управљачи заштићених подручја у Републици Србији су предузећа која управљају националним парковима: „Тара”, „Ђердап”, „Копаоник”, „Фрушка гора”, и „Шар планина”, као и ЈП „Србијашуме” и ЈП „Војводинашуме”. ЈП „Србијашуме” управља са око 44 % укупне површине заштићених подручја у земљи (11 заштићених подручја), док ЈП „Војводинашуме” управља са око 14 % површине свих заштићених подручја, односно 15 заштићених подручја.

Република Србија има дугу научно-истраживачку традицију у области природних наука. Научна истраживања се обављају кроз активности универзитета, института и других организација. Присутни су истраживачки и образовни програми из области екологије и биологије, који се кроз различите аспекте баве проблематиком заштите биодиверзитета, геодиверзитета, предеоног диверзитета и природе уопште.

Најзначајније научно-истраживачке институције, чија су истраживања везана за област заштите и управљања биолошким, геолошким и предеоним диверзитетом су: Биолошки факултет Универзитета у Београду, Пољопривредни факултет Универзитета у Београду, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Рударско геолошки факултет Универзитета у Београду, Географски факултет Универзитета у Београду, Факултет ветеринарске медицине Универзитета у Београду, Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду, Природно-математички факултет Универзитета у Крагујевцу, Природно-математички факултет Универзитета у Нишу, Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду, Институт за биолошка истраживања Синиша Станковић у Београду, Институт за мултидисциплинарна истраживања у Београду, Институт за шумарство у Београду, Институт за низијско шумарство и животну средину у Новом Саду, Институт за проучавање лековитог биља др Јосиф Панчић, Институт за сточарство у Београду, Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду, Институт за кукуруз у Земун пољу, Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду, Географски институт Јован Цвијић САНУ и Геолошки институт Србије. Током последњих година ојачавају и приватни универзитети.

Удружења имају велики значај за ефикасно спровођење процеса управљања и заштите природних ресурса, и то преко мобилизације и активног укључивања јавности и локалних заједница у ове процесе, као и рада на информисању и унапређењу свести јавности о значају заштите и одрживог управљања природним ресурсима. Према подацима Центра за развој непрофитног сектора – Директоријум невладиних организација (www.crnps.org.rs – презентација посећена 27. августа 2010. године) у Републици Србији је присутно преко 200 регистрованих удружења чија је област остваривања циљева везана за заштиту животне средине. Већи део организација је у значајнијој мери активан на локалном него на националном нивоу. Поред домаћих, у Републици Србији је присутан и већи број међународних удружења. Међународне организације су од нарочитог значаја за усклађивање мера и иницијатива за заштиту и управљање природним ресурсима на националном и међународном нивоу, као и за обезбеђивање додатних извора финансирања активности на пољу очувања биолошког, геолошког и предеоног диверзитета. Неке од најзначајнијих међународних организација у Републици Србији су: Програм Уједињених нација за животну средину (United Nations Environment Programme – UNEP), Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization – UNESCO), Међународна унија за заштиту природе (International Union for Conservation of Nature – IUCN), Светски фонд за заштиту природе (World Wide Fund for Nature – WWF), Федерација паркова Европе (EUROPARC Federation), Европска асоцијација за конзервацију геолошког наслеђа (The European Association for the Conservation of the Geological Heritage – ProGeo) и Европски центар за заштиту природе (European Centre for Nature Conservation – ECNC).

7.2. ИЗАЗОВИ И ЦИЉЕВИ ЗА ОДРЖИВО УПРАВЉАЊЕ ЗАШТИЋЕНИМ ПОДРУЧЈИМА, БИОДИВЕРЗИТЕТОМ, ГЕОДИВЕРЗИТЕТОМ И ПРЕДЕОНИМ ДИВЕРЗИТЕТОМ

Основни циљ заштите и одрживог коришћења природног наслеђа је: очување и унапређење биолошке разноврсности, вредности геонаслеђа и предела, развој јавних функција заштићених подручја, првенствено у области научно-истраживачког и образовног рада, културе, спорта и рекреације, одрживи развој заштићених подручја и остварење добробити локалних заједница кроз планско, контролисано и ограничено коришћење природних ресурса и простора као грађевинске категорије, развој туризма и пољопривреде и повезивање и усклађивање националног са међународним системом заштите природе.

7.2.1. Заштићена подручја

ОПШТИ ЦИЉ

Општи циљ заштите, управљања и унапређења стања заштићених подручја се заснива на успостављању ефикасне заштите постојећих заштићених подручја, повећању укупне површине под заштитом (у планском периоду до 2020. године до 12% територије Републике Србије), успостављању националне еколошке мреже и идентификацији подручја за европску еколошку мрежу НАТУРА 2000, као и изградњи ефикасног система управљања подручја која су обухваћена наведеним мрежама.

СПЕЦИФИЧНИ ЦИЉЕВИ

1) Успостављање ефикасне заштите и управљања постојећим заштићеним подручјима:

(1) спровођење националне анализе недостатака у систему заштићених подручја, ревизије статуса, режима и граница заштите постојећих заштићених подручја и усклађивање са важећом законском регулативом (7.1.1.1.);

(2) унапређење мера (конзервација, санација – ревитализација и рекултивација) и режима заштите и мониторинга стања заштићених подручја (7.1.1.2.);

(3) увођење принципа адаптивног управљања у планове управљања заштићеним подручјима (7.1.1.3.);

(4) спровођење студија изводљивости у постојећим заштићеним подручјима за анализу потенцијалних мера којима би се обезбедио већи удео подручја са I степеном заштите у заштићеним подручјима, оптимизовао однос површине и ивице заштићених подручја, умањила фрагментисаност фрагилних екосистема и успоставили адекватни еко коридори (7.1.1.4.);

(5) унапређење и осавремењивање планова управљања заштићених подручја (7.1.1.5.);

(6) израда просторних планова подручја посебне намене за већа заштићена подручја, са приоритетом на подручјима која осим еколошке имају и функцију заштите изворишта регионалног водоснабдевања и значајних туристичких подручја (7.1.1.6.);

(7) израда урбанистичких планова за насељена места и локалитете у заштићеним подручјима на којима је регистрована или планирана изградња већег обима (7.1.1.7.);

(8) заснивање информационог система заштићених подручја и његово повезивање са Националном инфраструктуром геопросторних података (7.1.1.8.);

(9) спровођење националне анализе осетљивости на климатске промене и развијање и имплементација стратегија за прилагођавање управљања заштићеним подручјима климатским променама (7.1.1.9.);

(10) усклађивање класификације заштићених подручја са стандардима Европске уније и класификацијом заштићених подручја IUCN (7.1.1.10.);

(11) едукација и унапређење оспособљености управљача заштићених подручја, успостављање свеобухватног програма ренџерске службе у оквиру заштићених подручја и организација обуке за ренџере у свим областима (7.1.1.11.);

(12) повећање ефикасности законодавног и институционалног оквира у области заштите и управљања заштићених подручја (7.1.1.12.);

(13) доношење новог закона о националним парковима (7.1.1.13.).

2) Повећање површине под заштићеним подручјима до 10 % до 2014. године, односно до 12 % до 2020. године:

(1) на основу националне анализе недостатака у систему заштићених подручја и анализе осетљивости на климатске промене развити национални план за проширење система заштићених подручја (7.1.2.1.);

(2) анализа и идентификација подручја од значаја за успостављање режима заштите и израда индивидуалних студија заштите идентификованих подручја (7.1.2.2.);

(3) обезбеђивање адекватних привремених мера заштите у областима које су у процесу стицања статуса заштите, са приоритетом на подручјима која су нарочито угрожена или су од истакнутог значаја (7.1.2.3.);

(4) координација процеса проширења површине под заштићеним подручјима са процесом успостављања националне еколошке мреже и релевантних међународних иницијатива заштите (7.1.2.4.).

3) Успостављање националне еколошке мреже и идентификација подручја за европску еколошку мрежу НАТУРА 2000 и друге еколошке мреже:

(1) израда националног плана за успостављање националне еколошке мреже (7.1.3.1.);

(2) успостављање система заштићених подручја у оквиру националне еколошке мреже на основу листе подручја идентификованих за Емералд еколошку мрежу (7.1.3.2.);

(3) спровођење идентификације подручја за европску еколошку мрежу НАТУРА 2000 и припрема неопходне документације (7.1.3.3.);

(4) израда националног плана, идентификација и припрема документације за успостављање система заштићених подручја која ће бити укључена у Пан-европску еколошку мрежу (7.1.3.4.);

(5) успостављање ефикасног плана и система управљања трансграничним подручјима у Републици Србији у оквиру мреже Европски зелени појас (7.1.3.5.);

(6) координирање процеса успостављања националне еколошке мреже са приоритетима и захтевима из других међународних и националних стратегија и иницијатива у вези са заштићеним подручјима и хармонизовати га са интересима и прописима из других области, као што су туризам, шумарство, рударство, енергетика, итд. (7.1.3.6.).

4) Укључивање у међународне листе еколошки значајних подручја и примена међународних прописа у вези са заштићеним подручјима:

(1) идентификација подручја од значаја за уписивање у међународне листе и припрема студија и документације за њихову кандидатуру: (7.1.4.1.);

(2) листа светске културне и природне баштине (UNESCO);

(3) резервати биосфере (UNESCO Man and Biosphere – МАB);

(4) рамсарска подручја;

(5) међународно значајна подручја за птице (IBA);

(6) међународно значајна биљна подручја (IPA);

(7) међународно значајна подручја за дневне лептире (PBA);

(8) европска мрежа геопаркова (European Geoparks Network);

(9) глобална мрежа геопаркова (UNESCO Global Geoparks Network);

(10) прекогранични паркови (EUROPARC Federation of Transboundary Protected Areas – TBPA);

(11) успоставити управљање појединачним стаништима и коридорима миграторних врста од међународног значаја на територији Републике Србије у складу са Бонском конвенцијом (7.1.4.2.).

5) Укључивање локалних заједница и других заинтересованих страна у реализацију програма управљања заштићеним подручјима:

(1) увести адекватне механизме у планове управљања заштићеним подручјима којима ће се обезбедити ефикасно укључивање јавности и локалних заједница у процесе доношења одлука и управљања (7.1.5.1.);

(2) увести механизме којима ће се омогућити обезбеђивање финансијске и друге користи локалним заједницама на подручју и у непосредној околини заштићених подручја кроз мере управљања и одрживог коришћења природних ресурса у оквиру заштићених подручја (7.1.5.2.);

(3) укључивање локалног становништва у реализацију мера заштите и унапређења заштићених подручја које се остварују традиционалним видовима коришћења ресурса (кошење, испаша, сеча трске) и очување права староседелаца и њихових знања у овој области (7.1.5.3.);

(4) обезбедити транспарентност процеса доношења одлука и спровођења мера заштите у заштићеним подручјима и механизме за обезбеђивање доступности информација јавности (7.1.5.4.);

(5) увести адекватне механизме за унапређење сарадње управљача заштићених подручја и удружења, укључивање удружења у процесе управљања заштићеним подручјима и изградњу њихових капацитета, са приоритетом на удружењима која делују у оквиру локалних заједница на подручју и у непосредној околини заштићених подручја (7.1.5.5.);

(6) развој механизама за решавање сукоба општих интереса и својинских права на заштићеним подручјима (нпр. размена државних и приватних парцела).

6) Обезбедити оптималне финансијске механизме и одрживе изворе финансирања за управљање заштићеним подручјима:

(1) спровести финансијску анализу заштићених подручја на националном нивоу (7.1.6.1.);

(2) развити план за одрживо финансирање система заштићених подручја (7.1.6.2.);

(3) припремити смернице за развој финансијских планова појединачних заштићених подручја (7.1.6.3.);

(4) припремити или ажурирати финансијске планове појединачних заштићених подручја (7.1.6.4.);

(5) идентификација потенцијалних подручја за развој екотуризма у заштићеним подручјима и увођење мера за развој екотуризма у планове управљања заштићеним подручјима (7.1.6.5.);

(6) увођење пореских олакшица за локално становништво на подручју и у непосредној близини заштићених подручја за све активности везане за заштиту и управљање заштићеним подручјима које су усклађене са принципима одрживог развоја (7.1.6.6.);

(7) увођење дестимулативне пореске политике за све појаве и активности на територији заштићених подручја које значајно утичу на деградацију простора и квалитет животне средине (7.1.6.7.);

(8) развити смернице, критеријуме и механизме за компензацију власницима и концесионарима шума у оквиру заштићених подручја (7.1.6.8.).

7) Унапређивање сарадње, едукације, размене искустава и информисања:

(1) промовисање размене информација и комуникације међу управљачима заштићених подручја (7.1.7.1.);

(2) омогућити управљачима заштићених подручја и представницима других релевантних јавних агенција приступ међународном знању и размени информација (7.1.7.2.);

(3) унапређивање професионалног и перманентног образовања кадрова у организацијама које управљају заштићеним подручјима (7.1.7.3.);

(4) подстицање јачања свести код грађана, инвеститора и администрације на свим нивоима о значају заштићених подручја за очување биолошког, геолошког и предеоног диверзитета (7.1.7.4.).

7.2.2. Биодиверзитет

ОПШТИ ЦИЉ

Општи циљ заштите и управљања биодиверзитетом у Републици Србији је обезбеђивање очувања, унапређења стања и одрживог коришћења популација аутохтоних врста и заједница на нивоу који ће обезбедити њихову дугорочну вијабилност.

СПЕЦИФИЧНИ ЦИЉЕВИ

1) Израда националног стратешког оквира за очување и одрживо коришћење биодиверзитета:

(1) инвентаризација и процена стања компоненти биодиверзитета на нивоу екосистема, врста и гена, и процена њихове функционалне повезаности (7.2.1.1.) (Преузети методе процене повољног стања од ЕУ и прилагодити нашим потребама);

(2) примена Стратегије биолошке разноврсности Републике Србије за период од 2011. до 2018. године (7.2.1.2.);

(3) формирање националне еколошке мреже (7.2.1.3.);

(4) наставити процес израде националних „Црвених књига” биљака, животиња и гљива (7.2.1.4.);

(5) доношење законског акта којим ће се регулисати очување и коришћење биљних и животињских генетичких ресурса (7.2.1.5.).

2) Одржавање компоненти биодиверзитета које представљају ресурсе који се експлоатишу на било који начин у обиму који обезбеђује њихово дугорочно коришћење без опасности исцрпљивања или нарушавања структурираности и функционалности екосистема које настањују:

(1) достизање, одржавање и унапређивање бројности, полне и узрасне структуре популација дивље флоре и фауне у обиму који ће обезбедити њихову дугорочну вијабилност (7.2.2.1.);

(2) повећање бројности популација свих ловних врста у складу са процењеним капацитетом средине (7.2.2.2.);

(3) одржање генетичке варијабилности унутар популација ресурса и очување њиховог укупног генофонда, како дивљих врста, тако и раса домаћих биљака и животиња, нарочито аутохтоних. Посебну пажњу посветити очувању генофонда аутохтоних сојева микроорганизама и гљива (7.2.2.3.);

(4) унапређивање станишних услова, као основе за очување и заштиту врста које представљају биолошке ресурсе, реализацијом кроз домаћу легислативу усвојених директива и стандарда ЕУ (7.2.2.4.);

(5) идентификација дивљих биљних и животињских врста за које је потребно приоритетно израдити акционе планове/програме заштите (7.2.2.5.);

(6) спровођење програма реинтродукције ишчезлих врста, са приоритетом на врстама од нарочитог значаја за ефикасно функционисање екосистема и економски значајним врстама (7.2.2.6.);

(7) спровођење мера ex situ и in situ заштите (7.2.2.7.);

(8) унапређење капацитета националне Банке гена (7.2.2.8.);

(9) унапређење система управљања биолошким ресурсима у заштићеним природним добрима, у складу са прописаним режимима заштите (7.2.2.9.);

(10) спровођење националне анализе осетљивости на климатске промене и успостављање мониторинга утицаја климатских промена на биодиверзитет (7.2.2.10.).

3) Принципе и критеријуме одрживог коришћења биолошких ресурса интегрисати у националне практичне политике развоја, секторске практичне политике, стратешка и планска документа, са циљем хоризонталне и вертикалне интеграције:

(1) успоставити ефикасну међусекторску сарадњу са институцијама и субјектима који управљају биолошким ресурсима, на нивоу планирања и реализације програма развоја који имају утицај на компоненте и ресурсе биодиверзитета (7.2.3.1.);

(2) направити смернице за интеграцију принципа очувања биодиверзитета у релевантно државно законодавство, политике и стратегије (7.2.3.2.);

(3) проценити актуелне секторске стратегије, политике, стандарде и праксе релевантне за биодиверзитет и дати препоруке за интеграцију принципа очувања биодиверзитета (7.2.3.3.);

(4) развити и промовисати смернице са примерима најбоље праксе за очување биодиверзитета за све релевантне секторе, са приоритетом у области шумарства, пољопривреде, управљања водним ресурсима, туризма и рекреације, просторног планирања, транспорта, рударства и енергетике (7.2.3.4.);

(5) обезбедити правовремен међусекторски проток информација (7.2.3.5.);

(6) донети нове прописе и документе, усклађене са преузетим међународним обавезама, из оквира конвенција и уговора које је наша земља потписала и/или ратификовала, чиме би се у национално законодавство увеле савремене концепције, принципи и методе (7.2.3.6.);

(7) усаглашавање активности на пољу заштите и управљања биодиверзитетом са процесом регионализације и децентрализације (7.2.3.7.);

(8) увођење екосистемског приступа у област очувања биодиверзитета и коришћења биолошких ресурса (7.2.3.8.);

(9) увести приступ валоризације елемената биодиверзитета по принципу екосистемских услуга у све релевантне секторске политике (7.2.3.9.);

(10) валоризација производних система базираних на коришћењу биолошких ресурса (7.2.3.10.);

(11) повезивање традиционалног коришћења простора на заштићеним подручјима са програмима министарства задуженог за пољопривреду (очување старих раса и сорти, обнова екстензивног сточарства и сл.) (7.2.3.11.);

(12) хармонизовање потреба и интереса различитих сектора са успостављањем циљева заштите и очувања заштићених подручја кроз интензивне консултације са свим заинтересованим странама (7.2.3.12.).

4) Промоција и реализација интердисциплинарних истраживања усмерених на различите видове очувања биодиверзитета, одрживог коришћења биолошких ресурса и очувања традиција и знања локалних заједница:

(1) утврдити критеријуме за одређивање приоритета у научним истраживањима у области заштите и одрживог коришћења биодиверзитета (7.2.4.1.);

(2) интензивирање истраживања у погледу инвентаризације и картирања таксона приоритетних са аспекта заштите биодиверзитета и његовог одрживог коришћења (7.2.4.2.);

(3) повећати укупна финансијска улагања у истраживања у области очувања биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса, уз појачано инвестирање од стране државног и приватног сектора (7.2.4.3.);

(4) интензивирање сарадње између научних институција и локалних заједница, заинтересованих за унапређење техника и технологија одрживог коришћења биолошких ресурса (7.2.4.4.);

(5) подстицати економску валоризацију биолошких ресурса по принципу екосистемских услуга, нарочито индиректних, као што је стварање плодног земљишта, заштита од ерозије, регулација поплава, пречишћавање воде и сл. (7.2.4.5.);

(6) објединити интересе заштите природе, водопривреде, пољопривреде и шумарства, као и економске интересе локалног становништва током формирања националне еколошке мреже (7.2.4.6.);

(7) обезбедити услове за међународну подршку пројектима очувања биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса и олакшати трансфер нових технологија (7.2.4.7.);

(8) обезбедити трансфер и примену научних резултата у реалним условима и ситуацијама, од стране локалних заједница и заинтересованих група (7.2.4.8.).

5) Применити принципе минималног отпада и минималног утицаја на животну средину у искоришћавању биолошких ресурса:

(1) стимулисати инвестирање и развој еколошки прихватљивих технологија у области одрживог коришћења биолошких ресурса кроз пореске олакшице, стимулативне фондове, ниже каматне стопе и сл. (7.2.5.1.);

(2) нарочито стимулисати развој и увођење технологија којима се обезбеђује супституција ресурса узетих из природе (7.2.5.2.);

(3) развој метода процене утицаја антропогених активности (укључујући посебне програме и пројекте) на биодиверзитет и биолошке ресурсе, као и механизама њихове примене (7.2.5.3.).

6) Укључивање локалних заједница и других заинтересованих страна у реализацију програма очувања биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса:

(1) економским мерама обезбедити користи локалним заједницама и заинтересованим странама кроз отварање нових радних места, могућност додатне зараде и сл. (7.2.6.1.);

(2) обезбедити адекватне компензације за њихово учешће, кроз финансијску и нефинансијску добит (7.2.6.2.);

(3) успоставити механизме равноправне расподеле добити од коришћења биодиверзитета, у складу са режимом приступа и расподеле добити Конвенције о биолошкој разноврсности (ABS-CBD) (7.2.6.3.);

(4) благовремено формулисање пратећих функција појединачних елемената еколошке мреже и усклађивање интереса заштите биодиверзитета са развојним потребама сеоских подручја, укључујући заједничке интересе развоја одређених видова туризма (7.2.6.4.);

(5) увести адекватне механизме за ефикасно укључивање јавности и локалних заједница у процесе доношења одлука и спровођења мера од значаја за заштиту и управљање биодиверзитетом (7.2.6.5.);

(6) обезбедити транспарентност процеса доношења одлука и спровођења мера у области заштите и коришћења биодиверзитета и механизме за обезбеђивање доступности информација јавности (7.2.6.6.);

(7) увести адекватне механизме за унапређење сарадње државних институција и удружења у области заштите и управљања биодиверзитетом, укључивање удружења у националне активности у датој области и изградњу њихових капацитета (7.2.6.7.).

7) Обезбедити да корисници биолошких ресурса сносе трошкове за искоришћавање биолошких ресурса:

(1) развој и унапређење метода економске валоризације компоненти биодиверзитета и увођење система валоризације по принципу екосистемских услуга (7.2.7.1.);

(2) увести таксе и накнаде за коришћење свих биолошких ресурса и природних добара. Стечена средства наменски усмерити и користити за очување биодиверзитета и унапређење биолошких ресурса (7.2.7.2.);

(3) креирати и друге механизме за инвестирање добити из коришћења биолошких ресурса и природних добара (7.2.7.3.);

(4) промовисати методе за интернализацију екстерних трошкова биолошких ресурса (7.2.7.4.).

8) Подизање јавне свести о значају очувања биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса:

(1) спровођење одговарајућих пропагандних активности путем медија, нарочито по питању значаја очувања биодиверзитета и јачања јавне свести за поштовање закона који су релевантни за заштиту биодиверзитета, као перманентне активности владиног и невладиног сектора (7.2.8.1.);

(2) унапређивање образовних програма на свим нивоима у области очувања биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса (7.2.8.2.);

(3) сарадња на међународном нивоу у размени информација и примени метода подизања и унапређења јавне свести у области очувања биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса (7.2.8.3.);

(4) увођење и примена ефикаснијих метода комуникације између управљача, локалних заједница и других заинтересованих страна (7.2.8.4.);

(5) интензиван рад на подизању свести и развијању еколошке културе свих категорија становништва (7.2.8.5.).

9) Јачање националних капацитета, институционалних и људских, у области очувања биодиверзитета и рационалног коришћења биолошких ресурса:

(1) осавремењивање и развој система образовања и увођење нових образовних профила (7.2.9.1.);

(2) унапређивање професионалног образовања кадрова у области заштите биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса (7.2.9.2.);

(3) успоставити систем перманентне едукације доносилаца одлука (7.2.9.3.);

(4) унапређење институционалног оквира за спровођење мера и стандарда у области очувања биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса (7.2.9.4.).

10) Успостављање информационог и мониторинг система коришћења биолошких ресурса:

(1) идентификација и увођење критеријума и индикатора коришћења биолошких ресурса (7.2.10.1.);

(2) израда листе индикаторских врста и подручја у којима се прати стање биодиверзитета, у складу са до сада идентификованим притисцима на биодиверзитет и екосистеме који су најугроженији (7.2.10.2.);

(3) обједињавање, анализа података и квантификовање трендова о стању и статусу биолошких ресурса, стању у ширем окружењу и променама у социо-економском статусу (7.2.10.3.);

(4) успоставити свеобухватни национални информациони систем за биодиверзитет (NBIS) у оквиру Агенције за заштиту животне средине и ускладити га са програмом мониторинга биодиверзитета и коришћења биолошких ресурса применом ГИС технологија (7.2.10.4.);

(5) успоставити механизме за интегрисање резултата истраживања биодиверзитета у NBIS (7.2.10.5.).

11) Увођење метода адаптивног управљања у област заштите биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса:

(1) дефинисати шеме адаптивног управљања за различите типове екосистема (7.2.11.1.);

(2) омогућити приступ и коришћење адекватних информација из информационог и мониторинг система ради доношења правовремених одлука у циљу очувања биодиверзитета и одрживог коришћења биолошких ресурса (7.2.11.2.);

(3) увођење метода адаптивног управљања у секторске политике и документе (7.2.11.3.).

12) Контрола инвазивних врста и генетски модификованих организама:

(1) успостављање система праћења појаве и ширења инвазивних врста (7.2.12.1.);

(2) израда базе података о распрострањењу инвазивних врста (7.2.12.2.);

(3) развој метода ерадикације инвазивних врста и развој механизама финансирања и спровођења мера заштите на просторима значајним за очување биодиверзитета (7.2.12.3.);

(4) даљи развој система контроле уноса и употребе генетски модификованих организама (7.2.12.4.).

13) Унапредити изворе финансирања за управљање заштићеним подручјима:

(1) ојачати капацитете Фонда за заштиту животне средине и повећати доприносе за пројекте очувања биодиверзитета (7.2.13.1.);

(2) укључити пројекције расхода и прихода који потичу од очувања биодиверзитета (економско вредновање) у буџете релевантних институција (7.2.13.2.);

(3) ојачати капацитете министарства надлежног за област животне средине и завода за заштиту природе у циљу проналажења средстава за активности очувања биодиверзитета (7.2.13.3.).

7.2.3. Геодиверзитет

ОПШТИ ЦИЉ

Обезбеђивање заштите и одрживог коришћења геолошке разноврсности у циљу очувања, заштите и унапређења објеката геонаслеђа Републике Србије, повећање броја заштићених објеката геонаслеђа према Инвентару геонаслеђа Србије, оснивање геопаркова и укључење у Европску мрежу геопаркова, ширење свести о значају геонаслеђа и покретање образовних програма на свим нивоима образовања.

СПЕЦИФИЧНИ ЦИЉЕВИ

1) Развој националног стратешког оквира за очување и одрживо коришћење геодиверзитета и заштиту геонаслеђа:

(1) процене статуса објеката геонаслеђа у смислу њихове вредности и препознатљивости као елемената геодиверзитета (7.3.1.1.);

(2) процене статуса, количине и могуће употребљивости атрактивних минералних ресурса на принципима одрживог/трајног коришћења, обновљивости ресурса, осетљивости и угрожености ресурса, у оквирима просторног плана (7.3.1.2.);

(3) формулисање Националне стратегије за очување и одрживо коришћење геодиверзитета у Републици Србији, укључујући и показатеље за примену (7.3.1.3.);

(4) ажурирање Инвентара објеката геонаслеђа (7.3.1.4.);

(5) успостављање система за праћење и информисање о геодиверзитету и геонаслеђу у Републици Србији као саставног дела геолошког информационог система (ГеолИСС) и његово повезивање са Националном инфраструктуром геопросторних података (7.3.1.5.);

(6) успостављање мониторинга притисака/коришћења геодиверзитета, са приоритетом на тржишно атрактивним минералним сировинама, укључујући подземне воде специфичног састава и морфолошке елементе геодиверзитета (7.3.1.6.);

(7) проценити актуелне секторске стратегије, политике, стандарде и праксе релевантне за геодиверзитет и дати препоруке за интеграцију принципа очувања геодиверзитета (7.3.1.7.);

(8) увести приступ валоризације елемената геодиверзитета по принципу екосистемских услуга у све релевантне секторске политике (7.3.1.8.).

2) Јачање законског и регулаторног оквира за очување геодиверзитета/геонаслеђа и његово усклађивање са релевантним међународним иницијативама:

(1) укључивање појма геопарк као категорије заштите геодиверзитета и објеката геонаслеђа у релевантно национално законодавство у складу са законодавством ЕУ и међународним иницијативама (7.3.2.1.);

(2) спровођење анализа степена коришћења минералних и других ресурса у непосредном окружењу заштићених добара, пропуста у вредновању геодиверзитета и потенцијала за издвајање и обухватање објеката геонаслеђа у оквиру мреже заштићених подручја, са приоритетом на процесу успостављања националне еколошке мреже (7.3.2.2.);

(3) израда националних критеријума за издвајање геопаркова и успостављање националне мреже геопаркова (7.3.2.3.);

(4) ширење мреже заштићених подручја са израженим вредностима геодиверзитета како би се постигла законска заштита највреднијих објеката геонаслеђа од националног и међународног значаја, односно оних који чине скуп објеката представника целокупног геодиверзитета (7.3.2.4.);

(5) идентификација објеката геонаслеђа од међународног значаја за уписивање у међународне листе и припрема студија и документације за њихову кандидатуру (7.3.2.5.);

(6) европска мрежа геопаркова (European Geoparks Network);

(7) глобална мрежа геопаркова (UNESCO Global Geoparks Network);

(8) листа светске културне и природне баштине (UNESCO);

(9) увођење и спровођење одговарајућих казни за непоштовање законских прописа у области заштите и коришћења геодиверзитета (7.3.2.6.);

(10) усвајање система подстицаја за очување рањивих елемената геодиверзитета и објеката геонаслеђа (7.3.2.7.).

3) Интегрисање циљева очувања геодиверзитета и геонаслеђа у стратегије развоја и просторног планирања:

(1) описати карактеристичне вредности геодиверзитета и објеката геонаслеђа, који су важни за процес просторног планирања (7.3.3.1.);

(2) дефинисати границе за коришћење и/или забрањене антропогене активности у погледу различитих елемената геодиверзитета и врста/ типова објеката геонаслеђа (7.3.3.2.);

(3) идентификација потенцијалних подручја у оквиру објеката геонаслеђа за развој екотуризма и увођење мера за развој одрживог туризма у планове управљања објектима геонаслеђа (7.3.3.3.).

4) Примена система управљања који унапређује постојећу праксу управљања земљиштем како би се заштитиле специфичне вредности геодиверзитета и рањиви објекти геонаслеђа у свим врстама власништва над земљиштем и употребе земљишта:

(1) развијање праксе Кодекса управљања објектима геонаслеђа и понашања посетилаца (7.3.4.1.);

(2) увођење процедуре процене утицаја активности на геодиверзитет, а нарочито на објекте геонаслеђа, за све активности од значаја за коришћење или конзервацију геонаслеђа (7.3.4.2.).

5) Јачање институционалних капацитета за очување геодиверзитета и геонаслеђа:

(1) унапређење капацитета Завода за заштиту природе Србије и Покрајинског завода за заштиту природе, као институција надлежних за спровођење и контролу мера очувања и управљања геодиверзитетом, укључујући и јачање њихове улоге у координисању/надгледању управљања објектима геонаслеђа (7.3.5.1.);

(2) унапређење улоге Националног савета за геонаслеђе у решавању питања очувања и одрживог коришћења геодиверзитета и повезивање његових активности са структурама државне управе основаним за координисање и надгледање одрживог развоја (7.3.5.2.);

(3) обезбедити одрживи извор финансирања мера заштите и одрживог коришћења геодиверзитета (7.3.5.3.);

(4) израда захтева за минимум квалификација за правна лица заинтересована за управљање/старање објектима геонаслеђа (7.3.5.4.);

(5) израда програма развоја капацитета усмерених на општине/локалне самоуправе (7.3.5.5.);

(6) усклађивање политике очувања геодиверзитета и геонаслеђа са савременим међународним искуствима и развој међународне сарадње у предметној области (7.3.5.6.);

(7) иницирати систем перманентног образовања код управљача по питању заштите и одрживог коришћења геодиверзитета (7.3.5.7.);

(8) повећати укупна финансијска улагања у истраживања у области очувања и одрживог коришћења геодиверзитета, уз појачано инвестирање од стране државног и приватног сектора (7.3.5.8.).

6) Промовисање геоконзервације у контексту одрживог развоја:

(1) израда и реализација програма за едукацију и подизање свести јавности, посебно школског узраста, у погледу геонаслеђа и његовог значаја у контексту одрживог развоја (7.3.6.1.);

(2) инкорпорирање сазнања о историји природе и развоју Земље, које откривају објекти геонаслеђа, у образовне процесе (7.3.6.2.).

7) Укључивање локалних заједница и других заинтересованих страна у реализацију програма очувања и одрживог коришћења геодиверзитета:

(1) увести адекватне механизме за ефикасно укључивање јавности и локалних заједница у процесе доношења одлука и спровођења мера од значаја за очување и управљање геодиверзитетом и заштиту геолошког наслеђа (7.3.7.1.);

(2) обезбедити транспарентност процеса доношења одлука и спровођења мера у области заштите објеката геонаслеђа и начина коришћења геодиверзитета и механизме за обезбеђивање доступности информација јавности (7.3.7.2.);

(3) увести адекватне механизме за унапређење сарадње државних институција и удружења у области очувања геодиверзитета, као и заштите и управљања објектима геонаслеђа, укључивање удружења у националне активности у датој области и изградњу њихових капацитета (7.3.7.3.).

7.2.4. Предеони диверзитет

ОПШТИ ЦИЉ

Основни циљ заштите, уређења и развоја предела Републике Србије су разноврсни, високо квалитетни и адекватно коришћени предели и физички уређена, за живот и боравак пријатна рурална и урбана насеља и градови, развијеног идентитета заснованог на поштовању и афирмацији природних и културних вредности. Спровођење политике просторног развоја, која има за циљ заштиту, управљање и планирање предела, као дела европског наслеђа, биће омогућено путем ефикасне међународне сарадње утемељене на Закону о потврђивању Европске конвенције о пределу („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 4/11).

На основу одредби Европске конвенције о пределу, као општи циљеви могу се издвојити:

1) брига о одрживом развоју (исказана на конференцији у Рио де Жанеиру 1992. године) и успостављање равнотеже између очувања природног и културног наслеђа и његово коришћење као економског потенцијала који може да омогући отварање нових радних места, а у контексту процвата одрживог туризма;

2) заштита, планирање и управљање свим типовима предела, било да су урбани, рурални, деградирани или они изузетне вредности, путем увођења одговарајућих мера на националном нивоу;

3) подстицање јавности да активно учествује у управљању и планирању предела и унапређење свести јавности о сопственој одговорности за стање предела, као значајне компоненте животне средине и људског окружења, како у урбаним тако и у руралним срединама;

4) креирање будућих предела као циљ од подједнаког значаја са циљем управљања, унапређења и заштите предела.

СПЕЦИФИЧНИ ЦИЉЕВИ

1) Развој националног стратешког оквира за очување и одрживо коришћење предела:

(1) примена примера добре праксе европских земаља у области предеоне политике (7.4.1.1.);

(2) израда акционог плана заштите и унапређења предеоног диверзитета (7.4.1.2.);

(3) утврђивање методологије на основу које ће се извршити карактеризација предела, национална класификација предела и инвентаризација типова предела, као и процена статуса и основних фактора угрожавања појединачних предела и свеукупног предеоног диверзитета (7.4.1.3.);

(4) спровођење идентификације предела на целокупној територији Републике Србије, уз усаглашавање овог процеса са процесом националног мапирања станишта и уз примену ГИС технологија (7.4.1.4.);

(5) израда атласа типова предела (7.4.1.5.);

(6) спровођење Националне стратегије у делу очувања и унапређења диверзитета предела на основу интегралног приступа појединачним типовима предела (7.4.1.6.);

(7) израда интегралног програма истраживања предела (7.4.1.7.).

2) Јачање законског и регулаторног оквира за очување предеоног диверзитета:

(1) извршити анализу недостатака у обухватању типова предела од значаја за очување унутар мреже заштићених подручја, као и у оквиру обавезе формирања еколошке мреже (7.4.2.1);

(2) проширити мрежу заштићених подручја како би се постигла законска заштита репрезентативних примера диверзификованих типова предела који су од значаја за конзервацију, услед њихових научних, пејзажних, културних и других вредности (7.4.2.2);

(3) унапредити спровођење казнених одредби за непоштовање законских прописа у области заштите и коришћења предела (7.4.2.3);

(4) дефинисати и усвојити систем подстицаја за очување предела (7.4.2.4).

3) Интегрисање питања заштите и одрживог коришћења предела у стратегије развоја и просторног планирања и у ресорне политике:

(1) обезбедити ефикасно спровођење питања заштите и управљања пределима у складу са Просторним планом Републике Србије од 2010. до 2021. године (7.4.3.1.);

(2) интегрисање питања заштите и управљања пределима у све релевантне секторске политике, са приоритетом у области просторног и урбанистичког планирања, културне, пољопривредне, социјалне и економске политике и политике заштите животне средине (7.4.3.2);

(3) унапређење заштите предеоног диверзитета кроз планове управљања заштићеним подручјима (7.4.3.4);

(4) усклађивање израде плана предела са предлогом еколошке мреже, концепцијом заштите природе и предела, плановима интегралног управљања сливовима река и другим релевантним документима (7.4.3.5).

4) Примена система управљања који унапређују праксе управљања земљиштем како би се заштитио диверзитет типова предела:

(1) интеграција процеса планирања и управљања пределима у регионално и урбанистичко планирање и увођење нових инструмената ради ефективног спровођења политике предела (7.4.4.1);

(2) промовисање адаптивних система управљања коришћењем земљишта (7.4.4.2);

(3) развој најбоље праксе – Кодекса управљања пределима (7.4.4.3);

(4) јачање аспеката предеоног диверзитета у процедурама процене утицаја на животну средину (7.4.4.4);

(5) успостављање система праћења и информисања о пределима (7.4.4.5).

5) Рестаурација деградираних делова предела:

(1) на основу карактеризације предела и дефинисања типова предела развити национални план за обнављање деградираних делова предела (7.4.5.1);

(2) примена одговарајућих мера у циљу обнављања деградираних делова предела, укључујући и мере везане за унапређење свести становништва о значају заштите и одрживог управљања пределима и унапређење културе живљења (7.4.5.2).

6) Јачање институционалних капацитета за очување предеоног диверзитета:

(1) успоставити институционални механизам за хоризонталну и вертикалну координацију између различитих заинтересованих страна у контексту одрживог развоја предеоних аспеката (7.4.6.1);

(2) ширење капацитета институција надлежних у оквиру своје делатности за питање предела (заводи за заштиту споменика културе, институције које се на нивоу државне и локалне самоуправе баве просторним и урбанистичким планирањем, као и друге националне институције које у оквиру своје делатности на различите начине имају утицаја на предео) у циљу јачања улоге у координацији и надзору процеса очувања предеоног диверзитета и ефикаснијег спровођења поступка карактеризације и управљања пределима (7.4.6.2);

(3) израда програма за развој капацитета у области очувања предеоног диверзитета усмерених на општине/локалне самоуправе (7.4.6.3);

(4) успоставити систем перманентне едукације у релевантним институцијама у области вредновања предела и рада на заштити и управљању пределима (7.4.6.4);

(5) обезбедити одрживе изворе и механизме финансирања за процес заштите и управљања пределима (7.4.6.5).

7) Промовисање подршке едукацији и унапређењу свести јавности у погледу значаја очувања предела у контексту одрживог развоја:

(1) прилагођавање образовног система у складу са стратешким усмерењем за очување предеоног диверзитета, и успостављање школског и универзитетског образовног програма који, у оквиру различитих дисциплина, обухвата питања која се баве пределом и његовом заштитом, управљањем и планирањем (7.4.7.1);

(2) израда програма едукације јавности, са приоритетом на корисницима земљишта, у циљу промовисања очувања предела и њиховог значаја у контексту одрживог развоја (7.4.7.2);

(3) промовисање мултидисциплинарне обуке особља локалних, регионалних и државних органа власти и других релевантних тела из јавног и приватног сектора у вези са проблемима везаним за заштиту и управљање пределима (7.4.7.3).

7.3. ОСТВАРИВАЊЕ ОДРЖИВОГ КОРИШЋЕЊА ЗАШТИЋЕНИХ ПОДРУЧЈА, БИОДИВЕРЗИТЕТА, ГЕОДИВЕРЗИТЕТА И ПРЕДЕОНОГ ДИВЕРЗИТЕТА

У области заштите и коришћења биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета, приоритет ће представљати повећање територије под заштићеним подручјима, успостављање националне еколошке мреже и припрема за усвајање програма заштите НАТУРА 2000.

7.3.1. Индикатори за праћење остваривања одрживог коришћења заштићених подручја, биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета

У оквиру процеса реализације свих предвиђених циљева за одрживо коришћење заштићених подручја, биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета неопходно је успоставити ефикасан механизам евалуације напретка у имплементацији Националне стратегије, који ће обезбедити да информације о трендовима у процесу имплементације буду доступне свим релевантним институцијама и јавности. У том циљу, биће неопходно успоставити систем мониторинга ефикасности имплементације Националне стратегије путем дефинисања егзактног система индикатора. Избор индикатора који ће бити укључени у процес праћења одрживости коришћења заштићених подручја, биолошког, геолошког и предеоног диверзитета треба да буде заснован на њиховом потенцијалу да пруже јасан увид у остварени напредак ка одрживом коришћењу ресурса, да послуже као основа за утврђивање приоритета у планираним активностима, мерама и развоју секторских планова, као и да идентификују кључне угрожавајуће факторе процеса одрживог коришћења ресурса. Систем индикатора треба применити како за праћење имплементације Националне стратегије, тако и за све инструменте њене реализације, као што су акциони планови, програми и основе.

Избор индикатора за праћење реализације циљева Националне стратегије треба да буде заснован на постојећим системима индикатора развијеним од стране Европске уније, као и на индикаторима успостављеним у оквиру имплементације међународних докумената који су ратификовани од стране Републике Србије. Као четири кључна система индикатора у области биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета могу се издвојити Централни сет индикатора за животну средину Европске агенције за животну средину, систем индикатора SEBI 2010, систем индикатора за праћење имплементације Конвенције о биодиверзитету и сет метода за процену ефикасности управљања заштићеним подручјима.

Основни систем индикатора Европске уније у области заштите животне средине представља Централни сет индикатора за животну средину (ЕЕА Core Set of Environmental Indicators – CSI, Kristensen, P. (2003). EEA core set of indicators. Technical Report, European Environment Agency). Овај систем индикатора је успостављен од стране Европске агенције за животну средину, у циљу обезбеђивања ефикасне базе за евалуацију и извештавање о стању и трендовима у области заштите животне средине. Индикатори су развијени у складу са DPSIR моделом (Driving forces, Pressures, State, Impact, Responses – покретачки фактори, притисци, стање, утицаји и реакције), где индикатори унутар модела указују на узрочно последичне везе. Сет индикатора у оквиру категорије покретачки фактори обухвата антропогене активности које имају утицај на животну средину, индикатори категорије притисак указују на последице активности, а индикатори стања указују на постојеће стање ресурса. Индикатори у оквиру категорије утицај указују на негативне последице притиска на ресурс, док индикатори категорије реакције описују мере, инвестиције и друге активности у циљу унапређења стања ресурса. Овим системом индикатора обухваћене су следеће области: загађење ваздуха, климатске промене, вода, отпад, биодиверзитет, терестрични екосистеми, саобраћај, енергетика, пољопривреда, туризам и рибарство. Предлог листе индикатора у оквиру CSI који би чинили систем индикатора за праћење имплементације Националне стратегије дат је на Листи 7.1.

Листа 7.1 – Предлог листе одабраних индикатора за праћење реализације циљева Националне стратегије у области биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета

Централни сет индикатора за животну средину (EEA Core Set of Environmental Indicators – CSI )

1) Диверзитет станишта (BDIV1):

(1) стање 10 главних EUNIS типова станишта у оквиру сваког биогеографског региона и на целој територији земље (BDIV1а);

(2) промене 10 главних EUNIS типова станишта у оквиру сваког биогеографског региона и на целој територији земље (укључујући агроекосистеме) (BDIV1b);

(3) проценат и трендови природних екосистема у оквиру сваког биогеографског региона и на целој територији земље (BDIV1c);

(4) ниво очуваности природних типова шума (BDIV1d).

2) Диверзитет врста (BDIV2):

(1) диверзитет врста у односу на укупну територију државе (BDIV2а);

(2) диверзитет врста у односу на површину сваког биогеографског региона (BDIV2b);

(3) диверзитет врста у односу на сваки од 10 главних EUNIS типова станишта (BDIV2c);

(4) број врста дрвећа које учествују у саставу шума (BDIV2d);

(5) промене у саставу врста у влажним стаништима (BDIV2е);

(6) број ендемичних врста у односу на површину сваког биогеографског региона (BDIV2f);

(7) трендови у оквиру појединих група организама (Carnivora, птице грабљивице, гуске, врсте од економског значаја, итд.) (BDIV2g);

(8) трендови у оквиру репрезантивних врста које су везане за различите екосистеме (укључујући агроекосистеме) (BDIV2h).

3) Угрожене врсте (BDIV3):

(1) број угрожених таксона који насељавају одређени географски ниво (BDIV3а);

(2) број присутних глобално угрожених врста које су ендемичне за Европу (BDIV3b);

(3) проценат глобално угрожених врста присутних у оквиру сваког биогеографског региона (BDIV3c);

(4) проценат врста угрожених на нивоу Европе у оквиру сваког биогеографског региона (BDIV3d);

(5) угрожене шумске врсте (BDIV3е).

4) Генетички диверзитет (BDIV4):

(1) стање шумских генетичких ресурса (BDIV4а);

(2) присуство дивљих сродника гајених врста биљака (BDIV4b);

(3) генетички диверзитет гајених врста и сорти биљака и животиња (BDIV4c);

(4) површина земље на којој се узгајају генетички модификоване врсте гајених биљака (AGRI12).

5) Фактори угрожавања екосистема (BDIV5/WHS14):

(1) фактори угрожавања на подручју и у непосредној околини влажних станишта (BDIV 5а);

(2) биолошки ефекти штетних супстанци на организме
(WHS 14).

6) Промене на нивоу предела (BDIV6/TELC/TEU/WMF/TES/AGRI):

(1) просторни трендови покривености шумским састојинама на нивоу предела (BDIV 6а);

(2) диверзитет линеарних карактеристика и диверзитета усева на пољопривредном земљишту (BDIVbb);

(3) промене у територији под пољопривредним површинама (TELC4);

(4) диверзитет предела (TELC5);

(5) тренд у ширењу урбаних подручја (TEU1);

(6) одступност становништву оближњих јавних отворених површина (TEU3);

(7) површина земље под депонијама (WMF17);

(8) ерозија земљишта (TES1a);

(9) површина земље под органском пољопривредом (AGRI6).

7) Интродуковане и инвазивне врсте (BDIV7):

(1) проценат интродукованих врста које су постале инвазивне у оквиру сваког биогеографског региона (BDIV7a);

(2) ширење одабраних инвазивних врста током времена (BDIV7b);

(3) интродуковане врсте дрвећа (BDIV7c);

(4) интродуковане врсте у слатководним екосистемима (BDIV7d).

8) Заштита угрожених врста (BDIV8):

(1) удео врста које су предвиђене за заштиту/заштићене неким од инструмената Европске уније (у складу са директивама Европске уније и Бернском Конвенцијом) у оквиру глобално угрожених врста (модификовани BDIV8а);

(2) удео врста које су предвиђене за заштиту/заштићене инструментима Европске уније у оквиру свих регистрованих врста на подручју земље (модификовани BDIV8b);

(3) удео врста које су предвиђене за заштиту/заштићене инструментима Европске уније у оквиру врста које су присутне само у Европи (модификовани BDIV8c);

(4) напредак у имплементацији акционих планова за глобално угрожене врсте (BDIV8d);

(5) средства инвестирана у оквиру LIFE Nature пројеката на активности везане за заштиту врста и станишта (BDIV8е).

9) Обнављање станишта (BDIV9):

(1) укупна површина влажних станишта (као и других типова екосистема) која су обновљена у оквиру сваког биогеографског региона и на целој територији земље (BDIV9а).

10) Заштићена подручја (BDIV10):

(1) укупна површина заштићених подручја у земљи која су проглашена на основу међународних уговора и иницијатива (BDIV10а);

(2) укупна површина заштићених подручја у земљи која су предвиђена за заштиту на основу ЕУ директива (модификовани BDIV10b);

(3) удео подручја која су већ заштићена националном легислативом у оквиру свих подручја која су предвиђена за заштиту на основу ЕУ директива (модификовани BDIV10c);

(4) укупна површина заштићених подручја која су проглашена на основу националне легислативе (BDIV10d).

11) Диверзитет врста у заштићеним подручјима (BDIV11):

(1) дистрибуција орнитофауне у оквиру заштићених подручја и покривеност подручјима предвиђеним за заштиту као Специјално заштићена подручја (Special Protection Areas – SPAs) (BDIV11а);

(2) ареал врста од европског значаја или угрожених врста које су присутне у заштићеним подручјима (BDIV11b);

(3) трендови у популацијама одабраних врста унутар и ван заштићених подручја (BDIV 11c).

12) Диверзитет станишта у заштићеним подручјима (BDIV12):

(1) проценат површине одређених типова станишта која се налазе на територији заштићених подручја (модификовани BDIV12а);

(2) промене у површини одређених типова станишта на територији заштићених подручја (модификовани BDIV12b);

(3) територија станишта од европског значаја која је захваћена заштићеним подручјима (BDIV12c).

13) Деловање човека у заштићеним подручјима (BDIV13/TELC13):

(1) проценат основних типова активности који је регистрован на територији заштићеног подручја (модификовани BDIV13а);

(2) удео пољопривредних површина у укупној територији заштићених подручја (BDIV 13b);

(3) промене у земљишном покривачу у непосредној околини заштићеног подручја (TELC13).

14) Биолошки квалитет акватичних станишта (WEC4/WEC5):

(1) фитопланктон и фитобентос (WEC4a/WEC5a);

(2) бентосни бескичмењаци (WEC4b/WEC5b);

(3) макрофите (WEC4c/WEC5c);

(4) рибе (WEC4d/WEC5d);

(5) класификација еколошког статуса река и језера (WEC4e/WEC5e).

15) Утицај шумарства на биодиверзитет (BDIV14):

(1) присуство мртвих стабала унутар подручја под шумама (BDIV14).

16) Утицај саобраћаја на биодиверзитет (BDIV15/TELC):

(1) број јединки у оквиру основних група животиња које су убијене на саобраћајницама, у односу на јединицу дужине путева по години (BDIV15a);

(2) број стаза за прелазак животиња преко саобраћајница у односу на јединицу дужине укупне инфраструктуре (BDIV15b);

(3) финансијске инвестиције у изградњу и одржавање стаза за прелазак животиња преко саобраћајница (BDIV15c);

(4) близина саобраћајне инфраструктуре заштићеним подручјима (TELC1a);

(5) ниво фрагментације екосистема и станишта саобраћајном инфраструктуром (TELC2);

(6) површина земље под саобраћајном инфраструктуром (TELC3a).

17) Утицај рибарства на биодиверзитет (FISH/WEC):

(1) утицај рибарства на станишта и екосистеме (FISH4a);

(2) ниво акциденталног хватања других организама (птице, сисари и сл.) у рибарству (FISH2f);

(3) утицај аквакултуре (WEC07).

18) Утицај климатских промена на екосистеме и биодиверзитет (ЦЦ9):

(1) дужина вегетацијске сезоне (CC9a);

(2) фенологија биљака (CC9b);

(3) феонологија животиња (нпр. птица) (CC9c);

(4) реакције на нивоу врста (популација, путеви миграција, географско распрострањење) (CC9d);

(5) реакције на нивоу екосистема (састав, функције) (CC9e);

(6) дистрибуција планктона (CC9f ).

Систем индикатора SEBI 2010 (Streamlining European 2010 Biodiversity Indicators) Европске агенције за животну средину:

1) бројност и дистрибуција одабраних врста (SEBI 001);

2) промена статуса (на основу категорија Црвене листе) угрожених и/или заштићених врста (SEBI 002);

3) статус заштите врста од европског значаја (SEBI 003);

4) трендови у заступљености одабраних биома, екосистема и станишта (SEBI 004);

5) статус заштите станишта од европског значаја (SEBI 005);

6) трендови у погледу генетичког диверзитета гајених врста животиња и биљака, као и врста риба и дрвећа од примарног социоекономског значаја (SEBI 006);

7) површина територије државе под заштићеним подручјима установљеним на основу националне легислативе (SEBI 007);

8) површина територије државе предвиђена за заштиту на основу европских директива о стаништима и птицама (Натура 2000 подручја) (модификовани SEBI 008);

9) суфицит депозиције азота из атмосфере (SEBI 009);

10) трендови инвазивних алохтоних врста (SEBI 010);

11) присуство врста осетљивих на промене температуре, у контексту утицаја климатских промена на биодиверзитет (SEBI 011);

12) повезаност/фрагментисаност природних и полуприродних станишта и предела (SEBI 013);

13) фрагментисаност речних система (SEBI 014);

14) количина нутријената у акватичним екосистема (SEBI 016);

15) проценат површине шумских екосистема под одрживом експлоатацијом, однос прираста и сече у шумарству (SEBI 017);

16) количина мртвих стабала очуваних у шумским екосистемима (изражена у тонама или кубним метрима по хектару), проценат површине шумских екосистема са очуваним мртвим стаблима (SEBI 018);

17) баланс азота пореклом из пољопривреде (изражен у килограмима по хектару пољопривредног земљишта) (SEBI 019);

18) површина пољопривредног земљишта на коме су методе култивације усклађене са принципима очувања биодиверзитета (SEBI 020);

19) стање популација економски значајних врста риба (SEBI 021);

20) квалитет отпадних вода пореклом из аквакултуре (SEBI 022);

21) еколошки отисак (ecological footprint) и биокапацитет Републике Србије (изражени у глобалним хектарима по становнику) (SEBI 023);

22) број пријава за патенте заснованих на генетичким ресурсима (SEBI 024);

23) износ остварених државних инвестиција у мере, пројекте и активности управљања биодиверзитетом (изражен преко укупног износа и преко удела у укупном националном буџету) (SEBI 025);

24) стање свести јавности по питању биодиверзитета и његовог значаја (изражен преко процента становништва који је упознат са концептом биодиверзитета, основним факторима угрожавања и значајем) (SEBI 026);

25) стање свести јавности по питању предеоног диверзитета и његовог значаја (изражен преко процента становништва који је упознат са концептом предела, основним факторима угрожавања и значајем) (модификовани SEBI 026).

Систем индикатора за биодиверзитет (2010. Biodiversity Indicators) Конвенције о биодиверзитету:

1) стање и трендови компоненти биодиверзитета:

(1) површина укупне територије под шумама и површина под појединим типовима шума;

(2) „Living Planet” индекс (LPI), примењен на нивоу Републике Србије и у оквиру сваког биогеографског региона;

(3) „Global Wild Bird” индекс (WBI), примењен на нивоу Републике Србије и у оквиру сваког биогеографског региона;

(4) површина територије државе под заштићеним подручјима;

(5) покривеност националног биодиверзитета заштићеним подручјима (удео националног биодиверзитета и центара биодиверзитета који се налази на подручјима стављеним под заштиту);

(6) ефикасност управљања биодиверзитетом (композитни индикатор који врши процену ефикасности различитих аспеката управљања биодиверзитетом методом скоровања);

(7) индекс промене у статусу угрожених врста (у односу на IUCN категорије угрожености), примењен на нивоу Републике Србије и у оквиру сваког биогеографског региона;

(8) индекс трендова у уделу укупног националног биодиверзитета и геодиверзитета који је очуван у ex situ колекцијама;

(9) стање генетичког диверзитета домаћих животиња.

2) одрживо коришћење:

(1) површина шума за које је добијен сертификат одрживог управљања;

(2) површина шума које се налазе у различитим стадијумима деградације;

(3) површина пољопривредних екосистема којима се одрживо управља;

(4) удео економски значајних врста риба са вијабилним популацијама, односно којима се одрживо газдује;

(5) промене у статусу угрожених врста (у односу на IUCN категорије угрожености) које се налазе под режимом контроле међународног промета (CITES);

(6) „Wild Commodities” индекс, примењен на нивоу Републике Србије и у оквиру сваког биогеографског региона;

(7) еколошки отисак (ecological footprint), примењен на нивоу Републике Србије и у оквиру сваког биогеографског региона.

3) фактори угрожавања биодиверзитета:

(1) депозиција азота из атмосфере;

(2) трендови инвазивних алохтоних врста.

4) интегритет екосистема и екосистемске услуге:

(1) трофички интегритет појединих екосистема;

(2) индекс квалитета воде за биодиверзитет (Water Quality Index for Biodiversity – WQIB);

(3) учесталост колапса екосистема изазваних деловањем човека (колапс популација економских значајних врста риба, тотална ерозија и/или деградација земљишта, акциденти и др.);

(4) ниво фрагментисаности шумских екосистема;

(5) ниво фрагментисаности речних екосистема и регулације речног тока;

(6) здравље и благостање локалних заједница које су директно зависне од појединих екосистемских услуга;

(7) удео и квалитет прехрамбених производа који потичу из експлоатације биодиверзитета;

(8) број и удео врста које се користе за производњу хране и медицинских производа.

5) стање традиционалног знања, иновација и пракси:

(1) стање и трендови бављења традиционалним делатностима и занатима.

6) стање приступа и расподеле добити од коришћења биодиверзитета:

(1) стање приступа и расподеле добити од коришћења биодиверзитета (индикатор у процесу развоја).

Методе за процену ефикасности управљања заштићеним подручјима (Светска база података о заштићеним подручјима – World Database on Protected Areas):

1) Rapid Assessment and Prioritisation of Protected Area Management (WWF);

2) Management Effectiveness Tracking Tool (World Bank/WWF Alliance);

3) Enhancing our Heritage (UNESCO / IUCN / UNF);

4) Conservation Action Planning (The Nature Conservancy – TNC).

Предлог листе индикатора за праћење реализације циљева Националне стратегије у области геодиверзитета:

1) укупна површина подручја значајних за заштиту објеката геодиверзитета у земљи која су стављена под заштиту на основу међународних уговора и иницијатива (Европска мрежа геопаркова, UNESCO Глобална мрежа геопаркова);

2) укупна површина подручја значајних за заштиту објеката геодиверзитета у земљи која су предвиђена за заштиту на основу ProGEO препорука или EU директива;

3) укупна површина подручја значајних за заштиту геонаслеђа која су стављена под заштиту на основу националне легислативе;

4) проценат површине идентификованих подручја од значаја за заштиту геонаслеђа који се налазе на територији заштићених подручја;

5) промене у површини идентификованих подручја од значаја за заштиту геонаслеђа на територији заштићених подручја;

6) удео подручја значајних за заштиту геодиверзитета и геонаслеђа која се налазе у задовољавајућем стању очуваности;

7) удео јединствених елемената националног геодиверзитета који је очуван у ex situ колекцијама;

8) стање свести јавности по питању геодиверзитета и његовог значаја (изражен преко процента становништва који је упознат са концептом геодиверзитета и геонаслеђа, основним факторима угрожавања и значајем);

9) степен примене Кодекса управљања објектима геонаслеђа и правила понашања посетилаца у заштићеним добрима;

10) проценат површине под експлоатацијом минералних сировина, унутар или у граничном појасу, у односу на заштићену површину геодиверзитета;

11) распрострањеност минералне сировине у експлоатацији унутар заштићеног добра;

12) степен откривености фосилоносних профила унутар заштићених добара, а посебно објеката геонаслеђа;

13) заштићеност и контрола улаза у спелеолошким објектима.

Напомена: у листама CSI и SEBI 2010 индикатора, класификациони кодови сваког индикатора се налазе у заградама; у листи Метода за процену ефикасности управљања заштићеним подручјима, у заградама се налазе називи институција које су аутори дате методе.

У циљу остваривања једног од Миленијумских циљева, заустављања губитка биодиверзитета до 2010. године, Европска агенција за животну средину је 2005. године успоставила систем индикатора SEBI 2010 (Streamlining European 2010 Biodiversity Indicators, EEA (2007), Halting the loss of biodiversity by 2010: proposal for a first set of indicators to monitor progress in Europe. EEA Technical report 11/2007). Иако је овај сет од 26 индикатора првенствено усмерен на праћење стања биодиверзитета у Европи, погодан је за коришћење и као комплементарни систем индикатора у другим секторима, као што су пољопривреда, шумарство и др. Листа SEBI 2010 индикатора дата је у Листи 7.1.

На осмој Конференцији држава чланица Конвенције о биодиверзитету 2006. године, успостављен је систем индикатора за биодиверзитет (2010. Biodiversity Indicators) у циљу праћења имплементације ове Конвенције и напретка у остваривању циља да се заустави губитак биодиверзитета до 2010. године (2010 Biodiverity Indicators Partnership available at www.twentyten.net). Ова група се састоји од 30 индикатора, који покривају седам тематских области: стање и трендови компоненти биодиверзитета, одрживо коришћење, претње биодиверзитету, интегритет екосистема и екосистемске услуге, стање традиционалног знања, иновација и пракси, стање приступа и расподеле добити и стање трансфера финансијских ресурса. Предложени индикатори Конвенције о биодиверзитету дати су у Листи 7.1.

Током последњих година, у свету је развијен значајан број метода за процену ефикасности управљања заштићеним подручјима. Мада се методе које припадају овој групи међусобно разликују по самом процесу анализе, заједничко им је да примењују приступ збирне анализе већег броја фактора који указују на ефикасност процеса управљања заштићеним подручјем. Предлози метода за процену ефикасности управљања заштићеним подручјима су до сада развијени од стране различитих организација, као што су, између осталих, Светски фонд за заштиту природе, Светска банка и националне институције појединих земаља. Најопсежнија интегрална база података за ову групу метода развијена је у оквиру Светске базе података о заштићеним подручјима (World Database on Protected Areas – WDPA), која представља заједнички пројекат Програма за животну средину Уједињених нација (UNEP) и Међународне уније за заштиту природе (IUCN). Предлог метода за процену ефикасности управљања заштићеним подручјима које би биле укључене у систем индикатора за праћење имплементације Националне стратегије дат је у Листи 7.1.
Мада наведени системи индикатора детаљно покривају област заштите и управљања биодиверзитом и предеоним диверзитетом, питање праћења управљања геодиверзитетом у њима није обрађено на адекватан начин. У том циљу, у Листи 7.1. је дат и предлог листе потенцијалних индикатора за праћење ефикасности управљања геодиверзитетом.

8. РИБЉИ РЕСУРСИ – ОКВИР ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ

8.1. РИБОЛОВНЕ ВОДЕ И РИБЉЕ ВРСТЕ: ПОСТОЈЕЋИ СТРАТЕШКИ И РЕГУЛАТОРНИ ОКВИР

Стратешко опредељење заштите и одрживог коришћења рибљег фонда је обезбедити одрживост коришћења рибљих ресурса кроз рекреативни и привредни риболов у складу са природном продукцијом фондова врста риба које су предмет риболова, уз истовремено очување укупне биолошке разноврсности и екосистемске целовитости рибљег насеља и других компоненти екосистема копнених вода. Стратешко опредељење аквакултуре је пропагација генетички и екосистемски погодног аутохтоног материјала за порибљавање риболовно експлоатисаних екосистема копнених вода и насађивање аквакултурних објеката, као и продукција нутритивно и санитарно одговарајућег конзумног материјала рибљих врста и других акватичних, аутохтоних врста екосистема копнених вода значајних као извора протеинске компоненте исхране становништва, уз обезбеђење максималног очувања укупног екосистемског интегритета и статуса копнених вода на које се аквакултурни објекти током своје производне делатности ослањају.

Са легислативне стране, област одрживог коришћења рибљег фонда покривена је Законом о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда („Службени гласник РС”, број 36/09) и његовим подзаконским актима: Наредбом о мерама заштите рибљег фонда („Службени гласник РС”, број 84/09), Правилником о начину вођења евиденције о улову рибе, као и о изгледу и садржини јединственог обрасца евиденције улова од стране рекреативног риболовца („Службени гласник РС”, број 104/09); Правилником о условима, програму и начину полагања стручног испита за рибочувара и стручног испита за рибара („Службени гласник РС”, број 7/10); Правилником о условима и поступку издавања и одузимања лиценце за рибочувара и начину вођења регистра издатих лиценци за рибочувара („Службени гласник РС”, број 7/10); Правилником о категоризацији риболовних вода („Службени гласник РС”, број 10/12); Правилником о начину, алатима и средствима којима се обавља привредни риболов, као и о начину, алатима, опреми и средствима којима се обавља рекреативни риболов („Службени гласник РС”, број 73/10); Правилником о начину обележавања граница рибарског подручја фонда („Службени гласник РС”, број 36/09); Правилником о одређивању и висини накнаде штете нанете рибљем фонду („Службени гласник РС”, број 84/09); Правилником о садржини обрасца дозволе за рекреативни риболов („Службени гласник РС”, број 73/10); Правилником о садржини обрасца годишње дозволе за привредни риболов („Службени гласник РС”, број 82/09); Правилником о висини трошкова за издавање годишње дозволе за рекреативни риболов („Службени гласник РС”, број 73/10); Правилником о условима и начину организовања рибочуварске службе, обрасцу рибочуварске легитимације и изгледу рибочуварске значке („Службени гласник РС”, број 7/10); Решењем о допуни решења о одређивању рибарских подручја („Службени гласник РС”, број 49/10), а према основима утврђеним законом донети су и: Правилник о форми, садржају и обиму финалног извештаја о коришћењу рибарског подручја („Службени гласник РС”, број 70/10) и Правилник о програму мониторинга ради праћења стања рибљег фонда у риболовним водама („Службени гласник РС”, број 71/10). Област гајења риба у аквакултурним објектима уређена је Законом о сточарству („Службени гласник РС”, број 41/09) и подзаконским актима. Закон о сточарству утврђује циљеве, субјекте и њихове организационе облике; одгајивачке циљеве и спровођење одгајивачких програма, контролу продуктивности, очување особина и гајење у аквакултури, као и услове за обављање производње рибе, оплођене икре и рибље млађи и права и дужности пољопривредног инспектора за аквакултуру. Подзаконски акти Закона о сточарству су: Правилник о садржини и форми захтева за упис у регистар организација узгајивача и организација са посебним овлашћењима, и садржај и начин вођења регистра („Службени гласник РС”, број 67/09), Правилник о условима у погледу објеката и опреме који морају бити испуњени од стране организације узгоја и организација са посебним овлашћењима, као и о условима у погледу стручног особља које мора да испуњава организација са посебним овлашћењима („Службени гласник РС”, број 103/09), Правилник о техничким условима које мора да испуњава рибњак („Службени гласник РС”, број 27/81) и Уредба о утврђивању дугорочног програма мера за спровођење одгајивачког програма у Републици Србији за период 2010–2014. године („Службени гласник РС”, број 25/10).

Спровођење Закона о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда и надзор над том делатношћу врши инспекција заштите животне средине министарства које је надлежно за вршење послова коришћења рибе као природног ресурса. Законом је уређено да инспектор који врши послове надзора мора имати седми степен стручне спреме, одговарајуће радно искуство и положен државни испит, а његова законом одређена права, дужности и овлашћења чине оквир који обезбеђује спровођење Закона о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда. Инспекцијска служба сада броји 12 инспектора, од чега три у Аутономној покрајини Војводини.

Ред на риболовним водама контролише рибочуварска служба, чија је организација обавеза корисника рибарског подручја. Законом је одређено да рибочуварска служба треба да буде састављена од рибочувара стручно оспособљених и лиценцираних сагласно Правилнику о условима, програму и начинима полагања стручног испита за рибочувара и стручног испита за рибара и Правилнику о условима и поступку издавања и одузимања лиценце за рибочувара и начину вођења регистра издатих лиценци за рибочувара и да буде технички опремљена у складу са Правилником о условима и начину организовања рибочуварске службе, обрасцу рибочуварске легитимације и изгледу рибочуварске значке. Поред лиценцираних професионалних рибочувара у радном односу, корисник рибарског подручја може да ангажује и рибочуваре – волонтере који представљају пратњу рибочувару. Према подацима Агенције за заштиту животне средине, 2006. године било је 268 рибочувара у радном односу и 86 рибочувара – волонтера, а 2009. године 253 рибочувара у радном односу и 38 рибочувара – волонтера.

Податке о коришћењу рибљег фонда до којих долазе током управљања рибарским подручјем и који се односе на број издатих дозвола за привредни и/или рекреативни риболов, евиденцију улова и друге показатеље рада, корисници рибарских подручја достављају Агенцији за заштиту животне средине која по овлашћењима из Закона о заштити животне средине успоставља и води информациони систем заштите животне средине. За послове заштите и одрживог коришћења рибљег фонда надлежно је Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, а на територији АП Војводине Покрајински секретаријат за урбанизам, градитељство и заштиту животне средине. Послови аквакултуре налазе се у надлежности Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, а на територији АП Војводине Покрајинског секретаријата за пољопривреду, шумарство и водопривреду.

Службе које контролишу здравствено стање животиња, ветеринарске лекове, храну за рибе и квалитет пољопривредних производа су у надлежством Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде. Такође, раздео преко кога се финансира заштита и одрживо коришћење рибљег фонда и средства остварена од накнаде за коришћење рибарских подручја приход су буџета Републике Србије, а користе се преко Фонда за заштиту животне средине и Покрајинског буџетског фонда за заштиту животне средине наменски за послове заштите и одрживог коришћења рибљег фонда. Подстицајна средства за генетичке ресурсе у аквакултури у надлежности су Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде.

Основне мере политике заштите и одрживог коришћења рибљег фонда су:

1) успостављање и изградња целовитог административног оквира и одговарајућег институционалног капацитета који би обухватао надлежни административни орган и органе управљања фондовима врста риба које су предмет риболова (и других акватичних организама према дефиницији из Закона), укључујући и административни орган за послове аквакултуре у делу надлежности која се односи на послове порибљавања риболовних вода;

2) стално побољшање и осавремењавање легислативе којом се уређује обављање послова из области заштите и одрживог коришћења рибљег фонда, аквакултуре и заштите укупне животне средине са екосистемског и технолошког становишта услед обављања тих послова;

3) стално побољшање у имплементацији легислативе деловањем административног управљања и надзора рада управљача и носиоца делатности у областима заштите и одрживог коришћења рибљег фонда и аквакултуре, као и других области које користе заједничке водне ресурсе ради обезбеђења одрживости ових делатности кроз очување доброг стања водних ресурса у скалду са Оквирном директивом о водама ЕУ.

8.2. УОЧЕНИ ПРОБЛЕМИ

Детерминација специфичних проблема представља полазну основу за одређивање општег и специфичних циљева, као и за дефинисање активности чијом би се реализацијом постигло жељено стање. Препознати су следећи специфични проблеми:

1) непостојање критеријума, норми и стандарда рада административних органа у погледу бројности и опремљености довољне да се одговори задацима утврђеним легислативом која уређује послове у области одрживог коришћења и заштите риболовних ресурса;

2) неспровођење постојеће легислативе у погледу методологије израде и садржаја Привремених и средњорочних Програма коришћења рибарских подручја, што онемогућава мериторну процену стања фонда врста риба које су предмет риболова;

3) подаци о коришћењу рибарског подручја у погледу дозвољеног годишњег излова по врстама риба (укупној дозвољеној жетви) нису корелисани са подацима о потенцијалној годишњој продукцији и стању рибљег ресурса на том подручју и не омогућавају адаптивно управљање рибарским подручјем кроз екосистемски приступ у пуном обиму, већ се покушава да се прописивањем порибљавања малим бројем доступних врста из аквакултуре формално и номинално задовољи обавезност одрживости коришћења, уз допуштање највеће могуће жетве, уместо да се смањењем стопе експлоатације (жетве) ресурс кроз дужи период времена доведе до бољег стања у односу на његов потенцијал;

4) велики тренд пада природне продукције и улова миграторних јесетарских врста риба услед узрока до којих је довело искључиво човеково деловање (прекиди миграторних путева, уништавање природних плодишта и прелов);

5) преоријентација риболовног притиска са непредаторских на предаторске врсте риба;

6) недовољно редовно и ажурно вођење евиденције улова у привредном и рекреативном риболову, услед чега су рибарствене статистике којима се тренутно располаже непрецизне и непоуздане;

7) постојање недовољне или потпуно одсуство усклађености риболовних режима у пограничним рекама које су риболовне воде у погледу координације риболовног притиска (директно, преко броја привредних рибара и рекреативних риболоваца и индирекно, преко различитих цена дозвола или мера упутство управљања, нарочито заштитних) и контроле квалитета вода и других људским активностима изазваних промена које могу да утичу на стање екосистема и у оквиру тога, фондова појединих рибљих врста;

8) застарелост међудржавних уговора који су постојали и несагласност садашњем стању и перспективама развоја рибарства отворених вода, као и одсуство таквих уговора са државама које су у међувремену основане;

9) нејасноћа законског оквира и недостаци у обављању послова контроле уноса алохтоних и потенцијално инвазивних врста риба и других акватичних организама путем аквакултуре и некоректних порибљавања, као и путем других вектора (речни транспорт) који воде нарушавању самосвојности, екосистемске целовитости и биолошке разноврсности рибљег фонда копнених вода;

10) неодговарајући и сиромашан асортиман материјала за порибљавање у погледу генетичке и специјске структуре;

11) висок интензитет риболовног притиска у близини урбаних центара и недовољно коришћење ресурса у областима даље од великих центара;

12) постојање високог интензитета криволова;

13) неодговарајући и неблаговремен рад судских органа у погледу решавања прекршајних и кривичних пријава и тешкоће у одређивању висине и наплате причињене штете по рибљи фонд на основу Правилника о начину одређивања и висини накнаде штете нанете рибљем фонду;

14) постојање конфликта интереса рибарственог коришћења са носиоцима других видова коришћења водних ресурса везаних за вишенаменско коришћење водених ресурса који се испољавају у виду сукоба заинтересованих страна и недовољне међуресорске сарадње и координације органа корисничког и административног управљања и административног надзора;

15) низак степен знања о биологији/екологији риба међу рекреативним риболовцима и у незадовољавајућој мери развијена свест о потреби поштовања елементарних еколошких принципа;

16) унос, аклиматизација и натурализација алохтоних врста риба и других акватичних организама и испољавање њихове инвазивности кроз негативне биотичке, социо-економске, амбијенталне и друге ефекте у реципијентним екосистемима.

8.3. ЦИЉЕВИ ПОЛИТИКЕ И МЕРЕ КОЈЕ ТРЕБА ПРЕДУЗЕТИ

Општи циљ је развој одрживог коришћења рибљих ресурса у риболовним водама Републике Србије, уз пуно поштовање еколошких и социо-економских принципа.

Коришћење рибљих ресурса треба да се одвија стопом и режимом који ће осигурати одржавање екосистемске стабилности риболовних вода и високе густине коришћених популација ради одржања такве продукције и приноса (жетве) која ће обезбедити екосистемску стабилност током дугог временског периода. На тај начин ће се сачувати улога и функција фондова риболовно значајних врста риба у екосистему и одржати његов укупни потенцијал да испуни потребе садашњих и будућих генерација. Очекује се да ће тренд коришћења риболовних ресурса у Републици Србији бити даље повећање рекреативног риболова и одржавање привредног риболова у екосистемски и социо-економски могућој мери.

Специфични циљеви, са неопходним мерама, за постизање општег циља су:

1) пројектовање интензитета и начина коришћења рибљег фонда као природног богатства сагласно принципу одрживости и очувања његове изворне биолошке разноврсности:

(1) безрезервно спровести евалуацију програма управљања рибарским подручјима ради довођења у стање прописано важећом легислативом области заштите и одрживог коришћења рибљег фонда, ради обезбеђења праћења стања фонда риболовно атрактивних (циљних), а посебно угрожених врста риба;

(2) извршити валоризацију и категоризацију риболовних вода Републике Србије са рибарственог и конзервационог становишта;

(3) проценити одрживост рибарственог коришћења на рибарском подручју кроз однос оствареног годишњег излова појединих врста и еколошких категорија риба на рибарском подручју у односу на апсолутну жетву утврђену за те врсте риба на рибарском подручју;

(4) одредити индикаторе успешности управљања рибарским подручјем и њихов утицај на даљу могућност обављања управљачке делатности на рибарском подручју;

(5) сузбити криволов до границе испод 10% укупног риболовног обима;

(6) усагласити законску регулативу из сектора рибарства са регулативом која се односи на заштиту животне средине и заштиту природе;

(7) спроводити програме порибљавања у складу са екосистемским приступом, на основу резултата мониторинга и уз пуну контролу инспекцијских служби;

(8) успоставити сарадњу свих заинтересованих страна (заштите природе, хидрограђевински сектор, електроенергетски сектор, шумарство и пољопривреда) у условима вишенаменског коришћења водених ресурса, како би се прекинуло са садашњом праксом изолованог управљања са негативним утицајима по рибље ресурсе;

(9) разрадити протоколе за процену ризика од уноса потенцијално инвазивних врста риба и других акватичних организама;

(10) доследно применити начела „корисник плаћа” и „загађивач плаћа”;

(11) промовисати и настојати да се врши доследно спровођење казнене политике;

(12) накнаде од коришћења ресурса усмерити ка програмима који за циљ имају побољшање стања у рибарству отворених вода;

2) успостављање систематског мониторинга газдовања риболовним ресурсима:

(1) обезбедити имплементацију законски успостављене обавезе спровођења мониторинга установљавањем носиоца извршења те обавезе и стандардизовањем процедуре мониторинга сагласно типу вода;

(2) за индикаторе стања користити реализацију потенцијала годишње природне продукције, улов по јединици напора (CPUE), број издатих дозвола за рекреативни и привредни риболов и економске показатеље рада корисника рибарског подручја;

(3) резултате мониторинга користити за дефинисање ограничења коришћења рибљих ресурса (риболовне квоте, забране, лимитирање броја издатих дозвола);

3) режим газдовања риболовним водама ускладити са међународним стандардима:

(1) oбезбедити укључење Републике Србије у међународна тела и организације у области коришћења риболовних ресурса (FAO, EIFAC и др.) и имплементацију мера и активности које они доносе;

(2) установити и одржавати комуникацију са међународним организацијама из удружења у области рекреативног риболова;

(3) обезбедити установљавање потребних или обновити рад постојећих међудржавних тела која би решавала питања из области коришћења риболовних ресурса у пограничним водама, а посебно риболовног коришћења врста које су конзервационо угрожене у тим водама. Та међудржавна тела давала би предлоге за израду потребних међудржавних (билатералних, мултилатералних и регионалних) уговора у области коришћења риболовних ресурса у пограничним водама;

(4) одредити надлежности у имплементацији обавеза преузетих потписаним и ратификовним међународним уговорима, у контроли испуњавања обавеза других страна и у комуникацији са њима;

(5) активно учествовати у активностима у оквиру примене међународних конвенција које се односе на заштиту миграторних врста, ретких и угрожених врста, очување биолошке разноврсности и промет угроженим врстама риба.

4) омасовљење рекреативног риболова и очување привредног риболова уз пуно поштовање граница одрживости:

(1) водити рачуна о утицају постојећих социо-економских прилика при утврђивању политике цена у области рекреативног и привредног риболова;

(2) створити механизме комуникације са учесницима делатности рибарства (привредним рибарима и рекреативним риболовцима) ради обезбеђења њиховог учешћа у креацији и имплементацији политике и њене примене у области заштите и одрживог коришћења риболовних ресурса;

(3) широко примењеним подстицајним мерама и акцијама обезбедити сталност образовања одговарајућег риболовног подмлатка и одговарајућу разноврсност структуре (полне и узрасне) рекреативних риболоваца;

(4) усклађивати регулативу рада (радна права и обавезе) привредних риболоваца као традиционалног занимања на овим просторима са њиховим реалним социо-економским карактеристикама.

5) дефинисање режима газдовања отвореним водама заснивати на научно базираним чињеницама путем промовисања и давања материјалне подршке истраживањима која се баве питањима рибарствене биологије и социо-економским закономерностима у области привредног и рекреативног риболова;

6) едукација, информисање и подизање нивоа свести риболовачке популације и других релевантних учесника и чинилаца:

(1) промовисати и организовати програме и акције усмерене ка едукацији и информисању риболовачке популације;

(2) успоставити сарадњу са законодавним и судским властима у циљу размене информација и прихватања позитивних страних искустава у погледу одрживог коришћења рибљих ресурса;

(3) радити на упознавању и прихватању стандарда и кодекса понашања риболоваца на риболовним водама;

(4) на регионалном нивоу, посебно на пограничним водама, радити на успостављању сарадње риболовачких асоцијација и међусобној размени података и искустава.

8.4. ГАЈЕЊЕ РИБА – уочени проблеми

По свом карактеру, проблеми који су везани за аквакултуру могу се груписати у административне, производне, финансијске, тржишне и еколошке, а главни су:

1) непостојање државних мера подстицања и стимулације и неодговарајућа пореска политика према аквакултурној производњи;

2) обимом, трајањем и садржајем неодговарајућа процедура добијања дозвола за изградњу аквакултурних објеката;

3) гајење риба без постојања катастра, евиденције и контроле рада;

4) доминантно ниска продуктивност, мали број врста које се узгајају, застарелост технологије узгоја и опреме, дуготрајан производни циклус и спор обрт капитала;

5) недостатак финансијских средстава и слаба доступност кредитирања за реконструкцију запуштених рибњачких објеката (замуљеност, обрасле макрофите, оштећени насипи, запуштени доводни и одводни канали, запуштене комуникације) и обртна средства;

6) наглашен сезонски карактер тржишта;

7) слаб и конвенционалан асортиман примарних аквакултурних производа;

8) неконкурентност у односу на увозне производе;

9) непостојање опредељења о оквиру којих се одређују увозно-извозни послови риба и производа од риба и других аквакултурних производа;

10) мали обим секундарне и терцијарне дораде примарних аквакултурних производа;

11) неодговарајући квалитет воде када су у питању шарански рибњаци и оптерећење нутријентима од стране пастрмских рибњака;

12) проблеми са ихтиофагним птицама;

13) испољавање инвазивног карактера алохтоних врста риба уведених у аквакултуру, а одатле у риболовне воде као екосистеме;

14) непримењивање HACCP стандарда (система који обухвата низ поступака за контролу процеса и осетљивих тачака у ланцу производње хране, а са крајњим циљем да потрошач користи намирнице у стању и на начин који ће бити безбедан за његово здравље), одсуство програма мониторинга резидуа и ветеринарских лекова за производе животињског порекла из аквакултуре;

15) производња материјала за порибљавање риболовних вода без евиденције порекла матица и уважавања потреба очувања аутохтоне биолошке разноврсности врста риба осетљивих екосистема.

9. ВОДНИ РЕСУРСИ – ОКВИР ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ

Према Закону о водама водни ресурси јесу све површинске и подземне воде по количини и квалитету.

9.1. ПОСТОЈЕЋИ СТРАТЕШКИ, РЕГУЛАТОРНИ И ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР

9.1.1. Стратешки оквир

Уредба о утврђивању водопривредне основе Републике Србије („Службени гласник РС”, број 11/02) је документ којим се утврђује основна стратегија коришћења вода, заштите вода и заштите од вода на територији Републике Србије и дају решења којима се обезбеђује одржавање и развој водног режима, уз најповољнија и најцелисходнија техничка и финансијска решења за јединствено управљање водама. Водопривредна основа доноси се за плански период од 10 година. Овај документ усаглашава се са Просторним планом Републике Србије, стратегијом у области животне средине и другим релевантним домаћим планским документима, дефинисаних Законом о водама.

Поред Водопривредне основе, стратешки основ за управљање водама налази се и у другим документима Владе, а пре свега у:

1) Националној стратегији привредног развоја Републике Србије за период од 2006. до 2012. године;

2) Стратегији развоја пољопривреде Србије;

3) Стратегија развоја енергетике Републике Србије до 2015. године.

Политика у области вода уређује се законима и другим прописима.

9.1.2. Законски оквир

Закон о водама представља основни акт којим се обезбеђује интегрално управљање водама (коришћење и заштита вода, заштита од вода и развој водних ресурса) на територији Републике Србије. Поред Закона о водама, постоји регулатива која такође у мањој или већој мери регулише питања везана за област вода. То су, пре свега:

1) Закон о заштити животне средине,

2) Закон о процени утицаја на животну средину,

3) Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину,

4) Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине,

5) Закон о рударству и геолошким истраживањима,

6) Закон о државној управи („Службени гласник РС”, бр. 20/92, 6/93 – УС, 48/93, 53/93, 67/93, 48/94, 49/99 и 79/05),

7) Закон о министарствима („Службени гласник РС”, број 16/11),

8) Закон о јавним приходима и јавним расходима („Службени гласник РС”, бр. 76/91, 41/92, 18/93, 45/94, 42/98, 54/99, 22/01 и 33/04),

9) Закон о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса,

10) Закон о планирању и изградњи,

11) Закон о локалној самоуправи („Службени гласник РС”, број 129/07),

12) Закон о јавно-приватном партнерству и концесијама („Службени гласник РС”, број 88/11),

13) Закон о комуналним делатностима („Службени гласник РС”, број 88/11),

14) Закон о класификацији делатности и о регистру јединица разврставања („Службени лист СРЈ”, бр. 31/96, 34/96, 12/98, 59/98 и 74/99),

15) Закон о утврђивању надлежности Аутономне покрајине Војводине („Службени гласник РС”, број 99/09),

16) Закон о метеоролошкој и хидролошкој делатности („Службени гласник РС”, број 88/10) и други.

Поред закона, постоје и подзаконска акта којима се ближе уређују поједина питања од значаја за област вода.

Већи број закона о ратификованим међународним уговорима у значајној мери треба да законодавно одреди међудржавну сарадњу у области управљања водама, на пример: Закон о ратификацији Конвенције о сарадњи на заштити и одрживом коришћењу реке Дунав („Службени лист СЦГ – Међународни уговори”, број 4/03), Закон о ратификацији Споразума о заштити вода реке Тисе и њених притока од загађивања („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, број 1/90), Закон о потврђивању Конвенције о заштити и коришћењу прекограничних водотокова и међународних језера и амандмана на чл. 25. и 26. Конвенције о заштити и коришћењу прекограничних водотокова и међународних језера („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 1/10), Указ о проглашењу закона о ратификацији оквирног споразума о сливу реке Саве, протокола о режиму пловидбе уз оквирни споразум о сливу реке Саве и споразума о изменама оквирног споразума о сливу реке Саве и протокола о режиму пловидбе уз оквирни споразум о сливу реке Саве („Службени лист СЦГ – Међународни уговори”, број 12/04) и др.

9.1.3. Институционални оквир

Институционални оквир у Републици Србији за обављање послова у области вода обухвата: Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде – Републичку дирекцију за воде, Министарство животне средине, рударства и просторног планирања са Агенцијом за заштиту животне средине, Покрајински секретаријат за пољопривреду, водопривреду и шумарство, Покрајински секретаријат за урбанизам, градитељство и заштиту животне средине, надлежне органе јединица локалних самоуправа и надлежна јавна водопривредна предузећа. Ови надлежни органи спроводе јединствену политику у области вода, укључујући и планове у области међународне сарадње, као и послове који се односе на утврђивање стандарда квалитета вода, као и пословање предузећа која се баве водном делатношћу, укључујући и послове снабдевања водом, сакупљања, одвођења и пречишћавања отпадних вода системом јавне канализације насеља и др. у складу са прописима. За ова предузећа Републичка дирекција за воде ће издавати лиценце о испуњености услова у погледу техничко-технолошке, организационе и кадровске оспособљености.

Републичка организација надлежна за хидрометеоролошке послове спроводила је до марта 2011. године мониторинг квалитета и квантитета вода, а од тада мониторинг спроводи Агенција за заштиту животне средине. Мониторинг квантитета вода спроводи РХМЗ.

Јавна водопривредна предузећа управљају водним објектима за уређење водотока и за заштиту од поплава на водама I реда и водним објектима за одводњавање, управљају бранама са акумулацијама, преводницама на каналима и системима за наводњавање итд.

Водним објектима за уређење водотока и заштиту од поплава на водама другог реда, објектима за заштиту од ерозија и бујица, који су у јавној својини, управља и брине јединица локалне самоуправе на чијој се територији објекат налази.

9.2. ИЗАЗОВИ И ЦИЉЕВИ ОДРЖИВОГ КОРИШЋЕЊА ВОДНИХ РЕСУРСА

Циљ одрживог коришћења водних ресурса је интегрално, комплексно, рационално и јединствено коришћење водних ресурса на територији Републике Србије у свим сферама, како за водоснабдевање становништва, тако и за подмирење потреба осталих корисника вода, односно одређивање оптималне конфигурације и параметара будућих система за интегрално коришћење, уређење и заштиту вода одређених простора и територије Србије у целини, у складу са Водопривредном основом Републике Србије.

9.2.1. Општи циљеви

Општи циљ је одрживо, интегрално коришћење водних ресурса у складу са захтевима животне средине, усвојеним стратешким циљевима и динамиком њихове реализације, а уз уважавање стандарда, технологије и прописа ЕУ. Општи циљ ће се реализовати:

1) доношењем подзаконских аката у складу са Законом о водама и ЕУ легислативом. У складу са Оквирном директивом о водама, у оквиру активности Међународне комисије за заштиту реке Дунав, донет је План управљања водама на сливу реке Дунав, у чијој изради је учествовала и Република Србија 2009. године. План интегралног управљања сливом реке Тисе донет је 2010. године, такође у оквиру активности Међународне комисије за заштиту реке Дунав, а у току је израда Плана управљања на сливу реке Саве, у оквиру активности Међународне комисије за слив реке Саве;

2) израдом планске документације у области вода, у складу са Законом о водама;

3) уређивањем области финансирања;

4) путем доступности информација о водним ресурсима.

9.2.2. Специфични циљеви

У наредном периоду потребно је:

1) повећати степен мерења и контроле потрошње воде у јавним системима за снабдевање водом ради контроле и смањења губитака;

2) у случају да се право на посебно коришћење вода стиче по основу концесије, а не само водне дозволе, детаљно дефинисати и контролисати концесионе услове коришћење вода;

3) побољшати хидролошка и хидрогеолошка истраживања која ће омогућити утврђивање потенцијалности за потребе водоснабдевања, као и утврђивање расположивости и квалитета површинских и подземних вода, израда биланса, заштита изворишта површинских иподземних вода, у складу са Законом о водама;

4) повећати степен прикључености на јавне системе за водоснабдевање уз обезбеђење додатних количина квалитетне воде, тако да се рационално и оптимално користе локална изворишта са одговарајућом припремом воде за пиће;

5) повећати обухваћеност становништва и насеља канализационом мрежом, уз обезбеђење пречишћавања комуналних отпадних вода, нарочито у областима заштићених подручја;

6) интензивирати инспекцијски надзор над привредним субјектима у циљу контроле спровођења прописа везаних за индустријске отпадне воде и евидентирати дифузне изворе загађења и увести их у законодавни оквир;

7) интензивирати инспекцијски надзор реализација обавеза мерења количина и састава отпадних вода;

8) успоставити системе за преузимање и пречишћавање отпадних вода са пловила у складу са законом;

9) успоставити мониторинг на свим водним телима која су под ризиком, или вероватно под ризиком, ради предлагања и спровођења мера заштите и постизања доброг статуса;

10) успоставити мониторинг приоритетних супстанци и приоритетних хазардних супстанци;

11) доградити постојеће и изградити нове објекте и системе за заштиту од поплава;

12) успоставити систематске мере заштите од ерозије и бујица;

13) стимулисати и унапредити рециркулацију и поновно коришћење пречишћених отпадних вода;

14) успоставити економску цену воде;

15) унапредити систем обрачуна и наплате накнада за воду у складу са Законом о водама повећати годишњи обрт средстава у сектору вода односно обезбедити средства за инвестиционе радове и мере, у пројектованом периоду, ради остварења постављених циљева;

16) континуално и постепено радити на приближавању стандардима Европске уније, посебно у области интегралног управљања водама и заштите животне средине;

17) праћење и оцена климатских промена и њихових ефеката на управљање водним ресурсима, укључујући мере прилагођавања и ублажавања.

Реализација специфичних циљева треба да обезбеди:

1) постизање доброг статуса површинских и подземних вода;

2) унапређење снабдевања водом;

3) смањење ризика од поплава водама друге и прве категорије, као и контрола ерозија;

4) значајно повећање обима инвестиција и послова у области вода;

5) јачање институционалног оквира у области вода (повећање стручних капацитета и унапређење материјалне основе, као и боља унутрашња комуникација институција у области вода) примену одредби Закона о водама које се односе на регулаторну функцију и систем лиценцирања јавних предузећа и других правних лица које обављају послове снабдевања водом за пиће системом јавног водовода, сакупљање, одвођење и пречишћавање отпадних вода системом јавне канализације, спровођење одбране од поплава и других облика заштите од штетног дејства вода, старање о функционисању водних објеката и система, одржавање регулационих и заштитних објеката и пратећих уређаја на њима, одржавање мелиорационих система за одводњавање и наводњавање, извођење санационих радова и хитних интервенција на заштитним и регулационим објектима, праћење стања водних објеката и слично.

9.2.3. Мере

У наредном периоду потребно је:

1) јачање институционалног оквира у области вода:

(1) увођење регулаторне функције, односно оснивање регулаторног тела;

(2) побољшање унутрашње организације, повећање стручних капацитета и унапређење материјалне основе надлежних институција у сектору вода;

(3) одређивање стандарда и висине цена за пружање јавних услуга;

2) доношење прописа, планова и других стратешких документа:

(1) доношење подзаконских аката у складу са Законом о водама и осталим законима у складу са Оквирном директивом о водама (2000/60/ЕC) и пратећим директивама из ове области;

(2) израда и доношење Стратегије управљања водама;

(3) доношење Планова управљања водама у складу са Оквирном директивом о водама ЕУ, односно усаглашеним законом;

(4) доношење Планова одбране од поплава у складу са новом директивом у овој области;

(5) доношење Плана заштите вода од загађивања;

(6) израда посебних акционих планова;

3) примена програма мера у оквиру Плана управљања водама:

(1) утврдити граничне вредности емисије и стандарда животне средине за воде;

(2) извршити санирање или уклањање тачкастих и расутих извора загађивања,

(3) успостављање адекватних граничних вредности параметара релевантних за утврђивање класа површинских вода;

(4) уклапање у стандарде Европске уније, посебно оне везане за заштиту животне средине;

(5) спровођење мониторинга статуса вода и заштићених области;

(6) успостављање адекватних инструмената за спровођење политике „загађивач плаћа”;

4) унапређење водоснабдевања и каналисања насеља, са пречишћавањем отпадних вода:

(1) доношење регулативе за усклађивање стандарда воде за пиће са захтевима Директиве Европске Заједнице о води за пиће 98/83/ЕC;

(2) идентификовати расположиве ресурсе подземних вода и успоставити одрживо коришћење;

(3) санација и реконструкција постојећих система за водоснабдевање;

(4) повећање степена прикључености на јавне системе за водоснабдевање, кроз реализацију планираних регионалних и локалних система водоснабдевања, према Просторном плану Републике Србије;

(5) смањење специфичне потрошње воде и губитака у водоводним системима;

(6) изградња канализационе мреже;

(7) изградња и реконструкција постројења за пречишћавање отпадних вода;

(8) спровести пречишћавање отпадних вода до нивоа који одговара граничним вредностима емисије, односно до нивоа којим се не нарушавају стандарди квалитета животне средине реципијента;

(9) успоставити систем са референтном ценом воде која се утврђује на основу оперативних трошкова (снабдевања водом за пиће системом јавног водовода и сакупљања, одвођења и пречишћавања отпадних вода системом јавне канализације, као и трошкова одржавања и амортизације припадајућих водних објеката);

5) повећање површина под наводњавањем у складу са потребама пољопривреде:

(1) ревитализација постојећих система за наводњавање и одводњавање;

(2) изградња нових система за наводњавање и одводњавање;

6) подизање нивоа заштите од вода (одбрана од поплава):

(1) доношење Планова одбране од поплава, у складу са новом директивом у овој области;

(2) завршетак започетих објеката и радови на реконструкцији или изградњи објеката првог ранга (заштита касета у којима живи више од 20.000 становника, као и врло великих и значајних индустријских и других привредних објеката);

(3) радови на реконструкцији или изградњи објеката другог ранга приоритета (заштита простора са 5-20.000 становника, средњих индустријских и других привредних објеката, значајних мелиорационих система или изворишта за водоснабдевање);

(4) спровођење неинвестиционих мера заштите од поплава, превентивног, оперативног и регулативног карактера;

(5) успостављање заједничке регулације водотокова дуж целог тока као целине на сливу;

7) реорганизација водних предузећа:

(1) подизање стручних и материјалних капацитета водних предузећа;

(2) завршетак трансформације власништва предузећа, уз очување њиховог места и функције у сектору вода;

(3) увођење стандарда и обезбеђење лиценце о испуњености услова у погледу техничко – технолошке опремљености и организационе и кадровске оспособљености водопривредних предузећа за обављање водне делатности;

8) финансирање:

(1) обезбеђење одговарајућих извора за финансирање у области вода;

(2) обезбеђење инструмената за акумулирање средстава за подстицајно финансирање развојних пројекта;

(3) дефинисање концепта и модела финансирања радова у сектору вода;

(4) увођење економске цене воде и услуга, уз примену начела „корисник плаћа” и „загађивач плаћа”. С тим у вези, потребно је обезбедити адекватну промену цене воде, унапредити систем накнада и њихово прикупљање, и обезбедити акумулацију средстава у Буџетском фонду за воде Републике Србије;

(5) укључење приватног капитала (израда основе за укључење приватног капитала у сектор вода, дефинисање модела учешћа приватног капитала и контрола спровођења изабраних модела улагања) и обезбеђење повољнијег кредитирања, па и донација за изградњу нових капацитета;

(6) побољшање стандарда становништва, као резултат унапређења стања у сектору вода;

9) остале мере:

(1) даљи развој водног информационог система;

(2) одржавање (редовно и инвестиционо) водних објеката и система, као важног сегмента у обезбеђењу њихове функционалности и ефикасности;

(3) развој мониторинга мреже површинских и подземних вода;

(4) систематско праћење и контрола извршења предвиђених радова и мера у сектору вода;

(5) остале активности од значаја за одрживо коришћење и заштиту вода као природног богатства и ресурса, укључујући мере адаптација на климатске промене.

9.2.4. Индикатори одрживог коришћења водних ресурса

Имајући у виду тренутно стање у сектору вода, као и потребу компарације са индикаторима стања у другим земљама, предлаже се праћење следећих индикатора стања:

1) проценат становништва прикљученог на јавни водовод;

2) потрошња воде по становнику (укупна годишња потрошња по становнику воде за пиће и друге потребе становништва, индустрије, укључујући и воду за хлађење и наводњавање);

3) проценат становништва прикљученог на јавну канализацију и постројења за пречишћавање отпадних вода, са примарним, секундарним и терцијарним третманом;

4) праћење развоја изградње започетих објеката регионалног значаја за снабдевање водом (регионални водоводи, акумулације, и др.) и каналисање, односно уређаја за пречишћавање отпадних вода;

5) проценат учешћа инвестиција у сектору вода у бруто друштвеном производу (БДП) у држави.

9.2.5. Развој инфраструктуре за будуће одрживо коришћење вода

Развој инфраструктуре за будуће одрживо коришћење вода до доношења Стратегије управљања водама и Планова управљања водама са програмом мера реализоваће се у складу са Просторним планом Републике Србије и Водопривредном основом Републике Србије.

Развој водоснабдевања

Из актуелног стања проистиче да се у наредном периоду мора уложити доста напора у решавање питања снабдевања водом, како у погледу повећања капацитета изворишта и водоводних система, тако и са становишта побољшања квалитета воде која се испоручује корисницима. Пројекције будуће потрошње воде за пиће заснивају се на претпоставкама и оценама демографских и економских кретања (просечна годишња стопа демографског раста 0,408%, просечна годишња стопа повећања прикључености становништва на јавно водоснабдевање 1,27% до 0,85%, раст бруто друштвеног производа по годишњој стопи 5%, смањење потрошње и губитака).

Резултати добијени на бази наведених претпоставки (Табела 9.1) показују да је захватање воде за потребе снабдевања водом становништва на територији Републике Србије без Косова и Метохије до 2015. године потребно повећати за око 7%, односно до 2030. године за око 30%.

Табела 9.1. Будуће захватање воде за водоснабдевање (106 m3/год)

Подручје

Актуелно

Пројекција

2005

2015

2030

укупно Србија (без Косова и Метохије)

735

790

955

Војводина

180

200

230

централна Србија

555

590

725

Развој снабдевања водом индустрије

Очекивани пораст индустријске производње у нашој земљи пратиће одређено повећање потрошње воде. Овај процес мора бити контролисан обавезним смањивањем специфичне потрошње воде по јединици производа кроз увођење савремених технологија, система за рециркулацију и мањим негативним утицајем на животну средину. Како ово захтева виши ниво економског развоја друштва, масовнију замену технологија и примену мера штедње воде реално је очекивати тек после 2015. године. Рационализација потрошње воде у индустрији обезбеђује се и одговарајућом правном регулативом и њеним спровођењем. С обзиром на значај ових мера, потребно је убрзати активности на овом плану.

Процена потрошње воде у индустрији и рударству, укључујући и термоенергетске комплексе који користе за хлађење рециркулационе системе, извршена је на бази просечне стопе, односно индекса раста потрошње воде у привреди (стопа 2,9% годишње, односно индекс 133 до 2015. године и 204 до 2030. године), којим се узимају у обзир смањење губитака и коришћење технологија са мањом специфичном потрошњом воде.

Процењује се да ће потрошња воде у прерађивачкој индустрији и за потребе вађења руде и камена износити 2015. године 250 милиона m3, односно 2030. године 390 милиона m3.

Поред претходних мера, значајно је и да будућа захватања воде за потребе индустрије буду, где год је то могуће, оријентисана на површинске воде, уз обезбеђену контролу захваћених и испуштених количина и квалитета воде.

Развој наводњавања

Прогноза развоја наводњавања дата је за два пресека: 2015. и 2030. година (Табела 9.2) на основу података о ресурсима и могућностима развоја пољопривреде на појединим подручјима. За временски период до 2015. године предвиђа се рехабилитација постојећих система за наводњавање на површини од 60.000 hа, као и изградња нових на 60.000 hа. До 2030. године предвиђена је изградња нових система за наводњавање на још 112.500 hа, што би значило да би се тада под системима нашло преко 270.000 hа.

Табела 9.2. Предлог развоја наводњавања у наредном периоду

Подручје

Предлог развоја система за наводњавање и потребне количине воде

2015.

2030.

хектара

106 m3/год

хектара

106 m3/год

Војводина

40.000 (131.000*)

327*

80.000 (211.000*)

527*

Централна Србија

20.000 (28.000*)

70*

32.500 (60.500*)

151*

Укупно

60.000 (159.000*)

397*

112.500 (271.500*)

678*

* укључујући постојеће

Могућа изворишта воде за наводњавање су :

1) речне воде (Дунав, Сава, Колубара, Тиса, Тамиш, Тимок, Јужна, Западна и Велика Морава и друге реке);

2) регионални вишенаменски хидросистеми за наводњавање (ХС ДТД, ХС „Северна Бачка”, ХС „Срем”, ХС „Банат”, ХС „Неготинска низија”, ХС „Мачва”) са својим подсистемима;

3) акумулације (вишенаменске и оне за наводњавање);

4) каналска мрежа за одводњавање пројектована за двонаменско коришћење.

Будуће коришћење хидроенергетског потенцијала

Укупан преостали, технички искористив хидроенергетски потенцијал у Републици Србији износи око 7 000 GWh, што представља око 8,6 % потрошње финалне енергије у 2003. години.

На могућности искоришћења највећег дела преосталог техничког хидропотенцијала пресудан утицај имају неенергетски критеријуми, који су везани за вишенаменско коришћење вода и договоре о подели хидропотенцијала са суседним државама. При томе треба имати у виду да Стратегија развоја енергетике Републике Србије до 2015. године, кроз утврђених пет приоритета, не предвиђа изградњу нових хидроенергетских објеката значајнијег капацитета, осим малих и мини хидроелектрана, које су сврстане у групу објеката са „посебним приоритетом”. За ове пројекте постоји могућност стицања тзв. „зеленог” сертификата за електричну енергију. Повећано коришћење нових и обновљивих извора енергије и додатна производња „зелене” електричне енергије, од око 300 GWh из серије малих ХЕ (150 објеката), са могућим ангажовањем домаће индустрије и страног капитала, представљаће окосницу развоја енергетике до 2015. године (видети поглавље 5. Националне стратегије).

Будуће коришћење вода за хлађење

У зависности од сценарија развоја, у Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2015. године предвиђа се завршетак градње ТЕ „Колубара Б” или изградња нове ТЕ сличне снаге, која би користила лигнит из басена „Колубара”, „Костолац” и, евентуално, са територије Косова и Метохије. Изградња ових објеката, као и комбинованих гасно-парних постројења, вршила би се применом нових модела улагања и власништва (приватна/заједничка – државна). Нови капацитети морају укључивати савремене технолошке процесе, у оквиру којих је и примена принципа рециркулације при коришћењу воде за хлађење. На тај начин се постиже значајна уштеда овог драгоценог ресурса.

Акумулације

Успешан развој адекватног коришћења водних ресурса је и коришћење вода из акумулација. Овај вид водних објекта је значајан у области вода, јер се тиме омогућава најчешће вишенаменско коришћење вода за: снабдевање водом насеља и индустрије, наводњавање, за заштиту од великих вода и поплава пријемом поплавног таласа у резервном простору акумулације, за коришћење хидропотенцијала низводно од бране, уколико је то могуће, контролисано оплемењивање вода итд.

У вези с тим јавља се потреба утврђивања приоритета у погледу обезбеђивања средстава за одржавање и реконструкцију постојећих брана и акумулација, завршетак изградње започетих и планирање нових у складу са плановима и стратегијом.

10. ЗЕМЉИШНИ РЕСУРСИ – ОКВИР ЗА ОДРЖИВО КОРИШЋЕЊЕ

Земљиште као природно добро треба посматрати као необновљиви ресурс, пошто се за његово формирање и обнављање на геолошкој подлози утроше хиљаде година, док период његове деградације или губитка понекад може бити изразито кратак и мери се секундама или минутама, нпр. у случају ерозије или при неким другим природним или антропогеним акцидентима. У суштини, као један полидисперзан, динамички систем, виталан за све човекове активности, оно омогућава и одржавање глобалног екосистема, пошто има велики еколошки утицај на остале елементе животне средине, међу којима су подземне и површинске воде, затим на здравље људи и здравствену исправност хране. Преко производње и складиштења биомасе, земљиште представља важан извор угљеника, утиче на трансформацију биљних хранива, омогућава одржавање укупног биодиверзитета на земљи, а, иначе, представља простор за све човекове активности, међу које спадају и активности везане за снабдевање органским и минералним сировинама, и, свакако најважније, производњу хране. Стога питање очувања земљишног ресурса, није само академско питање, већ обавеза човека према природи и обавеза друштва у целини.

10.1. ПОСТОЈЕЋИ СТРАТЕШКИ, ПРАВНИ И ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР

Република Србија, као део европског и светског екосистема, треба да обрати посебну пажњу питањима која се односе на правилно коришћење земљишта и да се регулаторним механизмима уклопи у текуће еколошке трендове. Употребна вредност земљишта за биљну производњу (његова незагађеност) представља веома важно економско питање са свим импликацијама друштвено-економског развоја Републике Србије.

Закон о пољопривредном земљишту и Закон о заштити животне средине у великој мери регулишу питања заштите земљишта, и надаље их треба доследно спроводити, до доношења нове законске регулативе. Они су добра основа за мере које треба предузимати ради очувања земљишта. Међутим, ни један од постојећих докумената не даје стратегију дугорочног очувања земљишта, тако да би Национална стратегија одрживог коришћења природних ресурса и добара могла да задовољи планове будућих активности ради његовог трајног очувања.

Закон о заштити животне средине дефинише заштиту земљишта и његово одрживо коришћење. Заштита земљишта остварује се мерама системског праћења квалитета земљишта, праћењем индикатора за оцену ризика од деградације земљишта, као и спровођењем ремедијационих програма за отклањање последица контаминације и деградације земљишног простора, било да се они дешавају природно или да су узроковани људским активностима. На основу Закона о заштити животне средине правно и физичко лице које деградира животну средину дужно је да изврши ремедијацију или на други начин санира деградирану животну средину, у складу са пројектима санације и ремедијације.

Уредбом о програму системског праћења квалитета земљишта, индикаторима за оцену ризика од деградације земљишта и методологије за израду ремедијационих програма („Службени гласник РС”, број 88/10) обезбеђена је заштита земљишта на бази превенције деградације кроз идентификацију подручја под ризиком од деградације, било да се деградација дешава природно или је узрокована људским активностима. Уредба даје основ за идентификацију и управљање контаминираним локацијама на подручју Републике Србије. Инвентар контаминираних локација представља саставни део информационог система заштите животне средине који води Агенција за заштиту животне средине. Одређивање приоритета за санацију и ремедијацију врши се на основу Уредбе о утврђивању критеријума за одређивање статуса угрожене животне средине и приоритета за санацију и ремедијацију („Службени гласник РС”, број 22/10).

10.1.1. Инструменти за постизање циљева одрживог коришћења земљишта као необновљивог природног ресурса:

1) један од најважнијих инструмената за постизање циљева одрживог коришћења земљишта Републике Србије, као необновљивог природног ресурса, је усклађивање постојећих законских прописа са актуелним прописима ЕУ о коришћењу земљишта и заштити животне средине. Овај обиман посао још није завршен, како би правна акта наше земље била инструмент који надаље треба да усклади развој Републике Србије на бази одрживог развоја према европским стандардима;

2) Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде – Управа за пољопривредно земљиште обавља послове државне управе који се односе на стратегију и политику развоја пољопривреде, мере земљишне политике у пољопривреди, заштиту и коришћење пољопривредног земљишта, као и управљање пољопривредним земљиштем у државној својини, односно уређење и коришћење пољопривредног земљишта у Републици Србији;

Министарство животне средине, рударства и просторног планирања обавља послове државне управе који се односе на систем заштите и одрживог коришћења природних ресурса, а Агенција за заштиту животне средине, као орган управе у саставу Министарства, обавља послове који се односе на развој, усклађивање и вођење националног информационог система заштите животне средине;

3) рад надлежних државних институција требало би развијати на основу формиране базе података о свим питањима везаним за земљишта, што је предвиђено Законом о пољопривредном земљишту као Информациони систем о пољопривредном земљишту. База података би била резултат досадашњих истраживања у овој области, али и сталног мониторинга за који би биле задужене одређене, већ постојеће стручне институције које се баве питањима коришћења и контроле квалитета земљишта. У том смислу требало би планирати фондове којима би се надаље финансирала систематска истраживања контроле квалитета и плодности земљишта, затим, технички осавременити ове институције првенствено ради добијања аналитичких података који су прихватљиви за ЕУ стандарде, а везани су пре свега за различите типове загађења земљишта;

4) рад свих институција које се на неки начин баве земљиштем требало би повезати са институцијама које се баве искоришћавањем осталих природних ресурса из земљишта (енергенти, руде и сл.) и ускладити их са њиховим радом. Такође, потребно је повезати рад ове институције са осталим центрима где се успоставља мониторинг животне средине ради сагледавања целокупног стања у нашем екосистему;

5) поред потребе за јачањем друштвене свести о земљишту као важном чиниоцу екосистема, потребно је омогућити усавршавање стручних кадрова, који ће првенствено утицати на дугорочно планирање заштите овог природног ресурса – веза са STAR пројектом Светске Банке (STAR Пројекат: Пројекат реформе пољопривреде у транзицији), који je предвиђаo реформу саветодавних пољопривредних служби у Републици Србији. Они би били носиоци спровођења политике у области заштите животне средине везене за земљиште, а тиме би били одговорни за трајни мониторинг, инспекцију, контролу пројеката, давање различитих дозвола за коришћење земљишта, као и за предузимање законских мера неопходних да се деградација земљишта што више умањи;

6) остварити сарадњу са сличним стручним иституцијама у Европи и свету, ради размене података, сарадње на пројектима и усавршавању кадрова.

10.2. ИЗАЗОВИ И ЦИЉЕВИ ОДРЖИВОГ КОРИШЋЕЊА ЗЕМЉИШТА КАО ПРИРОДНОГ РЕСУРСА

У оквиру праћења продукционе способности и загађености земљишта, потребно је обавити одређен број активности којима се тежи његовом бољем и уређенијем искоришћавању у оквирима одрживог развоја пољопривреде и екосистема у целини. Ово се посебно односи на земљишта која имају нека продукциона ограничења (изражена киселост, алкалност, низак ниво органске материје, лоша физичко хемијска својства, низак садржај хранива и сл.), или се на њима одвија неки од наведених процеса који доводи до њихове деградације. Смањењем економске моћи земље, одсуством или не спровођењем постојеће регулативе за уређење и газдовање земљиштем, у протеклом периоду ови проблеми су нарасли.

Циљеви одрживог коришћења земљишта у Републици Србији су следећи:

1) Смањити трајни губитак земљишта на што је могуће мању меру

Мада су губици земљишта неминовност и последица развоја земље, треба тежити да се трајни губитак земљишта усклади са стварним потребама друштва, а да се заштита и коришћење земљишта регулишу Законом о заштити земљишта. За урбанизацију и развој инфраструктуре пре свега треба користити земљишта ниже бонитетске класе, а приоритети развоја у урбаним срединама треба да буду везани за реконструкцију постојећих објеката и обнављање активности на раније захваћеним површинама.

Ово је битан елеменат очувања животне средине, природе и предела у условима даљег интензивног економског развоја. Даљи трајни губитак земљишта треба спречити преко сталне контроле, планског управљања, спровођењем мера заштите прописаних правним актима, просторним и урбанистичким плановима, као и реализацијом обавезе корисника да се земљиште после употребе врати првобитној намени или да се по завршетку свих активности његова својства побољшају. Према Закону о заштити животне средине, правно или физичко лице које деградира животну средину дужно је да изврши ремедијацију или на други начин санира деградирану животну средину, у складу са пројектима санације и ремедијације.

Ову контролу врше ресорна министарствима (Министарство животне средине, рударства и просторног планирања и Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде) преко својих служби. Тренд оваквог наменског губитка земљишта би надаље требало прецизније евидентирати, пошто је он при садашњем степену економског развоја објективно низак, а врло значајно утиче на начин употребе земљишта.

2) Смањити киселост пољопривредног земљишта

С обзиром да је изразита киселост земљишта један од фактора који доводи до укупног смањења квалитета и плодности земљишта, а самим тим и до значајног смањења економске добити са експлоатисаних површина, неутрализацију pH вредности земљишта (калцификацију) треба увести као стратешку мелиоративну меру у заштити и унапређењу продукционе способности пољопривредних земљишта.

Ово би требало реализовати предузимањем низа стимулативних мера преко Управе за пољопривредно земљиште и Покрајинског секретаријата за пољопривреду, шумарство и водопривреду (Министарство пољопривредe, трговине, шумарствa и водопривреде), како у приватном сектору, тако и код земљишта у државној својини. До 2009. године овим мерама обухваћено око 70.000 hа обрадивих земљишта, са годишњим нивоом од 4500–7000 hа, али обим реализације ових мера ни издалека не задовољава потребе поправке киселих земљишта Републике Србије, па би годишње калцификацију требало обавити бар на 15000 hа. Калцификацију земљишта треба обавити у сарадњи са стручним службама, а пожељно је да се комбинује са применом органских ђубрива, чиме ће се остварити бољи резултати у поправци pH вредности земљишта.

3) Одржати садржај хумуса и спречити губитке органског пољопривредног земљишта

Да би се у дугорочној стратегији очувања органске материје земљишта могло квалификовано расправљати, неопходно је да истраживања везана за утицај климатских фактора на земљишну органску материју буду систематизована, и да се спроведу на нивоу Републике Србије. Тек на бази ових података, могла би се правити стратегија одржавања земљишне органске материје уз примену агротехничких мера, које имају за циљ очување органске материје.

Мере очувања органског комплекса земљишта требало би спроводити систематски, по начелима која се спроводе у развијеним земљама ЕУ. Ова дугорочна стратегија очувања органске материје првенствено подразумева стимулисање примене органских ђубрива, затим, заоравање жетвених остатака (санкционисати њихово спаљивање), а у складу са економским могућностима земље, планирати и субвенционисано гајење биљака ради зеленишног ђубрива по завршетку жетве, као и увођење обавезе периодичног уноса органских ђубрива на парцелама где се гаје воћарско виноградарске културе.

Ово би првенствено било у надлежности Управе за пољопривредна земљишта и Покрајинског секретаријата надлежног за земљиште (Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде), а у складу са економским могућностима Републике Србије. Ове поступке би пре свега требало спроводити на парцелама које се обрађују, а посебно на оним које се наводњавају, али и на парцелама где је годишњи ниво падавина висок или изразито низак.

4) Смањити ерозију пољопривредног земљишта

С обзиром да ерозија земљишта може и у нашим условима да доведе до трајног губитка земљишта (водна ерозија), потребно је сваке године предузимати противерозионе биолошке мере на најмање 4 % нових површина од укупних површина нападнутих, подложних или угрожених ерозијом према Закону о пољопривредном земљишту.

Истовремено, треба наставити са пројектом подизања противерозионих ветрозаштитиних појасева који је започет у 2009. години у АП Војводини и који је захватио инвестиције на годишњем нивоу од 250.000 еура, а који финансира Покрајински секретаријат за пољопривреду, шумарство и водопривреду.

5) Спречити алкализацију и/или секундарно заслањивање земљишта

Пошто стратешка документа очувања природних целина предвиђају очување биодивезитета на сланим земљиштима Републике Србије, мере које она предлажу треба да буду локализоване само на најзаслањенијим типовима земљишта (солончаци и солоњеци), која немају агротехнички потенцијал, или је њихова мелиоративна поправка врло скупа, односно на стаништима која су приоритетна за заштиту.

Остале алкалне површине треба подвргнути мелиоративним мерама поправке, што је и до сада чињено у мањем обиму, или би за њих требало планирати избор биљних врста толерантних на присутну алкалност, а које могу остварити одређену економску добит и унапредити пољопривредну производњу.

Исто тако, ради смањења даље алкализације земљишта, треба увести обавезну меру контроле квалитета воде која се користи за наводњавање, што би била надлежност Пољопривредне инспекције у оквиру Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, а преко уређења земљишта (активности Управе за земљиште – Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде). Треба спровести одређене хидромелиоративне мере, ради регулације водно-ваздушног режима хидроморфних земљишта, посебно у случајевима који би водили ка њиховом заслањивању.

6) Рекултивација постојећих деградираних земљишта

Рекултивација постојећих деградираних земљишта на просторима Републике Србије узрокована активношћу човека односи се на терене који су по критеријума заштите животне средине девастирани. Ово је посебно значајно за зоне које би се могле означити као црне еколошке тачке (површински копови угља, рударски басени, пепелишта и окружења других индустријских зона) уз даље успостављање сталне контроле над присутним корисницима који могу да деградирају или загаде земљиште. Пошто ови приоритети заштите животне средине захтевају значајна материјална средства, циљ мера рекултивације је да се ова земљишта (депосоли) преведу бар до нивоа који би се могли третирати као еколошки уређени системи, мада постојећи закон обавезује кориснике да им они врате и производну функцију.

При планираном искоришћавању минералних сировина, од корисника се захтева примена нових технологија, којима би се првенствено умањила деградација земљишта (селективно одлагање јаловина при ископу угља и метала) и смањило ширење и емисија полутаната у животну средину (технологија маловодног транспорта пепела и шљаке код пепелишта, увођење еко филтера на индустријска постројења), поготово у зонама где они делом условљавају и миграцију становништва.

Поред примене стандардних рекултивационих мера, на постојећим јаловиштима рудника метала, потребно је применити поступке ремедијације да би се добили услови за развој не само металофилних биљака, већ и других биљних врста. Кључне активности везане за санацију ових црних еколошких тачака требало би да реализују Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, као и Управа за земљиште или Покрајински секретаријат надлежан за земљиште.

7) Уређење пољопривредног земљишта

Пошто је пољопривреда у Републици Србији још увек главни покретач руралног развоја и најважнији корисник земљишта, потребно је у наредном периоду повећати његову продукциону способност (бонитет земљишта). Поред укупног повећања биљне производње, која треба да тежи нивоу биљне производње развијених земаља, што практично значи просечном повећању приноса од бар 30% за наредни период од 10 година (реално могуће повећање иде и до 50–80% уз примену најсавременије агротехнике код неких култура, неких типова земљишта и сл.), овим мерама би се директно утицало и на смањење сиромаштва становишта, миграционе процесе и тензије у сфери социјалних проблема.

Унапређење пољопривредног земљишта односи се и на комасацију. Са постојећом просечном величином газдинства у Републици Србији од 2.5 ha само њихов мали број има предуслове да могу бити конкурентни. Стварање структуре комерцијалних газдинстава која ће одговарати потребама модерне тржишне економије намеће се као приоритетни стратешки циљ. Све могућности које воде ка укрупњавању породичних комерцијалних газдинства, а нарочито формирање програма комасације, морају бити стимулисане мерама аграрне политике.

Укрпуњавање земљишног поседа може да буде успешан инструмент у развоју села, и сам развој пољопривреде је подручје у коме исти игра важну улогу. Процес укрупњавања може да олакша стварање аранжмана везаних за конкурентну пољопривредну производњу, омогућавајући пољопривредницима да имају газдинства са мање парцела које су веће и боље формиране и да повећају величину њихових газдинстава. Због екстензивне природе распарчаности и све веће важности сеоског подручја у непољопривредне сврхе, укрупњавање земљишта постало је све важнији инструменат стратегија и пројеката да би си побољшао квалитет живота на селу, кроз побољшање управљања природним ресурсима и очување животне средине, кроз обезбеђивање инфраструкутуре и услужних делатности, пружањем шанси за запослење и стварањем услова за бољи живот у селима.

Према анализираном стању и потенцијалима, земљишта Републике Србије пружају добру основу за развој интензивне, високо акумулативне пољопривреде. У оквиру одрживог развоја, уз примену најсавременије агротехнике и уз потпуну примену агрохемикалија, наша пољопривреда још увек није подложна неким агротехничким ограничењима, као што је то забрана или значајно смањење примене хербицида, средстава за заштиту биљака, минералних ђубрива и сл. Поред тога, сви мелиоративни поступци поправке земљишта, као што су мере смањења киселости земљишта, хидромелиоративне мере, унос органске материје, наводњавање и сл. повећали би њихову продукциону способност, али би утицали и на побољшање самог квалитета земљишта, преко поправке водно-ваздушних особина, очувања органске материје, повећања његове биогености и сл.

Упоредо са свим планираним мерама повећања продуционе способности наших земљишта, увођењем контроле плодности земљишта (према Закону о пољопривредном земљишту), контролисао би се унос минералних ђубрива, спречавало загађење земљишта и подземних вода, а уз уштеде, добијали би се производи задовљавајућег здравствено безбедног стања.

8) Подршка развоју органске пољопривредне производње

Развој органске пољопривреде у Републици Србији би могао да буде значајан фактор економског развоја пољопривреде. У развијеним земљама ЕУ ове површине данас захватају око 5% од укупних пољопривредних површина, али потребе за овако добијеним производима далеко превазилазе продукционе способности ЕУ земаља. Према искуствима неких нових чланица ЕУ (нпр. Румунија), овај вид производње земљама доноси значајну добит, па се ове површине шире. Стога и у Републици Србији треба настојати да се преко успостављања система сертификације и акредитације по ЕУ стандардима да подршка извозу ових производа. Постојеће и планиране мере подршке и промоције овакве производње треба да се наставе кроз примену Националног програма заштите животне средине (2010). Детаљан пакет мера које ће се применити потребно је развити у сарадњи и координацији Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде и других релевантних организација, које већ имају сличне активности у овој области. Поред увођења Закона о безбедности хране, у пакет ових стимулативних мера треба додати подршку јачању примене Закона о органској производњи и органским производима, заснованом на европским директивама, затим, јачању капацитета институција (Одсек за органску производњу у Министарству пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде), који ће, између осталог, водити евиденцију о парцелама под органском производњом или у периоду конверзије, и који ће акредитовати национално инспекцијско тело. Упоредо треба радити на охрабривању оснивања удружења и организација органских произвођача и других интересних група, које је потребно подржати и усмеравати у смислу примене стандарда и прописа, маркетинга, извоза и питања безбедности производа.

9) Увођење и примена Кодекса добре пољопривредне праксе за одрживо управљање земљиштем

Као подзаконски акт Закона о пољопривредном земљишту, уводи се Кодекс добре пољопривредне праксе, који ће давати смернице о одрживом управљању и коришћењу земљишта, и који треба да се примењује у свим секторима који имају потенцијални утицај на квалитет земљишта. Поред пољопривреде, сектори који треба да примењују овај кодекс су и урбано планирање, грађевинарство, рударство, шумарство. Кодекс треба да обухвати физичке, хемијске и биолошке особине земљишта и да пружи информације и савете како избећи штетни утицај неодговарајуће праксе. Он такође треба да пружи информације о поправци деградираних земљишта, као и да дефинише основне правце агротехничке праксе (заштита, обрада и сл.).

10) Подржати истраживања и њихову примену у вези могућности коришћења земљишта на коме се непрописно одлагао отпад

Потребно је подржати истраживања и њихову примену, а у вези могућности коришћења земљишта на коме се непрописно (без мера заштите животне средине) одлагао отпад, а које не спада у категорију отпадног земљишта.

ДЕО ТРЕЋИ
ПЛАНСКО-РАЗВОЈНА И СОЦИО-ЕКОНОМСКА АНАЛИЗА СТРАТЕШКИХ ПРИОРИТЕТА ИСТРАЖИВАЊА И КОРИШЋЕЊА ПРИРОДНИХ РЕСУРСА

11. ЕКОНОМСКИ И СОЦИЈАЛНИ УТИЦАЈИ НАЦИОНАЛНЕ СТРАТЕГИЈЕ ОДРЖИВОГ КОРИШЋЕЊА ПРИРОДНИХ РЕСУРСА И ДОБАРА

11.1. Демографске карактеристике и пројекције становништва

Демографске карактеристике и пројекције становништва представљају значајну детерминанту одрживог коришћења природних ресурса и добара Републике Србије. Према резултатима Републичког завода за статистику Србије при попису становништва из 2002. године у Републици Србији, изузимајући простор АП Косова и Метохије, укупан број становника износио је 7 498 001, а према Првим резултатима пописа становништва у Републици Србији (спроведеном у периоду 1–15. октобра 2011. године), објављеним 10. новембра 2011. године, укупан број становника износи 7 120 666 становника. Коначни резултати пописа из 2011. године биће објављивани сукцесивно од друге половине 2012. године до краја 2013. године.

Дугорочно негативне тенденције и неравномерности у кретању становништва намећу потребу да се при планирању одрживог коришћења природних ресурса и добара Републике Србије приступи из угла неповољних трендова демографског развоја и смањеног демографског потенцијала, а процеси и проблеми развитка становништва и просторно-демографске структуре рангирају као приоритетни код дефинисања циљева и политике укупног друштвено-економског и усклађеног одрживог развоја, укључујући и стратешко планирање одрживог коришћења природних ресурса и добара.

Током друге половине 20. века догодиле су се крупне промене у броју, размештају и природном обнављању становништва. Република Србија је захваћена процесом демографске транзиције, чији су основни негативни ефекти, депопулација, осетан пад природног прираштаја и старење становништва посебно изражени током последње две деценије. Са политичком и друштвеном кризом, која је наступила 1990-их, неповољни дугорочни демографски трендови су процесом социо-економске транзиције убрзани и још више заоштрени, док су политичке промене, ратови и друга дешавања на простору бивше Југославије довела до нових миграционих токова. Непосредни ефекти ових догађања били су прилив великог броја избеглица из бивших република СФРЈ и интерно расељених лица са АП Косово и Метохија, уз истовремено масовно напуштање земље.

У погледу природног прираштаја становништва у Републици Србији, може се рећи да постоје два супротна и на етничкој основи утемељена правца. Висока стопа наталитета бележи се код албанске, ромске и муслиманске популације, док се код Срба и осталих националности бележи ниска стопа наталитета, па је у појединим делова Републике Србије изражен негативан природан прираштај, тј. „бела куга” (централна Србија и Војводина). Према подацима Републичког завода за статистику из 2002. године, негативан природни прираштај био је присутан у четири петине насеља у источној, западној, јужној, централној Србији, граду Београду и АП Војводини, и то без обзира на њихову величину или урбани статус, док у 1346 (29 %) насеља није било ниједног живо рођеног детета.

Према попису из 2002. године, висок је проценат неписмених и значајне су разлике у нивоу писмености мушкараца и жена, градског и становништва осталих насеља, пољопривредног и непољопривредног становништва. Релативно је низак удео становништва са највишим образовањем. Значајне су разлике у нивоу економске активности мушког и женског становништва, и посматрано по регионима. У 2002. години било је око 3,4 милиона активних лица и општа стопа активности је износила 45,3 %. Најозбиљнији проблем, који повлачи и друге демографске негативности, је висок ниво незапослености, посебно код младих и код жена, и ограничене могућности за запошљавање младих. Старосна структура становништва показује да може да се очекује већ у наредној деценији да дође до критичног дисбаланса у односу величине радно-способне и популације старих. Неповољна је старосна структура радне снаге, посебно у пољопривреди и неадекватна је њена квалификациона и образовна структура.

Озбиљне претње даљем нарушавању социо-економске структуре препознају се у израженој депопулацији у многим општинама уз интензивирање демографског старења, што ствара девастирана подручја понекад без критичне масе становника за даљи развој. Релативно низак степен привредног и друштвеног развоја и неравномеран регионални привредни развој може да води ка зачараном кругу високе незапослености и високог нивоа сиромаштва. За превазилажење проблема становништва из социо-економске сфере свакако је битна чињеница о значају унапређења социо-економских структура за одрживо коришћење природних ресурса и добара. Повољне могућности пружа одмакао процес транзиције правних и институционалних реформи на државном и секторском нивоу и готово завршен процес приватизације привреде, а искуства европских земаља дају позитивне примере. Сиромаштво додатно доводи до нерационалног и неодрживог коришћења природних ресурса, као што су прекомерна сеча шума (као дрвета за огрев због скупе електричне енергије), улов рибе и др.

Регионалне разлике у демографској динамици и правцима миграционих токова довеле су до вишеслојне регионалне и унутар-регионалне поларизованости. Велике промене у просторно-демографској структури узроковане су снажним процесом примарне урбанизације и интензивним миграционим токовима из села у град. Процес је текао неравномерно и неконтролисано, у зависности од конкретних услова и интензитета развојних процеса, тако да је створена просторна неравнотежа регионалног и демографског развоја, са значајнијим демографским ресурсима, и подручја која су периферно смештена, недовољно развијена, али обухватају знатан део територије Републике Србије.

Просторно-демографска поларизованост није присутна само на макро нивоу, већ се и унутар сваког региона манифестује као демографски дебаланс између развијенијег средишта и уже зоне приградских насеља и неразвијене периферије. Неравнотежа није присутна само у ефектима концентрације становништва, већ и у укупној разлици у квалитативном смислу, која настаје из разлика у свим структурама становништва. Општинска средишта и зона приградских насеља одржавају повољнији статус у погледу демографских ресурса, док је највећи део осталог простора општина озбиљно демографски девастиран. Активним спровођењем свих мера и механизама демографске политике и свих стратешко-програмских докумената везаних за развој становништва, усклађених и имплементираних кроз свеукупну политику уравнотеженог демографског развоја, могу се остварити циљеви одрживог коришћења природних ресурса и добара, као и привредног развоја, како на локалном, тако и на макро нивоу.

Важно ограничење одрживог коришћења природних ресурса и добара односи се на изразито диференциран демографски развој и велике диспропорције у демографској величини града Београда и осталих градова Републике Србије, и чињеницу да се у структури јављају два вакум подручја, у западној и источној Србији, са недовољно просторно и развојно интегрисаним центрима, који би преузели улогу регионалних центара. То су демографски ослабљени простори, што је дестимулирајући фактор диференцирања мреже насеља и раста центара, као и укупног развоја. Стратегијом локалног, као интегралног дела концепције регионалног развоја, мора се пружити пуна подршка регионима јужне, источне и западне Србије, где демографски и кадровски потенцијали представљају кључни проблем. Осим мера демографске политике на републичком и регионалном нивоу, и у сарадњи са локалном самоуправом, морају се изналазити и дефинисати конкретне мере за подстицање одрживог коришћења природних ресурса и добара, и остварење уравнотеженог регионалног развоја, и инструменти за њихово спровођење у конкретним условима и у зависности од просторно-демографских специфичности. Остварење циља равномернијег размештаја становништва могуће је постићи развојем модела урбанизације – развојем малих и средњих градова, што је већ доминантан тренд развоја урбанизације у Европи. На тај начин се оптимално валоризују предности појединачних ресурса локалне средине, што умањује негативни миграциони салдо у тим срединама. Са овим су блиско повезани стратешки приоритети у сфери унапређења социо-економског развоја и отклањање нарочито негативних појава у структурама становништва, пре свега проблем високе незапослености, и ублажавање разлика у нивоу развоја између општина, региона, привредних делатности и између одређених група становништва.

Према попису становништва из 2002. године, град Београд и Јужно-бачка област се издвајају као подручја изразите концентрације становништва. Регионална образовна структура становништва Републике Србије је и даље неповољна, односно скоро 50% одраслог становништва налази се на елементарном образовном нивоу или испод њега, са најзаступљенијим средњим степеном образовања (41%), док је са високом стручном спремом само 6% становника. Пчињска, Борска, Браничевска и Рашка област су, услед нижег степена образованости, на доста ниском нивоу у погледу квалитета понуде радне снаге.

11.2. Циљеви и мере које могу допринети економској и социјалној основи спровођења Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара

11.2.1. Образовање и развијање јавне свести

Неопходно је иновирање сазнања о могућностима одрживог коришћења природних ресурса и добара у циљу унапређења развоја становништва и, у оквиру њих, о трендовима у одвијању миграционих феномена на локалном и националном нивоу, уважавајући сву разноврсност и сложеност проблема популације.

С тим у вези, важно је унапређење научног и стручног разумевања релација између миграција становништва и друштвено-економских фактора развоја, те доприноса миграција становништва формирању укупних популационих потенцијала, као основе развоја државе и друштва. Изразите диспропорције у територијалном размештају становништва и просторно-демографски дебаланс између града Београда и остатка Републике Србије отежавају изналажење одговарајућих мера и инструмената усмеравања равномернијег регионалног развоја.

Недовољно развијен ниво свести грађана о потреби одрживог коришћења природних ресурса и добара последица је недовољне заступљености овог вида образовања у наставним плановима и програмима основних, средњих стручних школа и гимназија, недостатка и недовољне доступности наставних материјала, недовољне регулисаности и доступности неформалних видова образовања у датој области и непостојања информационог система, као и недовољно високог општег образовног нивоа. Образовање из области одрживог коришћења природних ресурса и добара у Републици Србији још увек није достигло ниво међународно утврђених стандарда, иако су у неколико претходних година, на свим нивоима васпитања и образовања интензивно увођени наставни садржаји који се односе на природне ресурсе и добра и животну средину. Посебно важан вид унапређивања одрживог коришћења природних ресурса и добара су информативно-едукативни центри у заштићеним природним добрима, као и континуално (неформално и формално) образовање и учење о стандардима животне средине и одрживог коришћења природних ресурса.

Потребно је законом регулисати неформално образовање, посебно за потребе остваривања циљева одрживог коришћења природних ресурса и добара и заштите животне средине, као и могућност акредитовања посебних појединачних тематских курсева (а не целе високошколске институције), ради остваривања могућности перманентног образовања које треба да се стиче током читавог живота.

11.3. Макроекономски показатељи кретања привреде

Основни показатељи макроекономских кретања у Републици Србији, према подацима Републичког завода за статистику и Републичког завода за развој (2008), показују: успоренији раст привредних активности, реалних зарада, кретање укупне инфлације испод пројектованог оквира, висок спољнотрговински дефицит уз незнатно бржи раст извоза од увоза, висок фискални дефицит. Инфлација у 2008. години је износила 10,10%, што је изнад горње границе планиране стопе у интервалу од 3%–6%. Динамика спољнотрговинске размене је смањена, па су и извоз и увоз робе повећани за око 24%, што је условило већи спољнотрговински дефицит за 23,60% у односу на претходну годину. Прилив страних директних инвестиција је повећан са 2,53 милијарде САД долара на 2,72 милијарде, али је повећан спољни дуг за 21%, на 21,80 милијарди евра. Трошкови живота су порасли за 13,50%, цене на мало за 10,90%. Зараде су реално порасле за 3,80%. Настављена је тенденција успореног раста бруто домаћег производа по процењеној стопи од 5,40%.

Запосленост и животни стандард су у 2009. и 2010. години забележили оштар пад. У 2011. години очекивао се блажи пад запослености, а од 2012. године раст запослености. Према плановима за наредни средњорочни период, макроекономска политика у периоду 2012–2014. године биће усмерена на макроекономску стабилност, динамичан и стабилан привредни раст и повећање запослености и животног стандарда.

Природно-географски и демографски фактори појединих региона Републике Србије определили су њихове развојне потенцијале. Као кључни проблеми који успоравају развој мање развијених области могу се издвојити: просторна неравнотежа природних ресурса и добара, неизграђена инфраструктура, недовољни прерађивачки капацитети као ограничавајући фактор за смањење високе стопе незапослености, људски ресурси (демографски пад, неадекватна образовна структура), неискоришћеност постојећих производних капацитета и сл. Међу регионима Републике Србије постоји неједнакост у погледу демографских карактеристика, запослености, привредне структуре и њене ефикасности, сиромаштва и инфраструктурне изграђености. Томе су допринели друштвено-економски и политички проблеми. Регионално посматрано, највећи број области припада демографски угроженом подручју, чије се макроекономске последице огледају у ниској привредној активности и нивоу развијености.

Економске међурегионалне неравномерности се испољавају у драстичном расту незапослености, где је 118 општина и градова са вишом стопом незапослености од републичког просека, и екстремно ниским привредним резултатима, при чему је 85 општина пословало са губитком у 2008. години. Регионална асиметричност, огледа се у све већим разликама између развијених и неразвијених области, што се негативно одражава на укупан економски регионални развој Републике Србије. Тако су просечне зараде највише у граду Београду и Јужно-бачкој области, а најниже у Топличком и Пиротском округу. Проблем опремљености инфраструктуром је нарочито изражен у погледу разноликог степена, по регионима, саобраћајне, телокомуникационе и водопривредне инфраструктурне опремљености. Разлике се манифестују као однос неразвијеног јужног подручја и развијенијег севера у погледу инфраструктуре, електронских комуникација и услова становања. Сиромаштво изазвано демографским и привредним нескладом, са растућим социјалним последицама и ниским животним стандардом становништва нарочито је распрострањено у неразвијеним регионима, где је 23,3% сиромашних у јужној и источној Србији, и у маргиналним руралним подручјима. Сиромаштво је изражено међу регионима Републике Србије и продубљене су разлике између урбаних и руралних подручја.

11.4. Инвестиције, приходи и расходи привредних делатности за очување природних ресурса и добара

Привредне делатности у различитом степену утичу на природне ресурсе и добра. Стопе инвестирања у основна средства у периоду 1999–2005. године су се повећале за 5,9%, с тим што је ова стопа у Централној Србији 8,3%, док је у Војводини смањено инвестирање и износи -3,5%. Исплате за инвестиције у основна средства се врше из различитих извора и то из: сопствених средстава, удружених средстава, финансијских кредита и осталих фондова. Посматрано 2008. године у односу на 2006. годину, ове инвестиције се повећавају и то из сопствених средстава, кредита и осталих фондова, док се из удружених средстава смањују.

Исплате за инвестиције у основна средства по појединим привредним делатностима по основу свих извора финансирања у периоду 2006–2008. година биле су: за индустријску производњу у 2008. години 117.844 милиона динара (скоро 60% више у односу на 2006. годину); у рударству (конкретно за вађење руде и камена) повећале су се са 1.093 милиона динара у 2006. години, на 2.879 милиона динара у 2008. години; у делатности енергетике повећане су са 31.151 милиона динара у 2006. години на 47.177 милиона динара у 2008. години; у основна средства пољопривреде, лова и шумарства повећане су са 13.525 милиона динара у 2006. години на 19.294 милиона динара у 2008. години; у основна средства прерађивачке индустрије повећане су са 71.901 милиона динара у 2006. години, на 117.844 милиона динара у 2008. години; за саобраћај, складиштење и везе износиле су 44.114 милиона динара, а у 2008. години су повећане на 70.830 милиона динара. Исплате за инвестиције у основна средства за хотеле и ресторане са 6.623 милиона динара у 2006. години смањене на 4.965 милиона динара у 2008. години.

Приходи и расходи привредних делатности Републике Србије по основу финансијског посредовања, изнајмљивања и пословима с некретнинама, државне управе, образовања, здравственог и социјалног рада, комуналне, друштвене и личне услуге у периоду 2002–2004. године су се пропорционално повећавали. Тако су нпр. приходи друштвених делатности у 2002. години износили 289.625.054 динара, а у 2004. години 452.983.180 динара, док су се расходи са 274.605.469 динара у 2004. години повећали на 437.408.738 динара.

Инвестиције и текући издаци за очување природних ресурса имају тенденцију пада. Тако су у 2006. години укупне инвестиције за уклањање отпада, заштиту површинских вода, заштиту ваздуха, заштиту подземних вода и земљишта, заштиту природе и заштиту од буке, укупно износиле 2.077.085 динара, а у 2008. години су смањене на 1.778.050 динара.

11.5. SWОТ и PЕSТ анализа

Интегрална SWОТ анализа одрживог коришћења природних ресурса и добара

 

S (Снаге)

W (Слабости)

Повољан географски положај;

Недостатак регулационих планова;

Висок степен биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета;

Компликованост и недореченост законске регулативе за поједине ресурсе;

Релативно очувана природна станишта;

Неадекватне и недовољне мере заштите

Подстицање одрживог коришћења заштићених подручја;

Непридржавање прописаних режима коришћења и заштите;

Унапређен институционални и законодавни оквир;

Недостатак механизама за решавање сукоба општих интереса и својинских права (нпр. размена државних и приватних парцела) ;

Значајан геолошко-минерагенетски потенцијал (Утврђене резерве и потенцијални ресурси, висок степен обезбеђености истраженим резервама) и економски резултати производње минералног сектора, обезбеђење потреба привреде за минералним ресурсима и адекватно учешће у БДП (минерална политика);

Недовољна финансијска улагања;

Недостатак података о капацитету заштићених подручја;

Постојање значајне инфраструктуре и планова њеног даљег убрзаног развоја;

Значајна постојећа кадровска основа у геологији, рударству и технологији;

Отвореност за greenfield улагања, посебно у реални и извозни сектор;

Одсуство адекватних економских механизама и система валоризације ресурса, нарочито у погледу валоризације екосистемских услуга

Подстицање образовних, истраживачких и развојних студија, програма, пројеката и других активности, укључујући и демонстрационе активности;

Недостатак политичке и друштвене воље за примену Стратегије одрживог развоја 

Интересовање потенцијалних инвеститора за реализацију појединих инфраструктурних пројеката;

Компликованост и недореченост законске регулативе за поједине ресурсе и њено непрепознавање у општеприхваћеним (светским) стандардима

Нове инвестиције – развој привредних делатности, нова радна места, бољи животни стандард;

Неактивност постојећих националних геолошких и рударских института и непостојање одговарајућег државног геолошког института – Geological Survey, који би за потребе државе реализовао све значајне послове везане за стратешко-планске анализе и прогнозе, али и друга питања, поготову из сектора минералних ресурса

Успешно извршена приватизација великих производно-прерађивачких капацитета и реализоване концесије у минерално-сировинском сектору;

Застарелост технологије која се користи у српским рудницима

За коришћење шума надлежна су јавна предузећа и приватни власници шума. Коришћење недрвних производа дозвољено је свим регистрованим „правним лицима”;

Непостојање „обједињене” базе података на располагању инвеститорима

Започети планови, техничка документација и радови на изградњи акумулација

Селективност у примени законске регулативе

По Закону о шумама корисник шума плаћа накнаду за коришћење шума и шумског земљишта 3 % од укупног прихода оствареног газдовањем шумама у буџетски фонд;

Недовољно развијена свест јавности и релевантних субјеката о значају очувања и одрживог коришћења појединих природних ресурса и добара

Корисници шума су обавезни да издвајају средства у износу од 15 % тржишне вредности израђених дрвних сортимената на месту сече за обнову- репродукцију шума;

Застарелост и лоше одржавање локалних водовода

У буџетски фонд обавезни су да уплаћују средства за коришћење шума и сопственици шума по стопи од 5 % од вредности израђених дрвних сортимената на месту сече;

Недовољно дефинисани приоритети инвестирања на локалном нивоу

Повећање појединих потенцијала ресурса.;

Лежишта минерала су углавном малих и средњих размера

Довољна количина водних ресурса;

Од расположивих врста минералних сировина експлоатише се само мали број

Распрострањеност и равномерност површинских и подземних вода;

Незавршена својинска трансформација код већег броја малих и средњих производно-прерађивачких капацитета

Значајан хидроенергетски потенцијал;

Велики број лежишта угрожен је подземним водама

Довољна количина водних ресурса;

Значајне количине резерви минералних сировине су геоеколошки конзервирана

Распрострањеност минералних и термоминералних вода;

Застарела технологија у експлоатацији минералних ресурса

Очувана животна средина у неиндустријализованим областима;

Недовољно искоришћени геотермални потенцијали

Могућности за побољшање енергетске ефикасности у пределима у којима постоји и повољна просторна дистрибуција обновљивих извора енергије;

Велики број напуштених и не рекултивисаних копова

Недовољна информисаност најшире јавности о улози и значају минералних сировина

Опредељеност државе ка унапређењу путне инфраструктуре и путног саобраћаја, расположивост аеродромске инфраструктуре у зони атрактивних подручја за развој појединих привредних делатности ;

Осетљивост шумских екосистема.

Компаративне предности појединих подручја за развој појединих делатности, као нпр. у пољопривреди за производњу органске и хране заштићеног географског порекла;

Неразвијеност приватног сектора у газдовању шумама

Уситњеност парцела

Неуређеност приватних шума

Неусклађеност прерађивачких капацитета

Недовољно контролисано коришћење водних ресурса

Недовољна истраженост подземних вода

Неодговарајућа временска и просторна расподела вода

Загађење вода 

Неадекватан мониторинг вода

Започет процес придруживања ЕУ, погранична и међурегионална сарадња

Недостатак инфраструктуре за прикупљање и пречишћавање отпадних вода

Започета међународна сарадња локалних институција у реализацији пројеката из предприступних фондова

О (Могућности)

Т (Претње)

Могућност осавремењивања и унапређивања мера и режима заштите кроз процес придруживања Европској унији;

Присуство бројних угрожавајућих фактора и активности које доводе до деградације станишта, као и неодрживог нивоа експлоатације ресурса

Могућност коришћења фондова Европске уније и других међународних фондова;

Ризик од повећаног притиска на ресурсе у оквиру потребе за убрзаним економским развојем и процесом транзиције

Велики потенцијал за развој еко-туризма у заштићеним подручјима као додатног извора финансија;

Претерана очекивања политичара и локалних заједница од рударства, које није политичка или социјална категорија

Привлачење страних великих рударских компанија за улагање у минерално-сировински сектор;

Нејасност и некомпатибилност регулативе из области заштите животне средине и рударства као „загађивача”

Развој недовољно развијених делова, као и саме државе у целини;

Ограничена тражња за минералним ресурсима услед економске кризе и потцењивачки однос према расположивим и потенцијалним ресурсима-оријентација на увоз

Модернизација образовања, односно савремене-софистициране методе обуке кадрова из свих области геологије, рударства, заштите животне средине;

Проналажење богатијих рудних лежишта у другим земљама

Позиционирање Републике Србије као значајног произвођача стратешких сировина;

Развој инфраструктуре усмерен према урбаном подручју

Повезивање делатности (као нпр. пољопривреде и туризма) и могућност јачања привреде на локалном нивоу;

Неприлагођен правни и институционални систем регулисања коришћења појединих ресурса и добара и нелојална конкуренција

Умрежавање – кластеризација у области појединих привредних грана;

Местимично бесправне сече у приватним шумама.

Одређени приоритети инвестирања у шуме и то: семенарство и расадничка производња, заштита шума, гајење шума (нега и обнова шума), пошумљавање, санација оштећених састојина, изградња шумских и других комуникација, управљање заштићеним природним добрима, кадрови, развој маркетинга и употребе шумских производа, сертификација шума, информациони системи и др.;

Сви загађивачи

Могући извори финансирања у шумарству: буџет Републике Србије, буџетски фонд, фондови намењени руралном развоју, заштити животне средине, заштити вода, фондови регионалног развоја, донације..... ;

Промена климе

Шуме доприносе развоју: индустрије за прераду дрвета, руралном развоју, туризма, сеоског туризма, производњи воде, занатства, спорта, рекреације, заштити животне средине и др. ;

Прекомерна градња појединих туристичких капацитета и део инфраструктуре која је везана за туризам

Дрвни и недрвни производи се вреднују на тржишту. Општекорисне функције шума „вреднују” се из буџета. Закон о шумама обавезује сва правна лица да плаћају накнаду за заштиту, коришћење и унапређивање општекорисних функција шума, по стопи од 0,025 % на укупан годишњи приход свих правних лица;

Неусаглашеност просторно планске, програмске и пројектне документације за исто подручје

Јачање организационих и стручних капацитета у области одрживог коришћења природних ресурса

Сиромаштво, задуженост и успорен привредни развој

Развој и примена савремених концепција и технологија у области одрживог коришћења природних ресурса

Нередовност измиривања обавезе плаћања за коришћење ресурса

Повећање економских потенцијала природних ресурса

Недостатак координације између различитих републичких и општинских органа за одговарајући ресурс

Повећање површине заштићених подручја;

Недефинисан и неравноправан статус минералних сировина у односу на остале природне ресурсе и добра

Већа геолошко-рудаска енергетска ефикасност

Боља сарадња са локалном заједницом, удружењима, медијима

Недостатак капацитета људских ресурса

Модернизација и увођење нових технологија у области вода

Недовољно спровођење закона, програма и планова

Унапређење енергетске ефикасности и рационалног коришћења водног ресурса

Недостатак веза политике грађевинског земљишта са урбаном, комуналном и политиком развоја локалне економије

Подизање нивоа свести о потреби заштите вода и нивоа информисаности.

Спор процес структурних реформи, депопулација и старење становништва, изражен неуједначен регионални развој.

Интегрална PEST анализа одрживог коришћења природних ресурса и добара

Политичко-правни фактори

Економски фактори

Социолошки фактори

Техничко – технолошки фактори

Донети бројни закони који регулишу дату област

Недостаје одређени број подзаконских аката, као и низ стратешких докумената, који би детаљније обрадили и дефинисали мере одрживог коришћења и заштите ресурса и њихову имплементацију

Недовољно спровођење закона у пракси због недостатка финансија, правовременог информисања, ограничених инспекцијских капацитета и политичке воље

Процес придруживања Европској унији отвара могућност усклађивања националног законодавства и стратешких докумената са међународно прихваћеним приступима о коришћењу, заштити и управљању ресурсима (нпр. Натура 2000)

Недовољна финансијска улагања у систем заштићених подручја, као и у мере заштите и одрживог коришћења биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета и других ресурса

Недовољан удео финансирања мера заштите животне средине у укупном државном буџету (0.3 % БДП у односу на планираних 2.5 % БДП)

Незавршена приватизација у сектору минералних ресурса

Одсуство адекватних економских механизама и дугорочног финансијског планирања у систему заштићених подручја

Примена неодговарајућег система валоризације ресурса, нарочито у погледу валоризације екосистемских услуга

Недовољно развијена свест јавности о значају биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета и њиховог очувања и одрживог коришћења

Економска криза, потреба за убрзаним економским развојем и процес транзиције могу довести до повећаног и неодрживог притиска на ресурсе.

Величина популације корисника појединих ресурса и добара

Нарушена равнотежа између, регионалних, локалних, руралних и урбаних подручја.

Висок проценат незапослености

Недостатак стручних капацитета за економску валоризацију екосистемских услуга

Велика потреба за међународном сарадњом и разменом искустава, технологија и научних сазнања

Нова сазнања и технички и технолошки капацитети имају велики потенцијал за успешну примену у управљању и очувању природних ресурса и заштићених подручја

Неопходно повећати улагања у националне пројекте истраживања, мониторинга и валоризације биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета

Потреба за механизмима за ефикасну примену нових научних сазнања и резултата мониторинга у мерама и активностима коришћења, заштите и одрживог управљања природним ресурсима

11.6. Проблеми финансирања одрживог коришћења природних ресурса и добара

Спровођење Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара имаће значајног утицаја на националну привреду. Национална стратегија стимулисаће реструктурирање српске привреде ка путу одрживог развоја. Она ће довести до померања фокуса инвестиција у привреди са „уобичајеног начина пословања” ка привреди која приступа одрживом развоју на уравнотежен начин. Национална стратегија може да олакша даљу транзицију ка модернијој и ефикаснијој тржишној економији.

У одређеним сегментима, основну препреку за одрживо коришћење природних ресурса и добара представља неадекватни систем њиховог финансирања и управљања.

Пример је да, у постојећој регулативи и стратешким документима још увек до сада није јасно дефинисана визија и дугорочни план за обезбеђивање стабилних и дугорочних извора финансирања заштићених подручја (UNDP 2009 – Ensuring financial sustainability of the protected area system of Serbia. Part I: Situation analysis. UNDP project proposal, www.thegef.org). У Закон о заштити природе укључени су одређени механизми за реформисање финансијског оквира заштићених подручја, али и даље нису донета сва подзаконска докумената којима би било детаљније регулисано ово питање и обезбеђена ефикасна имплементација. Такође, још увек није јасно дефинисан однос министарства надлежног за област животне средине са другим секторима (јавна предузећа, удружења, локална самоуправа) у погледу управљања заштићеним подручјима, а присутан је и конфликт између институција и предузећа из сектора шумарства и сектора заштите животне средине. Нису обезбеђени механизми за кооперативно управљање (нпр. преко партнерства јавног и приватног сектора), као ни механизми успостављања нових извора прихода и њихове расподеле.

Са друге стране, постојећа регулатива дозвољава управљачима заштићених подручја експлоатацију ресурса на подручју којим управљају, што често резултује у активностима које су фокусиране искључиво на остварење профита, без узимања у обзир одрживости екосистема и капацитета средине, а тиме и у деградацији станишта. Да би обезбедили неопходна финансијска средства, управљачи заштићених подручја често спроводе уобичајену сечу шуме која превазилази ниво „санитарне сече”, а у подручјима која обухватају и акватичне екосистеме обезбеђују приходе преко успостављања постројења за аквакултуру. На овај начин, недовољна количина средстава обезбеђених од стране државе доводи управљаче заштићених подручја у конфликтну ситуацију, да су приморани да експлоатишу природне ресурсе унутар заштићених подручја да би били у могућности да финансирају мере заштите истих. Иако се еко-туризам сматра једним од приоритетних мера за обезбеђивање додатних извора финансирања заштићених подручја, и даље нису израђени подзаконски акти којима би се ово питање детаљно регулисало. Додатни проблем представља и недостатак капацитета и обучености администрације у заштићеним подручјима за стратешко планирање и развој и примену додатних извора финансирања, поред уобичајене експлоатације ресурса (као што је шумарство), што би између осталог укључивало: финансијску анализу заштићених подручја на националном нивоу, унапређење и осавремењивање планова управљања заштићеним подручјима, развој и ажурирање финансијских планова појединачних заштићених подручја, идентификацију потенцијалних подручја за развој екотуризма у заштићеним подручјима и увођење мера за развој екотуризма у планове управљања заштићеним подручјима и сл. Према доступним подацима, директно финансирање заштићених подручја од стране министарства надлежног за област животне средине, Фонда за заштиту животне средине и органа локалне самоуправе креће се око 2 до 3 милиона УСД годишње, док управљачи заштићених подручја преко различитих такси, накнада, туризма, лова, риболова и других активности годишње прибаве још око 5-6 милиона УСД. Најзначајнији извор прихода заштићених подручја представља експлоатација шума и то преко 8 милиона УСД годишње. Министарство надлежно за област животне средине на националном нивоу финансира активности у заштићеним подручјима кроз пројекте, којима се финансирају активности као што је означавање и одржавање стаза, рехабилитација деградираних подручја, развој информационих система, изградња центра за посетиоце, мониторинг, програми реинтродукције и уопште побољшавање стања у заштићеним подручјима. Да би добили средства за овакве активности, управљачи заштићених природних добара аплицирају код министарства са пројектима. Међутим, средства која су у протеклом периоду била обезбеђена преко подршке различитих донатора, кроз реализацију пројеката, била су занемарљива у односу на укупни буџет заштићених подручја. Процењено је да би за оптимални систем управљања заштићеним подручјима било неопходно обезбедити најмање 32 милиона УСД годишње, док је за минимални ниво управљања неопходно најмање 16 милиона УСД годишње (www.sepa.gov.rs – Агенција за заштиту животне средине). Постојећи приходи који нису везани за експлоатацију шуме (7–10 милиона УСД годишње) покривају само око 25% неопходних финансија за оптимални ниво управљања заштићеним подручјима, односно око 50% неопходних финансија за минимални ниво функционисања. Другим речима, за финансирање заштићених подручја годишње недостаје око 50% средстава за основне трошкове, односно око 75% средстава за оптимални ниво потрошње. Са планираним проширењем система заштићених подручја до 12% територије Републике Србије до 2020. године, очекује се да ће овај дефицит средстава постати значајно већи. Одређена средства Влада АП Војводине из свог буџета алоцира Покрајинском секретаријату за урбанизам, градитељство и заштиту животне средине. Средства која је Секретаријат у 2009. години издвојио за унапређење биодиверзитета и заштићена подручја су око 30 милиона динара. Министарство надлежно за област пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде такође пружа финансијску помоћ заштићеним подручјима за одређене активности. Управа за шуме у оквиру овог министарства одобрава и финансира пројекте везане за пошумљавање, побољшавање услова станишта, производњу семена и садница, расаднике, изградњу шумских путева за пошумљавање и заштиту од пожара, као и научне пројекте. У 2009. години, расположиви буџет за ове активности био је око 450 милиона динара. У сектору ловства, према десетогодишњем програму Ловачког савеза Србије, процењена вредност укупног прихода од лова за период 2001–2010. године износи око 100 милиона ЕУР. Према Закону о буџету Републике Србије за 2012. годину („Службени гласник РС”, број 101/11), процењени сопствени приходи Буџетског фонда за развој ловства Републике Србије за 2012. годину износе 180.002.000 динара. Министарство надлежно за област науке путем конкурса финансира израду основних, технолошких и иновационих пројеката из различитих научних области, те самим тим и истраживања везана за област заштите биодиверзитета, геодиверзитета и предеоног диверзитета.

Технолошка застарелост свих делова енергетског система, не само да условљава ниску енергетску ефикасност, већ представља и озбиљно оптерећење животне средине. Заштита животне средине је, после низа година у којима се расположиви новац улагао само у одржавање производних капацитета, постала приоритет у пословној политици Електропривреде Србије. Од 2003. године до данас реализовано је више пројеката који су у директној функцији смањења загађења из термоелектрана ЕПС-а: у замену шест електрофилтера уложено је око 35,2 милиона евра, почела је реализација пројеката замене постојећег система транспорта и одлагања пепела и шљаке на депонијама ТЕ. У термоелектрани Никола Тесла Б у Обреновцу 30. октобра 2009. године пуштен је у рад нови систем за прикупљање, транспорт и одлагање пепела на блоку 2 (снаге 620 MN), а у мају 2010. године такво постројење је прикључено и на блоку 1 (снаге, такође, 620 MN). Значајно је да ће се, након тога, решити проблем развејавања пепела са депоније најмлађе термоелектране ПД ТЕНТ. Донацију за овај пројекат (фазу 1 и 2), у вредности од 28 милиона евра, обезбедила је Европска унија, док су Електропривреда Србије и ПД ТЕНТ инвестирали 3 милиона евра. Такође, у циљу смањења загађења ваздуха, површинских и подземних вода, формирана је база података за стабилност терена у зони хидроелектрана, као и механизама за управљање отпадом. Укупна улагања у поменуте пројекте до сада износе 117 милиона евра. Стратегијом развоја енергетике Републике Србије до 2015. године, Програмом остваривања стратегије развоја енергетике и Уговора о продаји и куповини акција Нафтне индустрије Србије, обим инвестиција биће усмерен ка повећању еколошке безбедности производних процеса. Реконструкција и модернизација технолошког комплекса НИС а.д. Нови Сад има за циљ да се обезбеди производња моторног горива у складу са Евро – 5 стандардима. Према постојећем основном пројекту, програм реконструкције и модернизације ће захватити значајне инвестиције, од чега само у пројекте животне средине уложиће се 60.000.000 евра. У циљу остварења програма реконструкције и модернизације технолошког комплекса НИС а.д. Нови Сад дана 17. септембра 2009. године закључен је Уговор о изградњи комплекса лаког хидрокрекинга и хидродораде, у вредности преко 396 милиона евра (450 милиона долара). Уговором је предвиђена изградња пет нових постројења, као и модернизација, реконструкција и изградња још 19 објеката привредне инфраструктуре, неопходне да би се обезбедило функционисање постројења хидрокрекинг и хидродорада. Радове ће изводити једна од највећих светских компанија у сфери енергетике – „CB&I Lummus”.

Као што је у циљевима политике дугорочног одрживог коришћења водних ресурса истакнуто, развој сектора вода треба да оствари позитивне ефекте на укупни економски развој земље, да отклони (ублажи) социјалне проблеме на одређеним просторима и у Републици Србији у целини, и да заштити и унапреди животну средину, посебно у области вода. Повећање обима инвестиција и послова у сектору вода, које би омогућиле раст годишњег обрта са око 250 милиона € на око 900 милиона €, односно реализацију укупних инвестиција од 6–8 милијарди € у следећих двадесетак година, омогућило би отварање нових радних места и стицање додатног прихода становништва (и државе), као и побољшано коришћења водних ресурса. Без уређења режима вода (површинских, подземних и земљишне влаге) не може се очекивати висока и стабилна пољопривредна производња. Уређење и заштита земљишта може се успешно реализовати само уз одговарајућу интеракцију са уређењем вода. У том смислу, уређење одређеног производног пољопривредног простора своди се на рационално уређење вода и земљишта на њему. У области водоснабдевања становништва илустративан је однос економских губитака због лечења (не обухватајући умрле) и потребних улагања за водоснабдевање становништва и за санитацију насеља. Из ових анализа се види да је решење питања обезбеђења здраве воде и санитације насеља по идеалној (максималној) варијанти два пута јефтиније од лечења људи проузрокованог нерешавањем ових питања.

12. РЕАЛИЗАЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ СТРАТЕГИЈЕ

Израда и реализација планова, програма и основа за сваки природни ресурс представља кључни механизам за реализацију Националне стратегије. Планови треба да разраде крајње циљеве практичне политике Националне стратегије у пакете мера које се састоје од директних прописа, спровођења, подстицајних инструмената, планирања, праћења (мониторинга), инвестиција, обуке и едукације, итд. Њих треба приказати у матрицама акционих планова у којима се наводи врста интервенције, очекивани резултати, институција која их реализује, временски оквири реализације, издаци, статус у погледу финансирања и извори финансирања.

Укупно потребна средства и извори истих за планиране активности, по годинама и по ресорним министарствима, биће исказана у плановима, програмима и основама за сваки природни ресурс, у складу са заједнички дефинисаним циљевима, и у складу са реформом система буџетског планирања и приоритетним областима финансирања.

Финансијски оквир

Недовољност и прекомерно исцрпљивање природних ресурса, неефикасно коришћење, као и њихово коришћење на начин да често постоји и трајан негативан утицај на животну средину, односно на екосистеме и здравље људи, може да доведе у питање перспективе одрживог развоја Републике Србије. То је веома изражено како при коришћењу необновљивих, тако и при коришћењу обновљивих природних ресурса.

Национална стратегија одрживог коришћења природних ресурса и добара дефинише оквир за одрживо коришћење и заштиту природних вредности Републике Србије, у циљу координисаног, међусекторског управљања природним ресурсима. Циљеви Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара у великој мери су већ интегрисани у циљеве мултисекторских стратешких документима – Националном програму заштите животне средине (2010) и Националној стратегији за апроксимацију у области животне средине за Републику Србију (2011), као и у секторске политике, којима су постављени одређени финансијски оквири за имплементацију ове стратегије, тако да је процењено да за спровођење ове стратегије није потребно обезбедити додатна средства у буџету.

Према подацима из Националног програма заштите животне средине (2010), на основу резултата студије Environmental Capacity Building Programme 2003: Assessment of the Economic Value of Environmental Degradation in Serbia, Interim report by J. Jantzen and R.Pesic, 03/SER01/09/002, Belgrade, May 2004, прелиминарна процена трошкова штете по животну средину у Републици Србији (поред осталог и због неодрживог коришћења природних ресурса) показује да деградација животне средине проузрокује годишње трошкове за домаћу привреду која се креће од 4,4% (конзервативни сценарио) до 13,1% (максимални сценарио) БДП-а из 2005. године. Имплементација Програма довешће до значајног смањења загађења и деградације животне средине, а тиме ће се такође остварити уштеде за домаћу привреду. Процењује се да оне износе између 2,2% БДП (по конзервативном сценарију) до 5,4% БДП-а.

strategija_Page_01.tif

Матрица 12.1

Реформа система финансирања у области животне средине предвиђа да се главни терет финансирања премести са државног буџета на загађиваче и наменске фондове, што се подразумева и за потребна средства описно наведена у Матрици 12.1, при реализацији ове стратегије. Треба увести нове подстицајне мере како би се инвеститорима омогућило да остваре економске ефекте од тога што додатно улажу у одрживо коришћење природних ресурса и добара. У постепеном процесу треба адаптирати порески и фискални систем, до детаља разрадити спровођење Закона о јавно-приватном партнерству и концесијама, као и приближавати се концепту зелених јавних набавки.

Фонд за заштиту животне средине обавља послове у вези са финансирањем припреме, спровођења и развоја програма, пројеката и других активности у области очувања, одрживог коришћења, заштите и унапређивања животне средине, као и у области коришћења обновљивих извора енергије. Законом о Фонду за заштиту животне средине („Службени гласник РС”, бр. 72/09 и 101/11) уређује се положај, послови, организација, приходи, намена и начин коришћења средстава, као и друга питања од значаја за рад Фонда за заштиту животне средине. Надзор над радом Фонда за заштиту животне средине обавља министарство надлежно за послове животне средине. У обављању своје делатности Фонд за заштиту животне средине обезбеђује:

1) остваривање циљева и начела заштите животне средине;

2) очување природне равнотеже и рационалног коришћења природних вредности;

3) услове за одрживо коришћење, заштиту и унапређивање животне средине;

4) коришћење обновљивих извора енергије;

5) заштиту човека и развој у здравој животној средини.

Средства Фонда за заштиту животне средине користе се у складу са законом, статутом, програмом рада Фонда за заштиту животне средине, као и Националним програмом заштите животне средине (2010), другим стратешким документима, акционим и санационим плановима.

Постојање Фонда за заштиту животне средине ствара основу за регуларно финансирање примене дела Националне стратегије за одрживо коришћење природних ресурса и добара. Оснивањем Фонда за заштиту животне средину, активности почињу да се финансирају на организованији начин, поред редовног буџетског издвајања за рад надлежних институција. Законом о Фонду за заштиту животне средине (2009, 2011) јасно је дефинисана намена и начин коришћења средстава.

Приходи Фонда за заштиту животне средине се остварују по основу накнаде за промет дивље флоре и фауне, у складу са чланом 27. Закона о заштити животне средине и Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне, као и накнаде за загађивање животне средине која обухвата накнаду за возила на моторни погон, супстанце које оштећују озонски омотач, емисије оксида сумпора, оксида азота, прашкасте материје и произведени или одложени отпад, у складу са чланом 85. Закона о заштити животне средине, Уредбом о врстама загађивања, критеријумима за обрачун накнаде за загађивање животне средине и обвезницима, висини и начину обрачунавања и плаћања накнаде („Службени гласник РС”, бр. 113/05 и 6/07) и Правилником о утврђивању усклађених износа накнаде за загађивање животне средине („Службени гласник РС”, број 7/09). Док приход остварен по основу накнаде за промет дивље флоре и фауне припада у целости Фонду, приход од накнаде за загађивање животне средине се дели, тако да 60% прихода припада Фонду за заштиту животне средине, а 40% локалној самоуправи на чијој се територији налази загађивач. Од 2010. године, Фонд за заштиту животне средине остварује приходе и према посебним законима из области животне средине (Закон о управљању отпадом, Закон о амбалажи и амбалажном отпаду, Закон о одрживом коришћењу рибљег фонда), и то преко накнаде за посебне токове отпада, накнаде за стављање амбалаже у промет и накнаде за коришћење рибарског подручја. Такође је уведена и накнада за загађивање животне средине на подручјима од посебног државног интереса у области заштите животне средине, према члану 85а. Закона о изменама и допунама закона о заштити животне средине („Службени гласник РС”, број 36/09). Средства остварена по основу ове накнаде се деле, тако да 80% прихода припада буџету Републике Србије, а 20% локалној самоуправи на чијој је територији дошло до загађења. Приходи од накнада и такси за заштиту животне средине, који представљају средства Фонда за заштиту животне средине, износе годишње око 0,3% бруто друштвеног производа (БДП). Средства Фонда за заштиту животне средине се додељују физичким и правним лицима на територији Републике Србије преко јавних конкурса, а финансирање се врши путем кредита, подстицајних средстава, дотација, бесповратних средстава и помоћи.

У Средњорочном програму рада Фонда за заштиту животне средине за период 2010–2012. године, наведено је да се при коришћењу средстава Фонда за заштиту животне средине, кроз начело очувања природних вредности, потребно обезбедити поштовање принципа одрживог коришћења природних вредности, за шта је потребно донети Националну стратегију одрживог коришћења природних ресурса и добара. Према Закону о буџету Републике Србије за 2012. годину, процењени сопствени приходи Фонда за заштиту животне средине Републике Србије за 2012. годину износе 5.105.602.000 динара.

Буџетски фонд за воде Републике Србије је основан 2011. године у складу са одредбама Закона о водама, ради евидентирања посебних средстава намењених финансирању послова од општег интереса у области вода који се финансирају у складу са Законом о водама на територији Републике Србије, осим територије аутономне покрајине. Коришћење средстава Републичког буџетског фонда за воде врши се у складу са годишњим програмом управљања водама који доноси Влада Републике Србије. Средства за финансирање Републичког фонда обезбеђују се: из апропријација у буџету Републике Србије за текућу годину; од накнада за воде из члана 153. Закона о водама, осим накнаде за загађивање вода, остварених на територији Републике Србије, осим територије аутономне покрајине и од прихода од управљања слободним новчаним средствима Републичког фонда. Према Закону о буџету Републике Србије за 2012. годину, процењени текући приходи Буџетског фонда за воде Републике Србије за 2012. годину износе 5.953.600.000 динара.

Буџетски фонд за шуме Републике Србије основан је 2010. године у складу са одредбама Закона о шумама, ради остваривања општег интереса и дугорочних циљева заснованих на принципима одрживог газдовања шумама утврђених Програмом развоја шумарства на територији Републике Србије и плановима газдовања шумама. Према Закону о буџету Републике Србије за 2012. годину, процењени текући приходи Буџетског фонда за шуме Републике Србије за 2012. годину износе 1.500.001.000 динара.

Средства за спровођење ове стратегије обезбеђиваће се у оквиру расположивих средстава, односно из остварених средстава по основу накнада за коришћење природних добара, накнада за заштиту животне средине и других наменских прихода. Активности у вези са применом Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара биће реализоване уз уважавање буџетских циљева, принципа, процедура и правила одговорног финансијског управљања и биће финансиране искључиво у складу са расположивим средствима у буџету Републике Србије, а као такве неће представљати експлицитну обавезу за буџет. Такође, треба напоменути да се у предстојећем периоду очекују знатно већа средства из претприступних фондова ЕУ у области заштите животне средине и одрживог развоја, односно одрживог коришћења природних ресурса и добара.

Оквир за финансирање Националне стратегије подразумева у основи сопствена средства – приходе од накнада, такси за коришћење и заштиту природних ресурса и добара и других извора које обезбеђују домаћа правна и физичка лица, као и средства остварена по основу међународне сарадње на програмима, пројектима и другим активностима у релевантним областима, средстава претприступних фондова Европске уније, као и друге изворе у складу са законом, укључујући и буџете локалних самоуправа, као и финансирање од стране различитих компанија, индустрије, приватног сектора и институција у контексту остваривања друштвено-одговорног пословања.

Реализација Националне стратегије се интегрише са механизмима праћења (мониторинга), односно напредовања реализације који се заснивају на добро дефинисаним и мерљивим критеријумима за праћење напредовања. Критеријуми за праћење обухватају критеријуме за напредовање реализације практичне политике и критеријуме у погледу начина коришћења и стања појединачних природних ресурса. Низ критеријума који се примењују за праћење напредовања реализације Националне стратегије (видети Табелу 12.1), обухвата, али се не ограничава на:

1) временско усклађивање: да ли се крајњи циљеви практичне политике реализују према временском плану;

2) реализацију краткорочних циљева у оквиру конкретних крајњих циљева наведених у Националној стратегији;

3) промене у ефикасности коришћења ресурса;

4) смањење оптерећења загађењем од коришћења ресурса (који се избацују у воду, ваздух и земљиште);

5) одржавање садашњег нивоа биолошке разноврсности;

6) ојачану свест јавности у погледу коришћења ресурса мерену кроз анкете јавног мњења;

7) постојање образовања (формалног и неформалног), истраживања, учешће цивилног друштва у оцени и корективним мерама.

Делотворан систем за праћење (мониторинг) напредовања пружа прецизне и благовремене информације и низ показатеља, који ће помоћи доносиоцима одлука да прате реализацију Националне стратегије, и да, ако се из података о њеној реализацији утврди да се коришћењем природних богатстава значајно угрожава природна равнотежа екосистема, привремено ограничи обим коришћења природних вредности на одређеном подручју. Тај систем треба да обухвати и временски распоред за процедуре праћења (мониторинга) и оцењивања, укључујући и динамику ревизије садржаја и показатеља за оцену реализације.

Искуство са реализацијом Националне стратегије се током година надграђује и омогућава да се обављају оцењивања, ажурирања и ревизије, и тако покреће нови циклус планирања практичне политике. Национална стратегија треба да се ажурира и ревидира уз учешће радних група под вођством министарства задуженог за животну средину.

На основу података и евиденција о извршењу планова, програма и основа, министарство надлежно за послове животне средине, у сарадњи са другим надлежним министарствима, једанпут у две године припрема извештај о реализацији Националне стратегије и подноси га Влади.

 

Главни, основни циљеви који су постављени да се остваре Националном стратегијом су:

Усмеравање на и обезбеђивање услова за одрживо коришћење природних ресурса и добара, стварањем основе за постављање планова, програма и основа за сваки појединачни природни ресурс или добро

Редуковање негативног утицаја коришћења ресурса на економију и животну средину

Допринос усмеравању развоја ка одрживој производњи и потрошњи, као и озелењивању јавних набавки

Секторски општи циљеви

Минерални ресурси: уравнотеженост између ресурса, економских /привредних интереса, друштвених интереса и интереса заштите животне средине (Поглавље 4)

Минерални ресурси: смањење утицаја на животну средину услед начина експлоатације минералних сировина и њихове прераде, отклањање последица досадашњих загађења (историјских) и других облика штетног утицаја услед експлоатације (Поглавље 4)

Минерални ресурси: повећање ефикасности коришћења расположивих и новооткривених минералних ресурса. (Поглавље 4)

ОИЕ: Повећати употребу обновљивих извора енергије (Поглавље 5)

ОИЕ: Смањити увоз фосилних горива, као и губитке у електромрежи обнављањем инфраструктуре и изградњом нових капацитета за прихватање ОИЕ (Поглавље 5)

ОИЕ: Повећати енергетску ефикасност како у производњи тако и у потрошњи (Поглавље 5)

ОИЕ:Увести напредне технологије у производњи енергије (Поглавље 5)
ОИЕ: Развој локалне индустрије и отварање нових радних места (Поглавље 5)

Шуме и шумски ресурси : Уравнотежен однос у коришћењу свих функција шума, којим се обезбеђује трајна вишефункционалност у пружању материјалних добара и других екосистемских услуга од шума (Поглавље 6)

Биодиверзитет: Обезбеђивање очувања, унапређења стања и одрживог коришћења популација аутохтоних врста и заједница на нивоу који ће обезбедити њихову дугорочну вијабилност (Поглавље 7)

Геодиверзитет: Очување, заштита и унапређење објеката геонаслеђа (Поглавље 7)

Геодиверзитет: Оснивање геопаркова и укључење у Европску мрежу геопаркова (Поглавље 7)

Геодиверзитет: Ширење свести и покретање образовних програма (Поглавље 7).

Предеони диверзитет: Разноврсни, високо квалитетни и адекватно коришћени предели (Поглавље 7)

Предеони диверзитет: Спровођење политике просторног развоја, са планирањем предела (Поглавље 7)

Предеони диверзитет: Отварање нових радних места у контексту одрживог туризма (Поглавље 7)

Предеони диверзитет: Унапређење свести јавности о сопственој одговорности за стање предела (Поглавле 7)

Предеони диверзитет: Креирање будућих предела (Поглавље 7)

Рибљи ресурси: Развој одрживог коришћења рибљих ресурса у риболовним водама уз пуно поштовање еколошких и социо-економских принципа (Поглавље 8)

Рибљи ресурси: Коришћење рибљих ресурса стопом и режимом који ће осигурати одржавање екосистемске стабилности риболовних вода и високе густине коришћених популација (Поглавље 8)

Рибљи ресурси: Праћење тренда коришћења риболовних ресурса (рекреативног риболова, одржавање привредног риболова у екосистемски и социо-економски могућој мери) (Поглавље 8).

Воде: интегрално, комплексно, рационално и јединствено коришћење водних ресурса на територији Републике Србије у свим сферама, како за водоснабдевање становништва, тако и за подмирење потреба осталих корисника вода, односно одређивање оптималне конфигурације и параметара будућих система за интегрално коришћење, уређење и заштиту вода одређених простора и територије Србије у целини, а уз уважавање стандарда, технологије и прописа ЕУ (Поглавље 9)

Земљиште: Смањење трајног губитка земљишта на што је могуће мању меру (Поглавље 10)

Земљиште: Смањење киселости пољопривредног земљишта (Поглавље 10)

Земљиште: Одржати садржај хумуса и спречити губитке органског пољопривредног земљишта (Поглавље 10)

Земљиште: Смањити ерозију пољопривредног земљишта (Поглавље 10)

Земљиште: Спречити алкализацију и/или секундарно заслањивање земљишта (Поглавље 10)

Остали природни ресурси који у овој фази нису приоритети

Међусекторски: Убрзан економски раст и смањење сиромаштва (Поглавље 11)

Међусекторски: Развој и смањење регионалне развојне неједнакости (Поглавље 11)

Међусекторски: Обезбеђење сигурне контроле коришћења природних ресурса и добара (Поглавље 11)

Међусекторски: Смањење загађења животне средине (Поглавље 11)

Међусекторски: Побољшати учешће јавности у области одрживог коришћења природних ресурса и добара на свим нивоима (Поглавље 11)

Међусекторски: Образовање и развијање јавне свести у областима одрживог коришћења природних ресурса (Поглавље 11)

Међусекторски: Адаптирање фискалне политике (Поглавље 11)

Минерални ресурси: Уравнотеженост између ресурса, економских /привредних интереса, друштвених интереса и интереса заштите животне средине (Поглавље 4)

Минерални ресурси: Смањење утицаја на животну средину услед начина експлоатације минералних сировина и њихове прераде, отклањање последица досадашњих загађења (историјских) и других облика штетног утицаја услед експлоатације (Поглавље 4)

Минерални ресурси: Повећање ефикасности коришћења расположивих и новооткривених минералних ресурса (Поглавље 4)

ОИЕ: Повећати употребу обновљивих извора енергије (Поглавље 5)

ОИЕ: Смањити увоз фосилних горива, као и губитке у електромрежи обнављањем инфраструктуре и изградњом нових капацитета за прихватање ОИЕ (Поглавље 5)

ОИЕ: Повећати енергетску ефикасност како у производњи тако и у потрошњи (Поглавље 5)

ОИЕ:Увести напредне технологије у производњи енергије (Поглавље 5)

ОИЕ: Развој локалне индустрије и отварање нових радних места (Поглавље 5)

Шуме и шумски ресурси : Уравнотежен однос у коришћењу свих функција шума, којим се обезбеђује трајна вишефункционалност у пружању материјалних добара и других екосистемских услуга од шума (Поглавље 6)

Биодиверзитет: Обезбеђивање очувања, унапређења стања и одрживог коришћења популација аутохтоних врста и заједница на нивоу који ће обезбедити њихову дугорочну вијабилност (Поглавље 7)

Предеони диверзитет: Разноврсни, високо квалитетни и адекватно коришћени предели (Поглавље 7)

Предеони диверзитет: Отварање нових радних места у контексту одрживог туризма (Поглавље 7)

Рибљи ресурси: Развој одрживог коришћења рибљих ресурса у риболовним водама уз пуно поштовање еколошких и социо-економских принципа (Поглавље 8)

Рибљи ресурси: Коришћење рибљих ресурса стопом и режимом који ће осигурати одржавање екосистемске стабилности риболовних вода и високе густине коришћених популација (Поглавље 8)

Рибљи ресурси: Праћење тренда коришћења риболовних ресурса (рекреативног риболова, одржавање привредног риболова у екосистемски и социо-економски могућој мери) (Поглавље 8).

Воде: Одрживо, интегрално коришћење водних ресурса у складу са захтевима животне средине, усвојеним стратешким циљевима и динамиком њихове реализације, а уз уважавање стандарда, технологије и прописа ЕУ (Поглавље 9)

Земљиште: Рекултивација постојећих деградираних земљишта (Поглавље 10)

Земљиште: Уређење пољопривредног земљишта (Поглавље 10)

Земљиште: Подршка развоју органске пољопривредне производње (Поглавље 10)

Међусекторски: Обезбеђење сигурне контроле коришћења природних ресурса и добара (Поглавље 11)

Међусекторски: смањење загађења животне средине (Поглавље 11)

Међусекторски: Образовање и развијање јавне свести у областима одрживог коришћења природних ресурса (Поглавље 11)

Међусекторски: усвајање концепта зелених јавних набавки (Поглавље 11)

Минерални ресурси: смањење утицаја на животну средину услед начина експлоатације минералних сировина и њихове прераде, отклањање последица досадашњих загађења (историјских) и других облика штетног утицаја услед експлоатације (Поглавље 4)

ОИЕ: Повећати

енергетску ефикасност како у производњи тако и у потрошњи (Поглавље 5)

ОИЕ:Увести напредне технологије у производњи енергије (Поглавље 5)

Земљиште: Уређење пољопривредног земљишта (Поглавље 10)

Земљиште: Подршка развоју органске пољопривредне производње (Поглавље 10)

Земљиште:Увођење и применом Кодекса добре пољопривредне праксе за одрживо управљање земљиштем (Поглавље 10)

Земљиште: Рекултивација постојећих деградираних земљишта (Поглавље 10) Земљиште: Уређење пољопривредног земљишта (Поглавље 10)

Земљиште: Подршка развоју органске пољопривредне производње (Поглавље 10)

Земљиште: Увођење и примена Кодекса добре пољопривредне праксе за одрживо управљање земљиштем (Поглавље 10)

Земљиште: Подржати истраживања и њихову примену, а у вези могућности коришћења земљишта на коме се без мера заштите животне средине одлагао/одлаже отпад (Поглавље 10)

Секторски специфични циљеви (специфичан циљ за ресурс) – за већину ресурса разрађено у одговарајућим поглављима

На пример: Ваздух и климатске промене, Енергетска и сировинска ефикасност, Пољопривредни ресурси, Нематеријални (културолошки, здравствени, духовни) значај природних ресурса

На бази сагледаних мера у имплементацији се за сваки ресурс доносе планови, програми, основе којима се конкретизује спровођење

На основу података и евиденција о извршењу планова, програма и основа, министарство надлежно за послове животне средине (у даљем тексту Министарство), у сарадњи са другим надлежним министарствима, једанпут у две године припрема извештај о реализацији Националне стратегије и подноси га Влади.

12.1. Мере за остваривање циљева и матрица за праћење реализације Националне стратегије

Национална стратегија успоставља оквир за реализацију општих и секторских циљева, кроз мере и индикаторе представљене у табели (Табела 12.1).

Табела 12.1. Мере за спровођење Националне стратегије, динамика и одговорне институције

strategija_Page_02.tif

strategija_Page_03.tif

strategija_Page_04.tif

strategija_Page_05.tif

strategija_Page_06.tif

strategija_Page_07.tif

strategija_Page_08.tif

strategija_Page_09.tif

strategija_Page_10.tif

strategija_Page_11.tif

strategija_Page_12.tif

strategija_Page_13.tif

strategija_Page_14.tif

strategija_Page_15.tif

strategija_Page_16.tif

strategija_Page_17.tif

strategija_Page_18.tif

strategija_Page_19.tif

strategija_Page_20.tif

strategija_Page_21.tif

strategija_Page_22.tif

strategija_Page_23.tif

strategija_Page_24.tif

strategija_Page_25.tif

strategija_Page_26.tif

strategija_Page_27.tif

strategija_Page_28.tif

strategija_Page_29.tif

strategija_Page_30.tif

strategija_Page_31.tif

strategija_Page_32.tif

strategija_Page_33.tif

strategija_Page_34.tif

strategija_Page_35.tif

13. АКЦИОНИ ПЛАН

Национална стратегија се реализује путем планова, програма и основа за сваки појединачни природни ресурс или добро које доноси Влада.

14. ЗАВРШНA ОДРЕДБA

Ову стратегију објавити у „Службеном гласнику Републике Србије”.

05 број 353-8387/2011-2

У Београду, 22. марта 2012. године

Влада

Председник,

др Мирко Цветковић, с.р.

Анекс
Анализа стања и досадашњег степена истражености
природних ресурса и добара по врстама, просторном
распореду, разноврсности, обиму и квалитету – стање
и процена утицаја на животну средину

УВОД

Национална стратегија одрживог коришћења природних ресурса и добара, као и свака национална стратегија, заснива се, између осталог, и на утврђеном стању за сваки ресурс.

Код израде Националне стратегије, овај део посла се показао веома захтеван, с обзиром на потребу да се направи једна свеобухватна, на поузданим подацима и сазнањима заснована основа. Једини званични извештај, који обухвата и стање природних ресурса Републике Србије датира из 2002. године (Влада је усвојила дана 6. новембра 2003. године Извештај о стању животне средине и природних ресурса за 2002. годину), тако да је постојала потреба за утврђивањем актуелног стања природних ресурса, како би то документационо послужило за предлагање стратешких мера.

Предлог прве обједињене радне верзије Националне стратегије, сачињен 2007. године, био је полазни материјал за израду овог документа.

Показало се да је резултујући материјал и по обиму значајан, тако да је због боље прегледности стратешких опредељења и мера, приказан посебно у Анексу Националне стратегије. Стање природних ресурса, као и процена њихових утицаја на животну средину, дато у овом Анексу Националне стратегије, представља саставни део Националне стратегије одрживог коришћења природних ресурса и добара.

1. МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ

На територији Републике Србије откривено је више десетина врста минералних сировина. Међу њима су заступљене: енергетске, металичне, неметаличне и техногене минералне сировине (и подземне воде).

Према евиденцији надлежног министарства за рударство, у 2006. години у Републици Србији је произведено:

1) 7.000.000 тона ровне руде бакра (3 рудника), око 0,2 милиона тона ровне руде олова и цинка (2 рудника), 40.000.000 тона лигнита (8 површинских копова), 0,6 милиона тона мрког угља (8 рудника са подземном експлоатацијом), око 25.000.000 тона неметаличних (индустријских) минерала (200 површинских копова) и 1.000.000 t ЕN (50 нафтних, нафтно-гасних и гасних поља) у укупној вредности од 1,3 милијарди $ што је чинило око 2% од БДП у 2006. години. Према истом извору у наредних десет година реално је очекивати постепен раст производње минералних сировина, тако да би у 2020. години укупно учешће минерално-сировинског сектора у БДП Републике Србије могло да достигне око 10%.

Просторни размештај најважнијих лежишта минералних сировина приказан је на Слици 1.1.

strategija_Page_36.tif

Слика 1.1. Лежишта минералних сировина Србије

1.1. РЕСУРСИ МЕТАЛИЧНИХ МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА

Металични минерални ресурси Републике Србије обухватају више од 30 металичних минералних сировина, од којих је 16 врста геолошко-економски значајно и посебно обухваћено овом стратегијом. Ови ресурси припадају различитим генетским и морфоструктурним типовима орудњења, а карактеришу се присуством различитих минералних парагенеза и асоцијација елемената. Димензијама и економским значајем, међу њима доминирају хидротермална лежишта: (1) везана са гранитоидним комплексима (U, Pb, Zn), (2) везана са вулканогено-интрузивним комплексима (Mn, Cu, Sb, Au), (3) порфирска лежишта (Cu, Мо), (4) хидротермална жична, импрегнациона и штокверкно-импрегнациона лежишта Fe, Cu, Pb-Zn, Sb, Au, (5) вулканогено-седиментна лежишта (Fe, Mn, Cu, Pb-Zn, Au), (6) грајзенска (Sn, W), (7) скарновска/метасоматска у карбонатним стенама (Fe, Pb-Zn, Sb) и др. Осим њих позната су и бројна подиформна лежишта Cr, лежишта Fe, ликвациона лежишта Ni и Cu, вулканогено-седиментна лежишта Cu и Mn, латеритска лежишта Ni, делом и Ni-Fe руда чије је стварање везано са офиолитским комплексима.

ПОСТОЈЕЋЕ СТАЊЕ И ПРОЦЕНА РЕЗЕРВИ

Металични минерални ресурси Републике Србије се према производној активираности и потенцијалима могу поделити на пет група, чије су детаљније карактериситике приказане у Табели 1.1.

Табела 1.1. Подела металичних минералних ресурса Србије према производној активираности и потенцијалима

Група

Металични ресурс

Примедба

Значајнија лежишта

1. Металични минерални ресурси у експлоатацији са значајним рудним резервама

Cu, Pb-Zn

Претежно низак садржај метала, велике резерве, значајни потенцијали.

Cu: Мајданпек, Бор, Велики Кривељ и др.;

Pb-Zn: Стари Трг, Кижевак, Бело Брдо, Рудник и др.

2. Металични минерални ресурси са истраженим и претпостављеним резервама, ван експлоатације

Sn, Mn, U, Мо, Ti, W.

Мале резерве, претежно ограничен значај. Реално проширење резерви (U).

Sn: Цер, Букуља; Mn: Лазница, Ново Брдо, Драча;

U: Циганкуља, Паун Стена, Мездреја и др.;

Мо: Мачкатица;

W: Осаница, Благојев Камен, Танда.

3. Потенцијално значајни металични минерални ресурси са непотпуно дефинисаним резервама

Ni, Co, Sb, Al природно легиране руде Fe.

Валоризација сировине условљена техно-економским параметарима. Основни ограничавајући фактор је економска исплативност. Постоје природни услови за провећање резерви.

Ni, Co: Чикатово, Главица и др.;

Sb: Рејон Зајаче, лежишта Бујановачког масива и др.;

Fe: Липовац, Мокра Гора;

Al: Лежишта на подручју Западне Србије (Алуге и др.).

4. Металични минерални ресурси чија се лежишта могу очекивати у Србији

Au, Ag, ретки и расејани метали.

На основу спроведених металогенетских анализа геолошких средина реално је очекивати нове резерве. Потребна додатна истраживања.

Au: Благојев Камен, Железник, Бродица, Мајданпек, Бор - Тимочки и Лецки комплекс и др.

Ag: сулфидна лежишта Pb-Zn и Cu; Ретки и расејани метали; Лежишта Pb-Zn и Cu.

5. Највећим делом исцрпљена лежишта или економски неисплатива експлоатација резерви

Cr, Fe.

Мали изгледи за проналазак нових резерви; вероватно у дубљим нивоима перидотитских масива са познатим лежиштима.

Cr: Перидотитски комплекси Ораховца, Трнаве, Лојана и др., Fe: Дуге Њиве, Суво Рудиште, оолитске руде Шумадије др.

Производња металичних минералних сировина из активних лежишта у Републици Србији (Слика 1.2.), у периоду 1998–2008 година, који је посебно значајан за припрему индикатора одрживог коришћења у овој стратегији, показивала је значајна варирања – како у погледу обима производње, тако и степена искоришћења рудне супстанце. Значајне варијације производње и прераде руде узроковане су политичким, ратним и привредно-економским тешкоћама у којима се Република Србија нашла у последњој декади XX века, које су такође утицале и на смањење обима геолошких истраживања у циљу обезбеђења већих резерви и ресурса металичних минералних сировина.

strategija_Page_37.tif

Слика 1.2. Линијски индексни тренд производње руда металичних минералних сировина Србије у периоду 1998–2008 година (Извор података: статистички годишњаци 2001–2009)

У анализи минералне економије металичних ресурса Републике Србије, посебно у делу који се односи на дефинисање основе за њихово одрживо коришћење, нарочито је релевантан период 2000–2009 година. У оквиру ове анализе посебно је значајно пратити тренд увоз/извоз металичних минералних сировина (Слика 1.3). Генерално посматрано увоз у овом периоду доминира над извозом, а изражен је и пораст увоза, посебно у периоду последње четири године. Ово директно указује како на минерално-сировинску зависност Републике Србије од увозних сировина, тако и на изражен утицај у том делу, на спољно-трговински дефицит, који је у овом периоду привредног и економског транзиционог опоравка земље био прилично изражен. Стратешки посматрано, ове аналитичке констатације треба да послуже као основ за планирање и предузимање стратешких краткорочних, средњорочних (5–10 година) и дугорочних мера (15–25 година), којима се на основу расположивих металичних минералних ресурса, уз њихово одрживо коришћење, али и планирање нових геолошких истраживања на металогенетски повољним и перспективним, а недовољно истраженим просторима, ови трендови по одређеним металичним минералним ресурсима могу зауставити, променити или бар ублажити.

strategija_Page_38.tif

Слика 1.3. Трендови Увоз/Извоза металичних минералних ресурса Србије у периоду 2001–2008. година (Извор података: статистички годишњаци 2001–2009)

На основу геолошко-економских карактеристика, а у циљу прегледности аналитичког приказа и пратећих интерпретација одрживог коришћења и обезбеђености, металични минерални ресурси Републике Србије су подељени у две групе, и то:

(1) металични минерални ресурси примарног геолошко-економског значаја, у које спадају: бакар, олово, цинк, злато и сребро;

(2) металични минерални ресурси секундарног геолошко-економског значаја, у које спадају: гвожђе, хром, никл, кобалт, молибден, волфрам, калај, антимон, боксит, жива, уран и техногени металични минерални ресурси.

1.1.1. МЕТАЛИЧНИ МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ ПРИМАРНОГ ГЕОЛОШКО-ЕКОНОМСКОГ ЗНАЧАЈА

За стратешко сагледавање услова и начина одрживог коришћења минералних ресурса Републике Србије дефинисан је потребан сет од 22 индикатора, који је обухватио: геолошке резерве, билансне резерве, ванбилансне резерве, квалитет руде, садржај метала/компоненте, резерве метала/компоненте, експлоатационе резерве, индустријске резерве, откопане резерве, потенцијалне ресурсе руде, потенцијалне ресурсе метала/компоненте, садашње потребе привреде, очекиване потребе привреде, обим експлоатације, обим увоза, обим извоза, однос домаћа/увежена руда, обим припреме, обим прераде, обим индустријске производње у Србији, обим поновног коришћења, складиштење и одлагање. Међутим, због непостојања, по наведеним индикаторима, систематизованих података за појединачне минералне ресурсе, и кратког времена за њихово прикупљање, а нарочито њихове расејаности у бројним појединачим материјалима, од којих су многи неофицијелног карактера, интерпретације о одрживости минералних ресурса у овој Националној стратегији базиране су на редукованом обиму, односно минималном броју индикатора. Ово се директно одразило на комплетност обима и квантитативни карактер интерпретација о одрживости, посебно немогућност прецизног нумеричког приказа групе изведених индикатора, а на бази основних de facto нерасположивих индикатора.

1.1.1.1. Минерални ресурси бакра

А. Металогенетски положај и економски типови лежишта

Најзначајнији ресурси бакра Републике Србије су везани за подручја Карпато-балканске и Српско-македонске металогенетске провинције. Настали су у вези са сложеним вулканогено-интрузивним комплексом Борске металогенетске зоне, вулканогеним комплексом Леце и делом су творевине офиолитског меланжа Западне Србије. Припадају групи хидротермалних, односно класама порфирских и вулканогених масивно-сулфидних лежишта.

Б. Геолошке резерве (минерални ресурси), билансне и ванбилансне резерве руде и метала Cu, експлоатационе резерве и други индикатори

strategija_Page_39.tif

Резерве

Основни извори података за обраду поглавља о резервама, ресурсима, квалитету и другим индикаторима, били су подаци Савезног министарства за привреду и унутрашњу трговину СР Југославије (2002), као Биланс резерви минералних сировина (Биланс геолошких резерви и ресурса минералних сировина Републике Србије на дан 31. децембра 2009. године).

Геолошке резерве руде Cu у Србији износе око 2,576x109 t, од чега око 1,199 x109 t билансних и око 1,377x109 t ванбилансних резерви.

Резерве руде Cu у Тимочком магматском комплексу (ТМК) источне Србије обухватају: (а) билансне резерве руде у количини од око 1,199x109 t; и (б) ванбилансне резерве руде у количини од око 1,367x109 t. При томе су билансне резерве Cu у количини од око 4,145x106 t, а ванбилансне резерве Cu у количини од око 5,195x106 t (стање на дан: 31. децембар 2009. године).

Резерве Au, које се налази у наведеним билансним резервама руде бакра, износе око 153 t. Количине Au које се налазе у ванбилансним резервама наноса у источној Србији од 242,33 Мm3 износе око 27,3 t. Количине Au, које се налазе у ванбилансним резервама примарне руде кварцно-златоносних жица од око 70x103 t, износе око 1 t.

Резерве Ag, које се налази у наведеним билансним резервама руде бакра, износе око 1120 t.

Резерве руде Cu у офиолитском меланжу западне Србије, које до сада нису валоризоване, обухватају: (а) билансне резерве руде од око 1,89 x106 t; и (б) ванбилансне резерве руде око 9,78 x106 t (стање резерви је непромењено: 31. децембар 1993. године).

Резерве руде Cu у Лецком вулканском комплексу, које до сада нису валоризоване, обухватају ванбилансне резерве руде у количини од око 150 x106 t (стање од 31. децембра 1993. године).

Ресурси

Потенцијални ресурси руде Cu у Тимочком магматском комплексу износе око 470 Мt. Потенцијални ресурси руде Cu у офиолитском меланжу западне Србије износе око 58 Мt. Процене су да укупни потенцијални ресурси метала Cu у Републици Србији око 8,1 x106 t.

Квалитет

Средњи садржај Cu у руди у Тимочком магматском комплексу источне Србије износи око 0,39 %, при чему је средњи садржај Au у руди око 0,14 g/t, а средњи садржаји Ag у руди око 10,28 g/t. Генерални тренд промене садржаја Cu у откопаној руди у периоду 1990-2009. година показује опадање, што се наставља и до 2009. године (Слика 1.4). Средњи садржај Au у речном наносу Пека износи око 0,11g/m3, а у златоносно-кварцним жицама Благојевог камена око 14,6 g/t.

strategija_Page_40.tif

Слика 1.4. Тренд снижења садржаја бакра у руди периоду 2006–2009. година

Годишњи обим производње

Годишњи обим производње дат је на основу доступних, али свакако и по обиму непотпуних података из периода 1999–2009. године (Слика 1.5). Према тим подацима, средњи годишњи обим експлоатације руде Cu износио је око 7,8 Мt, а средњи капацитет производње концентрата око 0,316 Мt.

strategija_Page_41.tif

Слика 1.5. Тренд производње руде бакра у периоду 1999-2009 година

Тренд годишње производње руде бакра (Слика 1.5), као и тренд годишње производње концентрата бакра у наведеном периоду показује пад, стагнирање производње, што је последица дугогодишњих политичких и привредно-економских тешкоћа, али у последње две године и благи пораст, што је одраз дугогодишњих политичких и привредно-економских тешкоћа, али исто тако и планирања и реализације геолошко-рударско-технолошких производних планова. С обзиром на расположиве резерве бакра, као и повољну садашњу и очекивану цену Cu, Au и Ag, у предстојећем периоду је потребно предузети мере за повећање производње и њено довођење најмање на просечан ниво у претходном периоду.

Средња годишња количина метала у концентрату износила је око 55.400 t Cu, 1.530 kg Au и 3.400 kg Ag. Средње флотацијско искоришћење у процесу припреме износило је око 82,3 %, а средњи годишњи обим производње катодног бакра у Републици Србији око 49.000 t.

1.1.1.2. Минерални ресурси олова и цинка са пратећим металима

А. Металогенетски положај и економски типови лежишта

Најзначајнија лежишта олова и цинка у Републици Србији су везана за подручје Српско-македонске металогенетске провинције (Копаоничка област), делом и за друга подручја земље (Карпато-балканска и Динаридска провинција). Према условима стварања, лежишта су сврстана у више морфогенетских типова хидротермалних лежишта, а генетски настала у вези са терцијарним комплексима калко-алкалних вулкано-интрузивних серија. Водећи економски типови (лежишта) су: (а) скарновско-метасоматска тела, настала на контакту магматских стена и кречњака и (б) хидротермална жично-сочиваста тела. Осим олова и цинка у њима су присутне и повишене концентрације других рудних елемената, у првом реду Cd, As, Bi, Ag, In, Ga и др.

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве

Геолошке резерве руде Pb и Zn у Републици Србији износе око 105,03 Mt, од чега су на подручју Косова и Метохије резерве руде Pb и Zn од око 88,07 Mt, односно 83 %.

Резерве руде Pb и Zn на ужем подручју Републике Србије обухватају: (а) билансне резерве руде у количини од око 6,22 Mt; и (б) ванбилансне резерве руде у количини од око 4,2 Мt. При томе су билансне резерве Pb у количини од око 0,34 Мt, а билансне резерве Zn у количини од око 0,35 Мt (стање резерви на дан: 31. децембар 2009. године). Приказ резерви металичних и неметаличних минералних ресурса извршен је према важећој терминологији билансних и ванбилансних резерви у Србији сходно Правилнику о класификацији и категоризацији резерви чврстих минералних сировина и вођењу евиденције о њима („Службени лист СФРЈ”, број 53/79), према којем су дефинисане категорије резерви: A, Б, Ц1, Ц2, Д1 и Д2.

Резерве руде Pb и Zn на подручју Косова и Метохије обухватају билансне резерве руде у количини од 31,26 Мt; при чему су резерве А+Б+Ц1 категорије у количини од 46,1 Мt. При томе су билансне резерве Pb у количини од око 1,27 Мt, а билансне резерве Zn у количини од око 0,95 Мt (са стањем на дан: 31. децембра 2005. године).

Резерве сребра, које се налази у наведеним билансним резервама руде Pb и Zn износе око 2,94 x 103 t, од чега на Косову и Метохији око 1,92 x 103 t или 65%.

Резерве кадмијума, који се налази у делу билансних резерви руде Pb и Zn у количини од око 2,215 Мt, износе око 110 t.

Ресурси

Потенцијални ресурси руде Pb и Zn на подручју Републике Србије износе око 46,17 Мt, при чему је на подручју Косова и Метохије око 27,47 Мt, односно 60 %, а на ужем подручју Републике Србије потенцијални ресурси руде Pb и Zn износе око 18,7 Мt. Процене стручњака показују укупне потенцијалне ресурсе Pb и Zn у Србији на око 140 Мt минерализованих маса, при чему око 2,05 Мt ресурса метала Pb и око 2,75 Мt ресурса Zn.

Квалитет

Средњи садржаји Pb и Zn у руди лежишта у ужој Србији износе око 4 % Pb и око 3 % Zn, при чему је средњи садржај Ag у руди око 82,75 g/t.

Средњи садржаји Pb и Zn у руди у лежиштима Косова и Метохије износе респективно око 4,05 % Pb и 3,03 % Zn, при чему је средњи садржај Ag у руди око 70 g/t.

Годишњи обим производње

Годишњи обим производње дат је на основу података за период 1999-2009. година (Слика 1.6), али без обухватања недоступних података за производњу из лежишта на подручју Косова и Метохије. Средњи годишњи обим експлоатације руде Pb и Zn, који је превасходно везан за лежишта Рудник – Рудник и Грот – Врање, био је 0,272 Мt, са средњим капацитетом производње концентрата Pb 6,7 x 103 t, а концентрата Zn око 8,7 x 103 t. Средња годишња количина метала у концентрату износила је око 4,9 x 103 t Pb, и 4,2 x 103 t Zn.

strategija_Page_42.tif

Слика 1.6. Тренд производње руде Pb и Zn у периоду 1999-2009 година

Тренд годишње производње руде Pb и Zn (Слика 1.6), као и тренд годишње производње концентрата Pb (Слика 1.7) и концентрата Zn (Слика 1.8) у наведеном периоду генерално показују подударност варијације, са благим порастом у последњих годину-две. Овим трендовима претходили су трендови опадања, који су били нарочито изражени, у кризном периоду 1991–1996. године због ратних, политичких и привредно-економских тешкоћа.

strategija_Page_43.tif

Слика 1.7. Тренд производње концентрата Pb у периоду 1999–2009. година

С обзиром на релативно мале расположиве резерве, као и на повољну садашњу и очекивану цену Pb, Zn и Ag, у предстојећем периоду је потребно предузети одговарајуће краткорочне, средњoрочне и другорочне мере за повећање производње концентрата олова и цинка.

strategija_Page_44.tif

Слика 1.8. Тренд производње концентрата Zn у периоду 1999–2009. година

1.1.2. МЕТАЛИЧНИ МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ СЕКУНДАРНОГ ГЕОЛОШКО-ЕКОНОМСКОГ ЗНАЧАЈА

1.1.2.1. Минерални ресурси гвожђа

При приказу металичих и неметаличних минералних ресурса секундарног геолошко-економског типа, због ограниченог простора и потребе сажетог приказа с једне стране, као и чињенице да ови ресурси сада нису у експлоатацији, са друге стране, изостављено је првобитно обрађено поглавље: Металогенетски положај и економски типови лежишта, а у приказу индикатора изостављен првобитно обрађен индикатор годишњи обим производње, иако је он битан за сагледавање обезбеђености дотичног минералног ресурса.

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве и квалитет

Геолошке резерве руде Fe у Републици Србији износе око 119,39 Мt, од чега око 3,97 Мt билансних и око 115,4 Мt ванбилансних резерви. Билансне резерве Fe су у количини од око 1,49 Мt, а ванбилансне резерве Fe у количини од око 27 Мt (стање на дан: 31. децембар 2009. године).

Резерве Fe се налазе у лежиштима и то у различитим типовима руда, специфичних асоцијација минерала, просторне заступљености и погодности за технолошку прераду. Укупни познати ресурси гвожђа износе око 386 Мt руде.

Резерве лакотопивих лимонитских руда у лежишту бакра Мајданпек износе око 2 Мt (са 46–56 % Fe, до 2% Mn, 10–12 % SiO2, до 0,3 % Cu, 2–10 g/t Au). Због повишеног удела Cu, Zn и Pb сматрају се неповољним за потребе металургије.

Резерве магнетитских руда из скарновских и метаморфогених лежишта су релативно мале, а трошкови припреме и експлоатације високи. Укупне резерве су око 25 Мt руде, при чему скарновска лежишта гвожђа садрже око 2 Мt руде са 3–50 % Fe, метаморфогена (Чар Седлар и др.) око 1 Мt са 35–50 % Fe, док магнетитске руде из порфирских лежишта бакра садрже око 23 Мt руде са 60 % Fe (1–1,5% магнетита). У погледу квалитета ове резерве задовољавају захтеве металургије.

Резерве хематитских руда гвожђа су недовољно истражене, релативно мале и ниског квалитета. Укупне резерве су око 2,5 Мt руде, при чему су познате на територији Прешева у количини од око 1,5 Мt (са 20% Fe и 45 % SiO2 Fe-кварцити), Старе планине око 1 Мt (са 33 % Fe), Плане и Жељина око 30 x 103 t (са 52 % Fe и 24 % SiO2).

Ресурси природно легираних Fe-руда гвожђа, никлом и хромом (латеритски тип) су широко распрострањене у Рeпублици Србији, са минералним потенцијалом већим од милијарду тона (у званичним билансним евиденцијама често се приказује као никлоносно гвожђе). Квалитет са становишта металургије није довољно утврђен, тако да се и њихове резерве сматрају ванбилансним. Укупни ресурси су око 255 Мt руде, при чему ресурси на подручју Мокре Горе износе преко 240 Мt (90 Мt са 21 % Fe, 0,7 % Ni, 2–4 % Cr (Б+Ц1) + 150 Мt Ц2), затим Липовца преко 14 Мt (4,6 Мт са 44 % Fe, 1,3 % Ni, 4,2 % Cr (Б+Ц1), 10 Мt Ц2) и Дренице на Косову преко 1 Мt (1 Мт са 35 % Fe и 1 % Ni).

Ресурсе комплексних оксидно-карбонатно-силикатних Fe-руда вулканогено-седиментног типа карактеришу значајне резерве гвожђа, али ниског квалитета услед високог садржаја силиције. Укупни ресурси су око 95 Мt руде, при чему обухватају око 25 Мt резерви Бељанице (са 15-20 % Fe, 54 % SiO2, 2 % S и 0,4 % Mn) и потенцијалним резервама око 60 Мt, као и око 10 Мt резерви на подручју Кучаја (са 10-27 % Fe).

Ресурси кластичних лимонитско-гетитских руда су ретки у теренима Републике Србије, са ванбилансним резервама, углавном Ц1 категорије. Укупни ресурси су око 6,5 Мt руде, при чему обухватају руде на подручју Радејне на Старој планини у количини од око 1,5 Мt (са 26 % Fe, 14 % SiO2, 20 % CaO) и Гамзиграда од око 5 Мt (са 30-40 % Fe, 14-21 % SiO2, 3-8 % CaO).

Ресурси

Потенцијални ресурси гвожђа Републике Србије од око 52,6 Мt могу се исказати према генетским типовима: Порфирска лежишта бакра: око 6,35 Мt (резерве руде преко 10 Мt концентрата са 62–65 % Fe); Магнетитска лежишта Борање: око 0,88 Мt (потенцијални ресурси 2,5 Мt са 35 % Fe). Метаморфогена лежишта Пасјаче: око 0,35 Мt (потенцијални ресурси око 1 Мt са 35 % Fe); Природно легиране руде гвожђа: око 31,5 Мt (резерве / ресурси око 150 Мt на подручју Мокре Горе са око 21 % Fe) и око 4 Мt (10 Мt на подручју Липовца са око 40 % Fe); Оолитске руде Шумадије: око 2,5 Мt (потенцијалне резерве око 10 Мт са 25 % Fe); Хематитске руде гвожђа: око 0,52 Мt (око 1, 5 Мt руде са 35 % Fe); Седиментне оолитично-кластичне руде Старе планине (Радејна) и у околини Зајечара: око 2,1 Мt (потенцијални ресурси око 6 Мt руде са око 35 % Fe); Вулканогено-седиментне магнетитско-шамозитске руде гвожђа се налазе у рејону Бељанице и Кучаја 3,75 Мt (потенцијални ресурси се процењују на око 25 Мt са 15 % Fe); Резерве лимонитских руда настала оксидацијом пиритних лежишта (Мајданпек и др.) око 0,67 Мt (потенцијални ресурси око 1,5 Мt руде са 45 % Fe).

1.1.2.2. Минерални ресурси хрома

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве

Резерве руде Cr налазе се у Ђаковачком масиву на Косову и Метохији и обухватају билансне резерве руде у количини од око 89 x 103 t, са 15,7 % Cr2О3, 8,87 % Fe и 26,72 % SiO2 (стање резерви на дан 31.12.1993. године преузето из Извештаја о стању ресурса и резерви на дан 31. децембар 2009.године). Билансне резерве Cr су у количини од око 14 x 103 t.

Ресурси

Најважнији ресурси руде хрома налазе се на подручју Косова и Метохије и то у ширим просторима раније откопаваних делова појединих лежишта у Ђаковичком масиву (18-30 % Cr2О3), затим на просторима Ораховачког масива, Лојанског масива, рудног поља Брезовице око 0,1 Мt руде (са 20 % Cr2О3), односно са потенцијалним ресурсима Cr од око 20 x 103 t.

Потенцијални и недовољно истражени ресурси хрома се налазе на ужем подручју Србије и то у оквиру перидотитског комплекса Копаоника, Маљен – Сувобора и Златибора (десетак хиљада тона преостале руде, као прилично скроман, а до краја непроучен и неоцењен потенцијал).

1.1.2.3. Минерални ресурси никла и кобалта

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве и квалитет

Геолошке резерве руде Ni и Co у Србији износе око 38,65 Мt, од чега око 19,92 Мt билансних и око 18,73 Мt ванбилансних резерви, при чему се билансне налазе на подручју Косова и Метохије (односно око 52 % геолошких резерви), а ванбилансне на подручју уже Србије. Билансне резерве Ni су у количини од око 1,49 Мt, а ванбилансне резерве Ni у количини од око 27 Мt (Стање на дан: 31. децембар 1999. године, према Извештају о стању ресурса и резерви на дан 31. децембар 2009. године).

Билансне резерве лежишта латеритског (силикатног) типа припадају Дреничком рејону и то лежиштима Главица (1,31 % Ni, 0,36% Co) и Чикатово (1,33% Ni, 0,006 % Co), чије су истражене резерве при крају експлоатације.

Ванбилансне резерве силикатног никла су познате у пределу Врњачке Бање у количини око 16,23 Мt (са 1,2 % Ni и 0,08 % Co) и на подручју Рујевца у количини око 2,5 Мt (са 1,5 % Ni гарнијеритско-нонтронитске руде).

Резерве Co које се налази у наведеним геолошким резервама руде износе око 11,95 x 103 t.

Ресурси

У Дреничком рејону у области Старог Чикатова потенцијалне резерве руде су око 8 Мt, односно потенцијални ресурси Ni су око 64 x 103 t. У Копаоничкој области (Руђинци и Велуће) потенцијални ресурси руде су око 30 Мt са потенцијалним ресурсима од 345 x 103 t Ni и 15 x 103 t Co. Шумадијски рејон (село Ба код Љига, Рујевац и Рујевачки поток и др.) садржи потенцијалне ресурсе руде од око 3 Мt, односно потенцијалне ресурсе од око 45 x 103 t Ni.

Ресурси Ni који се налазе у раније приказаним ванбилансним николоносним рудама Fe, износе око 710 x 103 t. У истим се налазе и ресуси Co у количини од око 25 x 103 t.

1.1.2.4. Минерални ресурси молибдена

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве и квалитет

Геолошке резерве руде Мо у Републици Србији износе око 1,115 Mld t, а обухватају билансне резерве руде од око 1,09 Mld t у порфирским лежиштима Cu, у којима се Мо појављује као пратећа компонента, и око 25,16 Мt руде у лежишту Мачкатица.

Геолошке резерве Мо износе око 34,54 x 103 t, при чему билансне резерве Мо у порфирским рудама, са просечним садржајем од 0,0011 % Мо, износе око 11,9 x 103 t, а ванбилансне резерве Мо, са просечним садржајем од 0,09 % износе око 22,64 x 103 t. У концентрату молибдена садржај ренијума је око 185 g/t.

Ресурси

Потенцијални ресурси руде Мо износе око 1,645 Mld t, од чега 1,5 Mld t обухватају порфирски ресурси, који садрже ресурсе Мо од 126,36 x 103 t, а други део су ресурси руде од 145 Мt (Мачкатица), који садрже ресурсе Мо од 123 x 103 t Мо, односно укупни потенцијални ресурси Мо износе око 249, 36 x 103 t.

1.1.2.5. Минерални ресурси волфрама

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве и квалитет

Геолошке резерве руде W у Републици Србији износе око 0,330 Мt, а обухватају ванбилансне резерве у истој количини (стање од 31. децембра 1993.) и то на простору Благојевог камена око 25 x 103 t, Голије око 26 x 103 t, Бреснице око 9 x 103 t и Копаоника око 0,270 Мt.

Геолошке резерве W, са средњим садржајем од 0,24 % у руди, износе око 727 t.

Ресурси

Потенцијални ресурси W процењују се на око 1.000 t W.

1.1.2.6. Минерални ресурси калаја

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве

Резерве руде Sn нису овераване као билансне, иако су вршена геолошка истраживања грајзенских и наносних генетских типова. Примарна лежишта калаја на Церу нису економски посебно интересантна услед малих резерви и ниских садржаја Sn, а наносна лежишта су, иако малих димензија, на граници рентабилне валоризације, на шта указују и резултати детаљних геолошких истраживања, која су вршена у последње две-три године.

Ресурси и квалитет

Истражени ресурси каситерита у рејону Букуље обухватају на Циганкуљи количине од око 0,53 Mm3 (милион m3) наноса са око 520 g/m3 каситерита, односно 2.777 t SnО2 или око 2.450 t Sn, затим у наносу Церничке реке око 3,36 Mm3 наноса са 264 g/m3, односно око 887 t SnО2 или око 783 t Sn и 293 t Nb/Та. У наносу Лешничке реке је око 1,6 Mm3 наноса са 256 g/m3, односно око 407 t SnО2 или око 359 t Sn и око 134 t Nb/Та. Процењени потенцијални ресурси каситерита у овим наносима (реон Цера) износе око 19 Mm3 наноса са просечним садржајем око 160 g/m3 каситерита, односно 3.040 t SnО2 или око 2.681 t Sn. У рејону Букуље процењује на око 1 Mm3 наноса са просечним садржајем око 300 g/m3 каситерита, односно око 300 t SnО2 или око 265 t Sn.

Прогнозни ресурси калаја у гранитоидним комплексима су процењени на око 500 t Sn.

1.1.2.7. Минерални ресурси антимона

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве и квалитет

Геолошке резерве руде Sb у Републици Србији износе око 4,198 Мt, од чега билансне резерве у количини од 0,978 Мt, а ванбилансне резерве у количини од 3,22 Мt (стање 31. децембра 2009).

Билансне резерве Sb са средњим садржајем у руди од 1,53 % износе око 14,96 x 103 t.

Ванбилансне резерве Аs са средњим садржајем од 1,56 % износе око 12,09 x 103 t.

Ресурси и квалитет

Потенцијални ресурси руде Sb процењују се на око 3,1 Мt, од чега у западној Србији, у областима лежишта Кик, Брасина, Штира, Заворје, Брезовац и Мађуповац, процењују се на око 2 Мt руде (са око 1 % Sb), затим Рујевца на око 0,4 Мt руде (са 0,87 % Sb, 0,2 % Pb, 0,56 % Zn и 0,47 % Аs) и на Копаонику (Рајићева Гора) на око 0,7 Мt (са 1 % Sb и 0,3 % Pb). На тај начин потенцијални ресурси Sb процењују се на око 30,48 x 103 t.

Потенцијални ресурси Аs износе око 1,88 x 103 t.

1.1.2.8. Минерални ресурси алуминијума (црвени боксити)

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве и квалитет

Геолошке резерве руде црвеног боксита у Републици Србији износе око 3,89 Мt, од чега билансне резерве у количини од око 2,69 Мt, а ванбилансне резерве у количини од око 1,2 Мt (валидно стање резерви је од 31. децембра 1998). На ужем подручју Републике Србије се налазе билансне резерве у количини од око 1,036 Мt, а на простору Косова и Метохије билансне резерве у количини од око 1,658 Мt или око 62 % укупних билансних резерви.

Билансне резерве Аl износе око 0,69 Мt, од чега око 0,26 Мt на простору уже Србије и садржајем Аl од 24,88 %, а око 0,43 Мt на простору Косова и Метохије и садржајем Аl од око 26 %.

Ресурси и квалитет

Потенцијални ресурси руде црвеног боксита у Републици Србији се процењују на око 19,9 Мt руде. Од ових ресурса, потенцијали око 2 Мt се налазе на Клини на Косову и Метохији (са 48 % Аl2О3), око 7 Мt на Златибору (44 % Аl2О3, 11,5 % SiO2, 0,3 % CaO); око 0,9 Мt у западној Србији (са 48 % Аl2О3, 7,6 % SiO2 и 1-1,5 % CaO) и око 10 Мt на простору Бабушнице.

Потенцијални ресурси Аl износе око 4,188 Мt.

1.1.2.9. Минерални ресурси живе

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Геолошке резерве руде живе (минерала цинабарита и авалита) износе око 83 x 103 t, које припадају класи ванбилансних резерви (према валидним подацима од 31. децембра 1998), а појављују се у лежишту Шупља Стјена код Београда. Експлоатација Hg из овог лежишта односно рудника је престала још далеке 1972. године, због веома ниске цене Hg на светском тржишту, односно економске неисплативости вађења руде. Резерве живе, са средњим садржајем корисне компоненте у руди око 0,33 %, износе око 274 t.

Ресурси и квалитет

Потенцијални ресурси живе процењују се на око 500 t, при чему је садржај живе веома променљив и креће се од 0,1 до 1 %.

1.1.2.10. Минерални ресурси урана

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве и квалитет

Геолошке резерве руде урана износе око 9 241 x 103 t, од чега су ванбилансне резерве, категорија Б+Ц1 у количини од око 2 603 x 103 t, а потенцијалне резерве, категорије Ц2, у количини од 6 638 x 103 t (непромењено стање од 31. децембра 2008). Билансних резерви урана у Републици Србији, у овом моменту нема. Најзначајније концентрације урана су везане за гранитоидне комплексе терцијарне и херцинске старости: Цер, Букуља, Јања и др., седиментне серије пермско-тријаске старости (Дојкинци – Локве, Столовац) и неогене басене у ободним зонама гранитоида (Врањски, Белановачки басен, басен Иверка, Барбешки басен и др.). Економски најинтересантнија су лежишта у области Карпато-Балканида источне Србије (рудно поље гранитоида Јање – Мездреја, Габровница, Срнећи до и др., подручје некадашњег рудника урана „Кална”) и Српско-македонске металогенетске провинције (рудно поље Букуље – Паун Стена, Циганкуља), Средње Брдо; рудно поље Цер – Иверак и др.). Ова лежишта су претежно малих димензија, са ниским до средње-високим садржајима урана.

Резерве урана, са средњим садржајем у руди око 337,7 g/t, износе око 727t.

Ресурси и квалитет

Потенцијални ресурси руде урана процењују се на око 7 Мt, а потенцијални ресурси U на око 1.000 t.

1.1.2.11. Техногени металични минерални ресурси

Осим разматраних геогених металичних минералних ресурса Републике Србије, значајно место у минерално-сировинској бази, а нарочито у актуелном разматрању еколошког аспекта присуства и утицаја на животну средину, имају техногени металични минерални ресурси, настали као пратећи продукти уз активност експлоатације и припреме металичних минералних ресурса при њиховој екстракцији. У ову групу првенствено спадају јаловишта од експлоатације, флотацијска јаловишта и шљачишта. Економски за валоризацију су посебно интересантна флотацијска јаловишта, због растреситог материјала погодног за једноставнију и јефтинију експлоатацију, али и због високих садржаја метала, јер је формирање јаловишта вршено и у периодима прераде богатије руде.

У Републици Србији су посебно интересантна: (а) флотацијско јаловиште у Бору; (б) шљачиште у Бору; (ц) флотацијско јаловиште Леца; и (д) флотацијско јаловиште на Руднику. Уз наведена, интересантно је и флотацијско јаловиште рудника „Грот” (Благодат) из Криве феје код Врања, али и друга постојећа.

а) Флотацијско јаловиште у Бору

У Бору постоје три флотацијска јаловишта, а у функцији су: активно јаловиште Бор (РТХ) и Велики Кривељ. Флотационо јаловиште Бор (84 hа) је изграђено на отвореном копу и проширено на ново поље Борске реке. Старо јаловиште борске флотације, садржи око 28–30 Мt јаловине, а захвата површину од 57,60 hа, од чега је на површини од 4,0 hа извршена биолошка рекултивација. Садржај Cu је око 0,25 %, Au око 0,40 g/t и Ag око 1,7 g/t. Активно јаловиште Флотације Бор садржи 50–60 Мt јаловине, а захвата површину од 86 hа. Претпоставка је да је садржај Cu око 0,20 %.

Флотацијско јаловиште Велики Кривељ налази се у долини Кривељске реке, а добијено је преграђивањем долине (тунелом и колектором) низводно и узводно. У овом јаловишту има око 190–195 Мt јаловине, а садржај Cu није утврђиван и претпоставља се да је око 0,10 %. Укупно су заузете површине земљишта V и VII класе од 483,36 hа. Укупна деградирана површина је 359,50 hа.

б) Шљачишта у Бору

У Бору постоје четири депоније шљаке, и то: Депо-1, Депо-2, Депо-3 и Депо-4.

У складу са законском регулативом, а са аспекта економске валоризације, за Депо-1 (на површини 1,3 hа) верификоване су билансне резерве техногене минералне сировине. Резерве су верификоване, са стањем на дан 31. децембар 2005. године, у износу од 11,19 Мt, са следећим квалитетом: Cu-0,715 %, Cu-оx. 0,202 %, Cu-сулф:0,513 %, Au:0,282 g/t и Ag: 4,5 g/t, (+ Мо од 0,0413 % и Fe2О3 од 8,60 %. Шљачиште, Депо-2, садржи око 1,9 Мt шљаке, са садржајем Cu око 0,65 %. На овом шљачишту, нема никаквих активности у погледу искоришћења тј. експлоатације техногене минералне сировине. Шљачиште Депо-3 садржи око 700 x 103 t, са садржајем Cu од око 0,70 %. Ова депонија је „измештена” приликом откопавања рудног тела „X”. Активно шљачиште је Депо-4, које се налази у оквиру старог копа. Активно је још од 1997. године. Постојеће одложене количине шљаке варирају од 1 до 1,5 Мt шљаке. Претпоставља се да је садржај Cu око 0,60%.

в) Флотацијско јаловиште Леца

Флотацијско јаловиште рудника Леце, Зенелов поток, било је у последњих неколико година предмет опсервације од стране еминентних домаћих и страних компанија, а у погледу одређених процењивања количина и садржаја корисних компоненти, пре свега племенитих метала. На овом јаловишту депонована је флотацијска јаловина у периоду 1954–1993. године (односно повремено и до 2001. године), тако да се укупна количина јаловине процењује између 2 и 3 Мt (2,7 Мt), са средњим садржајем Au од око 1,33 g/t , Ag од 3,64 g/t и In од 17 g/t.

г) Флотацијско јаловиште на Руднику

Флотацијско јаловиште рудника „Рудник” представља брдски тип јаловишта. Налази се у непосредној близини постројења за припрему минералних сировина. Флотацијско постројење је у употреби још од 1953. године, када је и изграђена прва брана за одлагање јаловине. Од тада је изграђено још осам брана, а изградња девете је започета током 1970. године. Предметне бране се налазе у кориту Злокућанског потока. Садашња висина бране (изнад тла) је 50 m, а пројектована висина је 60 m. Дужина бране је 300 m, а уз главни водоток, Злокућански поток, дужина износи 1 300 m. Ширина (по круни бране) је између 9–35 m. Тренутно заузета површина акумулације је 250 x103 m2, а пројектована је 400 x103 m2. У овом моменту количина јаловине (половином 2010. године) је 8,7 Мt јаловине. Садашњим капацитетом рудника, депонија обезбеђује несметан рад, у погледу депоновања материјала, у наредних 40 година. Праћење објекта и стања депоније се врши у складу са законом, а у току 2009. године, инсталиран је сеизмограф, за мерење потреса, у подножју бране број 9. Уређај је повезан са Републичким сеизмолошким заводом у Београду. У јуну 2010. године инсталиран је и лимниграф, уређај за мерење протока воде, на излазу из сабирног колектора, а извештаји о очитаним вредностима се редовно шаљу Министарству пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде, односно Републичкој дирекцији за воде. Просечан хемијски садржај елемената у јаловини је следећи: Ag-11,6 g/t; Al -1,34 ppm; Аs-563 ppm (g/t); Bi-45 g/t; Ca-5,84 %; Cd-20,8 ppm; Cu-0,1055 %; Fe-6,73 %; Hg<ppm; Nа-0,03 %; Pb-0,10 %; S-2,66 %, Zn-0,31 % и C(укупни) – 1,66 %.

е) Флотацијско јаловиште рудника „Грот” (Благодат) из Криве Феје, код Врања

Ово активно јаловиште је долинског типа. Формирано је на почетку седамдесетих година, а са његовим пуњењем је практично започето 1974. године. Састављено је од: главне бране, камене бране, помоћне бране, плаже и огледала јаловишта. Висина главне бране је 340 m, а према актуелном грађевинском пројекту, дозвољено је да се круна главне бране налази на коти 1178 m. Према геодетским мерењима, сада је између кота 1172 и 1173 m. У ово јаловиште се хидроциклоном, дужине 1,5 km „слива” око 90–92 % материјала од количине прерађене руде, тако да су у њему сада процењене количине од око 550 Мt. Потребна хемијска испитивања (отпадних вода и флотацијске јаловине), а у погледу утврђивања садржаја Pb, Zn, Ag, Cd, Мо се врше континуално, како за потребе рудника „Грот”, тако и за потребе Завода за јавно здравље из Врања. Испитивања се врше квартално.

1.1.2.12. Остали металични минерални ресурси

Остали металични минерални ресурси, који нису претходно приказани, а постоје у Републици Србији обухватају: манган и титан.

Минерални ресурси титана

Примарне ендогене појаве титаномагнетита познате су на више локалитета, али су малих домензија и без економског значаја. У наносним лежиштима се, међутим, налазе значајније масе илменита, које под одређеним условима могу бити и економски интересантне. Њима припада нанос Жуковачке реке код Књажевца, са око 56.000 t илменита и садржајем око 42 % TiО2 у концентрату.

Минерални ресурси мангана

У Републици Србији постоји више малих лежишта мангана различитих морфогенетских типова орудњења: хидротермална, вулкано-седиментна, седиментна, метаморфогена, реликтна, инфилтрациона и наносна. Међу њима доминирају: (а) оксидне и силикоманганске руде и (б) олигонитске руде мангана. Први тип руда потиче из вулканогено-седиментних лежишта, која су повезана са дијабаз-рожначком и, ређе, порфирит-рожначком формацијом. Раније су ове руде биле експлоатисане, али познатих резерви нема, а као потенцијалне средине за проналажење нових лежишта силикоманганских руда могу се означити зона Прибој – Тутин (прогнозни ресурси око 10.000 t и садржајем 20–40 % Mn) и Рзав. Дефинисање њиховог минералног потенцијала захтева систематска геолошка истраживања и технолошка испитивања. Друго подручје представља манганоносни рејон Шумадије са рудама чије технолошке особености такође још увек нису потпуно испитане (прогнозни ресурси око 0,1 Мt).

Олигонитске руде мангана су у вези са сулфидним лежиштима Pb-Zn Копаоничке области: Стари Трг (8,5 Мt са 20 % Mn, 10 % Fe, 1,67 % Pb и 0,48 % Zn), Дражња (4 x 103 t са 22 % Mn, 18 % Fe, 17–25 % SiO2, <4,5 % Pb+Zn), Бело Брдо (1 Мt са 20 % Mn). У претходном временском периоду нису шире коришћене у црној металургији иако, поред карбоната, садрже и десетак % Fe. У овим рудницима у којима су њихове резерве утврђене, оне се воде као ванбилансне.

1.1.3. ОБЕЗБЕЂЕНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ МЕТАЛИЧНИМ МИНЕРАЛНИМ РЕСУРСИМА

Табела. 1.3. Обезбеђеност Србије металичним минералним ресурсима за период 10 и 25 година

strategija_Page_45.tif

Због нерасполагања подацима о просечној годишњој потрошњи у Србији, затим подацима о импорту/експорту, као ни пројекцијама потрошње по привредно-развојним плановима при изради ове стратегије, нису могли бити дати прецизни квантитативни параметри обезбеђености металичних и неметаличних минералних ресурса на одређен број година, већ су издвојене и приказане три класе: није обезбеђен (НО), делимично обезбеђен (ДО) и обезбеђен (ОБ), што је приказано по појединачним минералним ресурсима у Табели 1.3 за металичне, а у Табели 1.12 за неметаличне минералне ресурсе Србије.

Обезбеђеност ресурса и резерви бакра

Полазећи од просечног обима експлоатације руде бакра у Републици Србији у претходном двадесетогодишњем периоду постојеће билансне резерве су довољне за експлоатацију у наредном десетогодишњем, а исто тако и наредном двадесетпетогодишњем развојном периоду (Табела 1.3). У случају повећања годишњег капацитета експлоатације неопходно је интензивирање детаљних геолошких истраживања у току експлоатације (експлоатациона) и превођење дела постојећих ресурса бакра у резерве, како би се створили услови за њихову довољну обезбеђеност. Однос потенцијалних ресурса Cu према билансним количинама Cu износи око 1,95, а према геолошким резервама Cu око 0,87 (Слика 1.9).

Постојећу минерално-сировинску базу бакра одликује тенденција опадања квалитета руде и погоршања техничко-економских услова њихове валоризације. Истовремено, постојећа производња је праћена крајње ниском акумулацијом а, самим тим, смањеним могућностима улагања сопствених средстава предузећа у истраживање, развој и примену нових технологија припреме минералних сировина. Евидентан је и пораст трошкова експлоатације условљен порастом дубине на којој се налазе рудна тела. Део геолошких резерви бакра, из поменутих разлога, иако исказане стотинама милиона тона, са аспекта валоризовања остају под знаком питања до решавања проблема њиховог доистраживања, експлоатације и комплексног искоришћења.

strategija_Page_46.tif

Слика 1.9. Индекси односа потенцијалних и билансних, односно потенцијалних и геолошких металичних минералних ресурса Србије

Металогенетским анализама су издвојени потенцијално рудоносни простори Републике Србије у којима постоје геолошке предиспозиције за проналажење нових лежишта бакра, превасходно порфирског, а делом и масивно-сулфидног типа. Перспективе развоја се заснивају на високој продуктивности матичних калко-алкалних магми Тимочког комплекса. Лежишта бакра у дијабаз-рожначкој формацији, чак ако се пронађу и нова, могу бити малих димензија и малог економског значаја.

Потенцијали злата, које се појављује заједно са бакром или самостално у сличним геолошким срединама Републике Србије су велики. Металогенетском анализом су прелиминарно дефинисани простори у којима се врше даља геолошка истраживања (Тимочки магматски комплекс, терцијарни калко-алкални вулкански комплекси и др.), дефинисани су контролни фактори просторног положаја и услови стварања појединих лежишта злата. Потенцијално рудоносни простори и локалитети се истражују од стране већег броја иностраних компанија, а поједини су у стручно-формално-правном смислу већ верификовани. Садашње искоришћење Au из лежишта бакра Републике Србије је ниже него у свету због примењених технолошких поступака.

Обезбеђеност ресурса и резерви олова и цинка

Полазећи првенствено од просечног обима експлоатације руде Pb и Zn у Републици Србији у претходном 15–20-годишњем периоду, који је нпр. у 2005. години био три пута мањи у односу на производњу 1990. године, може се закључити да су постојеће билансне резерве довољне за експлоатацију у наредном десетогодишњем, а исто тако и наредном двадесетпетогодишњем развојном периоду под условом расположивости и резерви на подручју Косова и Метохије. Међутим, у потпунијем разматрању обезбеђености треба имати у виду садашње проблеме са располагањем резерви Pb и Zn на Косову и Метохији, затим ранији обим производње и подмиривање потреба привреде, као и чињеницу да се мањи део билансних резерви налази при активним рудницима у ужој Србији. Иако су теоријски гледано билансне резерве Pb и Zn уже Србије, без резерви на Косову и Метохији, довољне за наредни десетогодишњи период, са практичног аспекта и потребе обезбеђења инвестиција, као и неопходног времена за реализацију свих истраживачких и припремних послова, ове резерве нису довољне за наредни десетогодишњи развојни период.

Неопходно је, а и врши се након спроведене приватизације неких рударских објеката, интензивирање геолошких истраживања и превођење дела постојећих ресурса Pb и Zn у резерве, као и за проширење постојећих ресурса и стварање услова за њихову довољну обезбеђеност. Садашњи однос потенцијалних ресурса Pb према билансним количинама Pb износи око 3,95, а према геолошким резервама Pb око 0,49. Однос потенцијалних ресурса Zn према билансним количинама Zn износи око 5,63, а према геолошким резервама Zn око 0,87.

Највећи број лежишта Pb и Zn се налази на Косову, а потенцијалне резерве олово – цинка, поред већ утврђених резерви А, Б и Ц1 категорије, су значајне. Налазе се у непосредној близини познатих лежишта, а делом и у срединама у којима постоје повољне металогенетске предиспозиције за њихово формирање – претежно у домену калко-алкалних вулкано-интрузивних комплекса неогене старости у Српско-македонској металогенетској провинцији. Даља геолошка истраживања и превођење ресурса Pb и Zn у резерве захтева време, систематску проспекцију и претходна детаљна геолошка истраживања. Изражен проблем при валоризацији руда представљају висока разблажења при откопавању као и ниска флотацијска искоришћења. Иако је у неким лежиштима у билансним резервама средњи садржај Pb+Zn око 8,6%, садржај тих метала у откопаној руди на улазу у флотацију је око 4,5%.

Обезбеђеност ресурса и резерви гвожђа

Генерално посматрано, у Републици Србији не постоји обезбеђеност минералним ресурсима гвожђа, јер нису позната лежишта из којих би могле да се добију неопходне количине руде гвожђа за потребе домаће привреде – како по количини руде, тако и у погледу квалитета, односно према захтевима савремене металургије. Садашњи однос потенцијалних ресурса Fe према билансним количинама Fe износи око 36,44, а према геолошким резервама Fe око 1,19. Осим мањих лежишта из којих би евентуално могле да се откопавају мање количине гвожђа, али чији квалитет заостаје за увозним, постоје и лежишта са великим резервама довољних количина да подмире потребе Републике Србије, али је квалитет руда неодговарајући са становишта технолошко-економских захтева за високе пећи. Евентуална рудничка производња ровне руде и/или концентрата могла би из наших лежишта да достигне 0,3–0,5 Мt/god, ако се предузму одговарајуће планске мере и да се на такву производњу рачуна на краћи период 3–4 године. Стратешки посматрано неопходан је интензивнији рад на решавању питања одговарајућих технолошких решења за искоришћење постојећих прилично великих ресурса гвожђа.

Обезбеђеност ресурса и резерви хрома

Република Србија располаже малим количинама билансних резерви хрома, тако да се подмирење потреба у наредном десетогодишњем, а вероватно и двадесетпетпогодишњем периоду мора планирати сировином из увоза. Превођење ванбилансних резерви у категорију билансних је везано за даља геолошка истраживања постојећих лежишта и потенцијално рудоносних терена, као и примену нових технолошких поступака прераде комплексних руда. Садашњи однос потенцијалних ресурса Cr према билансним количинама Cr износи око 1,43. Проналажење нових ресурса хромита је сложен, дуготрајан и скуп процес праћен великим ризиком и неопходно их је обухватити средњорочним и дугорочним плановима геолошких истраживања. Са великим степеном вероватноће се може геолошки тврдити да у перидотитским масивима Републике Србије, а нарочито онима који су претежно изграђени од харцбургита праћеног дунитом, нису пронађена сва лежишта хрома. Нова лежишта се вероватно налазе у дубљим деловима масива, у првом реду оних који су релативно обогаћени хромом и у којима су до сада утврђене веће количине хромитских руда. Према положају у магматском комплексу, рудна тела су делом локализована у кумулатима, делом, али веома ретко, у тектонизованим харцбургитима. У већини перидотитских комплекса откривени су само њихови највиши нивои. Моћност хромитоносних кумулата изгледа да не прелази 300 m, док је положај хромитских лежишта у тектонизираним харцбургитима нејасно дефинисан. Хромитска лежишта у перидотитима Брезовице утврђена су и у мањим дубинама, на око 500 m испод највиших нивоа перидотита.

Обезбеђеност ресурса и резерви никла и кобалта

Република Србија располаже малим количинама билансних резерви никла и кобалта, тако да се подмирење потреба у наредном десетогодишњем периоду, делом мора планирати сировином из увоза. Другим делом се могу предузети одговарајуће планске, организационе и истраживачке активности на превођење ванбилансних резерви у категорију билансних, као и неопходна детаљна истраживања у фази пре почетка валоризације руде.

Садашњи однос потенцијалних ресурса Ni према билансним количинама Ni износи око 0,78, а према геолошким резервама Ni око 0,04.

Садашњи однос потенцијалних ресурса Co према билансним количинама Co износи око 6,15, а према геолошким резервама Co око 3,34.

Минерална потенцијалност латеритских кора распадања у погледу никла може се оквалификовати као значајна. Пошто су латеритске коре углавном еродоване, интересантни простори потенцијалних лежишта налазе се у приповршинској зони и непосредној близини контакта трансгресивних горњокредних седимената и перидотита или испод тих седимената. Никл је у свим тим лежиштима претежно везан са нонтронитом. Неопходно је планирати одговарајућа геолошка истраживања, како би се остварило проширење минерално-сировинске базе Ni и Co, као и виши степен обезбеђености рудама Ni и Co за потребе привреде Републике Србије.

За ресурсе Ni и Co у оквиру Фрушкогорског рудног поља веома је значајно ограничење везано за простор националног парка због чега се ови ресурси могу сматрати конзервираним.

Рудне резерве Fe-Ni руде у лежиштима Мокре Горе и Липовца/Коларевића могу постати билансне, ако се установи позитиван техно-економски процес.

Досадашња технолошка испитивања могућности валоризације никла и кобалта из ферониклових руда уливају наду да се то може постићи, посебно у лежишту Липовац код Аранђеловца. Иако прелиминарно, утврђено је да се флотацијом липовачке руде могу добити концентрати никла са 7–12 %, при искоришћењу 16–50 %, док се у комбинованом процесу сегрегације и флотације могу постићи и бољи резултати.

Потенцијални ресурси

Ако се има у виду да постоје и латеритске коре распадања, које немају изданке, већ су прекривене млађим седиментима (околина Ражане код Косјерића), онда се може закључити да у таквим срединама постоје озбиљне шансе да се минерално-сировинска база латеритских лежишта никла + кобалта значајно прошири. При томе би требало настојати да се у нашим теренима идентификују и лежишта у којима ће садржај кобалта бити изнад 0,1 %. И поред ових повољних геолошких изгледа, остаје да ће будућност валоризације никла/кобалта из наших лежишта у основи зависити од технолошких процеса и њихове способности да се никл искористи из руда под повољним економским параметрима. Ово упућује на закључак да би технолошким испитивањима ових руда требало посветити више пажње него што је то досада било код нас.

Обезбеђеност ресурса и резерви молибдена

Република Србија располаже билансним геолошким резервама молибдена, али се не користе за добијање Мо, тако да се подмирење потреба у наредном десетогодишњем периоду делом мора планирати сировином из увоза, али је другим делом неопходно предузети одговарајуће активности на искоришћењу Мо из порфирских руда, како би део домаћих потреба био подмирен из домаћих минералних ресурса молибдена.

Садашњи однос потенцијалних ресурса Мо према билансним количинама Мо износи око 21, а према геолошким резервама Мо око 7,2.

У рудном пољу Мачкатице је пронађено и више рудних појава молибдена (молибденита) које нису у потпуности геолошко-економски оцењене. Тренутно је овај простор предмет вишегодишњих интензивних детаљних геолошких истраживања (од стране једне иностране компаније), која ће највероватније резултирати билансирањем резерви молибдена Мачкатице. Остале појаве су само прелиминарно истраживане (контактне зоне градитоида Борање и Копаоника), али су у питању мања рудна тела, која је потребно доистражити, јер потенцијално могу бити интересантна као мала лежишта.

Генерално је неопходно планирати одговарајућа геолошка истраживања, како би се проширила минерално-сировинска база молибдена и остварио виши степен обезбеђености рудама Мо.

Обезбеђеност ресурса и резерви волфрама

Република Србија не располаже и није обезбеђена билансним геолошким резервама волфрама, тако да се подмирење потреба у наредном десетогодишњем, а вероватно и двадесетпетогодишњем периоду, мора планирати са сировином из увоза.

Садашњи однос потенцијалних ресурса W према геолошким резервама W око 1,37.

Резултати досадашње проспекције и геолошких истраживања волфрама нису створили основе за закључак да у нашој земљи постоје значајни минерални потенцијали за проналажење лежишта волфрама. Могућ је проналазак већег броја мањих рудних појава шелитске минерализације у скарновима, сличних већ пронађеним, чији је економски значај тешко предвидети, али је основни проблем до сада био релативно низак садржај WО3. Осим тога неопходна су допунска геолошка истраживања непосредне околине откопаних шелитских кварцних жица Благојевог Камена, која могу бити и економски интресантна, посебно ако се у таквим жицама појављује и злато. У том смислу се у руднику Pb-Zn, Cu „Рудник” Рудник, Горњи Милановац, већ спроводе геолошка истраживања шелита, као нуспојава. Минерални потенцијал зелених шкриљаца у погледу шелитске минерализације у наведеном простору такође није довољно дефинисан. Главна ограничења улагања у ова геолошка истраживања су економског карактера, јер се таква рудна тела делом морају подземно откопавати. Реализација геолошких истраживања на ширем простору сада познатих локација са ванбилансним резервама шелита може на простору Копаоника и Голије наићи на допунска ограничења везана у првом случају за простор Националног парка, а у другом случају за простор Резервата биосфере.

Обезбеђеност ресурса и резерви калаја

Република Србија не располаже и није обезбеђена резервама калаја, а познати минерални ресурси калаја су мали и недовољни за потребе домаће привреде на плански дужи временски период.

Досадашња проспекција лежишта калаја није планирана и реализована са потребном пажњом, иако је на основу металогенетских карактеристика неких литолошких средина могуће да су у њима образоване и економски значајније концентрације калаја, што треба имати у виду при дефинисању даље стратегије геолошких истраживања. Значајније концентрације и мања лежишта могу да се очекују у гранитима Цера, Букуље, Борање, а можда и Великог Јастребца.

Обезбеђеност ресурса и резерви антимона

Република Србија располаже делимично обезбеђеним, али малим билансним геолошким резервама антимона, тако да се делимично подмирење потреба у наредном десетогодишњем периоду може постићи на основу расположивих резерви антимона, под условом да се изврши активирање постојећих производних капацитета. Прекид производње антимона у Републици Србији био је последица више фактора, а пре свега због тадашње ниске и веома колебљиве цене метала Sb на светском тржишту, делимичне исцрпљености познатих великих резерви, концентрисаности постојећих резерви у већем броју мањих рудних тела, недовољних улагања у геолошка истраживања, наглог осипања кадрова одласком у пензију са бенефицираним радним стажом, нерешених технолошких питања у вези са припремом комплексних Pb-Zn/Ас-Sb руда и др. Садашњи однос потенцијалних ресурса Sb према билансним количинама Sb износи око 2,04, према ванбилансним 0,96, а према геолошким 0,65.

Даље успешно коришћење расположиве минерално-сировинске базе антимона је повезано са потребом допунских геолошких истраживања, решавањем технолошких проблема добијања комерцијалних концентрата антимона из лежишта Рујевац, као и савременом геолошко-економском оценом. За ресурсе антимона на простору Копаоника треба имати у виду допунска ограничења везана за простор Националног парка. Потенцијалност још неидентификованих минералних ресурса антимона џаспероидног типа, посебно у западној Србији, али делом и у Ридањско-крепољинској рудној зони (Крчева река), може се још увек сматрати значајном али недовољно проученом и истраженом, за шта је неопходно планирати реализацију одговарајућих геолошких истраживања.

Обезбеђеност ресурса и резерви алуминијума (цревног боксита)

Република Србија располаже делимично обезбеђеним, али малим билансним геолошким резервама алуминијума. Лежишта боксита су или малих димензија (Клина) и/или садрже боксит некомерцијалног квалитета (Златибор и Поћута у западној Србији). Садашњи однос потенцијалних ресурса Al према билансним количинама Al износи око 6,07, према ванбилансним 14,54, а према геолошким 4,29. Делимично подмирење потреба у наредном десетогодишњем периоду може се постићи на основу расположивих резерви црвених боксита само под условом активирања постојећих резерви, уз пратећа геолошка истраживања која би повећала постојећу минерално-сировинску базу Републике Србије и омогућила превођење потенцијалних ресурса у резерве.

Обезбеђеност ресурса и резерви живе

Република Србија не располаже билансним резервама живе, а постојеће ванбилансне резерве су мале. Садашњи однос потенцијалних ресурса Hg према ванбилансним количинама Hg износи око 1,73. Подмирење потреба у наредном десетогодишњем и двадесетпетогодишњем периоду треба планирати из увоза.

Појаве живе у Републици Србији су представљене расејаним концентрацијама минерала цинабарита и релативно малим резервама у више рудних тела малих димензија. Њихове морфолошке карактеристике и карактер дистрибуције живе нису поуздано одређени, јер у теренима Србије током последњих деценија није било систематске проспекције и истраживања. Лежиште Шупља Стена има мале преостале резерве, да би се уз неповољну позицију у подножју планине Авала и непосредну близину Београда, као и сложене еколошке услове које треба испунити, могло планирати покретање производње. Осим лежишта Шупља Стена, у Шумадијској металогенетској зони су познате и друге појаве цинабаритске минерализације (Џевер Камен, Клење, затим Савинац код Такова, Баре у Гружи), али су то неистражене рудне појаве, чије се резерве не могу поузданије приказати, а још мање прецизније оценити њихова потенцијалност.

Обезбеђеност ресурса и резерви урана

Република Србија не располаже билансираним резервама урана, а постојеће ванбилансне резерве су релативно мале. Садашњи однос потенцијалних ресурса U према ванбилансним количинама U износи око 1,37. За неколико лежишта су парцијало дефинисане резерве, квалитет руде и могућности евентуалне експлоатације. За поједина рудна поља, урађена је и прогнозна геолошко-економска оцена – односно процењене су резерве Ц2, Д1 и Д2 категорије. Хидротермална лежишта су углавном жичног типа са садржајима урана претежно од 100 до >1000 ppm, док су садржаји урана у лежиштима инфилтрационо-седиментног „roll front” типа до 2.500 ppm урана, често и више. Ураноносна подручја Републике Србије су, са аспекта потенцијалности и перспективности, сврстана у три групе: (1) подручја у којима се налазе детаљно истражена лежишта урана; која обухватају подручје некадашњег рудника урана „Кална” (2) подручја у којима су досадашњим истражним радовима откривене аномалије радиоактивности и рудне појаве урана и (3) подручја седиментних басена у којима постоје повољне средине за депоновање урана, односно предуслови за формирање лежишта.

Даљи планови геолошких истраживања урана треба да буду у директној вези са стратешком смерницом у енергетици Републике Србије, везаној за примену урана за добијање електричне енергије. Са радиогеоеколошког аспекта је потребно наставити са потпунијим геолошким дефинисањем зона у којима постоје појаве уранске минерализације.

1.1.4. ПРОЦЕНА УТИЦАЈА КОРИШЋЕЊА МЕТАЛИЧНИХ МИНЕРАЛНИХ РЕСУРСА НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

Након процене животног циклуса металичих минералних ресурса, анализа њихових токова прелиминарно је обухватила разматрање четири врсте токова, и то: (а) токове у фази геолошких истраживања; (б) токове у фази експлоатације; (ц) токове у фази припреме и (д) токове у фази одлагања.

Геолошка истраживања немају знатан негативни утицај на животну средину, јер је степен оштећења геолошке средине занемарљив, с обзиром да се огледа у изради истражних бушотина и мањих истражних радова (истражних раскопа, ровова, поткопа и сл.), при чему се након извођена истих, локације приводе, у складу са законском регулативом, првобитној намени. При томе, осим евентуалног утицаја исплаке коришћене при истражном бушењу, нема других негативних утицаја на медијуме животне средине, али се и у том случају спроводи прописана (али често и непотпуна) процедура.

Утицај токова металичних минералних ресурса при експлоатацији, флотацији, топљењу и пречишћавању метала на медијуме животне средине и здравље људи су знатно већи и захтевају посебну анализу, праћење и предузимање мера. Ови утицаји су посебно изражени због токсичности тешких метала и њихове особине да се акумулирају у земљишту, преносе у воде и даље у живе организме. Током животног циклуса металичних минералних ресурса, део метала се губи испуштањем у атмосферу, воду или у земљиште и дисиминира се по животној средини. Највеће ширење загађења се обично доводи у везу са фазом прераде металичних минералних сировина и то са процесима флотације (течни и чврст отпад) и процесима топљења метала (чврст отпад и емисије у ваздух). Најизраженији утицаји на животну средину и људско здравље везују се за загађење ваздуха, контаминацију површинских и подземних вода, загађење речних наноса, загађење тла, утицај буке, деградацију природне околине, снижавање нивоа подземних вода, притисак на заштићена подручја, хронична здравствена обољења (болести респираторног система, система за варење и нервног система). Рекултивација подручја код којих је дошло до загађења тешким металима и рударским активностима је генерално сложена, тешка и скупа, и изискује велика средства за ублажавање последица, поготово ако нема превентиве.

Међу металичним минералним ресурсима према утицају на животну средину и здравље људи посебно се издвајају ресурси који се експлоатишу и прерађују, односно претходно издвојени примарни геолошко-економски типови, а којима припадају бакар, олово и цинк. Постоји утицај и других металичних ресурса, али с обзиром да нису у експлоатацији не постоји њихов отворен и активан животни циклус, због чега нису посебно обухваћени овим геоеколошким разматрањима.

1.1.4.1. Бакар и припадајући метали

Експлоатација и прерада руде бакра у Округу Бор довела је до највећег нарушавања еколошке равнотеже у Републици Србији везаног за металичне минералне ресурсе. Разлог за то великим делом лежи у дугој историји експлоатације и прераде ове руде, током које није поклањана довољна пажња утицајима на животну средину, а у последњим деценијама, у примени застарелих технологија и истрошеној опреми. Највећи еколошки проблеми су везани за депоније на отвореним коповима, базене који служе као одлагалишта за отпадне материје из флотационих система, отпадне воде из рудника и технолошких процеса и загађење ваздуха. Загађења изазивају тешки метали који се налазе у руди и супстанце који се примењују током флотације, топљења и прераде, као и штетни гасови, а пре свега сумпор-диоксид (SО2), који се испушта у атмосферу, па штетно делује на флору и фауну. Посебан третман имају отпадни гасови топионице, који се прерађују, при чему је искоришћење сумпора из топионичких гасова око 50–55 %, док се у свету тај проценат креће око 70 % (за исти тип технологије).

Животни циклус

Анализа поједностављеног животног циклуса бакра (Слика 1.10) показује да су највећи губици бакра (који доводе до расипања метала у животну средину преко отпада, воде или испуштања у ваздух) у процесу флотације и, у мањој мери, у процесу топљења/пречишћавања метала. За приказ животног циклуса бакра кроз фазе прераде, коришћења и одлагања није било доступних података. Међутим, само се око 2.000 тона бакра (Cu) регенерише/рециклира. Остатак је расут у животну средину кроз фазе прераде, коришћења и одлагања.

strategija_Page_47.tif

Слика 1.10: Поједностављени животни циклус бакра у 2005. години (само експлоатација, флотација, топљење и пречишћавање) у тонама Cu

1.1.4.1.1. Загађење воде

Испуштање контаминиране отпадне воде

Процењује се да се годишње из производних процеса РТБ Бор испусти 300–500 тона сумпорне киселине, 300–500 тона арсена, 30–100 тона олова и 10–35 тона цинка. Отпадне воде из рудника и производних процеса, које су изузетно киселе и имају висок садржај тешких метала, испуштају се у Борску и Кривељску реку (Табеле 1.4, 1.5. и 1.6.). Металуршке воде које се стварају у погону сумпорне киселине и у водоторњу одводе се непрерађене у сабирно језеро, а затим се пуштају у Борску реку, која их преноси у Тимок и Дунав. Ове воде су веома киселе и садрже тешке метале као што су Cu, Ас, Pb и Zn.

Табела 1.4 Отпадне воде погона Рудаски басен Бор (за период 2000-2010. године) (mg/l) (подаци Института за рударство и металургију Бор)

Пара-
метри

Лужне воде копа Церово

Отпадне воде копа В. Кривељ

Отпадне воде Јаме

Отпадне воде флот. јаловишта В. Кривељ

1

2

Брана 1

Брана 3

pH

3,4-4,0

3,3-4,6

4,7-5,3

1,89-4,7

3,31-7,6

6,3-7,2

Cu

64-1310

195-2237

1,639-16,8

8,3-198,1

0,011-112,45

0,013-1,119

Ni

0,125-1,8

0,32-0,859

0,005-0,246

0,079-2,202

0,042-0,444

0,005-0,217

Аs

<0,001-0,04

<0,001-0,08

<0,017

0,01-0,126

0,006

0,003-0,015

Zn

0,166-73,05

24,6-50

0,198-2,846

0,87-13,7

0,019-0,959

0,026-0,072

Fe

0,136-15,34

1,79-5,33

0,276-36

0,32-709,6

0,079-131,725

0,075-4,62

Pb

<0,018

<0,018

<0,018

<0,018

<0,018

<0,018-0,02

Табела 1.5: Одабрани параметри отпадних вода у РТБ Бор (mg/l) (подаци Института за рударство и металургију Бор)

Параметри

Јама

Отворен коп Бор

Отворен коп Велики Кривељ

Флотационе отпадне воде

Отворен коп Церово

МДК

pH

7,0

7,7

4,4

7,3

6

6

Cu

522,6

-

127,5

-

855,2

0,1

Ni

0,063

-

0,076

-

0,26

0,1

As

0,214

-

-

-

0,066

0,05

Zn

54,23

0,8

3,1

-

51,91

1

Pb

-

-

-

-

-

0,1

Бране флотационих јаловишта Бора и Мајданпека представљају потенцијалну опасност за токсично загађење Борске реке, а самим тим и Дунава. У Бору постоје два флотациона јаловишта у функцији: Бор (РТХ) и Велики Кривељ и два у Мајданпеку: Ваља Фундата и Шашки поток (користи се само у случају нестанка електричне енергије). Флотационо јаловиште Бор (84 hа) је изграђено на отвореном копу и проширено на ново поље Борске реке. Флотационо јаловиште Велики Кривељ налази се у долини Кривељске реке, а добијено је преграђивањем долине (тунелом и колектором) низводно и узводно. До попуштања бране флотационог јаловишта Шашки поток дошло је 1996. године када је око 350 000 m3 јаловине преплавило око 1,247 hа долине Шашке и Поречке реке. Активно одлагалиште флотационог отпада Ваља Фундата (300 hа) изграђено је као замена за оштећен оточни резервоар, међутим ни он није стабилан пошто није фиксиран у земљу и ствара клизиште које се помера 10 cm/годишње. Негативни утицаји по животну средину флотационих јаловишта обухватају: деградацију земљишта, губитак и загађење земљишта, загађење површинских и подземних вода, ваздуха и земљишта тешким металима (олово, цинк, бакар, арсен), високе концентрације контаминиране прашине у ваздуху и др.

Табела 1.6. Концентрације тешких метала у рекама пре и после улива отпадних вода. (mg/l)
(подаци Института за рударство и металургију Бор)

Параметри

(mg/l)

Церова река

Река Ваља Маре

Кривељска река

пре улива отпадних вода

после улива отпадних вода

пре улива отпадних вода

после улива отпадних вода

пре улива отпадних вода

после улива отпадних вода

pH

6,5-7,89

6,54-7,6

6,0-8,3

6,2-8,0

6,4-8,0

3,62-7,0

Cu

0,012-0,262

0,185-15,94

0,012-0,398

0,014-0,338

0,02-0,667

0,14-23,52

Ni

0,005-0,06

0,005-0,09

-

0,005-0,013

0,005-0,016

0,011-0,069

As

<0,001

0,001-0,08

-

0,003

0,001-0,002

0,002-0,091

Zn

0,018-0,086

0,064-0,525

0,027-0,39

0,018-0,126

0,015-0,093

0,076-1,097

Fe

0,039-1,386

0,09-0,817

0,019-0,647

0,021-0,381

0,042-0,403

0,146-67,78

Pb

<0,018

<0,018

<0,018

<0,018

<0,018

<0,018-0,02

1.1.4.1.2. Загађење ваздуха

Емисије у ваздух

Главни извори загађења ваздуха у Бору су: топионица бакра (са постојећом технологијом, пројектованим и оствареним капацитетима прераде сувог концентрата, пројектованим и оствареним искоришћењем бакра), погон за производњу сумпорне киселине, енергана, ливница бакра и легура бакра, као и емисије у ваздух чврстих загађујућих материја из флотационих јаловишта. Главне загађујуће материје у ваздуху обухватају: сумпор диоксид, чађ, оксиде азота и тешке метале (посебно арсен и бакар). Огромне количине сумпор диоксида (око 200.000 тона годишње) испуштају се у атмосферу због веома мале брзине регенерације током процеса у топионици (20–30 %). (Табела 1.7.).

Табела 1.7. Концентрације прашкастих материја у ваздуху
(подаци Института за рударство и металургију Бор)

ГОДИШЊЕ КОЛИЧИНЕ (t)

ИЗЛАЗНЕ КОНЦЕНТРАЦИЈЕ НА ДИМЊАЦИМА

1989 - 1991

2006 - 2008

Зидани

Бетонски

Сумпор диоксид

210.000

75.000

0,6 – 0,8%

2 – 7%

Прашкасте материје

1.500

610

1 g/нормални m3

0,35 – 0,58
g/нормални m3

Арсен

15

7

Олово

9

3

Цинк

22

15

Квалитет ваздуха у окружењу

Испуштање загађујућих материја у ваздух озбиљно угрожава квалитет ваздуха у Борском округу. Дневна гранична вредност сумпор диоксида у Бору била је прекорачена 123 дана током 2002. године, 96 дана током 2008. године и 83 дана током 2009. године. Концентрација SО2 почев од 1998. године показује опадајући тренд, што је у складу са смањењем производње топионичарског базена (Слика 1.11).

strategija_Page_48.tif

Слика 1.11: Просечне дневне концентрације SО2 у Бору, посматране на годишњем нивоу (подаци Института за рударство и металургију Бор)

Од када се прати, концентрација арсена у ваздуху у Бору је константно изнад граничних вредности (Слика 1.12) Од 1993. године, постоје мале промене у концентрацијама арсена, без обзира на обим производње рударског комплекса.

strategija_Page_49.tif

Слика 1.12: Просечне годишње концентрације арсена у Бору (подаци Института за рударство и металургију Бор)

Прашкасте материје из отворених копова представљају огроман проблем за локалну средину Бора, Кривеља и Остреља који се налазе близу рудника. Сматра се да количине честица прашкастих материја у ваздуху достижу 1300 t/god. Оне садрже бизмут, олово, цинк, бакар, кадмијум, арсен, манган и титанијум. Постојеће депоније су такође разлог деградације земљишта, а с обзиром на велику киселост, пре него што се приступи рекултивацији, потребно је прекрити их дебелим слојем земљишта.

1.1.4.1.3. Управљање отпадом

Укупна запремина депонованог отпада

– флотацијско јаловиште „В. Кривељ” 94,3x106 m3 – поље 1

89,4x106 m3 – поље 2

– флотацијско јаловиште „РТХ” 17,9x106 m3

Укупна количина депонованог отпада

– флотацијско јаловиште „В. Кривељ” 195 515 578 t

– флотацијско јаловиште „РТХ” 58 192 578 t

Годишња количина депонованог отпада (2009. године)

– флотацијско јаловиште „В. Кривељ” 7 005 001 t

– флотацијско јаловиште „РТХ” 1 103 795 t

У Табели 1.8. дати су резултати хемијских анализа појединих јаловишта

Табела 1.8. Хемијске анализе флотацијске јаловине у Бору

Параметар, %

Јаловина флотације

В. Кривељ

Јаловина флотације Бор

шљака

јамска руда

Cu

0,067

0,51

0,09

С

0,046

0,50

11,29

Fe

3,16

37,07

7,71

SiO2

64,94

33,74

54,48

Аl2О3

12,32

4,90

15,25

Аs

<0,003

0,014

0,0063

Pb

0

0,078

0

Zn

0,0069

1,33

0,006

Ni

-

0

<0,01

Mn

-

0,064

0,0027

Cr

-

0,028

0,003

Тi

0,21

0,18

0,074

Те

-

<0,004

0,004

1.1.4.1.4. Загађење земљишта

Високе концентрације тешких метала, које се већ дужи временски период испуштају у атмосферу, довеле су до акумулирања тешких метала у земљишту.

Подручја захваћена контаминацијом тла

Концентрација бакра и арсена у земљишту у Борском округу прелази препоручене дозвољене вредности на многим местима (Слика 1.13). Највеће концентрације загађења су у Слатини и Острељу.

strategija_Page_50.tif

Слика 1.13: Концентрација тешких метала у земљишту
Борског округа
(подаци Института за рударство и металургију Бор)

1.1.4.1.5. Бука

У погледу дефинисања параметара буке тренутно се не располаже подацима.

1.1.4.1.6. Деградација природног окружења

Укупне површине деградираног земљишта

– Површински коп „Церово”

– Укупно заузете површине – 126,71 hа (земљиште IV, VII, VIII класе)

– Укупно деградиране површине – 76,71 hа

– Рекултивација – санитарне зоне 50 hа (рађено у периоду 1993–1998. године)

– коповског одлагалишта 2 hа (рађено априла 2010. године)

– Површински коп „В. Кривељ”

– Укупно заузете површине – 652,66 hа (земљиште VI, VII класе)

– Укупно деградиране површине – 254,50 hа

– Рекултивација – одлагалишта „Сарака” 10 hа (рађено у фебруару 2008. године)

– Флотација „В. Кривељ”

– Укупно заузете површине – 488,35 hа (земљиште VI, VII класе)

– Укупно деградиране површине – 361,91 hа

– Рекултивација – флот. јаловишта 74 hа (рађена у периоду 1993–1998. године)

– Флотација „Бор”

– Укупно заузете површине – 147,92 hа

– Укупно деградиране површине – 143,60 hа (флотацијско јаловиште „РТХ” и старо борско јаловиште)

– Рекултивација – старо борско јаловиште 21 hа (рађено у периоду 1993–1998. године)

1.1.4.1.7. Утицај на заштићена подручја и врсте

Бор и околина по својим природним обележјима представљају једну од најинтересантнијих географских целина у Републици Србији.

Западни део Борске општине припада планинском комплексу Јужног Кучаја. Посебно се истиче крашка површ Дубашница, површине 70 km². Овом простору припада велики број вртача и сувих речних долина и кањона. Треба поменути кањоне Демизлоке, Микуљске, Појенске и Злотске реке. Посебно су атрактивни подземни рељефи овог краја и до сада је истражено 116 пећина и 14 јама. За туристичке посете урађене су две пећине Лазарева пећина и Верњикица.

Источни део захватају планине: Стол, Мали и Велики крш, Дели Јован и Горњанска висораван. Површина ових кречњачких гребена и простора износи 50 m2. На овом простору истражено је 88 пећина и 14 јама.

Учешће простора очуване природе у укупној површини општине Бор је 14%, док је 86% под изразитим антропогеним утицајем.

Шумско земљиште захвата 45 % површине општине, односно 43.098 hа. Шуме покривају преко 75 % простора очуване природе. Простор очуване природе и поред снажног утицаја рударства и металургије је остао очуван захваљујући томе што се налази узводно од рударских објеката и на правцима са којих дувају ветрови ка Бору и металуршким погонима.

1.1.4.1.8. Утицај на људско здравље

Екплоатација руда Cu утиче на квалитет животне средине а тиме и индиректно на здравље људи (Табела 1.9.). Високе концентрације сумпордиоксида из металургије у ваздуху утичу на стање здравља. Сумпордиоксид директно доводи до настанка болести слузокоже и коже. Доспева до дисајних органа и узрок је бројних и честих обољења.

Арсен и његова једињења су регистровани од стране СЗО као канцерогене материје. Стално прекорачење препорука СЗО о дозвољеним концентрацијама, чак и за стотину пута, у ваздуху животне средине говоре о високом здравственом ризику коме су изложени становници Бора.

Загађени ваздух доводи до успореног раста и развоја деце, смањује отпорност организма према инфекцијама и утиче на настанак обољења унутрашњих органа.

Вршено је испитивање садржаја олова и арсена у крви и мокраћи код деце из Бора и у селу Злот, које је ван домашаја дима из металуршких постројења, и установљено је да је садржај ових метала знатно већи код деце у Бору. Код процењивања токсиколошке опасности мора се узети у обзир и чињеница да су деца у Бору изложена истовремено и другим загађивачима (бакар, цинк, олово, сумпордиоксид, минерална прашина и др.) што повећава здравствени ризик.

Медицинска изучавања код становника Бора и Злота показала су значајно веће количине арсена у крви и коси, као и олова у крви и мокраћи код становника Бора. Арсен је канцероген елемент, па је посебна пажња посвећена изучавању појаве малигних обољења. Резултати показују да је стопа смртности, анализирана по старосним групама, код људи изнад 40 година старости, већа у Бору него у Тимочкој крајини. То говори да у животној средини Бора постоје канцерогени чиниоци који условљавају ово повећање.

Не постоји јединствен систем праћења здравственог стања становника, корелација квалитета животне средине са здрављем становника, нити институција која би то пратила као и новчани фондови из којих би се финансирала ефикасна превентивна здравствена заштита.

Табела 1.9. Резиме утицаја експлоатације и прераде бакра
на животну средину

Елемент животног циклуса

Узроци загађења

Утицај на животну средину/здравље

Вађење минерала/руда (Бор, Велики Кривељ, Церево, Мајданпек)

Бушење

Минирање

Копање

Дробљење

Транспорт

Губитак земљишта

Клизање страна копова и депонија

Закисељавање земљишта, површинских и подземних вода

Велике водене депресије

Замућеност водених токова

Загађење ваздуха прашином и чврстим честицама

Визуелни утицаји

Оштећење слуха

Флотација

Млевење

Флотација

Ослобађање од воде

Пресовање

Одлагање отпада

Бука

Емисије прашине

Загађење површинских и подземних вода (филтратом из одлагалишта отпадака из флотационих система и филтратом из гомила отпада (флотационим средствима и тешким металима)

Ризик од хаваријског загађења из одлагалишта отпадака из флотационог система

Деградација земљишта одлагањем јаловине

Болести респираторног система и система за варење

Топљење и рафинисање

Производња енергије

Топљење

Електролиза

Производња сумпорне киселине

Издвајање племенитих метала

Ливница

Транспорт производа

Емисија димних гасова (СО2, NОX, чврстих честица, арсена и других тешких метала) и често прекорачење граничних вредности емисија

Емисија прашине

Испуштање отпадних вода (низак pH, суспендоване чврсте материје, тешки метали, хлориди, сулфати)

Деградација земљишта и контаминација због одлагања шљаке

Подземне воде и загађење земљишта сакупљањем отпадних вода у главни вештачки резервоар

Болести респираторног система и система за варење

1.1.4.2. Цинк и олово

Расположиви, али и непотпуни подаци указују на то да је нпр. 2005. године количина цинка у сувој руди достизала 4,275 t, док је количина цинка у сувом концентрату достизала 3,623 t. Из тога произлази да је 649 t цинка расуто у животну средину у току флотације и фазе прераде концентрата (отпад од флотације и флотациона отпадна вода).

Количина олова у сувој руди је износила око 3,155 t, а количина олова у сувом концентрату је достигла 2,685 t. Из тога произлази да је 470 t олова пуштено у животну средину у току флотације и фазе прераде концентрата, при чему заштита ваздуха од загађења представља један од основних и великих проблема у металургији олова.

1.1.4.2.1. Загађење воде

Параметри флотационог базена Рудника показују већу концентрацију сулфата (138 mg/l), и повишену концентрацију Pb (0,029 mg/l), pH вредности су у распону од 6,5 до 7,5.

Анализе потока Рудника не показују повишене концентрације тешких метала или повишену киселост. Отуда, утицај воде из рудника и флотационих отпадних вода може да се сматра безначајним.

1.1.4.2.2. Загађење ваздуха

Емисије прашкастих материја су ограниченог значаја пошто Рудник Рудник и Благодат имају само операције вађења руде и флотацију.

1.1.4.2.3. Управљање отпадом

Ранија и садашња експлоатација оловно-цинкане руде је довела до формирања јаловишта са отпадом из рудника и јаловине (отпада од рудника или флоатације) (Табела 1.10.).

Табела 1.10. Zn-Pb јаловишта са отпадом из рудника и јаловина
у Србији (непотпуни подаци)

Назив

Тип

Количина отпада

Концентрација Pb

Пљуша, Рудник Рудник

Отпад од вађења руде

Гушави Поток, Рудник Рудинк

Отпад од вађења руде

Злокућански поток, Рудник Рудник

Флотациони отпад

Мусуљ – Кекеринци, Благодат

Отпад од вађења руде и флотације

Мусуљ, Благодат

Отпад од вађења руде

4.929.800 t

0,53 %

Благодат, Рудник Благодат

Флотациони отпад

Кижевак, Рудник Кижевак

Отпад од вађења руде

Саставци, Рудник Саставци

Отпад од вађења руде

Рудница, Рудинк Сува Руда

Флотациони отпад

Кукањица Поток, Рудник Сува Руда

Флотациони отпад

Леце, Рудник Леце

Отпад од вађења руде и флотације

Бабе, Рудник Бабе

Отпад од вађења, топљења руде

Велики Мајдан Љубовија

Флотациони отпад

120.000 t

<0,2 %

Крива Феја, Врање

Флотациони отпад

90.000 t

4.300.000 t

УКУПНО

Већина гомила отпада се непрописно одржава, што доводи до загађења прашином, ерозије и загађења површинске и подземне воде, и хаваријског загађења (нпр. пуцања флотационе бране у Великом Мајдану 2001. године).

1.1.4.2.4. Контаминација земљишта

Површина земљишта у Великом Мајдану контаминирана тешким металима услед емисија прашине достиже 2 km2.

1.1.4.2.5. Утицај на људско здравље

Експлоатација руда Pb и Zn утичу на квалитет животне средине, а тиме и здравље људи (Табела 1.11.).

Табела 1.11. Резиме утицаја експлоатације и прераде олова и цинка на животну средину

 

Елемент животног циклуса

Узроци загађења

Утицај на животну средину / здравље

Вађење минерала /вађење руда (локација вађења руде/операција прераде)

Бушење

Минирање

Копање

Дробљење

Транспорт

Губитак земљишта

Клизање страна копова и депонија

Закишељавање земљишта, површинских и подземних вода

Велике водене депресије

Замућеност водених токова

Загађење ваздуха прашином и чврстим честицама

Визуелни утицаји

Бука

Оштећење слуха

Флотација

Млевење

Флотација

Ослобађање од воде

Пресовање

Одлагање отпада

Бука

Емисије прашине

Загађење површинских и подземних вода филтратом из одлагалишта отпадака из флотационих система и филтратом из гомила отпада (флотационим средствима и тешким металима)

Ризик од хаваријског загађења из одлагалишта отпадака из флотационих система

Деградација земљишта одлагањем јаловине

Болести респираторног система и система за варење

1.2. РЕСУРСИ НЕМЕТАЛИЧНИХ МИНЕРАЛНИХ СИРОВИНА

Ресурси неметаличних минералних сировина, којима Република Србија у значајној мери располаже, налазе се на подручјима Динаридске, Српско-македонске, Карпато-балканске, Дакијске минерагенетске провинције и Панонског басена, а припадају серијама ендогених, егзогених и метаморфогених лежишта минералних сировина.

Најзначајније неметаличне минералне сировине које се експлоатишу у Републици Србији су: магнезит, глине (опекарске, керамичке, ватросталне и бентонитске), кварцне сировине (кварцни песак, кварцни пешчари, кварцити, жични кварц), кречњаци, барит, доломит, хризотил-азбест, гипс и анхидрит, зеолити, фелдспати, лискуни, дијабази, технички камен и архитектонски камен. Потенцијалне неметаличне минералне сировине које би могле да се под одређеним условима експлоатишу су: бор (делом је већ у експлоатацији) и литијум, базалти, фосфорити, флуорит, воластонит, дијатомит, вермикулит, гранати, сепиолит, природни пигменти и јувелирске минералне сировине.

Производња металичних минералних сировина из активних лежишта у Републици Србији (Слика 1.14) у периоду 1998–2008. година, који је посебно значајан за припрему индикатора одрживог коришћења у овој стратегији, показивала је значајна варирања – како у погледу обима производње, тако и степена искоришћења рудне супстанце, слично као код металичних минералних ресурса. Значајне варијације производње и прераде руде узроковане су истим политичким, ратним и привредно-економским тешкоћама као и код металичних минералних ресурса, које су такође утицале и на смањење обима геолошких истраживања за обезбеђење већих резерви и ресурса неметаличних минералних сировина.

strategija_Page_51.tif

Слика 1.14. Линијски индексни тренд производње руда неметаличних минералних сировина Србије у периоду 1998–2008. година

У анализи економике минералних сировина Републике Србије, у делу који обухвата неметаличне минералне ресурсе, као и код металичних, као релевантан период се може узети период после 2000. године. У оквиру ове анализе посебно је значајно праћење односа увоз/извоз неметаличних минералних сировина, који генерално показује не само даље доминирање увоза, над знатно мањим извозом, већ и генерални пораст увоза. Ово директно указује како на минерално-сировинску зависност од увозних сировина, тако и изражен утицај у том делу на спољно-трговински дефицит, који је у овом периоду привредног и економског транзиционог опоравка био прилично изражен. Стратешки посматрано ове аналитичке констатације треба да послуже као основ за планирање и предузимање стратешких краткорочних, средњорочних (5–10 године) и дугорочних мера (15–25 године), којима се, на основу прилично великих расположивих неметаличних минералних ресурса, уз њихово одрживо коришћење, али и планирање нових геолошких истраживања на минерагенетски повољним и перспективним просторима, ови трендови по одређеним неметаличним минералним ресурсима могу зауставити, променити или бар ублажити.

Неметалични минерални ресурси Републике Србије обухватају више од 2000 познатих појава и лежишта више од 50 металичних минералних сировина, од којих је 8 врста геолошко-економски значајно и посебно обухваћено овом стратегијом. На основу геолошко-економских карактеристика, а у циљу прегледности аналитичког приказа и пратећих интерпретација одрживог коришћења и обезбеђености, неметалични минерални ресурси Републике Србије су подељени две групе, и то:

(1) неметалични минерални ресурси примарног геолошко-економског значаја: магнезити, сировине за цементну индустрију (лапорац и кречњак), доломит, кречњак, азбест, опекарске глине, керамичке глине, ватросталне глине, бентонитске глине, кварцне сировине, кварцни пешчари, кварцити, кварцне жице, барит, гипс и анхидрит, зеолити, фелдспати, лискуни, дијабази, технички камен, архитектонски камен.

(2) неметалични минерални ресурси секундарног геолошко-економског значаја: бор, фосфати, флуорит, дунити, воластонит, дијатомит, вермикулит, гранати, сепиолит, природни пигменти, јувелирске минералне сировине.

Са економског аспекта, а имајући у виду критеријум утицаја на животну средину, посебно је значајно пет примарних, који се већ дуже време експлоатишу и економски валоризују, а који ће, с обзиром на резерве и минералну потенцијалност, бити стратешки важни и у наредним деценијама. Остали наведени неметалични минерални ресурси су такође у експлоатацији, али у избору сировина по еколошком критеријуму није им дат приоритет за обраду у овој стратегији.

Секундарни металични минерални ресурси имају геолошко-економски потенцијал, односно делом дефинисане билансне резерве, различитих квалитативних, квантитативних и осталих карактеристика, и могу бити предмет могуће експлоатације у различитом обиму. Прва четири су према раније предоченом еколошком критерујуму издвојени за детаљнију обаду у овој стратегији, док остали нису.

У Републици Србији је половином 2010. године, од 379 лежишта неметаличних минералних сировина, активно било преко 200 лежишта – површинских копова, а „непознатог правног и производног статуса” у погледу „експлоатације” (због ситуације из претходних година) је практично више од 35 %, у односу на претходно поменути укупни број лежишта неметаличних минералних сировина.

1.2.1. НЕМЕТАЛИЧНИ МИНЕРАЛНИ РЕСУРСИ ПРИМАРНОГ ГЕОЛОШКО-ЕКОНОМСКОГ ЗНАЧАЈА

1.2.1.1. Минерални ресурси магнезита

А. Минерагенетски положај и економски типови лежишта

Магнезит је значајна сировина ватросталне индустрије Републике Србије. Генетски и просторно везан је за перидотитске комплексе и поједине неогене басене Српско-македонске провиције. Магнезитска руда је квалитетна, изграђена од криптокристаластих до микрокристаластих („аморфних”) магнезита, које карактеришу високи садржаји МgО, релативно ниски садржаји SiO2, R2О3, CaO и добре физичко-механичке особине. Лежишта кристаластог („шпатског”) магнезита, која су економски врло значајан тип лежишта магнезита у свету, нису позната у Републици Србији.

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве

Геолошке резерве магнезита у Републици Србији износе око 33,29 Мt, а обухватају билансне резерве у количини од око 28,54 Мt и ванбилансне резерве у количини од око 4,75 Мt (евидентирано стање на дан 31. децембар 2009. године). Део билансних резерви у количини од око 4,89 Мt (15 % укупних билансних резерви) и део ванбилансних резерви у количини од око 5,42 Мt налази се на простору Косова и Метохије у лежиштима Голеш – Магура, Бели Камен – Стрезовце и Дубовац. Део ванбилансних резерви у количини од око 2,6 Мt налази се на простору Војводине, на локалности Опоравилиште. Билансним резервама припада око 5,25 Мt резерви жичних и око 0,8 Мt мрежастих магнезита, док ванбилансним припада око 8,16 Мt жичних и око 7 Мt мрежастих магнезита.

Квалитет

Средњи садржаји компонената у билансним резервама на ужем подручју Републике Србије за мрежасте магнезите су: 3,59 % SiO2, 1,82 % R2О3, 0,86 % CaO, 44,26 % МgО и 49,2 % губитак жарењем (ГЖ), а за жичне магнезите: 1,23–2,40 % SiO2, 0,56-0,90 % R2О3, 0,93–1,23 % CaO, 46,02–47,21 МgО и 48,96–50,42 % ГЖ. Средњи садржаји компонената у билансним резервама на подручју Косова и Метохије су: 2,29–4,5 % SiO2, 0,9–3,89 % CaO и 43,09–46,48 % МgО. Ванбилансне резерве магнезита на подручју Војводине карактерише високо учешће фино дисперговане силиције око 16,72 %. Квалитет жичног магнезита је много бољи, за ватросталну индустрију, док мрежастемагнезите карактерише учешће 10–20 % магнезитске супстанце и мањи геолошко-економски значај због непогодног квалитета ровне минерализоване масе и тешкоћа око добијања магнезита комерцијалног квалитета за високоватросталну индустрију.

Ресурси

Потенцијални ресурси магнезита Републике Србије износе око 9 Мt, од чега око 6,5 Мt обухвата ресурсе на простору уже Србије, а око 2,5 Мt ресурсе подручја Косова и Метохије. На основу досадашњих геолошких истраживања потенцијални ресурси магнезита Златиборске области су око 2 Мt, Шумадијске области око 3 Мt, Копаоничке области – Ибарски рејон око 1,2 Мt, а Косовског рејона око 2,5 Мt.

Годишњи обим производње

Производња руде магнезита у периоду 1972–1990. године варирала је од 0,9 до 0,6 Мt/god. У периоду 1990–2005. године откопано је укупно 2,2 Мt, односно просечно око 0,143 Мt/god. Тренд опадања производње руде магнезита, који почиње 1990. године (Слика 1.15), има три карактеристична периода: први период 1990–1992. године одликује нагли пад производње до нивоа око 0,1 Мt, други период 1992–1998. године је период стагнације производње на нивоу од 0,1 Мt и трећи период 1998–2005. године као период стагнације на нижем нивоу производње од око 60x103 t/god. Производња магнезита данас је практично обустављена, пре свега због постојеће власничке трансформације у индустрији магнезита „Магнохром” – Краљево, што се одразило на укупно стање у производњи руде магнезита. Одржавају се практично поједини производни системи, из заштитних и безбедносних разлога.

Производња руде магнезита у ужој Србији 2003. године је износила 37,1 x 103 t, од чега 29,6 x 103 t жичних и 7,5 x 103 t мрежастих магнезита, а 2004. године 55 x 103 t, од чега 41 x 103 t жичних и 14 x 103 t мрежастих магнезита.

strategija_Page_52.tif

Слика 1.15. Тренд производње магнезитске руде у периоду 1990–2005. година

Тренд производње концентрата магнезита (Слика 1.16) потпуно је аналоган тренду производње руде магнезита у периоду 1990–2005. године, односно могу се такође издвојити три периода, при чему је у другом периоду стагнација производње концентрата магнезита на око 55x103 t, а у трећем периоду на око 35x103 t. Укупна производња концентрата магнезита у наведеном периоду 1990–2005. године износила је око 1,27 Мt, односно просечно око 79x103 t/god.

strategija_Page_53.tif

Слика 1.16. Тренд производње магнезитског концентрата у периоду 1990–2005. година

Магнезит се користи за производњу базних ватросталних материјала у предузећу „Магнохром” – Краљево. Индустријски капацитети за производњу синтер магнезита износе 0,27 Мt/god, за чије остварење је потребно 0,7 Мt/god концентрата магнезита. Искоришћење капацитета „Магнохрома” 80-их година прошлог века било је 70–80 %, што значи да је потребна била производња од око 0,49–0,55 Мt/god ровне руде магнезита. У периоду 1979–1990. година откопано је укупно око 6,1 Мt ровног магнезита. У процесу експлоатације лежишта и обогаћивања долази до прилично високих губитака од преко 50% код експлоатације жичних и преко 30% код експлоатације седиментних лежишта.

1.2.1.2. Минерални ресурси за цементну индустрију (лапорац и кречњак)

А. Минерагенетски положај и економски типови лежишта

Република Србија располаже значајним ресурсима сировина за цементну индустрију, чији минерално-сировински потенцијал није до краја целовито сагледан. Обрадом и приказом у овој стратегији као основне цементне сировине обухваћени су лапорци и кречњаци. Припадају седиментном генетском и геолошко-економском типу, а претежно се налазе у Српско-македонској металогенетској провинцији.

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве

Геолошке резерве сировина за цементну индустрију у Републици Србији, са обухватањем лапораца и кречњака, износе око 294,66 Мt.

Геолошке резерве лапораца, које су уједно и билансне, износе око 182,21 Мt, а обухватају билансне резерве лежишта Трешња (Нови Поповац) у количини од око 15,22 Мt, билансне резерве лежишта Галовић (Косјерић) у количини од око 16,92 Мt и билансне резерве лежишта Филијала и Бело Брдо (Беочин) у количини од око 150,22 Мt (стање на дан 31. децембра 2009).

Геолошке резерве кречњака, које су уједно и билансне, износе око 112,45 Мt, а обухватају билансне резерве лежишта Чокоће (Нови Поповац) у количини од око 42,16 Мt, билансне резерве лежишта Сува Врела и Годљево (Косјерић) у количини од око 16,83 Мt и билансне резерве лежишта Мутаљ.

Постоје и билансне резерве лапораца и кречњака на Косову и Метохији, као минерално-сировинска база за производњу цемента у цементари „Шар” у Качанику, али о истима нема података.

Квалитет

Средњи садржаји компонената у лапорцу лежишта Трешња су следећи: 22,63% SiO2, 8,10% Аl2О3, 3,63% Fe2О3, 27,58% CaO, 5,16% МgО, 1,38% SО3, 1,61% К2О и ГЖ 27,96%. Средњи садржаји компонената у лапорцу лежишта Галовић су следећи: 16,87% SiO2, 3,23% Аl2О3, 1,47% Fe2О3, 43,11% CaO и 0,37% МgО. Средњи садржаји компонената у лапорцима лежишта Филијала и Ново Брдо су следећи: 61,14–71,40% CаCО3, 12,14–18,92% SiO2, 3,29–7,43% Аl2О3, 2,23–3,85% Fe2О3, 34,72–41,09% CaO, 0,94–5,83% МgО, 0,0–3,25% SО3, 0,45–0,88 % К2О и 30,4–36,06% губитак жарењем.

Средњи садржаји компонената у кречњаку лежишта Чокоће су следећи: 0,83% SiO2, 0,24% Аl2О3, 0,16% Fe2О3, 53,72% CaO, 82% МgО и 0,42% SО3. Средњи садржаји компонената у кречњаку лежишта Сува Врела су следећи: 5,59% SiO2, 1,01% Аl2О3, 0,67% Fe2О3, 50,84% CaO и 0,35% МgО. Средњи садржаји компонената у кречњаку лежишта Годљево су следећи: 6,04% SiO2, 1,24% Аl2О3, 0,93% Fe2О3, 50,77% CaO и 0,44% МgО. Средњи садржаји компонената у кречњацима лежишта Мутаљ и Средње Брдо су следећи: 2,29% SiO2, 1,01% Аl2О3, 0,78% Fe2О3, 52,36% CaO, 0,67% МgО, 0,14% SО3 и 99,62% CаCО3.

Ресурси

Потенцијални ресурси руде лапорца и кречњака су велики, али се у билансу стања не наводе квантитативни подаци за исте.

Годишњи обим производње

Производња цемента у фабрици „Нови Поповац” (са овим називом) започела је 1956. године. Годишња производња ровне руде лапорца (у данашњем „Холцим”-у – Србија, Поповац, а према последњим подацима из 2008. године) за потребе цементаре износи око 0,215 Мt/, а руде кречњака око 0,0.914 Мt/године.

Производња цемента у Косјерићу започела је 1975. године и до сада је откопано око 9,3 Мt лапораца. Годишња производња ровне руде лапорца за потребе цементаре износи око 0,233 Мt/god (подаци за 2009. годину). Годишња производња руде кречњака за потребе цементаре износи око 0,442 Мt/god (подаци за 2009. годину).

Производња цемента из лапораца Фрушке горе започела је 1839. године и до сада је откопано око 60 Мt лапораца. Годишња производња ровне руде лапорца за потребе цементаре Беочин износи око 1–1,2 Мt/god. Годишња производња руде кречњака за потребе цементаре износи око 0,8–0,85 Мt/god.

Производња цемента у цементари Шар код Качаника 1990. године је износила око 0,284 Мt.

1.2.1.3. Минерални ресурси доломита

А. Минерагенетски положај и економски типови лежишта

У Републици Србији постоје бројна лежишта доломита која припадају ендогеној серији и представљају мали део огромних маса доломитских стена. Доломити се углавном користе у индустрији стакла, затим за производњу магнезијум-метала, производњу минералне вуне, у ватросталној индустрији, црној металургији и индустрији пунила. Република Србија има ванредно распрострањене доломитске формације у већини минерагенетских јединица, тако да постоје и реални предуслови да се пронађу нова лежишта доломита као минералних сировина.

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве

Геолошке резерве доломита у Републици Србији, које су уједно и билансне, износе око 61,28 Мt (стање 31. децембра 2009. године). Билансне резерве од око 59,91 Мt налазе се на простору уже Србије у лежиштима: Гајића Стена, Самар, Градац, Рогавчина, Локва – Градац, Липовача – Лозница, Забрдица – Ваљево, Стубло – Ваљево, Ладне воде и др., а билансне резерве у количини од око 1,37 Мt у лежишту Вење – Врдник у Војводини.

Наведене резерве доломита се претежно односе на доломит као технички грађевински камен. Део доломита се користи као индустријска сировина, тако да билансне резерве доломита у ове намене износе око 14,77 Мt.

Квалитет

Средњи садржаји компонената у билансним резервама доломита су 0,26% Аl2О3, 30,28% CaO, 21,23% МgО, 0,26% Fe2О3 и 0,06% К2О.

Ресурси

У Републици Србији постоје огромне масе доломитских стена у којима релативно мали део представљају бројна позната лежишта доломита. Највеће појаве су у долини Јадра у околини Ваљева, Лознице и Уба, у Студеничкој серији, затим у кристаластим шкриљцима српско-македонске масе и др. Потенцијални ресурси доломита, у делу примене као индустријске сировине, процењују се на око 163 Мt, а могу се приказати по областима примене и то: око 17 Мt доломита за индустрију стакла; око 20 Мt доломита за производња магнезијум метала; око 10 Мt доломита за производњу минералне вуне; око 50 Мt доломита за ватросталну индустрију; око 46 Мt доломита за црну металургију и око 20 Мt доломита за индустрију пунила. Потенцијални ресурси доломита, у делу примене као техничког-грађевинског камена могу се оценити као неограничени.

Годишњи обим производње

Производни капацитети индустрије (изван индустрије грађевинског материјала и пољопривреде) у погледу квалитетних доломита крећу се око 0,4 Мt/god са тенденцијом пораста. Доломити за производњу металног Мg се експлоатишу из лежишта Градац и Локве (код Рашке), а за производњу високо ватросталних опека уз употребу тера из лежишта Велика Стражевица код Баточине.

1.2.1.4. Минерални ресурси кречњака

А. Минерагенетски положај и економски типови лежишта

Кречњаци су широко распрострањени у Републици Србији, посебно у мезозојским формацијама (хемијски најквалитетнији). Такође, налазе се и у палеозојским формацијама, али знатно ређе. Кречњацима се врло често прикључују и значајне масе мермера. Данас се кречњак (мермери и др. карбонатне стене) у Републици Србији експлоатишу углавном као технички-грађевински камен, делом и као сировина за добијање креча и за потребе хемијске индустрије. Економски типови лежишта су егзогена и метаморфогена лежишта.

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве

Геолошке резерве кречњака и мермера, које су уједно и билансне, износе око 563,07 Мt. Билансне резерве кречњака од око 535,63 Мt налазе се на простору уже Србије, док се билансне резерве кречњака од око 27,44 Мt или око 5,6% налази на простору Косова и Метохије.

Од укупних билансних резерви кречњака на простору уже Србије техничком-грађевинском камену припада око 458,11 Мt у лежиштима: Стражевица, Сушица, Лешје, Кривељски камен, Тисница, Добриловићи, Рупљево, Долац, Сурдук, Јеленска страна, Ковиловача, Грабовник, Јелен до и др., а билансне резерве кречњака и мермера као индустријске (карбонатне сировине) у количини од око 77,52 Мt у лежиштима: Рујевачки крш, Ћелије, Кречана Бања, Каона – Кучево, Бучевски поток и др. (стање 31. децембар 2009.).

Квалитет

Средњи садржаји компонената у билансним резервама кречњака и мермера су 53–55,9% CaO, 0,3–0,86% SiO2, 0,15–0,8% Аl2О3 и 0,02–0,6% Fe2О3.

Ресурси

У Републици Србији постоје огромне масе кречњачких стена у којима само мали део представљају бројна позната лежишта кречњака. Као последица велике потрошње у грађевинарству и другим гранама (металургија, хемијска индустрија, индустрије шећера, стакла, хартије, гуме, боја, агро-комплексу и др.), затим широке геолошке распрострањености кречњака, а с друге стране ниже цене кречњака као минералне сировине која не подноси високе транспортне трошкове, у Републици Србији је откривен и истражен велики број лежишта у којима је експлоатисан кречњак или мермер, краће или дуже време. У ближој или даљој околини познатих лежишта налазе се значајни минерални ресурси кречњака. Потенцијални ресурси кречњака, у делу примене као индустријске сировине, процењују се на око 250 Мt, а у делу примене као техничког-грађевинског камена могу се оценити као неограничени.

Годишњи обим производње

Производни капацитети производње кречњака нису прелазили обим од око 4 Мt/god. Почетком осамдесетих година прошлог века у ужој Србији је било регистровано 179 каменолома кречњака и мермера, са експлоатацијом у 53 каменолома кречњака и 14 каменолома мермера. При изради биланса резерви 1988. године констатовано је да се експлоатација врши само у 22 мајдана, док је према најновијим подацима из 2010. године активан 81 мајдан кречњака.

Република Србија располаже са значајним капацитетима за производњу креча и годишње може да произведе од 100 до 200 x 103 t, а најпознатији капацитети су „Јелен До” Јелен До, „Вељко Дугошевић” Кучево, „Раванија” М. Зворник, ИГМ „Колубара” и др.

1.2.1.5. Минерални ресурси хризотил-азбеста

А. Минерагенетски положај и економски типови лежишта

Лежишта хризотил-азбеста у Републици Србији настала су као последица деловања хидротермалних раствора на ултрамафитске комплексе (лежиште Корлаће код Брвеника и Страгари код Тополе). Припадају Српско-македонској минерагенетској провинцији. Лежиште Корлаће располаже значајним резервама, а припада мрежастом типу азбеста и карактерише се влакнима средњих до нижих класа. Лежиште азбеста Страгари лежиште је „кожастог” типа.

Б. Резерве, ресурси и други индикатори

Резерве

Геолошке резерве руде азбеста у Републици Србији износе око 135,45 Мt, а обухватају билансне резерве у количини од око 101,66 Мt и ванбилансне резерве у количини од око 33,79 Мt (према подацима од 31. децембра 1993. године). Део ванбилансних резерви у количини од око 8,9 Мt налази се на простору Косова и Метохије, што представља 26 % ванбилансних резерви руде азбеста. Све познате појаве и лежиште хризотил-азбеста су груписане у Копаоничкој области (Корлаће, Штаве, Барцане и Пицељ), затим зони Козирево – Рујуште – Градиревци и Шумадијском рејону (лежиште Страгари). Резерве лежишта Корлаће износе око 52,68 Мt, а резерве лежишта Страгари износе око 49 Мt руде азбеста.

Квалитет

Средњи садржаји у билансним резервама су: 41% МgО, 35,59% SiO2, 2,51% Fe2О3 и 1,72% Аl2О3. У билансним резервама подручја Копаоника учешће азбестног влакна је 1,7-3%, док у Страгарима износи око 8,83%.

Ресурси

Потенцијални ресурси руде азбеста износе око 276 Мt руде, од чега су око 250 Мt потенцијални ресурси Страгара, а око 26 Мt потенцијални ресурси руде азбеста Копаоничке области.

Годишњи обим производње

Производња хризотил-азбестног влакна у Републици Србији одвијала се у Страгарима и Корлаћу (Слика 1.17.). Сепарација у Страгарима је била прилагођена специфичностима кожастог азбеста, али је по забрани производње азбестног картона – лепенке и азбестног папира од пре неколико година производња обустављена.

Инсталисани капацитет сепарације хризотил-азбеста у Корлаћу је 80.000 t/god, са могућношћу добијања 3-5.000 t/god азбестног влакна 4. до 7. класе и 20–30.000 t азбестног пунила за путеве из отпадака сепарације. Ови капацитети су значајно већи у односу на потребе потрошача влакна хризотил-азбеста у Републици Србији, а последњих година просечна производња азбестне руде износи око 12,9 x 103 t/god, да би производња практично и престала због познате ситуације са азбестом и његовим „канцерогеним” својствима.

strategija_Page_54.tif

Слика 1.17. Тренд производње руде азбеста у периоду
1994–2005. година
(Извори података:Статистички годишњаци 2001–2006 и Приказ стања животне средине у Србији 2002. године, 2003)

Тренд годишње производње руде азбеста у претходном десетогодишњем периоду показао је опадање са око 22x103 t/god на испод 5x103, дакле око 4 пута, са посебно израженим скоковитим повећањима и смањењима у производном међупериоду 1997–2001. године.

1.2.1.6. Остали неметалични минерални ресурси

Остали неметалични минерални ресурси Републике Србије, који се налазе у експлоатацији су: глине (опекарске, керамичке, ватросталне, бентонитске), кварцне сировине (кварцни песак, кварцни пешчари, кварцити и жични кварц), барит, гипс и анхидрит, зеолити, фелдспати, дијабази, технички камен и архитектонски камен.

Минерални ресурси опекарских глина

Опекарске глине се експлоатишу за производњу различитих опекарских производа (цигле, блокова и ређе црепа). Више од половине лежишта (>50) се налази у АП Војводини. Сировинска база за производњу свих врста финалних грађевинских производа од ових глина, изузев црепа, је врло велика. Највећи произвођачи су „Потисје” Кањижа, „Тоза Марковић” Кикинда, „Полет” Нови Бечеј и др. Опекарска индустрија годишње извезе своје производе у вредности од око 30 мил. US $. Највећи извоз остварује се у земље окружења (Мађарска, Румунија, Бугарска, Хрватска, БиХ и БЈР Македонија, Црна Гора), а значајан део се прода на Косову и Метохији (око 15%). У погледу резерви и ресурса Република Србија је обезбеђена опекарским глинама.

Минерални ресурси керамичких глина

Керамичке глине се експлоатишу у околини Доњег Црниљева, затим Младеновцу, Аранђеловцу, Убу и Кањижи. Највеће лежиште је Кошарно код Младеновца. Утврђене резерве задовољавају све потребе до сада изграђених индустријских комплекса, а по потреби се могу ширити и правити нови. Најважније резерве и прогнозни ресурси керамичких глина су: Младеновачки басен са око 5,5 Мt, Аранђеловачки басен са око 3,53 Мt, Посавско-тамнавски басен са око 8,2 Мt + 35 Мt прогнозни ресурси, Лешнички басен са око 1,5 Мt, Видличка зона са око 0,76 Мt + 5 Мt прогнозни ресурси. Расположиве билансне резерве керамичких глина су довољне да задовоље потребе домаће индустрије, тако да је Република Србија обезбеђена резервама и ресурсима керамичких глина.

Минерални ресурси ватросталних глина

Ватросталне глине се експлоатишу у лежиштима Рудовци, Врбица и Крушик. Највеће налазиште је Кошарно код Младеновца (јавља се заједно са керамичким глинама). Осим ових познате су и појаве ватросталних глина у зони од Дунавског кључа до Димитровграда (лежиште Црне Ровине и Оланов Рид).

Република Србија располаже значајним ресурсима ватросталних глина, али су најквалитетније глине претежно исцрпљене или је експлоатација при крају, што се одражава у смањењу рудничке производње. Преостале глине припадају ниско и средње квалитетним, док се висококвалитетне са преко 40% Аl2О3 и са SК >34 увозе.

Билансне резерве износе око 23 Мt, ванбилансне око 4,2 Мt, док су потенцијалне преко 5 Мt. Потенцијално рудоносни простори су Аранђеловачки, Младеновачки, Колубарски и Лешнички басен, са потенцијалним ресурсима преко 5 Мt, као и лежишта ватростално-керамичких глина у лијаским басенима у ЈИ Србији код Димитровграда (флинт-глине у лежиштима Црне Ровине). Садашњи однос потенцијалних ресурса према билансним резервама износи око 0,22. Перспективност за проналажење нових лежишта ватросталних глина је скромна.

Минерални ресурси бентонитских глина

Бентонитске глине се налазе у више седиментних басена Републике Србије (Заплањски, Сврљишки и др.). У