Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

 

Сентенца

(извод из одлуке)

 

"По оцени Уставног суда, наведеним одредбама Закона се не повређују Уставом зајамчена права грађана, јер се сагласно члану 12. и члану 102. став 1. Устава, законом прописује начин остваривања појединих слобода и права и поступак пред судовима. Уставно овлашћење законодавца да уреди поступак пред судом и начин остваривања слобода и права, обухвата, по мишљењу Суда, и овлашћење да се у оквиру тог уређивања пропишу врсте правних лекова и начин подношења тих правних лекова. Наиме, законодавац је оспореном одредбом члана 84. став 2. Закона свим правним и физичким лицима под истим условима омогућио 'приступ суду', односно судску заштиту у парничном поступку, па и судску заштиту у облику права на улагање ванредних правних средстава ревизије и захтева за заштиту законитости. Стога се наведеним одредбама Закона не нарушава уставни принцип једнакости грађана пред судовима, као државним органима, зајамчен чланом 13. Устава, нити повређује одредба члана 22. Устава о једнакој правној заштити, јер се ове одредбе Устава односе на све који се пред судом или другим државним органом појављују као странке. Таквим прописивањем, по оцени Уставног суда, не ограничавају се ни грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред Врховним судом као највишим судом у Републици, штите права странака, за чију заштиту је неопходно стручно правно знање и искуство. Уставни суд сматра да се наведеним одредбама члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона, не дискриминишу дипломирани правници са положеним правосудним испитом који се не баве адвокатуром као професијом, у односу на адвокате, јер се оспореним одредбама Закона ова лица не доводе у неједнак положај по основу неког од својства из члана 13. Устава. С обзиром да је обављање адвокатуре као самосталне делатности доступно свим лицима под условима прописним законом, а да се право заступања пред надлежним судом у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости, не може, по оцени Уставног суда, сматрати приступом радном месту, то оспореним одредбама Закона нису повређене одредбе чл. 35. и 36. Устава. Да ли су наведена решења оправдана и целисходна и да ли поскупљују трошкове правних лица која се појављују као странке пред Врховним судом Србије по ванредним правним средствима, ствар је законодавне политике, коју Уставни суд сагласно члану 125. Устава, није надлежан да оцењује."

 

 

Уставни суд Републике Србије у саставу: председник Слободан Вучетић и судије Верона Адам-Бокрош, др Милутин Ђуричић, Драгица Марјановић, др Боса Ненадић, Бранка Ћурчија и мр Светозар Чиплић, на основу члана 125. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. септембра 2006. године, донео је

 

 

ОДЛУКУ

 

 

1. Одбија се предлог и не прихватају иницијативе за утврђивање неуставности одредаба члана 103. став 6, чл. 176. до 180, члана 282. став 1. и чл. 284, 285. и 338. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, број 125/04).

2. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 84. став 2, члана 90. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона из тачке 1.

3. Одбацује се захтев за оцену међусобне сагласности одредаба Закона из тачке 1. са одредбом члана 29. Закона о правосудном испиту („Службени гласник Републике Србије”, број 16/97).

4. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу одредаба Закона из тачке 1.

 

Образложење

 

Пред Уставним судом покренут је поступак за оцену уставности одредби члана 103. став 6, чл. 176. до 180, члана 282. став 1. и чл. 284, 285. и 338. Закона о парничном поступку. Уставном суду су такође поднете и иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 84. став 2, члана 90, члана 103. став 6. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона.

У предлогу се као разлог оспоравања наводи да одредба члана 103. став 6. оспореног Закона прописује „неповољнији третман странке” која има адвоката, јер и формалне омашке адвоката могу довести до одбацивања тужбе, а тиме, у случају преклузивног рока, и губитка самог права странке. Стога је код подношења тужбе, несумњива предност странке која није ангажовала адвоката у односу на странку која нема пуномоћника или има пуномоћника који није адвокат, чиме се нарушава једнакост грађана пред законом и судом. Правила о решавању спорног правног питања, садржана у одредбама чл. 176. до 180. Закона, оспоравају се наводом: да се тим одредбама нарушавају начела независности суда и двостепеног одлучивања; да су у супротности с Уставом јер „отварају могућност” да се суди и на основу правних схватања Врховног суда, те да и назив одреднице „поступак за решавање спорног правног питања” указује да се ради о нарочитој врсти одлучивања пре доношења одлуке. Обавеза из одредбе члана 282. став 1. Закона о давању одговора на тужбу, оспорена је наводом да „присилно излаже туженог” плаћању таксе и даје „неограничене могућности процесних злоупотреба тужиоцу”, чиме се онемогућава правично суђење. Одредбе чл. 284. и 285. Закона оспорене су наводом да ове одредбе не омогућавају правично суђење, јер туженог, упркос датом одговору на тужбу да су неосновани наводи тужбе могу, у смислу оспореног члана 338. Закона, изложити доношењу пресуде због пропуштања чиме су повређене одредбе члана 13, члана 22. став 1. и члан 96. Устава Републике Србије.

У иницијативама поднетим Уставном суду оспорена је и одредба члана 84. став 2. Закона, и с њом повезана одредба члана 401. став 2. тачка 2) Закона, којима је предвиђено обавезно заступање странака од стране адвоката у поступку по ревизији и по захтеву за заштиту законитости, те члана 90. Закона којим је прописана садржина пуномоћја за лице које није адвокат, из разлога што се тим одредбама, по мишљењу иницијатора, ограничава право на заштиту пред судом и уводи монопол на предузимање појединих правних радњи у „корист адвоката” у односу на дипломиране правнике са положеним правосудним испитом, чиме се угрожава право дипломираних правника са положеним правосудним испитом „на обављање занимања, што може имати за последицу да им буде повређено уставно право на рад и право на одговарајућу зараду’’. У иницијативама, којима је оспорена одредба члана 103. став 6. Закона, указује се да ова одредба представља „атак на професију адвоката јер се адвокату не даје прилика да исправи тужбу” и да ће у примени ова одредба бити злоупотребљена. Такође, у иницијативама се наводи да оспорене одредбе члана 84. став 2. и члана 103. став 6. Закона, ограничавају грађанска права и слободе, јер Закон није предвидео „правну помоћ друштвене заједнице, нити ангажовање адвоката о трошку државе”, тако да поједине странке неће моћи да поднесу законом наметнуте трошкове. Иницијативама се указује и на међусобну несагласност наведених одредаба Закона о парничном поступку са чланом 29. Закона о правосудном испиту.

У предлогу и иницијативама затражена је обустава извршења појединачних аката и радњи донетих или предузетих на основу оспорених одредаба Закона, због неотклоњивих штетних последица до којих може доћи у њиховој примени.

У одговору Законодавног одбора Народне скупштине, поводом оспоравања одредбе члана 103. став 6, чл. 176. до 180, члана 282. став 1. и чл. 284, 285. и 338. Закона о парничном поступку, наводи се: да је адвокатура, према Закону о адвокатури, независна и самостална професионална делатност пружања помоћи у остваривању и заштити Уставом утврђених слобода и права и других законом утврђених права и интереса домаћих и страних физичких и правних лица; да поднесак адвоката као стручног лица које професионално обавља делатност пружања правне помоћи, треба да буде уредан и разумљив, тим пре што закон одређује садржину уредног поднеска, па странка која је опуномоћила адвоката није у неповољнијем положају од странке која нема адвоката, због чега је и решење садржано у члану 103. став 6. Закона о парничном поступку у складу са чланом 13. Устава. У односу на одредбе чл. 176. до 180. Закона које се односе на решавање спорног правног питања од стране Врховног суда Србије, као највишег суда у Републици Србији, који обезбеђује јединствену примену закона у судској пракси, у одговору се истиче да те одредбе не нарушавају начело двостепености одлучивања, јер странка незадовољна првостепеном одлуком суда има право да изјави жалбу, о којој одлучује другостепени суд, чиме се остварују уставна начела из члана 22. став 2. и члана 96. став 1. Устава. Поводом одредби чл. 282, 284, 285. и 338. Закона, којима се установљава обавеза туженог да поднесе одговор на тужбу у одређеном року и могућност да суд донесе пресуду због пропуштања, према наводима из одговора, обезбеђује се правична судска заштита, јер је суд дужан да омогући свакој странци да се изјасни о захтевима, предлозима и наводима противне странке чиме се доприноси остваривању начела савесног коришћења процесних овлашћења и забране злоупотребе процесних овлашћења, а омогућава остварење права на суђење у разумном року. У одговору Законодавног одбора се истиче да је подношење одговора на тужбу право туженог и израз начела диспозиције странака и да стога, подношењем одговора на тужбу у одређеном року, тужени спречава доношење пресуде због пропуштања. Из наведених разлога, овлашћење суда из члана 338. Закона да у одређеним случајевима донесе мериторну одлуку, тј. пресуду због пропуштања, ако тужени не поднесе одговор на тужбу, у складу је са одредбама чл. 11. и 22. Устава.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио:

Уставом Републике Србије утврђено је: да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају на основу Устава, осим кад је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих слобода и права утврђују законом, да се законом може прописати начин остваривања појединих слобода и права кад је то неопходно за њихово остваривање; да је злоупотреба слобода и права човека и грађанина противуставна и кажњива, онако како је то законом предвиђено, да се обезбеђује судска заштита слобода и права зајемчених и признатих Уставом (члан 12); да су грађани једнаки у правима и дужностима и имају једнаку заштиту пред државним и другим органима без обзира на расу, пол, рођење, језик, националну припадност, вероисповест, политичко или друго уверење, образовање, социјално порекло, имовно стање или које лично својство (члан 13); да свако има право на за све једнаку заштиту својих права у поступку пред судом, другим државним или било којим органом или организацијом, да је свакоме зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се решава о његовом праву или на закону заснованом интересу (члан 22. ст. 1. и 2); да свако има право на рад, да се јамчи слобода рада, слободан избор занимања и запослења, да је свакоме, под једнаким условима доступно радно место и функција (члан 35. ст. 1. и 2); да запослени имају право на одговарајућу зараду (члан 36. став 1); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и права човека и грађанина (члан 72. став 1. тачка 2); да су судови самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката (члан 96. став 1); да се организација, оснивање, надлежност и састав судова и поступак пред судовима уређује законом, а да је Врховни суд Србије највиши суд у Републици Србији (члан 102).

Према одредбама члана 72. став 1. тачка 2. и члана 102. став 1. Устава, Народна скупштина овлашћена је да законом уреди остваривање и заштиту слобода и права човека и грађанина, као и организацију и поступак пред судовима, а тиме и парнични поступак, односно правила поступка за пружање судске заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања грађанско-правних спорова из личних, породичних, радних, трговачких, имовинско-правних и других грађанско-правних односа. У оквиру наведених уставних овлашћења је и овлашћење законодавца да, уређујући парнични поступак, уреди и питање начина заступања странке у том поступку.

Оспореном одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку, прописано је да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости, а према оспореном члану 401. став 2. тачка 2) Закона, ревизија је недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није адвокат.

По оцени Уставног суда, наведеним одредбама Закона се не повређују Уставом зајамчена права грађана, јер се сагласно члану 12. и члану 102. став 1. Устава, законом прописује начин остваривања појединих слобода и права и поступак пред судовима. Уставно овлашћење законодавца да уреди поступак пред судом и начин остваривања слобода и права, обухвата, по мишљењу Суда, и овлашћење да се у оквиру тог уређивања пропишу врсте правних лекова и начин подношења тих правних лекова. Наиме, законодавац је оспореном одредбом члана 84. став 2. Закона свим правним и физичким лицима под истим условима омогућио "приступ суду’", односно судску заштиту у парничном поступку, па и судску заштиту у облику права на улагање ванредних правних средстава ревизије и захтева за заштиту законитости. Стога се наведеним одредбама Закона не нарушава уставни принцип једнакости грађана пред судовима, као државним органима, зајамчен чланом 13. Устава, нити повређује одредба члана 22. Устава о једнакој правној заштити, јер се ове одредбе Устава односе на све који се пред судом или другим државним органом појављују као странке. Таквим прописивањем, по оцени Уставног суда, не ограничавају се ни грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред Врховним судом као највишим судом у Републици, штите права странака, за чију заштиту је неопходно стручно правно знање и искуство.

Уставни суд сматра да се наведеним одредбама члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона, не дискриминишу дипломирани правници са положеним правосудним испитом који се не баве адвокатуром као професијом, у односу на адвокате, јер се оспореним одредбама Закона ова лица не доводе у неједнак положај по основу неког од својства из члана 13. Устава. С обзиром да је обављање адвокатуре као самосталне делатности доступно свим лицима под условима прописним законом, а да се право заступања пред надлежним судом у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости, не може, по оцени Уставног суда, сматрати приступом радном месту, то оспореним одредбама Закона нису повређене одредбе чл. 35. и 36. Устава. Да ли су наведена решења оправдана и целисходна и да ли поскупљују трошкове правних лица која се појављују као странке пред Врховним судом Србије по ванредним правним средствима, ствар је законодавне политике, коју Уставни суд сагласно члану 125. Устава, није надлежан да оцењује.

Оспореним одредбама Закона о обавезном адвокатском заступању не врши се ни дискриминација грађана према имовном стању, јер је одредбама чл. 164. до 168. Закона, прописана могућност ослобођења плаћања трошкова поступка странке која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси те трошкове, па и могућност да се странци која је потпуно ослобођена од плаћања трошкова поступка призна право на бесплатно заступање. Право на ослобађење плаћања трошкова поступка и право на бесплатно заступање, ако је то нужно, ради заштите права странака, по мишљењу Уставног суда, може се остваривати како у првостепеном поступку тако и у поступку по ванредним правним лековима.

Такође, оспореним одредбама члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона не дира се ни у слободу избора пуномоћника, нити се нарушава аутономија правне воље лица као даваоца пуномоћја, јер су по Закону и правна и физичка лица слободна да за пуномоћника изаберу било које лице које испуњава услове прописане Законом, тј. било које лице из реда адвоката које ће га заступати у споровима пред Врховним судом по ванредним правним лековима.

Имајући у виду наведено, Суд је оценио да се оспореним одредбама члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона не нарушава уставна једнакост пред судом (чл. 13. и 22), као ни Уставом гарантована слобода рада, односно право на рад из одредаба члана 35. Устава.

Према оспореној одредби члана 90. Закона, ако странка у пуномоћју није ближе одредила овлашћења пуномоћника, пуномоћник који није адвокат може на основу оваквог пуномоћја да предузима све радње у поступку али му је увек потребно изричито овлашћење за повлачење тужбе, за признање или одрицање од тужбеног захтева, за закључење поравнања, за повлачење или одрицање од редовног правног лека и за преношење пуномоћја на друго лице.

Таквим прописивањем у оспореној одредби члана 90. Закона се, по оцени Уставног суда, не нарушава уставни принцип о једнакости грађана у правима и дужностима из члана 13. Устава, односно право на једнаку правну заштиту пред судом и другим државним органима из члана 22. Устава, јер се наведена одредба Закона односи на сва лица која дају пуномоћје за заступање у поступку пред судом, а сврсисходност различитог законског прописивања садржине пуномоћја у зависности од тога да ли се оно даје адвокату, или лицу које није адвокат, на које се указује у представкама, није предмет оцене Уставног суда, већ ствар законодавне политике и оцене законодавца како ће штити вољу странке која има пуномоћника.

Одредбама члана 103. Закона, уређено је поступање суда са поднеском који је неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати. У оспореном ставу 6. члана 103. Закона, прописано је да се одредбе ст. 1. до 5. тог члана, не примењују ако странка има пуномоћника који је адвокат, и да ће суд одбацити поднесак који је у име странке поднео адвокат, а неразумљив је или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати. Из наведених одредаба члана 103. Закона, по оцени Уставног суда, произлази обавеза суда да поучава странку која нема пуномоћника адвоката, дакле неуку странку, док неуредан, неразумљив или непотпун поднесак адвоката, квалификованог пуномоћника странке који се професионално бави пружањем правне помоћи, суд одбацује без враћања и одређивања накнадног рока за уређење.

Имајући у виду да је суштина оспорене одредбе члана 103. Закона, обезбеђивање права на суђење у разумном року које је везано за процесне активности суда у односу на поступање са неразумљивим поднеском или поднеском који не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати, Уставни суд сматра да се решењем из става 6. тог члана не „нарушава једнакост грађана пред законом и судом”, нити се ставља у повољнији положај странка коју не заступа адвокат, јер заступање странке од стране адвоката (изузев по наведеном ванредном правном леку) није обавезно, те странка слободно одлучује да ли ће се суду обратити непосредно, или преко пуномоћника који није адвокат, или пак преко пуномоћника који је адвокат. Осим тога, неуредан и неразумљив поднесак, тзв. „неуке странке” ће се такође одбацити, уколико странка не поступи сагласно одредбама члана 103. ст. 1. и 2. Закона, а странка која има стручног заступника, када претрпи штету, због тога што је суд одбацио неуредан или неразумљив поднесак може тражити отклањање штетних последица путем регресног захтева према пуномоћнику. Не стоје ни наводи из иницијатива да оспорена одредба члана 103. став 6. Закона представља „атак” на професију адвоката коме се не даје ни могућност да „исправи тужбу”, јер Закон о парничном поступку допушта исправку грешака у тужби у погледу појединих навода тужбе у току целог поступка пред судом. На који начин и како ће се пружити помоћ неукој странци у законом прописаном поступку пред судом, ствар је законодавне политике, односно оцене законодавца, а евентуална злоупотреба наведене одредбе у раду адвоката и појава „прикривеног заступања”, ствар је примене прописа у пракси, што према члану 125. Устава не спада у питања оцене уставности која је у надлежности Уставног суда.

Оспореним одредбама чл. 176. до 180. Закона, прописано је: да кад у поступку пред првостепеним судом у већем броју предмета постоји потреба да се заузме став о спорном правном питању које је од прејудицијелног значаја за одлучивање о предмету поступка пред првостепеним судовима, првостепени суд ће, по службеној дужности или на предлог странке, покренути поступак пред Врховним судом Србије ради решавања спорног правног питања; да је суд који је покренуо поступак за решавање спорног правног питања дужан да застане са поступком док се не оконча поступак пред Врховним судом Србије (члан 176), шта треба да садржи захтев који се упућује Врховном суду Србије; да је Врховни суд дужан да реши спорно правно питање у року до 90 дана, од дана пријема захтева; поступање Врховног суда Србије по поднетом захтеву; достављање и објављивање правног схватања Врховног суда Србије о спорном правном питању; да у случају када је Врховни суд Србије заузео правно схватање о спорном правном питању, странке у поступку у коме се поставља исто питање немају право да поново траже његово решавање у парници која је у току (чл. 177. до 180).

Из оспорених одредаба Закона, по оцени Уставног суда, не произлази да Врховни суд Србије решавајући спорно правно питање одлучује о предмету спора, већ се одредбама о решавању спорног правног питања даје могућност Врховном суду да заузме правни став о правном питању које се појави као спорно у поступку пред првостепеним судом, и то под условом да се одређено правно питање појавило као спорно у већем броју предмета и да је то од прејудицијелног значаја за одлучивање о предмету поступка пред првостепеним судовима. Такође, и из одредбе члана 177. став 1. Закона произлази да првостепени суд, у обраћању Врховном суду Србије, може да изнесе и „сопствено тумачење спорног правног става”, што значи да се не ради о успостављању прецедента, већ о заузимању правног става о одређеном правном питању које је од прејудицијелног значаја за одлуку у већем броју предмета. Будући да у правном схватању које заузима, став Врховног суда Србије нема карактер одлуке о конкретној правној ствари, на коју се може уложити правни лек, већ се као деперсонализовано правно схватање објављује у Билтену Врховног суда Србије, Уставни суд је оценио, да оспорени правни институт из одредаба чл. 176. до 180. Закона представља механизам, којим се, кроз заузимање правних схватања Врховног суда Србије, обезбеђује правна сигурност и једнакост у поступцима пред нижестепеним судовима, као и суђење у разумном року. Имајући у виду да се оспореним институтом решавања спорног правног питања од стране Врховног суда Србије не искључује могућност улагања правних лекова на појединачне одлуке првостепених судова, то се по схватању Уставног суда, тим одредбама не нарушава ни начело независности суда и двостепености одлучивања, нити се, мимо одредбе члана 96. став 1. Устава, уводи суђење на основу правних схватања Врховног суда Србије.

Одређене непрецизности у формулацији и редакцијске неуједначености садржане у одредбама чл. 176. до 180. Закона, на које се указује у предлогу, нису по карактеру и садржају такве природе да оспорене одредбе чине неуставним, али је Уставни суд закључио да сагласно члану 62. Закона о поступку пред Уставним судом и правним дејству његових одлука („Службени гласник РС”, бр. 32/91, 67/93 и 101/05) о томе обавести Народну скупштину.

Одредбама члана 282. став 1, чл. 284. и 285. Закона прописано је: да је тужени дужан да у року до 30 дана од пријема тужбе са прилозима, поднесе суду одговор на тужбу (члан 282. став 1); да је тужени дужан да у одговору на тужбу истакне процесне приговоре и да се изјасни да ли признаје или оспорава истакнути тужбени захтев, да одговор на тужбу мора да садржи и друге податке које мора имати и сваки други поднесак према члану 100. Закона, а ако тужени оспорава тужбени захтев, одговор на тужбу мора садржати и чињенице на којима тужени заснива своје наводе и доказе којима се утврђују те чињенице (члан 284), те ако одговор на тужбу има недостатке, због којих се по њему не може поступати (чл. 100. и 284), сматраће се да тужени није доставио одговор на тужбу (члан 285). Оспореним одредбама члана 338. Закона, прописано је да ако тужени не поднесе одговор на тужбу у одређеном року, суд доноси пресуду којом усваја тужбени захтев (пресуда због пропуштања), ако су испуњени следећи услови: ако је туженом уредно достављена тужба са поуком о последицама пропуштања; ако чињенице на којима се заснива тужбени захтев нису у супротности са доказима које је сам тужилац поднео или са чињеницама које су опште познате; ако основаност тужбеног захтева произлази из чињеница наведених у тужби; ако не постоје општепознате околности из којих произлази да су туженог спречили оправдани разлози да одговори на тужбу (став 1); док је одредбама ст. 2. и 3. прописано поступање суда ако суд нађе да је реч о захтеву којим странке не могу располагати или кад суд нађе да из чињеница наведених у тужби не произлази основаност тужбеног захтева; одредбама ст. 4. и 5. овог члана Закона прописано је кад се доношење пресуде због пропуштања може одложити, а одредбама ст. 6. и 7. прописано је да против одлуке суда којом се одбија предлог тужиоца да се донесе пресуда због пропуштања из става 2. није дозвољена посебна жалба, односно да се у случајевима из ст. 4. и 5, пресуда може донети без изјашњења странака.

С обзиром на то да је чланом 10. Закона о парничном поступку установљено право странке да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, и дужност суда да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова, као и да је у члану 7. Закона прописано да су странке дужне да изнесу све чињенице и доказе на којима заснивају своје захтеве и предложе доказе којима се утврђују те чињенице, то по оцени Уставног суда произлази да је уредан одговор на тужбу достављен у законском року како је то прописано оспореном одредбом Закона, нужни услов да се парнични поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова.

Имајући у виду да је одредбама члана 282. Закона туженом дата могућност да активно учествује у поступку, с тим што је ставом 2. тог члана установљена дужност суда да туженог поучи како о садржини одговора на тужбу, тако и о последицама пропуштања подношења одговора у одређеном року, по оцени Уставног суда, обавеза туженог, утврђена у оспореном члану 282. став 1. Закона, да поднесе суду одговор на тужбу, не може се сматрати, како се у представкама наводи, „присилном радњом” која излаже туженог плаћању таксе и онемогућава правично суђење, већ се овом одредбом Закона обезбеђује судска заштита у складу са принципима утврђеним Уставом, и спроводи начело једнакости странака у поступку пред судом. Наиме, према одредбама Закона, обе стране у поступку имају право да се изјасне о чињеницама, доказима и наводима супротне странке, чиме се обезбеђују законске претпоставке да свака странка има једнаку могућност одговора на наводе друге странке. Такође, ни оспорене одредбе чл. 284. и 285. Закона којим је установљена фикција неподношења одговора на тужбу уколико тај одговор има недостатака због којих се по њему не може поступати, и прописивање у оспореном члану 338. Закона да ако тужени не поднесе одговор на тужбу у одређеном року, суд, под рестриктивним условима набројаним у тач. 1. до 4. става 1. овог члана Закона доноси пресуду којом усваја тужбени захтев, по оцени Уставног суда, нису несагласне с Уставом, јер се тим одредбама не повређује уставно начело о праву на правично суђење, имајући у виду да је сагласно одредби члана 282. став 1. Закона тужени упозорен на последице изосталог одговора на тужбу. Уставно овлашћење законодавца да уреди поступак пред судом подразумева и овлашћење законодавног органа да пропише да изостајање одговора на тужбу представља један од кумулативних законских услова за доношење пресуде због пропуштања. Стога се такво прописивање не може сматрати „санкцијом” за пасивност туженог, већ пре диспозицијом самог туженог који је пропустио да се понаша у складу са императивном нормом закона. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да одредбе члана 282. став 1, чл. 284, 285. и 338. Закона о парничном поступку нису несагласне с Уставом те је предлог и у том делу одбио.

Уставни суд, сагласно одредбама члана 125. Устава није надлежан да оцењује сагласност одредаба два акта исте правне снаге, па тако ни одредаба Закона о парничном поступку и Закона о правосудном испиту.

С обзиром да је Суд донео коначну одлуку, захтеве за обуставу извршења појединачних аката или радњи предузетих на основу оспорених одредаба Закона, Уставни суд је одбацио на основу члана 42. став 3. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука.

На основу изложеног и члана 19. став 1. тачка 1), члана 46. тачка 9) и члана 47. тач. 2) и 3) Закона о поступку пред уставним судом и правном дејству његових одлука, Уставни суд је одлучио као у изреци.

 

IУ број 181/2005

Председник Уставног суда,

Слободан Вучетић, с.р.