Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

   

Сентенца

(извод из одлуке)

   

"По оцени Суда, остваривање права бившег власника на враћање права својине и права коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту, а с друге стране, губитак права на конверзију права коришћења у право својине и престанак законски стеченог права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини, може зависити од тога да ли је лице из члана 103. Закона о планирању и изградњи поднело захтев за конверзију права коришћења у право својине или није поднело такав захтев, као и да ли је захтев поднет у прописаном року, што је један од услова за примену изузетка од одредбе члана 18. став 1. тачка 9) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Насупрот томе, по налажењу Уставног суда, остваривање Законом установљеног права не може зависити од ефикасности поступања органа надлежних да спроведу поступак у коме се о праву одлучује, те стога ни губитак установљеног права, а што је последица истека прописаног рока, не може зависити од тога да ли су надлежни органи поступак окончали у оквиру прописаног рока или не. Напротив, према становишту Уставног суда, само пропуштање лица у чијем је интересу неко право установљено да у законом прописаном року предузме законом прописане радње, може довести до губитка права ... Из наведених разлога ... Уставни суд је оценио да одредба члана 23. став 4, у делу који гласи: 'и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева' Закона о враћању одузете имовине и обештећењу није сагласна са Уставом зајемченим правом на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, из члана 58. став 1. Устава и начелом једнакости свих пред Уставом и законом и једнаке законске заштите без дискриминације, утврђеном одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава."

   

 

Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 15. јула 2015. године, донеo

 

 

ОДЛУКУ

 

 

Утврђује се да одредба члана 23. став 4, у делу који гласи: „и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева” Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС”, бр. 72/11, 108/13 и 142/14), није у сагласности са Уставом.

 

Образложење

 

Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 23. став 4, у делу који гласи: „и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева” Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС”, бр. 72/11, 108/13 и 142/14). Поводом поднетe иницијативe, Уставни суд је, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Решењем од 11. марта 2015. године, покренуо поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 23. став 4, у делу који гласи: „и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева” Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.

Уставни суд је у претходном поступку нашао да се поводом одредбе члана 23. став 4. оспореног Закона, као спорна, основано постављају следећа уставно-правна питања:

– да ли се оспореном одредбом Закона повређује Уставом зајемчено право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона из члана 58. Устава Републике Србије лица које, као корисник земљишта, има право да захева конверзију права коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту у право својине;

– да ли је оспореном одредбом Закона о враћању одузете имовине и обештећењу повређено начело да су пред Уставом и законом сви једнаки, из члана 21. став 1. Устава, јер под условом да је купац у уговору о продаји капитала закљученом у поступку приватизације прихватио враћање имовине, право на конверзију права коришћења у право својине на неизграђеном грађевинском земљишту оствариће само она лица, по чијим захтевима надлежни првостепени и другостепени органи буду ефикасно поступали и окончали поступак у року од две године од дана подношења тог захтева.

Решење о покретању поступка достављено је на одговор Народној скупштини. Како Народна скупштина није у остављеном року, а ни накнадно, доставила одговор, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду наставио поступак.

У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је Законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС”, бр. 72/11, 108/13 и 142/14) прописано: да се не враћа право својине на непокретностима које на дан ступања на снагу овог закона имају, поред осталог, статус непокретне имовине која је продата, односно стечена у поступку приватизације као имовина или капитал субјеката приватизације, у складу са законом којим се уређује приватизација (члан 18. став 1. тачка 9)); да ће се изузетно од члана 18. став 1. тачка 9) овог закона, бившем власнику вратити право својине и право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту, ако лице из члана 103. Закона о планирању и изградњи није поднело или не поднесе захтев за конверзију у року од 60 дана од дана ступања на снагу овог закона и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева, а све под условом да је купац у уговору о продаји капитала закљученом у поступку приватизације прихватио враћање имовине (члан 23. став 4.).

Уставом Републике Србије, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, (члан 58. став 1.).

По налажењу Уставног суда, према одредби члана 23. став 4. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, бившем власнику ће се, изузетно од члана 18. став 1. тачка 9) овог закона, вратити право својине и право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту, ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења захтева за конверзију од стране лица које има право да захева конверзију и благовремено је поднело такав захтев, а све то под условом да је купац у уговору о продаји капитала закљученом у поступку приватизације прихватио враћање имовине. То, даље, значи да ће свако лице о чијем захтеву за конверзију права коришћења у право својине надлежни првостепени и другостепени органи правноснажно не одлуче у прописаном року, изгубити не само право на конверзију права коришћења у право својине, већ и сâмо, у складу са законом стечено право коришћења.

По оцени Суда, остваривање права бившег власника на враћање права својине и права коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту, а с друге стране, губитак права на конверзију права коришћења у право својине и престанак законски стеченог права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини, може зависити од тога да ли је лице из члана 103. Закона о планирању и изградњи поднело захтев за конверзију права коришћења у право својине или није поднело такав захтев, као и да ли је захтев поднет у прописаном року, што је један од услова за примену изузетка од одредбе члана 18. став 1. тачка 9) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Насупрот томе, по налажењу Уставног суда, остваривање Законом установљеног права не може зависити од ефикасности поступања органа надлежних да спроведу поступак у коме се о праву одлучује, те стога ни губитак установљеног права, а што је последица истека прописаног рока, не може зависити од тога да ли су надлежни органи поступак окончали у оквиру прописаног рока или не. Напротив, према становишту Уставног суда, само пропуштање лица у чијем је интересу неко право установљено да у законом прописаном року предузме законом прописане радње, може довести до губитка права.

Уставни суд је, у досадашњој пракси, изнео овакав правни став у Одлуци IУз-74/2010 од 9. септембра 2010. године („Службени гласник РС”, број 64/10), којом је утврђено је да одредба члана 104. став 4. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09 и 81/09), којом је било прописано да ако се у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона не конвертује право коришћења у право својине, надлежни орган по службеној дужности утврђује престанак права коришћења у складу са одредбама овог закона и утврђује право својине у корист јединице локалне самоуправе на чијој територији се налази предметно земљиште, није у сагласности са Уставом. Наведени став Уставни суд је поновио у Одлуци IУз-233/2009 од 11. априла 2013. године („Службени гласник РС”, број 42/13), којом је утврђено да одредба члана 109. став 1. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09, 64/10 и 24/11) није у сагласности са Уставом.

Из наведених разлога, а имајући у виду став изражен у наведеним одлукама, Уставни суд је оценио да одредба члана 23. став 4, у делу који гласи: „и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева” Закона о враћању одузете имовине и обештећењу није сагласна са Уставом зајемченим правом на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, из члана 58. став 1. Устава и начелом једнакости свих пред Уставом и законом и једнаке законске заштите без дискриминације, утврђеном одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава. Ово стога јер се сва лица која испуњавају прописане услове за конверзију налазе у истој правној ситуацији, а оспорена одредба им, из претходно наведених разлога, не обезбеђује једнакост пред законом.

На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 23. став 4, у делу који гласи: „и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева” Закона о враћању одузете имовине и обештећењу наведеног у изреци, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.

 

Број IУз-90/2014

Председник Уставног суда,

Весна Илић Прелић, с.р.