Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs


Сентенца


Законодавац је овлашћен да законом уреди остваривање и заштиту слобода и права грађана, као и поступак пред судовима, а тиме и парнични поступак, што обухвата и врсте правних лекова и начин подношења тих правних лекова, као и питање начина заступања странке у том поступку.

Уставни суд је оценио да оспорене одредбе Закона којима су уређена питања: обавезног заступања странке од стране адвоката у Законом утврђеним случајевима, поступање са неразумљивим поднеском, вештачење, обавезно достављање одговора на тужбу, услови за изјављивање ревизије и овлашћење јавног тужиоца за подизање захтева за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка у случајевима утврђеним законом, нису несагласне са Уставом, већ се таквим законодавним решењима обезбеђује судска заштита у складу са принципима утврђеним Уставом.



Уставни суд донео је


РЕШЕЊЕ


1. Не прихватају се иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 84. став 2, члана 103. ст. 1. и 6, чл. 249. до 261, чл. 281. и 282, члана 390. став 4, члана 394. ст. 2. и 3, члана 395, члана 401. став 2. тачка 2), чл. 404. и 417, члана 421. став 2. и члана 486. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04).

2. Одбацује се захтев за оцену сагласности одредaбa члана 84. и члана 401. став 2. тач. 2) и 4) Закона из тачке 1. с одредбама чл. 1. и 2. истог Закона.


Образложење


Уставном суду поднете су иницијативе за оцену уставности одредаба члана 84. став 2, члана 103. ст. 1. и 6, чл. 249. до 261, чл. 281. и 282, члана 390. став 4, члана 394. ст. 2. и 3, члана 395, члана 401. став 2. тачка 2), чл. 404. и 417, члана 421. став 2. и члана 486. став 1. Закона о парничном поступку. Оцена уставности наведених одредби Закона тражена је, зависно од времена подношења иницијативе, у односу на Устав од 1990. године, односно Устав од 2006. године. Оцена члана 390. став 4. и члана 401. став 2. Закона о парничном поступку тражена је и у односу на члан 6. став 1. и члан 13. Европске конвенције о људским правима. У једној од иницијатива тражила се и оцена примене члана 155. раније важећег Закона о парничном поступку у конкретном судском поступку.

Законодавни одбор Народне скупштине, у одговору од 1. децембра 2005. године, поводом иницијативе којом су оспорене одредбе члана 395. Закона о парничном поступку, навео је да одредба члана 395. Закона представља изузетак у односу на општа правила о условима потребним за допуштеност ревизије, да је Законом прецизно одређено поступање апелационог суда, тако да не постоје услови за његову евентуалну самовољност, те да су разматрање правног питања од општег интереса, уједначавање судске праксе и потреба за новим тумачењем права, разлози који намећу потребу за оваквим законским решењем. Такође је навео да се, будући да о ревизији одлучује Врховни суд Србије као највиши суд у Републици Србији, овим законским решењем не задире у принцип правне сигурности, те да је то у складу са чланом 22. став 1. Устава од 1990. године који прописује да свако има право на за све једнаку заштиту својих права у поступку пред судом, другим државним или било којим органом или организацијом. Истим дописом, Законодавни одбор Народне скупштине се изјашњавао, поред осталог, и о одредбама члана 103. став 6. и члана 282. став 1. Закона о парничном поступку, али се тај део одговора не односи на ове иницијативе већ на предлог и иницијативе у предмету IУ-181/2005, у коме је Уставни суд Одлуком IУ-181/2005 од 28. септембра 2006. године („Службени гласник РС“, број 106/06), одбио предлог и није прихватио иницијативе за утврђивање неуставности одредаба члана 84. став 2, члана 90, члана 103. став 6, чл. 176. до 180, члана 282. став 1, чл. 284, 285. и 338. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона.

Према члану 112. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), поступци пред Уставним судом започети пре ступања на снагу овог закона окончаће се по одредбама овог закона.

С обзиром на то да је Устав Републике Србије од 1990. године престао да важи ступањем на снагу Устава Републике Србије од 2006. године, то се, сагласно одредбама члана 167. овог Устава, оцена уставности оспорених одредаба Закона врши у односу на Устав од 2006. године.

Уставом Републике Србије утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 2. и 3.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се свакоме под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, те да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна (члан 67.); да Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана, поступак пред судовима и другим државним органима (члан 97. тачка 2.), као и да судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку (члан 145. став 4.).

Чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђено је да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Чланом 13. исте Конвенције утврђено је да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреде извршила лица која су поступала у службеном својству.

У иницијативама се, као разлог оспоравања одредбе члана 84. став 2. и с њом повезане одредбе члана 390. став 4. Закона, којима је прописано обавезно заступање странке од стране адвоката у поступку по ревизији и по захтеву за заштиту законитости, односно обавезно заступање странке која је физичко лице од стране адвоката у поступку по жалби с алтернативним предлогом за ревизијско одлучивање, и с њима повезаних одредаба члана 401. став 2. тачка 2), члана 404, те члана 421. став 2. Закона које се односе на поступање суда у случајевима кад је ревизију или захтев за заштиту законитости изјавило лице које није адвокат, наводи да се тим одредбама ограничава право странке на заштиту пред судом и право на правично суђење и делотворан правни лек, јер изјављивање ванредног правног лека зависи од материјалних могућности странке, што их доводи у неједнак и неравноправан положај, због њиховог друштвеног порекла, односно имовног стања, чиме се дискриминишу и угрожавају сиромашни грађани у њиховом праву да траже правду пред Врховним судом Србије, чак и кад примају социјалну помоћ. Такође се наводи да је тим одредбама сужена уставна гаранција из члана 36. став 2. Устава „да свако има право на жалбу или друго правно средство“, тако да само лице које заступа адвокат има право на ревизију, директну ревизију и захтев за заштиту законитости и да се тим одредбама „форсирају, привилегују и фаворизују адвокати“, нарочито у односу на пензионисане адвокате и судије. Одредба члана 84. став 2. Закона оспорава се и с наводом да се том одредбом уводи нова неравноправност и привилегија адвоката у односу на остале дипломиране правнике приликом изјављивања ванредних правних лекова, те да је законодавац тиме увео дискриминацију и неравноправност између лица с истим степеном стручне спреме.

Одредба члана 401. став 2. тачка 2) Закона оспорава се наводом да се том одредбом уводи монопол на предузимање појединих правних радњи у „корист адвоката“, чиме се врши дискриминација према занимањима, а „деградирају други грађани са вишим, истим или нижим квалификацијама“. Указује се и на нелогичност да се грађани сами могу заступати или бранити пред међународним судом, а да то право немају пред домаћим судовима. Износи се и мишљење да уколико странку пред Врховним судом Србије мора да заступа адвокат, суд треба странци да „по службеној дужности додели адвоката, а никако да захтеве одбацује као недозвољене зато што их није поднео адвокат“, те да се овом законском одредбом одузима странци право на „комплетну судску заштиту“. Одредба члана 401. став 2. тачка 2) Закона оспорена је и наводом да је битно да лице које изјави ревизију има правни интерес за њено подношење и шта у њој пише, а не ко пише и ко подноси ревизију. Поставља се и питање зашто се странци која није адвокат и нема материјалне могућности ускраћује право на предузимање правног лека, зашто су ванредни правни лекови важнији од тужбе или редовног правног лека, те зашто се странке по основу имовног стања стављају у неравноправан положај. Одредба члана 401. став 2. тачка 4) Закона, по којој је ревизија недозвољена ако лице које је изјавило ревизију нема правни интерес за њено подношење, оспорена је наводом да је у „директној супротности“ са чл. 1. и 2. истог Закона, будући да странке „имају право да саме туже, предлажу, побијају туђе мишљење, улажу представке, жалбе и све правне лекове за своју субјективну заштиту“.

Одредбе члана 103. ст. 1. и 6. Закона којима је уређено поступање суда са поднеском који је неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати и по коме ће странци која нема пуномоћника адвоката бити враћен поднесак ради исправке, осим ако законом није друкчије одређено, с тим што је у оспореном ставу 6. прописано да се та одредба не примењује ако странка има пуномоћника који је адвокат, и да ће суд у том случају одбацити поднесак који је у име странке поднео адвокат, оспорене су наводом да се њима нарушава Уставом загарантована једнакост грађана како у правима и дужностима, тако и у праву на једнаку заштиту пред судом и другим државним органима, јер се странци која има адвоката онемогућава да уреди свој поднесак и заштити своја права, за разлику од странке која нема пуномоћника адвоката, којој се враћа неуредан и неразумљив поднесак. Због тога су, по мишљењу иницијатора, „адвокати дискриминисани по основу свог друштвеног положаја, што је противно Уставу“. Указује се на то да последице таквог поступања за странку могу бити неотклоњиве, а штета ненадокнадива. Такође се наводи да за „грешку судије постоји читава скала призива за отклањање грешке“, али не и за пропуст адвоката.

Уставни суд је, полазећи од одредаба члана 97. тачка 2. и члана 99. тачка 7. Устава, према којима је Народна скупштина овлашћена да законом уреди остваривање и заштиту слобода и права грађана, као и поступак пред судовима, а тиме и парнични поступак, односно правила поступка за пружање судске заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања грађанско-правних спорова из личних, породичних, радних, трговачких, имовинскоправних и других грађанско-правних односа, оценио да је, у оквиру наведених уставних овлашћења, садржано и овлашћење законодавца да, уређујући парнични поступак, пропише врсте правних лекова и начин подношења тих правних лекова, те уреди и питање начина заступања странке у том поступку.

Уставни суд је, такође, имајући у виду разлоге оспоравања наведених одредаба члана 84. став 2, члана 103. став 6. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона изнете у иницијатавама, констатовао да је овај суд, када је у Одлуци број IУ-181/2005 од 28. септембра 2006. године оцењивао уставност одредаба члана 84. став 2, члана 103. став 6, члана 282. став 1. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона у односу на чл. 13. и 22. Устава од 1990. године, одбијајући предлог и не прихватајући иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности наведених одредаба, стао на становиште: да је законодавац оспореном одредбом члана 84. став 2. Закона свим правним и физичким лицима под истим условима омогућио „приступ суду“, односно судску заштиту у парничном поступку, па и судску заштиту у облику права на улагање ванредних правних средстава ревизије и захтева за заштиту законитости, те да се стога наведеним одредбама Закона не нарушава уставни принцип на једнаку законску заштиту без дискриминације зајемчен чланом 13. Устава, нити се повређује одредба члана 22. Устава о једнакој правној заштити, јер се ове одредбе Устава односе на све који се пред судом или другим државним органом појављују као странке; да се таквим прописивањем не ограничавају ни грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред Врховним судом као највишим судом у Републици, штите права странака, за чију заштиту је неопходно стручно правно знање и искуство, чиме се омогућава да се о правима и обавезама странака одлучи делотворно и у разумном року; да се оспореним одредбама члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона не дискриминишу дипломирани правници који се не баве адвокатуром као професијом, у односу на адвокате, јер се овим одредбама Закона наведена лица не доводе у неједнак положај по основу неког од својстава из члана 13. Устава, с обзиром на то да је обављање адвокатуре као самосталне делатности доступно свим лицима под условима прописаним законом, а да су одговори на питања да ли су наведена решења оправдана и целисходна и да ли поскупљују трошкове физичких и правних лица која се појављују као странке пред Врховним судом Србије по ванредним правним средствима, ствар законодавне политике, коју Уставни суд није надлежан да оцењује. Оцењено је, такође, да се оспореним одредбама Закона о обавезном заступању парничне странке од стране адвоката, не врши ни дискриминација грађана према имовном стању, јер је одредбама чл. 164. до 168. Закона прописана могућност ослобађања од плаћања трошкова поступка странке која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси те трошкове, па и могућност да се странци која је потпуно ослобођена плаћања трошкова поступка призна право на бесплатно адвокатско заступање, које се право, ако је то нужно ради заштите права странака, остварује у првостепеном парничном поступку, али се његово дејство даље протеже и на поступак по ванредним правним лековима. Уставни суд је у истој одлуци, IУ-181/2005, поводом одредбе члана 103. Закона, оценио: да из одредаба члана 103. Закона произлази обавеза суда да поучава странку која нема пуномоћника адвоката, дакле неуку странку, док ће неуредан, неразумљив или непотпун поднесак адвоката, као квалификованог пуномоћника странке који се професионално бави пружањем правне помоћи, суд одбацити без враћања поднеска и одређивања накнадног рока за његово уређење; да је суштина оспорених одредаба члана 103. ст. 1. и 6. Закона обезбеђивање права на суђење у разумном року које је везано за процесне активности суда у односу на поступање с неразумљивим поднеском или поднеском који не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати; да се решењем из става 6. тог члана Закона „не нарушава једнакост грађана пред законом и судом“, нити се „дискриминишу адвокати“, односно не ставља се у повољнији положај странка коју не заступа адвокат, нити она која је сама адвокат, јер заступање странке од стране адвоката (изузев по наведеним ванредним правним средствима) није обавезно, те странка слободно одлучује да ли ће се суду обратити непосредно, или преко пуномоћника који није адвокат, или пак преко пуномоћника који је адвокат; да ће и неуредан и неразумљив поднесак тзв. неуке странке суд такође одбацити, уколико странка не поступи сагласно одредбама члана 103. ст. 2. до 4. Закона; да странка која има стручног заступника, када претрпи штету због тога што је суд одбацио неуредан или неразумљив поднесак може тражити отклањање штетних последица путем регресног захтева према пуномоћнику; да не стоји ни навод из иницијативе да оспорена одредба члана 103. став 6. Закона адвокату не даје могућност да „исправи тужбу“, јер Закон о парничном поступку допушта исправку грешака у тужби у погледу појединих навода тужбе у току целог поступка пред судом, те да је начин како ће се пружити помоћ неукој странци у законом прописаном поступку пред судом ствар законодавне политике, односно оцене законодавца, коју Уставни суд није надлежан да оцењује.

Полазећи од чињенице да су и у овом предмету оспорене одредбе члана 84. став 2, члана 103. став 6. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона, и то сличним или готово истоветним разлозима у односу на чл. 21. и 36. Устава од 2006. године, а да те одредбе Устава кореспондирају са чл. 13. и 22. Устава од 1990. године и да је о њима Уставни суд већ одлучио Одлуком IУ-181/2005 од 28. септембра 2006. године, Суд је оценио да се оспореним одредбама члана 84. став 2, члана 103. ст. 1. и 6. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона не нарушава Уставом зајемчена једнакост пред судом (члан 21.). Такође, прописивањем у члану 390. став 4. Закона да странку која је физичко лице мора заступати адвокат у поступку по жалби с алтернативним предлогом за ревизијско одлучивање (директна ревизија) и прописивањем у члану 404. и члану 421. став 2. Закона да ће ревизијски суд неблаговремену или недозвољену ревизију одбацити решењем, ако то у границама својих овлашћења није учинио првостепени суд, односно да ће се, ако у чл. 413. до 420. није што друго одређено, у поступку по захтеву за заштиту законитости сходно примењивати одредбе члана 397, чл. 400. до 406, чл. 410. и 411. овог закона, не нарушава се право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. Стога је Уставни суд оценио да оспорене одредбе члана 84. став 2, члана 103. ст. 1. и 6, члана 390. став 4, члана 401. став 2. тачка 2), те члана 404. и члана 421. став 2. Закона, нису несагласне са Уставом.

Поводом иницијативе којом се тражи оцена уставности одредаба чл. 249. до 261. Закона које се односе на вештачење, а у којој се као разлог оспоравања наводи да се тим одредбама стварају непотребни трошкови и одуговлачи спор, јер и странка која је нпр. судски вештак економско-финансијске струке мора да плати вештака, иако има квалификације да сама изврши вештачење, „чиме се деградира једна од странака у поступку“ и доводи у неједнак и неравноправан положај, Уставни суд је констатовао да одредбе чл. 249. до 261. Закона уређују, поред осталог: услове за извођење доказа вештачењем (члан 249.); садржину предлога за вештачење, легитимацију и услове предлагања личности вештака (члан 250.); услове под којима се вештак може ослободити вештачења (члан 252.); разлоге за изузеће вештака (члан 253.); кажњавање вештака (члан 254.); трошкове вештачења (члан 255.), садржину решења којим се одређује вештачење (члан 256.); израду и достављање налаза и мишљења вештака и др. (чл. 257. до 260.). Будући да је одредбом члана 253. став 1. у вези са чланом 66. став 1. тачка 1) Закона искључено да било ко може бити вештак у сопственом спору, Суд је оценио да оваква одредба управо има за циљ да омогући закониту, једнаку и правичну заштиту права странака (члан 2. став 1. Закона) и да не дискриминише странке по било ком основу, с обзиром на то да је свако дужан да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника (члан 220.) и да странка која тврди да има неко право сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено (члан 223. став 2.). Стога је Уставни суд оценио да одредбе чл. 249. до 261. Закона нису несагласне са Уставом, већ представљају конкретизацију јемства права на непристрасан суд из члана 32. став 1. Устава.

Поводом одредаба чл. 281. и 282. Закона, које су оспорене наводом да подношењем обавезног одговора на тужбу странка бива изложена непотребним трошковима плаћања судских такси, уз позивање на практичне последице примене тих одредби, Уставни суд је, полазећи од тога да је оспореним одредбама чл. 281. и 282. Закона прописано да ће суд тужбу с прилозима доставити туженом на одговор у року од 30 дана од дана пријема тужбе у суду и да је тужени дужан да у року до 30 дана од пријема тужбе са прилозима поднесе суду одговор на тужбу, с тим што је дужан да туженог поучи о садржини одговора и последицама пропуштања да одговори на тужбу у одређеном року, као и да је Уставни суд оцењивао тај разлог оспоравања у предмету IУ-181/2005, када је, имајући у виду члан 10. Закона о парничном поступку који установљава право странке да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и дужност суда да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова, као и члан 7. Закона којим је прописано да су странке дужне да изнесу све чињенице и доказе на којима заснивају своје захтеве и предложе доказе којима се утврђују те чињенице, оценио да из наведених одредаба Закона произлази да је уредан одговор на тужбу достављен у законском року како је то прописано оспореним одредбама (поред осталих и члана 282. Закона), нужни услов процесне ефикасности и економичности, односно законског захтева да се парнични поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова, те да се туженом даје (поред осталих, и одредбама члана 282. став 1. Закона) могућност да активно учествује у поступку. С обзиром на то да је ставом 2. члана 282. Закона установљена дужност суда да туженог поучи како о садржини одговора на тужбу, тако и о последицама пропуштања подношења одговора у одређеном року, по оцени Уставног суда, обавеза достављања одговора на тужбу не може се сматрати радњом која само излаже туженог плаћању таксе, већ се овом одредбом Закона обезбеђује судска заштита у складу са принципима утврђеним Уставом, и спроводи начело једнакости странака у поступку пред судом. Наиме, према одредбама Закона, обе стране у поступку имају право да се изјасне о захтевима, предлозима и наводима супротне странке, чиме се обезбеђују законске претпоставке да свака странка има једнаку могућност одговора на наводе друге странке. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да одредбе чл. 281. и 282. Закона о парничном поступку нису несагласне са Уставом, те иницијативу и у том делу није прихватио, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду.

Одредбе члана 394. ст. 2. и 3. и с њима повезана одредба члана 486. став 1. Закона, које се односе на услове за изјављивање ревизије, оспорене су с наводом да се тим одредбама већина грађана дискриминише и лишава права „на трећи степен остваривања права на вођење поступка“ с обзиром на то да „97% до 98% предмета“ има мању вредност од 500.000,00 динара, и да због тога исто толико парничара нема право на заштиту пред Врховним судом Србије, чиме се нарушава једнакост свих и сваког пред Уставом и законом и право на једнаку законску заштиту без дискриминације. Истиче се и да оспорене законске одредбе судови често користе у циљу дискриминације и изигравања права странака у поступку, те да има случајева да судови сами одређују вредност спора у поступку, како би странку онемогућили у остваривању права на судску заштиту ревизијом као ванредним правним леком. Иницијатори сматрају да се тиме повређују одредбе чл. 21, 22. и 36. Устава. Предлаже се и брисање и додавање одређених речи и ставова у оспореним одредбама Закона.

Уставни суд је констатовао да је оспореним одредбама члана 394. ст. 2. и 3. Закона прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000 динара, нити у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000 динара. Такође, оспореном одредбом члана 486. став 1. Закона прописано је да ревизија у привредним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела правоснажне пресуде не прелази 2.500.000 динара.

Полазећи од тога да наведене одредбе Закона трпе изузетке, тако што је ревизија увек дозвољена у парницама о праву на издржавање или о праву на укидање издржавања, у споровима о праву на накнаду штете због изгубљеног издржавања услед смрти даваоца издржавања, у имовинским споровима који настају из противуставних и противзаконитих појединачних аката и радњи којима се правна или физичка лица зависно од седишта, односно пребивалишта стављају у неравноправан положај на јединственом тржишту или на други начин нарушава јединство тржишта, укључујући и парнице о накнади штете, која се тиме проузрокује, у споровима због повреде ауторског права, заштите и употребе проналаска и техничких унапређења, узорака, модела и жигова, фирме или назива, као и у споровима из нелојалне утакмице и монополистичких понашања кад се не односе на имовинскоправни захтев (члан 394. став 4. тач. 1) до 4) Закона), као и у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа (члан 439.), док је према члану 486. Закона ревизија у привредним споровима увек дозвољена у споровима из члана 394. став 4. тач. 3) и 4) Закона, те да према члану 187. ст. 1. и 3. Закона вредност предмета спора представља нужан елемент тужбе, од којег зависи надлежност суда, састав суда и право на изјављивање ревизије и да право на правично суђење из члана 2. Закона о парничном поступку садржи у себи и право на поступак одговарајућег квалитета у поступку по ванредним правним лековима то се, по оцени Уставног суда, наведеним одредбама не дискриминишу грађани. Према ставу Суда, овакво законско ограничавање могућности приступа Врховном суду кроз утврђену минималну вредност предмета спора представља разумно ограничење прописано у складу с јавним интересом ефикасне судске заштите права и потребе да се поступак пред судовима оконча у разумном року. Осим тога, по оцени Уставног суда, Устав у члану 36. став 2. јемчи двостепеност поступка у којем се одлучује, тако да је питање ванредних правних средстава законска процесна материја, у чију целисходност Уставни суд не може улазити, сагласно члану 167. Устава. Стога је Уставни суд оценио да одредбе члана 394. ст. 2. и 3. и члана 486. став 1. Закона нису несагласне са Уставом, те иницијативу ни у том делу није прихватио.

Одредба члана 395. Закона, према којој је ревизија изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом по одредбама члана 394. овог закона, кад је по оцени апелационог суда о допуштености ове ревизије потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права, оспорава се наводом да се таквим прописивањем, „практично компромитује“ право на за све једнаку заштиту пред судом, јер се право на ревизију условљава оценом апелационог суда, што омогућава увођење арбитрарности и „озакоњење ad hoc поступања апелационог и ревизијског суда“ и представља „противуставно задирање у суштину принципа правне сигурности“. У иницијативама се у вези с овим поставља и питање „може ли се говорити о правној сигурности, уколико ревизијски суд, по оцени апелационог суда, у неким случајевима поступа, а у другим не, на основу флуидно постављених критеријума потреба, које нису уставна категорија“.

Према оцени Уставног суда, прописивање у члану 395. Закона да је ревизија изузетно дозвољена и против другостепене пресуде, која се не би могла побијати ревизијом, кад је по оцени апелационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса, уједначи судска пракса или кад је потребно ново тумачење права, није супротно Уставу, с обзиром на то да ефикасан механизам заштите људских права захтева потребу уједначавања судске праксе заузимањем става о неком спорном правном питању од општег интереса, као и омогућавања грађанима што ширег права на приступ суду. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспорене одредбе члана 395. Закона нису несагласне са Уставом и да иницијативу не треба прихватити.

Оспорена одредба члана 417. Закона о парничном поступку која се односи на разлог због кога јавни тужилац може побијати правноснажну пресуду подношењем захтева за заштиту законитости, по мишљењу једног иницијатора, доводи јавног тужиоца у неравноправан положај у односу на адвокате, који наводно могу овим ванредним правним средством побијати пресуду из свих разлога, а не само из разлога наведених у члану 361. став 2. тачка 5) Закона.

Уставни суд је оценио да одредба члана 417. Закона према којој јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) овог закона, тј. кад је суд противно одредбама овог закона засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака, произлази из положаја јавног тужиоца, који није странка у поступку, већ самостални државни орган који штити јавни интерес, па и реагује само у случају располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала. Полазећи од тога да, према члану 413. став 1. Закона, јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости против правноснажне судске одлуке по службеној дужности или на предлог странке, а да је, према члану 418. Закона, странка која је поднела предлог јавном тужиоцу да подигне захтев за заштиту законитости овлашћена да у прописаном року сама изјави ово правно средство, то по оцени Уставног суда произлази да се том одредбом не врши било каква дискриминација у процесним правима између јавног тужиоца и парничних странака, односно њихових пуномоћника. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да одредба члана 417. Закона о парничном поступку није несагласна са Уставом, те иницијатива и у том делу није прихваћена.

Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује сагласност одредаба истог закона, нити да оцењује примену одредаба Закона у конкретном судском поступку, па је такав захтев одбацио и одлучио као у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду. Такође, Уставни суд није надлежан да даје одговоре и мишљења о целисходности и оправданости појединих законских решења.

На основу изложеног и одредаба члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, као и члана 82. став 2. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је решио као у изреци.


Решење Уставног суда

Број: IУ-28/2005 од 30. априла 2009. године