Преузето са www.pravno-informacioni-sistem.rs

Сентенца

Уставни суд је стао на становиште да одредба члана 5. став 3. Закона о порезима на имовину не може имати значење да до умањења пореза за амортизацију не мора уопште доћи, већ да стопа амортизације чију висину својом одлуком одређује јединица локалне самоуправе може бити предвиђена на начин и у распону који је овом одредбом прописан. Стога је оцењено да уколико се оспорена одредба члана 5. став 3. Закона о порезима на имовину тумачи сагласно становишту Уставног суда, захтев за утврђивање неуставности ове одредбе није основан, па је, сагласно одредби члана 53. став 4. Закона о Уставном суду, одлучио да га одбије.

Полазећи од заузетог става у погледу уставности одредбе члана 5. став 3. Закона о порезима на имовину, Уставни суд је оценио да остваривање Законом предвиђеног умањења пореза на имовину, смањивањем пореске основице за износ амортизације, на начин и у границама прописаним Законом, не може зависити од ефикасности поступања, односно предузимања или непредузимања одређених радњи од стране надлежног органа конкретне јединице локалне самоуправе, јер институт амортизације подразумева смањење вредности ствари због протека времена (тј. старости), односно употребе или других објективних разлога, па неузимање у обзир амортизације као основа за умањење пореске основице може имати за последицу довођење у различит порески положај обвезника пореза на имовину код утврђивања овог пореза на вредност непокретности, тако да се неким пореским обвезницима врши пореско умањење за амортизацију, док се другима то умањење не врши. Стога Уставни суд налази да за оспорено законско решење из члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину нема објективног и разумног, нити легалног и легитимног оправдања, јер се овом одредбом не обезбеђује једнакост пред законом свих пореских обвезника који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији, због чега оспорена одредба није у сагласности са начелом једнакости свих пред законом из члана 21. став 1. Устава.

 

Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 8. новембра 2018. године, донео је

 

 

ОДЛУКУ

 

 

1. Утврђује се да одредба члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину („Службени гласник РС”, бр. 26/01, 54/02, 80/02, 135/04, 61/07, 5/09, 101/10, 24/11, 78/11, 57/12 и 47/13) није у сагласности са Уставом.

2. Одбија се захтев за утврђивање неуставности одредбе члана 5. став 3. Закона из тачке 1, под условом да се тумачи на начин који је наведен у делу III образложења ове одлуке.

 

Образложење

 

I

 

Уставни суд је, поводом поднете иницијативе, на седници одржаној 16. марта 2017. године, донео Решење о покретању поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 5. ст. 3. и 4. Закона наведеног у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 53. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и доставио га је Народној скупштини, ради давања одговора.

Уставни суд је, доносећи наведено решење, оценио да се основано може поставити као уставноправно спорно питање да ли се оспореним нормирањем из члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину повређује уставно начело једнакости грађана пред законом из члана 21. Устава, будући да из оспорене законске одредбе несумњиво произлази да право на умањење вредности непокретности код утврђивања пореза на имовину пореског обвезника који не води пословне књиге, а по основу амортизације, остварују само она лица, односно порески обвезници чији органи локалне самоуправе буду ефикасно и ажурно поступали у смислу доношења и објављивања у складу са законом одлуке о висини стопе амортизације, док се другим пореским обвезницима код утврђивања пореза на имовину не врши умањење вредности непокретности за амортизацију уколико им надлежни орган јединице локалне самоуправе својим актом не утврди висину стопе амортизације, или је утврди али не објави у складу са законом.

Уставни суд је констатовао да је одредба става 3. оспореног члана 5. Закона у правној и логичкој вези са оспореном одредбом става 4. истог члана, те је стога поступак оцене уставности покренуо и у односу на одредбу става 3. члана 5. Закона из тачке 1. изреке.

Народна скупштина је доставила одговор Уставном суду 3. октобра 2017. године, у коме се истиче да је неосновано правно схватање да су одредбе члана 5. ст. 3. и 4. Закона о порезима на имовину у несагласности са чланом 21. Устава. Давалац одговора наводи да оспорене одредбе наведеног закона прописују могућност (али не и обавезу) да јединице локалне самоуправе за непокретности на њиховој територији умање вредност непокретности по основу амортизације, при чему је ова могућност за све непокретности ограничена до Законом прописаног процента који је лимитиран до 1% годишње и до 40% укупно. Даље се истиче да је реч о специфичном мерилу за чије је доношење правни основ садржан и у члану 2. Закона о финансирању локалне самоуправе. То значи да, по мишљењу даваоца одговора, овде није реч о Законом прописаном праву обвезника пореза на имовину на умањење пореске основице за непокретности по основу амортизације о коме би надлежни орган у сваком конкретном случају одлучивао, већ се ради о могућности да се на основу Законом датог овлашћења и у складу са мерилима прописаним Законом, општим актом јединице локалне самоуправе за непокретности на њеној територији обвезницима додатно умањи пореска основица, тј. порез који су обвезници дужни да плате. Такође, истиче се да је Законом прописана могућност умањења пореза по наведеном основу израз одговарајуће пореске политике и фискалне децентрализације, имајући у виду да порез на имовину припада јединици локалне самоуправе на чијој територији је остварен. Из тог разлога, недоношење одлуке о висини стопе амортизације не значи самовољно пропуштање надлежних органа јединице локалне самоуправе да одлуче о праву пореских обвезника, јер им оно и није Законом установљено. У одговору се наводи да одредбе члана 5. ст. 3. и 4. Закона не садрже повреду начела једнакости свих пред законом и забране дискриминације из члана 21. Устава, јер се вредност објеката на територији исте јединице локалне самоуправе свих обвезника који не воде пословне књиге утврђује на једнак начин, било да је одлука о висини стопе амортизације донета или није донета. Другим речима, то значи да уколико јединица локалне самоуправе донесе одлуку о висини стопе амортизације, она ће се примењивати по истој стопи на све објекте обвезника који не воде пословне књиге на њеној територији, а уколико не искористи Законом предвиђену могућност онда се ни једном обвезнику неће умањивати пореска основица по основу амортизације. Полазећи од тога да је пореска основица један од основних елемената пореског система и да је могућност њеног умањења део система пореских погодности које имају за циљ остваривање одређених економско-социјалних циљева пореске политике, давалац одговора указује да је остваривање Законом прописане могућности умањења пореске основице за амортизацију објеката у границама прописаним Законом у функцији спровођења одређене пореске политике.

 

II

 

У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио следеће:

Одредбом члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину, која је унета у интегрални текст Закона чланом 3. Закона о изменама и допунама Закона о порезима на имовину („Службени гласник РС”, број 47/13), прописано је да ако скупштина јединице локалне самоуправе не утврди висину стопе амортизације, или је не утврди у складу са овим законом, или је утврди, а не објави у складу са ставом 3. овог члана, код утврђивања пореза на имовину вредност непокретности из става 1. овог члана не умањује се за амортизацију. Осталим одредбама члана 5. Закона о порезима на имовину прописано је: да је основица пореза на имовину за непокретност пореског обвезника који не води пословне књиге – вредност непокретности утврђена у складу са овим законом (став 1.); да вредност непокретности из става 1. овог члана утврђује орган јединице локалне самоуправе надлежан за утврђивање, наплату и контролу изворних прихода јединице локалне самоуправе (став 2.); да се вредност непокретности из става 1. овог члана, осим земљишта, може умањити за амортизацију по стопи до 1% годишње применом пропорционалне методе, а највише до 40%, почев од истека сваке календарске године у односу на годину у којој је извршена изградња, односно последња реконструкција објекта, а на основу одлуке скупштине јединице локалне самоуправе о висини стопе амортизације која важи на дан 15. децембра године која претходи години за коју се утврђује порез на имовину и која је објављена у складу са овим законом (став 3.).

Релевантним одредбама Устава Републике Србије утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, порески систем (члан 97. тачка 6.).

Ради целовитијег сагледавања спорног уставноправног питања у овом предмету, Уставни суд је имао у виду и одредбу члана 2. тачка 1. Закона о финансирању локалне самоуправе („Службени гласник РС”, бр. 62/06, 47/11, 93/12, 83/16 и 104/16), којом су изворни приходи дефинисани као приходи чију стопу, односно начин и мерила за утврђивање висине износа, утврђује јединица локалне самоуправе, при чему се законом може ограничити висина пореске стопе, односно утврдити највиши и најнижи износ накнаде, односно таксе. Исто тако, одредбом члана 6. тачка 1) овог закона прописано је да јединици локалне самоуправе припадају изворни приходи остварени на њеној територији међу којима је и порез на имовину, осим пореза на пренос апсолутних права и пореза на наслеђе и поклон, док је одредбом члана 7. став 1. прописано да стопе изворних прихода, као и начин и мерила за одређивање висине локалних такси и накнада утврђује Скупштина јединице локалне самоуправе својом одлуком, у складу са законом.

 

III

 

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да један од изворних прихода јединица локалне самоуправе, сагласно Закону о финансирању локалне самоуправе, јесте и порез на имовину у погледу кога је скупштина јединице локалне самоуправе овлашћена да утврди висину стопе овог пореза, али то може чинити само до висине највише стопе прописане законом којим се уређују порези на имовину.

Законом о порезима на имовину уређена су питања која се, поред осталог, односе и на порез на имовину и којим су за ову врсту пореза прописана решења која се односе на предмет опорезивања, пореске обвезнике, пореску основицу, настанак пореске обавезе, пореске стопе, пореска ослобођења и порески кредит, као и питања која се односе на утврђивање и наплату овог пореза. У погледу прописивања пореске основице, законодавац је предвидео посебна решења за утврђивање пореске основице за пореске обвезнике који воде, односно не воде пословне књиге. Тако је за пореске обвезнике који не воде пословне књиге, одредбом члана 5. став 1. Закона предвиђено да је основица пореза на имовину за непокретности ових пореских обвезника вредност непокретности која се утврђује у складу са овим законом, као и да вредност непокретности, одређене сагласно овом закону, утврђује орган јединице локалне самоуправе надлежан за утврђивање, наплату и контролу изворних прихода јединице локалне самоуправе (члан 5. став 2. Закона). Оспореном одредбом члана 5. став 3. Закона је предвиђено да се приликом утврђивања вредности непокретности, осим за земљишта која су изузета овом законском одредбом, вредност непокретности може умањити за амортизацију по стопи до 1% годишње применом пропорционалне методе, а највише до 40% почев од истека сваке календарске године у односу на годину у којој је извршена изградња, односно последња реконструкција објекта. Наведено умањење се врши на основу одлуке скупштине јединице локалне самоуправе о висини стопе амортизације која важи на дан 15. децембра године која претходи години за коју се утврђује порез на имовину и која мора бити објављена у складу са овим законом.

Из наведеног следи да је законодавац, поред обавезних елемената за утврђивање вредности непокретности, прописаних чланом 6. овог закона, предвидео и један посебан елемент за умањење вредности непокретности, а то је институт амортизације који произлази из тога да је за вредност сваке непокретности, осим земљишта, од утицаја како време изградње, тако и време коришћења предметне непокретности, јер протеком времена и услед коришћења, вредност непокретности се, по правилу, смањује. Како је институт амортизације објективна чињеница која је од значаја за утврђивање вредности непокретности, то су Законом о порезима на имовину предвиђена и одређена ограничења за јединице локалне самоуправе којих се морају придржавати приликом утврђивања висине стопе амортизације за непокретности на својој територији. Законом је најпре прописан лимит за утврђивање стопе амортизације, и то тако што је предвиђено да на годишњем нивоу стопа амортизације може бити до 1% применом пропорционалне методе, а највише до 40%, тако да се свака јединица локалне самоуправе, приликом утврђивања стопе амортизације, једино може кретати у оквирима Законом утврђеног лимита. Други параметар прописан Законом за утврђивање стопе амортизације односи се на временски период за који се она обрачунава, и то почев од истека сваке календарске године у односу на годину у којој је извршена изградња, односно последња реконструкција објекта. Имајући у виду да Законом није утврђена стопа амортизације, већ су само предвиђени одређени параметри за њено израчунавање, јединица локалне самоуправе је овлашћена да самостално утврди стопу амортизације за умањење вредности непокретности на својој територији, крећући се у оквирима задатих услова, тако да се ове стопе разликују од једне до друге јединице локалне самоуправе. Одлуку о стопи амортизације доноси скупштина јединице локалне самоуправе, она се мора објавити у складу са законом и стопа амортизације важи на дан 15. децембра године која претходи години за коју се утврђује порез на имовину.

С обзиром на то да институт амортизације представља објективну чињеницу која је од значаја за утврђивање вредности непокретности, Уставни суд је стао на становиште да се одредба става 3. члана 5. Закона о порезима на имовину која предвиђа да се вредност непокретности из става 1. овог члана, осим земљишта, може умањити за амортизацију, не може тумачити као овлашћење јединице локалне самоуправе да донесе или не донесе одлуку о висини стопе амортизације. Ово из разлога што наведена објективна околност неспорно утиче на вредност сваке непокретности, без обзира на то на територији које јединице локалне самоуправе се непокретност налази. Према томе, умањење вредности непокретности по основу амортизације није могућност јединице локалне самоуправе, већ, према ставу Уставног суда, представља законско право пореског обвезника. У том смислу, Законом предвиђена могућност може се односити само на овлашћење јединице локалне самоуправе да, крећући се у Законом прописаним оквирима, самостално одреди висину стопе амортизације. Другим речима, једино самостално одређивање висине стопе амортизације може бити израз одговарајуће пореске политике и фискалне децентрализације. Уставни суд наглашава да домашај амортизације као вида пореске погодности може бити различит у различитим јединицама локалне самоуправе, што се изражава кроз висину стопе амортизације коју јединица локалне самоуправе одређује својим актом, али се ова пореска погодност не може ускратити, будући да је, као што је речено, амортизација објективна околност која утиче на вредност сваког објекта (непокретности) ма где се он налазио, те су, стога, сви порески обвезници који не воде пословне књиге у истој чињеничној и правној ситуацији. Супротно тумачење одредбе става 3. члана 5. Закона било би у супротности са уставним начелом једнакости свих пред законом из члана 21. став 1. Устава.

На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да одредба члана 5. став 3. Закона о порезима на имовину не може имати значење да до умањења пореза за амортизацију не мора уопште доћи, већ да стопа амортизације чију висину својом одлуком одређује јединица локалне самоуправе може бити предвиђена на начин и у распону који је овом одредбом Закона прописан. Уставни суд је оценио да уколико се оспорена одредба члана 5. став 3. Закона о порезима на имовину тумачи сагласно становишту Уставног суда, захтев за утврђивање неуставности ове одредбе није основан, па је, сагласно одредби члана 53. став 4. Закона о Уставном суду, одлучио да га одбије, као у тачки 2. изреке.

 

IV

 

Полазећи од заузетог става Уставног суда у погледу уставности одредбе члана 5. став 3. Закона о порезима на имовину, Уставни суд је оценио да остваривање Законом предвиђеног умањења пореза на имовину, смањивањем пореске основице за износ амортизације, на начин и у границама прописаним Законом, не може зависити од ефикасности поступања, односно предузимања или непредузимања одређених радњи од стране надлежног органа конкретне јединице локалне самоуправе, будући да институт амортизације подразумева смањење вредности ствари због протека времена (тј. старости), односно употребе или других објективних разлога. Из ових разлога, Суд је оценио да неузимање у обзир амортизације као основа за умањење пореске основице, било да се ради о томе да надлежни органи конкретне јединице локалне самоуправе нису благовремено донели одлуку о стопи амортизације, или је уопште нису донели, или су је донели на начин који није у складу са законом, или је нису објавили, може имати за последицу довођење у различити порески положај обвезника пореза на имовину, код утврђивања овог пореза на вредност непокретности, тако да се једним пореским обвезницима врши пореско умањење за амортизацију, док се другим пореским обвезницима то умањење не врши. Наиме, полазећи од уставног овлашћења законодавца из члана 97. тачка 6. Устава да уређује порески систем у свим његовим елементима, Уставни суд констатује да законодавац има обавезу да порески систем уреди на начин да он буде једнак за све грађане који се налазе у истој порескоправној ситуацији, односно да не може да прави разлику међу пореским обвезницима у том смислу што ће некима да умањује порез на имовину за амортизацију, док ће другима да то онемогућава због пропуста скупштине јединице локалне самоуправе. Такође, разматрајући оспорено нормирање из члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину, Уставни суд оцењује да се, и поред тога што порез на имовину представља изворни приход јединице локалне самоуправе, овде не могу поставити питања специфичности јединице локалне самоуправе у смислу у коме се та питања постављају код уређивања области које су у изворној надлежности јединица локалне самоуправе, када те специфичности долазе до изражаја управо у слободи различитог уређивања појединих питања у зависности од потреба, са једне стране, грађана који ту живе и раде, а са друге стране, могућности саме јединице локалне самоуправе. Са овог становишта, Суд понавља да је Законом предвиђени распон пореског умањења по основу амортизације по различитој стопи (до 1% годишње, а највише до 40%) управо основ за разликовање који је утемељен на посебностима јединица локалне самоуправе, као што је и утврђивање пореске основице код пореза на имовину утемељено на вредности конкретне непокретности на територији на којој се та непокретност налази. Стога, Уставни суд налази да за оспорено законско решење из члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину нема објективног и разумног, нити легалног и легитимног оправдања, јер се оспореном одредбом не обезбеђује једнакост пред законом свих пореских обвезника који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији.

С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да одредба члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину није у сагласности са начелом једнакости свих пред законом из члана 21. став 1. Устава, па је одлучио као у тачки 1. изреке.

 

V

 

Сагласно свему изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тач. 1) и 15) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредба члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину, наведеног у тачки 1. изреке, престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије”.

 

Број IУз-155/2014

Председник Уставног суда,

Весна Илић Прелић, с.р.

 

На основу члана 42a став 1. тач. 2) и 4), члана 45. тачка 1) и члана 46. тачка 10) Закона о Уставном суду и члана 60. Пословника о раду Уставног суда, прилажем

 

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

у вези са Одлуком Уставног суда број IУз-155/2014

од 8. новембра 2018. године.

 

Уставни суд, на седници одржаној 8. новембра 2018. године, већином гласова утврдио је да одредба члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину није у сагласности са Уставом, док је одбио захтев за утврђивање неуставности одредбе члана 5. став 3. Закона, под условом да се тумачи на начин који је наведен у образложењу ове одлуке.

Са овом одлуком Уставног суда се нe слажем из више разлога.

 

I

 

Након четири године разматрања иницијативе Уставни суд је утврдио неуставност одредбе члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину са којом је прописано да ако скупштина јединице локалне самоуправе не утврди висину стопе амортизације, или је не утврди у складу са овим законом, или је утврди, а не објави у складу са ставом 3. овог члана, код утврђивања пореза на имовину вредност непокретности из става 1. овог члана не умањује се за амортизацију. Уставни суд је одбио захтев за утврђивање неуставности у случају одредбе члана 5. став 3. која је садржински повезана са ставом 4. и која прописује да се вредност непокретности, осим земљишта, може умањити за амортизацију по стопи до 1% годишње применом пропорционалне методе, а највише до 40%, почев од истека сваке календарске године у односу на годину у којој је извршена изградња, односно последња реконструкција објекта, а на основу одлуке скупштине јединице локалне самоуправе о висини стопе амортизације која важи на дан 15. децембра године која претходи години за коју се утврђује порез на имовину и која је објављена у складу са овим законом (став 3.).

Уставни суд је одредбу члана 5. став 4. оценио неуставним пошто је утврдио да исти није у складу са начелом једнакости свих пред законом који је зајамчен чланом 21. став 1. Устава, пошто Уставни суд налази да за оспорено законско решење из члана 5. став 4. Закона о порезима на имовину нема објективног и разумног, нити легалног и легитимног оправдања, јер се оспореном одредбом не обезбеђује једнакост пред законом свих пореских обвезника који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији.

Разлоге за став Уставног суда о повреди уставног права на једнакост пред Уставом и законом можемо свести на три битна резона:

Да је институт амортизације објективна чињеница јер протеком времена услед коришћења вредност сваке непокретности се смањује, осим земљишта. Законодавац не може да прави разлику међу пореским обвезницима у том смислу што ће некима да умањује порез на имовину за амортизацију, док ће другима да то онемогућава због пропуста скупштине јединице локалне самоуправе која да одреди стопу амортизације.

Да утврђивање или неутврђивање стопе амортизације не може представљати могућност и слободу јединице локалне самоуправе. Основ за разликовање који је утемељен на посебностима јединица локалне самоуправе јесте Законом предвиђени распон пореског умањења по основу амортизације по различитој стопи (до 1% годишње, а највише до 40%), као што је и утврђивање пореске основице код пореза на имовину утемељено на вредности конкретне непокретности на територији на којој се та непокретност налази.

Након сажетка резона на којима је Уставни суд засновао своју оцену уставности, у наредном делу навешћу своје разлоге неслагања у односу на сваку од ставова Уставног суда.

 

II

АМОРТИЗАЦИЈА КАО ОБЈЕКТИВНА ЧИЊЕНИЦА КОЈА СМАЊУЈЕ ВРЕДНОСТ НЕПОКРЕТНОСТИ

 

Као што смо већ то раније навели Уставни суд темељи своје резоновање делом на томе да институт амортизације представља објективну чињеницу јер протеком времена услед коришћења вредност сваке непокретности се смањује, осим земљишта. Сматрам да је ова полазна теза Суда у бити погрешна.

За биолошки организам, па тако и за људски организам доиста можемо изјавити да има свој век трајања, да након пуног развитка организма, нужно долази до постепеног смањења и губитка разних функција организма, слабљења мишића, капацитета органа и на крају извесно наступа смрт. Иако се сваки човек разликује у погледу очувања виталности и дуговечности, ниједан човек није доказано живео више од сто двадесет година, чак шта више, нема примера да човек не изгуби снагу, брзину, оштрину вида, гипкост коже итд. између, рецимо 30. и 70. године живота. Ове законитости природе које се односе на људски организам не важе за ствари. Ствари могу имати исту функционалну или естетску вредност протеком времена, чак шта више њихова вредност може да буде и повећана протеком времена. То што је скулптура Микеланђела, Давид стара више од петсто година не значи да је амортизована, изгубила своју вредност, напротив! Када је реч о грађевинама, такође не можемо закључити да се њихова вредност објективно умањује (амортизује) протеком времена и коришћењем. Очување вредности изграђене непокретности, рецимо стамбеног објекта, зависи од квалитета извођења радова, од врсте и квалитета употребљеног материјала, од редовног и инвестиционог одржавања од наменске или ненаменске употребе. Док неке непокретности изгубе своју вредност протеком времена и коришћењем друге ништа не изгубе на својој тржишној вредности, чак шта више нека дела архитектуре, ако су адекватно одржавана, могу имати већу вредност сто година након изградње него у моменту завршетка.

Осим што Уставни суд сматра да је амортизација грађевина објективна чињеница, индиректно закључује, да у случају земљишта амортизација не постоји. За мене и ова констатација је релативна, а не објективна. Наиме пољопривредно земљиште услед интензивне експлоатације, широком употребом разних хемикалија (пре свега вештачких ђубрива, хербицида и пестицида) губи своју природну плодност, неопходне и корисне минерале и друге састојке. Да закључимо, нити је амортизација грађевина објективна чињеница, нити је објективна чињеница да земљиште, употребом не губи своју вредност.

 

III

ОБАВЕЗА, ОДНОСНО ПРОПУСТ ЈЕДИНИЦЕ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ У ОДНОСУ НА УТВРЂИВАЊЕ СТОПЕ АМОРТИЗАЦИЈЕ – ПРАВО ПОРЕСКОГ ОБВЕЗНИКА НА АМОРТИЗАЦИЈУ

 

Полазећи од тога да је амортизација непокретности осим земљишта, објективна чињеница, Уставни суд је извео правни закључак, да јединица локалне самоуправе има дужност да утврди стопу амортизације (са којом се смањује вредност непокретности и основица пореза). Према уставносудском тумачењу одредбе члана 5. става 3. Утврђивање стопе амортизације за јединцу локалне самоуправе је обавеза, а не њена слобода. Израз „може” према тој одредби омогућује само одређивање конкретне стопе амортизације у законом утврђеном оквиру (годишње до 1%, а укупно до 40%).

Сматрам да је овакав закључак Уставног суда нетачан. Ни Устав, ни Закон о порезима на имовину, нити било који други закон не прописује обавезу да јединица локалне самоуправе утврди стопу амортизације. Одређивање стопе амортизације на начин прописан Законом о порезима на имовину представља законом предвиђени начин да пореским обвезницима локална власт омогући одређене повољности. Слажем се са аргументима доносиоца оспореног закона, Народне скупштине, која је у одговору Уставном суду навела да оспореним одредбама закона прописана је могућност (али не и обавезу) да јединице локалне самоуправе за непокретности на њиховој територији умање вредност непокретности по основу амортизације, те, овде није реч о Законом прописаном праву обвезника пореза на имовину на умањење пореске основице за непокретности по основу амортизације о коме би надлежни орган у сваком конкретном случају одлучивао, већ се ради о могућности да се на основу Законом датог овлашћења и у складу са мерилима прописаним Законом, општим актом јединице локалне самоуправе за непокретности на њеној територији обвезницима додатно умањи пореска основица, тј. порез који су обвезници дужни да плате. Недоношење одлуке о висини стопе амортизације не значи самовољно пропуштање надлежних органа јединице локалне самоуправе да одлуче о праву пореских обвезника, јер им оно и није Законом установљено.

 

IV

СЛОБОДА ЈЕДИНИЦЕ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ КОД УТВРЂИВАЊА МЕРИЛА ЗА УТВРЂИВАЊЕ ПОРЕСКЕ ОСНОВИЦЕ

 

Према ставу Уставног суда, амортизација непокретности је објективна чињеница из које произилази да је локална самоуправа дужна да одреди стопу амортизације, а да непрописивање стопе амортизације у законом прописаним оквирима и роковима крши уставно јемство једнакости пред Уставом и законом. Истовремено, Уставни суд не сматра уставноправно спорним решење да је законодавац омогућио велики распон у коме се може одредити стопа амортизације – пореска олакшица (годишње од рецимо 0,001% до 1% и укупно од 0,04% до 40%), пошто према схватању Уставног суда, управо овај велики распон омогућује општинама и градовима да пореске олакшице прилагоде специфичностима локалне средине.

Пратећи логику резоновања Уставног суда, једнакост пред законом није поштована одредбом (члан 5. став 4.) која омогућује да се неким грађанима умањи пореска основица (рецимо укупно 10%), док у случају других, који живе у некој другој јединици локалне самоуправе не умањи основица за амортизацију. Истовремено, према резоновању Уставног суда једнакост пред законом пореских обвезника не би била повређена законским решењем која би омогућила да у једној локалној самоуправи пореска основица буде смањена за 40% док у другој са само 0,04% на основу амортизације.

Исто тако, са становништва једнакости пред законом, за Уставни суд није спорно ни то, да у погледу утврђивања стопе амортизације закон прави разлику између пореских обвезника који воде пословне књиге и пореских обвезника који такве књиге не воде. Иначе такво решење омогућује да за две истоветне некретнине, рецимо два истоветна стана, и то у истој стамбеној згради, пореска обавеза буде драстично различита, у зависности од тога, да ли једно лице води, или не води пословне књиге.

 

V

ЈЕДНАКОСТ ПРЕД ЗАКОНОМ, АЛИ ПРЕД КОЈИМ ЗАКОНОМ?

 

Једнакост грађана пред законом захтева, да у истоветној ситуацији права и обавезе појединаца, у нашем случају пореских обвезника буду једнака.

Правна и физичка лица која живе, раде, послују или имају непокретности у различитим општинама и градовима не налазе се у истоветној ситуацији, ни чињенично ни правно. У погледу овог питања Уставни суд није правилно тумачио садржину и суштину Уставом зајамчене локалне самоуправе. Локалном самоуправом омогућује се да права и обавеза грађана разликују – у зависности од тога у којој општини или граду живе – у свим питањима од локалног значаја, у питањима о која на основу устава и закона спадају у надлежност јединице локалне самоуправе. У овом погледу, различити правни положај појединца који живи у једној, и појединца, који живи у другој локалној самоуправи правило, нормалност а не изузетак, или повреда правила. У случају локалних послова, нормативне надлежности локалне самоуправе, једнакост пред законом треба да се посматра са обзиром на територију и становнике сваког града и општине понаособ, а не између свих лица која живе у Републици Србији. У овим питањима, једнакост пред Уставом и законом је задовољена ако су појединци једнаки на територији исте јединице локалне самоуправе, свако другачије тумачење једнакости би довело до ниподаштавања суштине децентрализације и локалне демократије.

Навешћу само неке примере које доказују да грађани имају различита права и обавезе, различити обим права и обавезе у локалним самоуправама у зависности од места где живе.

– Иако је бирачко право једнако, у неким локалним самоуправама на 10.000 бирача се бира један одборник, док у другим, на сваких 500 бирача, дакле негде глас бирачка „вреди” и 20 пута више,

– У неким локалним самоуправама постоје неке комуналне услуге, док у другима не (одношење отпада, снабдевање исправном водом за пиће, снабдевање топлотном енергијом, локални транспорт итд.),

– Цене постојећих комуналних услуга се знатно разликује од општине до општине,

– У неким јединицама локалне самоуправе се наплаћује коришћење паркинг простора у другима је то бесплатно, а о цени паркирања и да не говоримо,

– У неким јединицама локалне самоуправе одређене категорије корисника услуга су ослобођене од плаћања услуга, док у другима, за исте услуге те категорије становника морају платити пуну цену услуга (бесплатни градски превоз за пензионере у неким јединицама локалне самоуправе),

– У неким јединицама уведене су неке локалне таксе у другима те локалне таксе се не наплаћују,

– У неким локалним самоуправама постоји једнократна новчана помоћ (различите висине) за свако новорођено дете, док у другима таква помоћ није обезбеђена.

Сличне примере могли бисмо ређати још дуго.

Само на основу горе наведених примера можемо закључити да положај лица, њихова права и обавезе битно се разликују у зависности од тога у којој јединици локалне самоуправе живе. Да ли то значи, да уставност закона и других прописа који омогућују да лица имају оваква различита права и обавезе упитна? Не, није. Једнакост пред законом треба посматрати у односу на становнике исте општине или града, пошто су једино они у истој чињеничној и правној ситуацији. Не могу се упоређивати крушке и јабуке, само крушке, односно јабуке између себе.

За разлику од ситуације у којој пропис разликује појединце на основу личног својства, за које разликовање мора да постоји оправдан, легалан и легитиман циљ, различита права и обавезе које произилазе из вршења надлежности локалне самоуправе не представљају неједнако поступање према лицима у истој или сличној ситуацији. Сви грађани Републике Србије слободно бирају место свог живота и рада и са тиме и права и обавезе које уживају у свакој општини или граду.

Одређивање мерила за утврђивање пореза на имовину – који порез представља изворни приход јединице локалне самоуправе – није поверени посао државне управе него законом утврђена изворна надлежност општина и градова.

Из свега написаног следи закључак да је Уставни суд утврдио неуставност одредбе Закона о порезима на имовину на основу нетачног схватања појма амортизације непокретности, на основу законске обавезе јединица локалне самоуправе за одређивање стопе амортизације – која просто не постоји – и појма једнакости лица пред Уставом и законом која је тешко спојива са концептом и правом локалне самоуправе и децентрализације власти.

 

Судија Уставног суда,

др Тамаш Корхец

(Dr. Korhecz Tamás)