Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, Сабахудин Тахировић, мр Томислав Стојковић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. фебруара 2013. године, донео је

 

 

ОДЛУКУ

"Службени гласник РС", број 74 од 21. августа 2013.

 

 

Утврђује се да одредба члана 428. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, број 72/11) ниje у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором.

 

Образложење

 

Решењем Уставног суда број IУз-147/2012 од 15. новембра 2012. године, поводом поднете иницијативе, покренут је поступак за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредбе члана 428. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, број 72/11). Доносећи наведено решење, Суд је оценио да се основано поставља питање уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором наведене одредбе Закона у вези члана 426. став 1. тач. 11) и 12) Закона о парничном поступку, будући да је чланом 428. став 3. утврђен објективан рок за подношење предлога за понављање поступка од пет година и у случају када је одлуком Европског суда за људска права утврђена повреда људског права, а то је могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке у том поступку, односно ако је Уставни суд у поступку по уставној жалби утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права зајемченог Уставом у парничном поступку, а то је могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке у том поступку, с обзиром на то да може бити доведена у питање уставна гаранција из члана 22. став 1. Устава.

Суд је 13. децембра 2012. године доставио наведено решење Народној скупштини на одговор, на основу члана 107. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07 и 99/11). С обзиром на то да Народна скупштина није доставила одговор, Суд је, на основу одредбе члана 34. став 3. Закона о Уставном суду, наставио поступак.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је одредбом члана 426. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, број 72/11) прописано да се поступак који је одлуком суда правноснажно окончан може по предлогу странке поновити, поред осталог, ако странци незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем достављања, није било омогућено да расправља пред судом (тачка 2.), односно ако странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права, којом је утврђена повреда људског права, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке, односно ако је Уставни суд, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке (тач. 11) и 12)). Чланом 428. став 1. тачка 4) Закона прописано је да се предлог за понављање поступка подноси у року од 60 дана и то, у случајевима, поред осталих, из члана 426. тач. 11) и 12) овог закона, од дана када је странка могла да употреби правноснажну одлуку која је разлог за понављање поступка, док се према оспореној одредби става 3. истог члана 428, по протеку рока од пет година од дана кад је одлука постала правноснажна, предлог за понављање поступка не може поднети, а према ставу 4. истог члана Закона, изузетно од става 3. овог члана предлог за понављање поступка, из разлога наведених у члану 426. став 1. тачка 2) овог закона, не може се поднети по протеку рока од десет година од дана када је одлука постала правноснажна.

Одредбама Устава Републике Србије, са становишта којих је у Решењу Уставног суда о покретању поступка доведена у сумњу уставна заснованост одредбе члана 428. став 3. Закона, утврђено је: да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују, да потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом (члан 16. став 2.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се приликом ограничења Уставом зајемчених права не сме задирати у суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, остваривање и заштиту слобода и права грађана и поступак пред судовима и другим државним органима (члан 97. тачка 2.); да закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права (члан 194. став 5.).

Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори”, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 12/10) гарантује се да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона (члан 6.), да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству (члан 13.).

При разматрању уставне заснованости одредбе члана 428. став 3. Закона о парничном поступку, Суд је имао у виду да је, сагласно члану 97. тачка 2. Устава, Народна скупштина надлежна да уреди поступак пред судом, што обухвата и овлашћење да се пропишу правна средства у том поступку и услови за њихово коришћење, а што даље подразумева и рокове за подношење одређеног правног средства. Суд је, такође, имао у виду да прописивање не само субјективног, већ и објективног рока за изјављивање ванредног правног средства има посебан значај са становишта правне сигурности, будући да се ванредним правним средством омогућава преиспитивање правноснажне судске одлуке. Међутим, полазећи од уставне обавезе државе да обезбеди остваривање људских права, међу којима су и право на правично суђење и право на правно средство, а која права су зајемчена Уставом и гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, као потврђеним међународним уговором, Уставни суд налази да прописивање објективног рока за подношење предлога за понављање правноснажно окончаног парничног поступка који се рачуна од дана правноснажности судске одлуке у односу на коју се предлаже понављање поступка и чијим истеком овај правни лек више није могуће користити, озбиљно угрожава остваривање зајемчених права у случају када се предлог подноси из разлога прописаних одредбама члана 426. тач. 11) и 12) Закона о парничном поступку. Наиме, законодавац је, зарад делотворне заштите људских права и слобода предвидео да се правноснажно окончани поступак може поновити ако је одлуком Европског суда за људска права или одлуком Уставног суда утврђено да је странци у том поступку повређено или ускраћено неко од гарантованих људских права. Међутим, одредбом члана 428. став 3. Закона прописан је објективни рок од пет година за подношење предлога за понављање поступка и у случајевима кад странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права, а то је могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке у том поступку, односно ако је Уставни суд у поступку по уставној жалби утврдио повреду или ускраћивање људског и мањинског права зајамченог Уставом у парничном поступку, а то је могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке у том поступку, и почетак тог рока везује се за дан када је парнични поступак правноснажно окончан. Уставни суд налази да наведено законско решење није сагласно са Уставом утврђеним начелом да свако има право на судску заштиту, ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су том повредом настале (члан 22. став 1. Устава), будући да се у тим случајевима прописано правно средство не може сматрати делотворним са становишта члана 13. Европске конвенције. Ово из разлога што је неспорно да странка ни на који начин не може да утиче на то да се поступак заштите њених зајемчених права пред Уставним судом и Европским судом за људска права оконча пре истека рока прописаног одредбом члана 428. став 3. Закона. Како је, према ставу Европског суда за људска права, уставна жалба у Републици Србији делотворно правно средство за заштиту слобода и права грађана и услов за обраћање Европском суду је вођење поступка пред Уставним судом, у складу са правом зајемченим одредбом члана 22. став 2. Устава, односно да је грађанин као странка претходно заштиту својих права покушао да оствари пред Уставним судом, Суд је утврдио да одредба члана 428. став 3, у вези разлога за понављање поступка предвиђених чланом 426. став 1. тач. 11) и 12) Закона о парничном поступку, доводи у питање остваривање других права зајемчених Уставом, и то конкретно остваривање права на правично суђење и права на правно средство из чл. 32. и 36. Устава. Ово стога што странка, у року од шест месеци након одлуке Уставног суда по уставној жалби, има право да се обрати Европском суду за људска права.

У ситуацији кад странка не може утицати на временско ограничење тог поступка, објективни рок за понављање поступка од пет година од дана кад је одлука постала правноснажна доводи у питање уставну гаранцију из члана 22. став 1. Устава, односно могућност уклањања последица које су повредом настале кад Европски суд за људска права, односно Уставни суд утврди повреду људског права, а то је могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке.

Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да одредба члана 428. став 3. Закона о парничном поступку није у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговором.

На основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2), члана 45. тачка 1) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 428. став 3. Закона о парничном поступку престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.

 

Број IУз-147/2012

Председник Уставног суда,

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.