ЗАКОН

о легализацији исправа у међународном промету

„Службени лист СФРЈ”, број 6 од 8. фебруара 1973.

 

 

Члан 1.

Легализација (у даљем тексту: оверавање) исправа у међународном промету врши се на начин предвиђен овим законом, ако међународним уговором који обавезује Југославију није друкчије одређено.

 

Члан 2.

Оверавањем, у смислу овог закона, потврђује се веродостојност потписа лица које је исправу потписало и веродостојност печата стављеног на исправу.

 

Члан 3.

Јавне исправе издате у иностранству могу се употребити у Југославији само ако их је оверио Савезни секретаријат за иностране послове односно дипломатско или конзуларно представништво Југославије у иностранству.

Иностране јавне исправе не подлежу оверавању у смислу овог члана, ако, по основу узајамности, ни југословенске исправе не подлежу оверавању у држави чија је исправа у питању.

Под јавним исправама подразумевају се исправе које се у држави у којој су издате сматрају јавним исправама и које су издате у облику и на начин прописаним законом односне државе.

 

Члан 4.

Ако орган коме је инострана јавна исправа поднета посумња у њену веродостојност, може затражити од Савезног секретаријата за иностране послове да провери да ли је исправу издао орган који је у њој означен.

Захтев из става 1. овог члана упућује се преко републичког односно покрајинског органа управе надлежног за послове правосуђа.

 

Члан 5.

Јавне исправе издате у Југославији, које ће се употребити у иностранству, овериће се само ако закон земље у којој ће се југословенска исправа употребити захтева оверавање.

 

Члан 6.

Пре достављаа домаћих јавних исправа на оверавање надлежном иностраном органу, домаће јавне исправе претходно оверава Савезни секретаријат за иностране послове односно дипломатско или конзуларно представништво Југославије у иностранству.

 

Члан 7.

Савезни секретаријат за иностране послове овериће домаће јавне исправе ради њихове употребе у иностранству само ако је, претходно, потпис и печат органа односно организације који су издали исправу оверио председник општинског суда или судија кога он одреди, а потпис председника суда односно судије и печат суда – републички односно покрајински орган управе надлежан за послове правосуђа.

Председник односно судија општинског суда могу оверити само оне јавне исправе које су издали органи и организације који имају седиште на подручју тог суда.

Јавне исправе које су издали савезни, републички и покрајински органи и организације, не подлеже претходној овери од стране органа из става 1. овог члана, већ ове исправе оверава непосредно Савезни секретаријат за иностране послове.

 

Члан 8.

Југословенске исправе ради њихове употребе у државама које су чланице Хашке конвенције о укидању потребе легализације страних јавних исправа („Службени лист СФРЈ”, бр. 10/62 – Додатак: Међународни уговори и други споразуми), оверава општински суд и републички односно покрајински орган управе надлежан за послове правосуђа.

У случају из става 1. овог члана, општински суд може оверити само исправе које су издали органи и организације које имају седиште на подручју тог суда, а републички односно покрајински орган управе надлежан за послове правосуђа – исправе које су издали органи и организације који имају седиште на подручју ма ког општинског суда на територији републике односно аутономне покрајине.

Оверавање, у смислу овог члана, врши у општинском суду председник суда или судија кога он одреди, а у републичком односно покрајинском органу управе надлежном за послове правосуђа – радник кога одреди старешина тог органа.

 

Члан 9.

Лица која нису југословенски држављани могу захтевати нострификацију сведочанства о завршеној школи или стеченом докторату наука у иностранству, ако имају правни интерес да им се то призна у Југославији.

 

Члан 10.

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о легализацији исправа у међународном саобраћају („Службени лист ФНРЈ”, бр. 44/46) и одредба члана 1. став 2. Закона о нострификацији школских сведочанстава стечених у иностранству („Службени лист СФРЈ”, бр. 12/67).

 

Члан 11.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном листу СФРЈ”.